Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za danas opet imamo dva albuma. Zašto? Onako! Oba se bave slobodnom improvizacijom utemeljenom u džezu i zvuče posve različito jedan od drugog, pa možemo na ovo gledati i kao na demonstraciju širine spektra koju ovakav koncept zahvata, te bogatstva zvuka, ideja, ekspresije itd. koji se daju naći u free improvu.
Prvi album se zove From Where Light Falls i predstavlja kolekciju editovanih duo-improvizacija koje su tenorista Ed Jones i bubnjar Emil Karlsen snimili tokom Oktobra, Novembra i Decembra prošle godine u Londonu. Jones u svom kratkom tekstu o nastanku albuma priča o mesecima izolacije i samoće i želji, potrebi da se kreira nova muzika u uslovima globalne, neprecendirane krize i From Where Light Falls je jedan od onih albuma koje će biti zanimljivo proučavati u narednim decenijama kada, inšalah, postidplomci budu dobijali grantove da pišu istraživačke radove o umetnosti u vreme pandemije, tražeći posebne izražajne značajke i sirove emocije u delima koja su tada nastajala.
Ed Jones je tenor saksofonista i podučavalac muzike baziran u Londonu sa poprilično solidnim muzičarskim CV-jem. Naravno, za hleb je zarađivao saradnjom sa raznoraznim mejnstrim pojavama, pružajući saksofonske usluge na sešnovima bendova US3 ili Incognito ali i zbilja velikim imenima (Bootsy Collins, Tina Turner, Chaka Khan), no Jonesov jazz i avangradni pedigre je takođe respektabilan sa upisanim saradnjama sa teškašima kao što su Evan Parker ili Horace Silver. Jones ima i nekoliko bendova koje predvodi ali, jasno, 2020. godina je uspešno zaustavila sve aktivnosti koncertiranja, pa čak i vežbanja. Naravno, sećamo se svi, nada je postojala da će leto i sunce, intenzitet ultraljubičastog zračenja i bela magija presuditi prokletom virusu i da će do jeseni pandemija biti samo ružna uspomena i zato su za mnoge jesenji meseci, sa laganim maršem prema sumornoj zimi i rastućim brojem zaraženih bili posebno teški i depresivni.
Jones je, dakle, pomalo iz neizdrža a pomalo da bi se sačuvalo nešto duhovne mirnoće, počeo da pomalo svira sa norveškim bubnjarem Emilom Karlsenom, koga je upoznao dok je ovaj studirao na konzervatorijumu u Lidsu i dvojica muzičara su se dogovorila da se nalaze svakog ponedeljka i, uz mere socijalnog distanciranja*, rade improvizovane sešnove. Snimajući ovu muziku telefonom – jer improvizatori znaju da se nikada ništa ne baca – Karlsen i Jones su se složili da im hemija zvuči odlično i da bi ovo vredelo snimiti „odistinski“ pa su tokom Oktobra, Novembra i Decembra sesije imporovizacije ponedeljkom snimane pravom opremom i od njih je nastao ovaj album.
*dakle, bez ljubljenja u usta…
I album je, da bude jasno, vrlo solidan. U tehničkom pogledu, ovo ima izuzetno lep, živ zvuk u kome se sjajna dinamika dvojice muzičara čuje u punoj meri, dajući svim kompozicijama meru potrebne topline i užurbanosti. U muzičkom pogledu, Jones i Karlsen zaista zvuče izvrsno i biće šteta ako njihovo partnerstvo ostane samo na ovome.
Karlsen je izuzetan free jazz/ improv bubnjar. Bradati Novežanin trenutno priprema svoj master a do sada su se neki vrlo prestižni bubnjari izrazili biranim rečima o njegovoj svirci (Mark Sanders, recimo, hvali njegovu „snagu, delikatnost i originalnost“). Čovek je do sada svirao sa dosta pedigriranih britanskih improvizatora, poput Phila Duranta ili London Improvisers Orchestra a svirka sa Jonesom u duo-aranžmanu mu daje priliku da prikaže zaista impresivnu raskošnost tehnike i razmišljanja.
Naravno, SVAKI album free jazza na kome imamo tenor saksofon i bubanj mora da zazove makar i nevoljna poređenja sa albumom Interstellar Space Johna Coltranea i Rashieda Alija, ali u ovom slučaju ovo poređenje zapravo, na momente, ima smisla. Jones nije Coltraneov imitator, daleko od toga, i From Where Light Falls nije album ekstremnih izduvavanja i visokih napuklih tonova kakve je Coltrane voleo u ovoj svojoj fazi, ali Jonesov R&B deo muzičke biografije nije bez vraga i pričamo o saksofonisti sa izuzetno lepim, toplim, što se kaže „soulful“ tonom i kada svira tiše i u pažljivo kreiranim frazama, Jones je savršeno nežan ali sveden, bez padova u sentimentalnost i poziranje. Pritom, čak i u tihim kompozicijama, on i Karlsen su u stanju da sviraju brzo i dinamično – recimo u december pt 2 koja kombinuje vrlo simpatične, lake fraze na saksofonu sa užurbanom, brzom svirkom u kojoj Jones pažljivo kontroliše volumen a Karlesn svira pointilistički i tiho a opet ispunjava zvučnu sliku ogromnim brojem nota.
Duo ima apstraktnije momente, kao što je na primer november pt 1 koji podseća na teatarske momente, recimo, jednog Cecila Taylora, samo bez prelaska u ekstremni volumen i agresivnu svirku. I november pt 2 ima apstraktniji uvod ali mu Jones daje razrešenje u prijatnom, impresionističkom fraziranju. december pt 1 se, pak, razvija u punokrvni free jazz sa lansiranjem u kosmos i sve bržim, energičnijim Jonesovim sviranjem preko moćnog Karlsenovog free ritma.
No, preovlađujući utisak novih snimaka je da nastaju pritajeno, gotovo skriveno od sveta, kao da dvojica muzičara sa dosta iskustva sebe zatiču kako odjednom rade nešto što nije dopušteno, ili makar poželjno, praveći muziku koja odlazi u prazan prostor što mu se ne vidi kraj. Jones piše o tome da bi posle svakog od sešnova dvojica muškaraca izašli na ulicu i iznova bili zapanjeni ispražnjenim, avetinjski pustim Londonom. From Where Light Falls perfektno hvata ovu atmosferu nesigurnosti, teskobe ali i osećaja privremene – a beskonačne – slobode koju muzika donosi i stoji kao pefektan dokument našeg vremena.
Drugi album, pa… o njemu ne znam ništa. Steve Matthews Trio: Ego Death je, sudeći po zvuku snimak živog nastupa kalifornijskog trija koji predvodi Steve Matthews, čovek koji svira „prepariranu frulu“, dok njegova dvojica kolega sviraju gitaru (Ollie Burgess) i bubnjeve (Matt Stephens). Ni za jednog od ovih muzičara nemam ni najblažu ideju ko su, odakle dolaze, kakve imaju muzičke biografije i jedino što mogu da kažem je da je sam Matthews, sudeći po glasu, Afroamerikanac. Dakle, album se mora slušati van ikakvog konteksta (nema podatka ni gde ili kada je nastup sniman) a što je, kad malo bolje razmislite, sasvim u skladu sa naslovom koji obećava smrt ega.
I zaista, Ego Death je smrt ega u svakom smislu, ovde nema soliranja već samo urnebesne kolektivne improvizacije, nema „objašnjavanja“ šta muzika „znači“ ili šta muzičari njome „izražavaju“ – album je čist tok (improvizatorske) svesti, bujica zvuka i nota, distorzije, disonance ali i intenzivne, moćne muzike.
Jasno je da za to morate biti pripremljeni i voljni da se izložite uraganskoj paljbi sa svih strana – Ego Death naprosto ne staje jednom kad krene, bežeći od bilo kakve klasične notacije ili harmonske teorije. Matthewsova frula je intenzivno atonalna, sa muzičarem koji sipa pregršti nota i izvlači sitna vibrata, sa Stephensom koji bubnjeve svira gotovo isključivo rafalno, te Bugressovom gitarom koja je brutalno distorzirana i kao da prenosi erupcije 3-4 vulkana odjednom. Steve Matthews Trio svira u samo jednoj brzini: najvećoj, i mada nastup ima izvesne dinamičke oscilacije, gde muzičari publici dopuštaju da malko uhvati vazduh, ovo je apsolutno besomučan, bespoštedan nastup muzike koja prelazi čitav put od jazz improvizacije do elektronske buke u svega dva koraka.
Naravno, to je na kraju krajeva veličanstveno i Steve Matthews Trio nudi free improvizaciju koja je zaista slobodna, oslobođena od muzičke teorije, notacije, ali i nekakvog imperativa da se ostvari komunikacija sa publikom ili da se muzikom nešto „prenese“. Uostalom, kada posle skoro pet minuta masakriranja Satan’s Dance Giuseppija Logana (jedina obrada koju trio svira) muzika stane, aplauz što dolazi iz gledališta je vrlo uzdržan, možda čak i svedočeći o tome da se dobar deo slušalaca oseća povređeno.
No, oni koji preostanu posle ovoga reaguju mnogo entuzijastičnije na gotovo osmominutni juriš u Metabolic Acidosis, upijajući korozivnu buku koju bend projektuje sa očiglednom radošću. Trio ovaj entuzijazam nagrađuje skoro instant prelaskom u jednako paklenu naslovnu numeru koja u nešto manje od deset minuta radi sve što može da uništi sve više intelektualne funkcije i slušaoce preveze u nirvanu čiste, jasne svetlosti oslobođene konteksta ali ispunjene smislom. Ovih sam dana, videće se uskoro i zašto, imao prijatan povratak albumima pokojnog Angusa MacLisea i podsetio se koliko njegova, naizgled nihilistička, buka i napuštanje svih utemeljenih pravila zapadne muzike može da bude lekovita, nudeći amorfnu, ali svrhovitu muzičku anihiliaciju čula i misli. Steve Matthews Trio rade isto to, samo brzinom od 300 kilometara na sat, bacajući vas istovremeno na kolena i u stanje neočekivanog, čistog blaženstva. Drugim rečima da su Hijokaidan svirali jazz, zvučali bi kao Steve Matthews Trio a ja ne znam umem li da smislim još jaču pohvalu. Matthews i drugovi još i ovaj daunloud prodaju po ceni koju sami odredite, pa pričamo o apsolutno nezaobilaznom artefaktu za svakoga ko želi da iskusi zaista tuđinsku ali na kraju svega – najprijateljskiju moguću, najviše oslobađajuću improvizaciju. Esencijalno:
Bogami je ova nedelja u metalu vratila u prve redove neka klasična imena. Neka klasičnija od nekih drugih, svakako, ali dobiti u istoj nedelji albume Fear Factory i Helloween jeste nekakav fenomen. Naravno, ni jedan od njih nije album nedelje za mene (mada, možda i očekivano, Helloween trijumfuju u ovom dvoboju), ali lepo je da su tu. A ko voli goregrind i death metal (ali i mađarsku psihodeliju) bogami će se poradovati ovonedeljnom izboru.
Blek metal za početak! Portugalski Decayed sviraju već, čekajte da izračunam… VIŠE od trideset godina pa novi album, Old Ghosts and Primeval Demons ne donosi neka velika iznenađenja ali ovo je vrlo solidan, karakteran blek metal sa old school dispozicijom (sa sve obradom Venoma) i pristojnom, sirovijom ali funkcionalnom produkcijom. Decayed naprosto i dalje zvuče kao ljudi koji u ovo veruju i čije pesme nastaju iz duše, ne samo sklapanjem žanrovskih dosetki u celinu. Interesantan zvuk, dobra atmosfera, odličan album.
Rusi Passéisme svoj blek metal baziraju na dekadenciji, francuskoj poeziji i fin de siècle estetici što je srazmerno originalno i dobra početna pozicija za snimanje debi albuma. Taj debi album, Eminence, pak, nudi sedam pesama majstorski napisanog, melodičnog i energčnog blek metala koji se meni veoma dopao. Passéisme se ne uklapaju u aktuelne trendove u blek metalu i njihova muzika nema u sebi tipično shoegazerske melanholične atmosfere i harmonije, odlučujući se umesto toga za harmonski program bliži srednjevekovnom i renesansnom pristupu. Sve je to odsvirano izvrsno, sa lepim zvukom i ako vas ne odbije relativno monoton vokal i jako iskomprimovan master, uživaćete u izvrsno napisanim pesmama i lavini energije:
Sgurr Mor je još jedan škotski jednočlani atmosferični blek metal bend sa folk elementima. Sad ih već imamo onoliko pa debi album ovog projekta, Through Ancient Woods and Hidden Glens od mene dobija naklon sa simpatijama ali ne i neku oduševljenu reakciju. Ovo je korektno ali ne i naročito inspirisano. No, prijatne melodije i siroviji zvuk uvek mogu da se zavrte:
Litvanski kvartet Magyla na svom debi albumu, Tebūnie Tamsa provlači prilično jeftino ali pristojno produciran, sirov i jednostavan blek metal koji je mene šarmirao svojim prostim, pankerskim rifovima i tim generalno vrlo primalnim, skoro i primitivnim performansom. Hardkor:
Sirovo, surovo i energično, ali sa emocijom – to je opis prvog EP-ja, Lune de Sang kanadskog blek metal duaWulver. Nema ovde preterano inovativnih koncepata, ali praskav a melodičan, neprskan blek metal koji ova dva lika sviraju isijava autentičnost i šarm:
Šveđani This Ending na svom četvrtom albumu, za petnaest godina, Needles of Rust sviraju dobro produciran, robustan blek metal sa dosta death metal elemenata. Ovo je, pak, prevashodno melodična muzika sa dosta atmosfere i da nema blek metal vokala, bila bi skoro pa i bliska nekakvoj melodeath i metalcore publici. Da ne bude zabune, This Ending sviraju žestoko ali i vole popi melodije. Ako volite i vi, poslušajte:
Norvežani Beyond Man na istoimenom debiju imaju pesmu koja se zove isto kao jedna od pesama Bethora iz vremena kada sam ja tamo smetao. Nije to jedini zanimljiv detalj u vezi sa ovim albumom, podsećam. Ovo je generalno sirov, besan i narogušen black/ death metal koji pokušava da vas uplaši istovremeno dok bi da vam se ipak svidi. Aranžmanska svedenost i jednostavnost svirke mi se dopadaju pa ovo može da se preporuči ljudima koji cene neposrednost:
Deathritual je britanski jednočlani blek metal bend i njegov jedini član, Krigsherre, tipično, ima još dva jednočlana projekta sa strane. Ovakvih projekata je PUN internet, ali Through Siege and Attrition, prvi EP za Deathritual me je prijatno iznenadio jednom fokusiranošću i solidnom produkcijom. Ovo je, pre svega, obdareno solidnim rifovima a autor ima i osećaj za atmosferu i aranžmane bez padanja u jamu generičkog atmobleka. Naprotiv, ovo je po atmosferi često bliže death metalu a uz žestoku, energičnu svirku i dobar tempo uspeva da mi zadrži pažnju kroz sve četiri pesme:
Finski Korgonthurus zvuči strašno pankerski i distorzirano na novom EP-ju, XX. I to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji – ovo je sirov, distorziran, razobadan i vrištav blek metal koji zna dva, dajbože tri rifa i satanistički je za sve pare. Do jaja:
A dvočlani američki sastav Gallows me je vrlo pozitivno iznenadio količinom sirove, distorzirane, satanističke energije koja je u ponudi na albumu 66 Black Wings. Ovo je, onako, dementno, preteće i blago uznemirujuće ali je i produkcijski solidno i nije samo sobni projekat nekakvih pijanih ortaka. Nije što su iz Salema u Masačusetsu, ali Gallows stvarno dobro zvuče u svojoj interpretaciji „tradicionalnog blek metala“ i treba ih čuti:
Master Hunter zvuči kao aluzija na poznati Capcomov serijal igara o lovu na čudovišta, ali je u pitanju solo projekat slovačkog muzičara Petera koji i inače radi samo solo projekte (od kojih je najpoznatiji, ako se to tako može reći, Toreva). Master Hunter je, na debi albumu, The Finality Of Evil oštar, nemilosrdan i prilično monoton blek metal koji trpa iz sve snage i ne žali. Kad pominjem monotonost to je ovde pozitivan element, sa muzikom koja je hipnotički ponavljajuća i ujednačena u tempu i harmonijama, pa meni Master Hunter sa svojih šest pesama vrtložne distorzije i užasa, te solidnom produkcijom, veoma prija:
Stoner, doom i ostale spore stvari! Bečki TarLung kažu da su se za svoj treći album, Architect potrudili oko aranžiranja i, zaista, njihov energični, gruverski doom/ sludge metal ovde ima upečatljivu formu i lepa, pamtljiva harmonska rešenja. Muzika na albumu zvuči bogato i maštovito a da ipak ne gubi jednu spontanu dimenziju koja sugeriše da su pesme nastajale kroz džemovanje i da su blage promene tempa kad se nagazi na distorziju posledicas sviranja ovih pesama uživo i prepoznavanja da tako zvuče bolje. Odličan zvuk, takođe, i TarLung su me žestoko impresionirali ovim albumom moćnih gitara i vrhunskih rifčina.
LowMad su belgijski sludge stoner bend sa vrlo opuštenim, pankerskim pristupom zvuku i pesmama koje zvuče jednostavno i intuitivno. Ima ovo pomalo i lo-fi komponentu ali je album LowLand pun dobrih rifova i interesantnih, ama primitivnih rešenja. Lepo:
Dopada mi se prvi EP norveškog doom benda Plog, nazvan Mag Mell, jer uspeva da spoji gruverski, psihodelični stoner rok sa dramatičnim, pomalo i epskim doom metal rifovima i temama. Isprva stvari deluju kao pomalo shizofrena kombinacija sa gitarama koje se DAVE u fuzzu, miksom koji kao da je pred raspadom i pevačicom koja kao da peva u power metal bendu, ali Plog uspevaju da proguraju kroz prepreke, nudeći harmoniju suprotnosti i jedan na kraju impresivan rad, bez obzira na sve svoje manjkavosti u zvuku ili trajanju pesama ili već nečem trećem. Hoću reći, nesavršeno je ovo, ali ima puno duše a i daje se za koliko para date, pa je bez ostatka vredno pažnje a, bogami, ako ste propisno naštimovani, i posvećenog uživanja:
„Slow metal“ je zanimljiva i tačna deskripcija muzike koju pravi ruski jednočlani Moanhand. Ovo nije ni čist sludge metal ni čist stoner ili doom, ali jeste neka njihova lepa kombinacija sa jakim, teškim rifovima, sporim tempom ali i vokalima koji osciluju od melodičnog, anđeoskog pevanja pa do blek metalskog i metalkoraškog vrištanja. Album Present Serpent svakako ima previše „pop“ elemenata za moj ukus, ali kada se svira pošteno i tvrdo, nudi mnogo odličnih momenata. Svakako poslušati ako niste zilotska budala poput mene:
Headshrinker iz Denvera su, recimo, interesantni na albumu Callous Indifference kominujući death-doom, sludge i malo avangardnog blackened pristupa za ploču koja je hermetična i ne previše prijateljska ali koja pleni raznovrsnošću i idejama. Treba imati apetit za brojne disonance, naravno, ali Headshrinker nude dosta dobrog materijala na ovoj odlično produciranoj ploči:
Doomed and Stoned Records su izbacili i treću kolekciju instrumentalnih bendova i Doomed & Stoned: The Instrumentalists (Vol. III) ima nešto manji broj pesmaa nego prve dve (sedamnaest) ali ne i slabiji kvalitet. Ovde su neki provereni majstori poput Orangotango ili Heavy Relic pa po ceni od koliko date i ova kompilacija upada u kategoriju obaveznih:
Brazilski Weedevil su bili prijatni i prošle godine, pa je i novi EP, The Death is Coming osvojio sve moje simpatije. Ovo je i dalje relativno nežan i pažljiv stoner rock sa odličnom pevačicom i muzikom koja ne ide toliko na mrvljenje koliko na suptilnu emociju UZ mrvljenje. Razlika je u tome da su ove dve pesme definitivno u sporijem, klasičnom doom tempu i to ovde, uz solidan miks, vrlo dobro funkcioniše:
Kanađani Seum svoju muziku nazivaju „doom ’n’ bass“ što je duhovito a i sugeriše da u njihovom vrlo gruvi stoner roku nema obične gitare već samo one bas-provinijencije. Ne da se to primećuje ovo je prljava, distorzirana stoner svirka sa puno rokenrol etitjuda i satanističko-drogeraških referenci. Album je odličan, mada naravno treba izdržati ujednačeno glasan i sirov zvuk, a završava se i obradom Ramonesa. Pun pogodak:
Britanski Thūn na istoimenom debi albumu provlači tu neku modernu kombinaciju death-doom i black metal zvuka ali se od kolega izdvaja intreseantnim pristupom pisanju pesama ali i produkcijom koja je vrlo prijatna za uho, sa ogromnom dinamikom u zvuku ali i disciplinom koja znači da se ta dinamika ne zloupotrebljava. Solidno maštovito i raznovrsno, vrlo vredno slušanja:
Mađari Space Huns su mi još pre par meseci bili vrlo solidni, a novi EP, Interstellar Adventures of the Space Huns donosi još svemirskog džemovanja i nežne psihodelije. Nisam siguran kada se to desilo ali primećujem barem poslednjih godinu dana da najveći deo psihodelije koju slušam dolazi iz Mađarske. Valjda ima nečeg u toj panonskoj depresiji. U svakom slučaju, ovo je vrlo prijatno, mada ne ide nikuda naročito užurbano. Ali zvuk je lep i sve je to okej a i plaćate koliko hoćete:
Zagrebački A Gram Trip zvuči dosta haotično i pomalo bolesno na EP-ju Not Live Not Dead mešajući vrlo teški, napušeni stoner rok sa nekakvim noise rock elementima. Nije to meni nimalo strano i mada cela sesija zvuči kao da se tu više motala vutra nego što se pazilo kako se svira, ima tu puno, jelte, vatre.
Konačno je izašao i debi album filadelfijskih Heavy Temple i Lupi Amoris je ploča kojom nam je izdavač Magnetic Eye dosta dugo mahao ispred nosa, razgarajući apetit. Je li vredelo čekati i salivirati? Pa, jeste, Heavy Temple su odličan bluzerski stoner-doom sa impresivnom basistkinjom/ pevačicom High Priestess NightHawk (aka Elyse Mitchell) na čelu, a ovih pet pesama su moćno putovanje kroz sabatovske rifove ali i pažljivo osmišljene, psihodelične a opet čvrste, hardrokerske aranžmane. Heavy Temple nam daju neke od najboljih gitarskih tema ove nedelje i jedan odlično produciran a opet živo-zvučeći materijal koji valja slušati i studirati. Sjajno:
Švedski Maha Sohona su odlični na albumu Endless Searcher, nudeći nežniji, blago popičniji stoner rok sa dugačkim pesmama i dosta naklona melodiji. Sve to zvuči odlično, sa lepim miksom i vrlo dobrom svirkom koji u sadjestvu proizvode i dovoljno psihodeličnog efekta da ja ovo slušam sa osmehom na licu. Mastering je DALEKO preglasan, ali hajde, izdržite:
Meksikanci Perro del Desierton na EP-ju Valle de Sodio VoL. 1 sviraju tako opušten i prijatan stoner rok da ovo treba prepisivati duševnim bolesnicima za relaksaciju. Da se razumemo: muzika je heavy, sa snažnim basom, ritmom i gitarama, ali su pesme uz sve svoje bluz-energije i metal-distorzije umirujuće, optimistične, skoro pa blažene, kao da nam govore da će sve na kraju biti u redu a da ako nije još sve u redu onda sigurno još nije kraj. Naravno, nemam pojma šta u stvarnosti pesme govore, ne znam ja više od dve psovke na Španskom, ali ovo je odlično. Drugi deo izlazi u Septembru a do tada poslušajte:
Blago sam zacvileo od sreće kada mi je stigao mejl da je izašao novi Doom Sessions prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records. Ova „epizoda“ u Doom Sessions serijalu nosi broj 666 i dva benda, Dead Witches i Witchthroat Serpent nude po dve pesme EKSTREMNE težine i hipnotičke dubine. Dead Witches su za nijansu bliži bluzu i njihov pakleno teški doom metal se valja napred kroz nezaustavljivi, masivni gruv, dok Witchthroat Serpent ovoj formuli dodaju i laku psihodeličnu komponentu. Nezaobilazno, naravno:
Ubrzajmo! Rusi WarKarma odvaljuju vrlo prijatan blackened crustpunk na EP-ju F.T.P. To su, jelte, tri pesme d-beat forme, sa metaliziranim rifovima i vrištećim vokalima, sve do poslednje koja ima i blastbit da bi se sve završilo u velikom stilu. Odličan zvuk i prijateljska cena od „daj šta daš“ čine ovo vrlo dobrom ponudom:
I za Poljake Serotonin Zero bih mogao da kažem da sviraju nekakav blackened hardcore, ali ovo je pritom i JAKO dobro napisano i odsvirano. Serotonin Zero je i naslov prvog albuma ovog varšavskog benda i na njemu je kombinacija D-beat klasike i blek metal eksplozija veoma dobro napravljena, sa muzikom koja je prijemčiva i topla, a opet užasno energična i oštra. Skoro da mi je krivo što bend ovaj album daje po ceni koju sami odredite jer pričamo o MNOGO odlične muzike spakovane u pesme što su skoro listom kraće od dva minuta i poštuju vaše vreme. Izvrsno:
Španski Reaktion na svom trećem albumu, To Expect Nothing nude svež, prijatan radio friendly thrash metal sa nešto groove elemenata. Fino je to i vrlo dobro odsvirano sa dobrom produkcijom i adekvatnim količinama energije. Reaktion su i raznovrsni, baratajući sa impresivnom količinom ideja u ovih deset pesama, pa ovo vredi poslušati, a ako kupujete, plaćate koliko hoćete. Razmazili su nas!
Rusi Огненный шторм su vrlo zabavni na svom novom albumu Три Брата koji nudi old school thrash metal/ thrashcore sa rifaškom orijentacijom, prijatnim gruvom i pevanjem na Ruskom. Sve je to pristojno producirano (mada doboš prilično zvoni) i mada je bend blago stilski neodgovoran, radeći, naizgled, šta mu se hoće u svakoj sledećoj pesmi, osećaj uzbuđenja i dinamičnosti je uvek tu. Meni je ovaj album izuzetno prijao.
Demonslaught666 je kineski blackened speed metal bend i Speed Alcoholic Evil je njihov prvi EP, sav u oštrim rifovima, nervoznoj brzini i vrištanju. Nije ovo uopšte loše, sa dosta očekivanih gestova i ideja – bend uostalom obrađuje Hellripper i Barbatos – ali i sa pristojnom produkcijom, dosta energije i generalno dobrim stavom. Zadovoljan sam:
Brazilski trešeri Crashkill su snimili Live Session in 746 Studio i ovo su četiri sirovije pesme besnog, energičnog thrash metala kakav biste očekivali iz Južne Amerike. Prljavo je, ali to mu i daje dosta šarma a mene je i lako zadovoljiti: svirate brzo, imate napalnene refrene i dobre rifove, šta mi više treba?
Kad smo već u Brazilu, Play Fast, Ride Easy je 4-way split četiri ondašnja thrash/ crossover benda i N.W.77, D.F.C. i Life In Grave svi sviraju brzo i žestoko dok se H.C.G. previše zajebavaju za moj ukus. No, tri od četiri nije loš prosek:
Francuzi Alma sviraju dopadljiv metalizirani hardcore na albumu Time’s Running Out, spajajući čvrstinu i kvalitet boljih moshcore bendova sa nešto više old school pristupom koji forsira i brzinu. Ja sam, jelte, mator čovek i meni je bitno da je ovakva muzika pogodna za propisno ludovanje i šutiranje pa mi Alma sa svojim solidnim tempom i napaljenim pevačem dosta prija. Dobri rifovi, odlična produkcija, sve nekako na tragu starih Cro-Mags, Crumbsuckers i slično, a i plaćate koliko hoćete, vrlo zadovoljan:
Španci Extinctcide sviraju dosta kompleksan ali i jako bučan thrash metal na svom prvom albumu, Woods of Fire. Ovo je muzika gde se muzičari očigledno dobro oznoje dok je naprave, ne samo fizički, jelte, nego i intelektualno, a da pritom nije podešena da bude sad nešto najekstremnija moguća, već samo da zaista u svakom trenutku zvuči kao da ljudi daju sve od sebe. Isplati se jer su ovo dobre pesme i srčane izvedbe ali treba izdržati apsolutno preglasan master:
Finski Fatal Effect na svom debi albumu Roadkill imaju mnogo topliji zvuk ali i solidno kompleksne aranžmane. Ovo nije generički thrash metal već dosta umešno i karakterno sklopljena mešavina thrash tropa, malo heavy metal elemenata i generalnog razmišljanja izvan kutije. Da ne bude zabune, ovo je i dalje žestoka, mošerska muzika ali sa dosta ideja i truda uloženih u aranžmane, atmosferu i zvuk. Cenim originalnost i karakter koji se ovde čuju mada moram da priznam da je cena od petnaest dolara za daunloud malo satanska:
Virdžinijski The Day of The Beast su možda isuviše „komercijalni“ za moj ukus iako sviraju vrlo solidnu kombinaciju black i thrash metala. Ovo nije, kako je uobičajeno, samo jedan produženi juriš napred, već album, njihov drugi, Indisputably Carnivorous, ima kompleksne trešerske aranžmane i dosta progresivnih ideja u harmonijama i ritmovima. Pomenuta komercijalnost valjda dolazi na ime čiste produkcije i velikog umeća sviranja koje bend prikazuje, ali ne treba me shvatati preozbiljno, ovo je dobro i vredno pažnje:
Losanđeleski Chain Wolf imaju odličan novi singl Filth & Lust sa dve pesme čukačkog, energičnog i odlično snimljenog panka. Ima ovde dovoljno crossover/ metal šmeka da se Chain Wolf i ovom prilikom ugodno smeste u ovakvav pregled jer, mislim, blastbitovi, na kraju krajeva, ne pripadaju nikome, već, jelte, svima nama. Izvrsno:
Novo izdanje Horror Pain Gore Death Productions je EP Fuck me Before I die sicilijanskog sastava Spasticus a koje zvuči kao da je nastalo, recimo 1985. Godine u svojoj kombinaciji primitivnog i ekstremnog panka i metala. Volite li Siege, Cryptic Slaughter, Repulsion i slične proto-grindcore sastave? Spasticus su to isto, sa solidnom količinom saplitanja i haosa. Prijatno je, to hoću da kažem.
Teksašani Spectre of War su svoj prvi EP nazvali KRAJNJE nemaštovito – 2021 – ali muzika je dopadljiv thrashcore sa kvalitetnom svirkom i vrlo solidnom produkcijom. Spectre of War znaju da napišu pesmu u kojoj su solaže fin nadev za pankerske rifove i vrišteće pevanje i to im je jako oružje. Brz tempo, jedan opšti kvalitet u svirci, sami birate cenu, odlično:
Melodični deathcore ne zvuči kao nešto što bih ja slušao ali mančesterski Portrayal of Ruinn su uspeli da mi prodaju ovaj dubiozan predlog na EP-ju Lifeless Life. Mislim, ovo je em gruvi em melodično, ali nekako ova deca uspevaju da naprave da to bude lepo spakovano, sa dosta tenzije u zvuku i kvalitetnom produkcijom, Meni dobro:
Nemam pojma je li Vessels Cast From Crippled Hands jedan bend, jedan čovek, više bendova ili šta, ali Discography je kolekcija koja se prodaje za dolar i sadrži petnaest pesama disonantnog i grčevitog grindcore/ powerviolence krljanja koje ne leči bolesti ali može da za trenutak učini da na njih zaboravite. Lepo:
Surgical Intervention je ime split EP-ja japanskih Pharmacist sa Egggore i oba benda nam daju da kupimo samo njihovu stranu na Bandcampu. Egggore su prilično običan kućni goregrind, pristojno odsviran i snimljen, bez preteranih padova u dekadenciju ali i bez neke velike inspiracije. No, Pharmacist su druga priča. Njihova strana nudi tri pesme odličnog goregrinda sa sjajnom produkcijom i kvalitetno napisanim pesmama koje podsećaju da ovaj edgelord podžanr ekstremne muzike ne mora da bude isključivo pribežište muzički ne naročito obrazovanih incela. Pharmacist podsećaju na stari Carcass na ove tri pesme, pogotovo na drugoj, i nude odličan program:
Česi Slup takođe sviraju goregrind mada je tematika njihovih pesama više pornografska… Iako nisu na nivou Pharmacista, njihov treći album Perverse Trinity i dalje nudi sasvim solidan goregrind sa vokalima koji su povremeno i duhoviti i pesmama koje gotovo drsko imitiraju Regurgitate i Agathocles na momente – Stink from Jiřice maltene do u notu kopira rif iz Agathoclesove Consuming Endoderme Pus – ali nije da je goregrind ikada bio muzika koja iznad svega vrednuje originalnost. Slup su sasvim solidni i ako vam ne smeta pornografska, na granici mizoginije, tematika, ovo je vrlo prijatno da se čuje:
Za goregrind triptih ponudiću vam Cadaverity iz Ujedinjenog kraljevstva čiji prvi EP, Seepage donosi ugodan, prijatno gruvi goregrind sa očiglednim dugovima prema Regurgitate, ali nije da je to neko iznenađenje. Cadaverity ima lepe rifove, dobar (mada tih) zvuk i dovoljno kvaliteta u muziciranju da se ovo sluša sa velikim apetitom. Plaćate koliko poželite. A želećete:
Brazilski grinderi Agamemnon Project i dalje odlični na split EP-ju sa Noise Machine. Noise Machine su generički, metoo power electronics projekat koji ne zvuči nimalo loše sem potpunog odsustva ličnog pečata, ali Agamemnon Project kidaju sa četiri pesme lo-fi grindcorea kakav je za mene neodoljiv, sa sve ritam mašinom i krš gitarama. Platite šta želite:
Barren su neka vrsta belgijske grindcore supergrupe sa članovima koji su svirali u masi važnih bendova, uključujući Agathocles ali i Aborted. Prvi EP benda, And Then There Were None (nakon demoa koji su snimili ranije ove godine) donosi pet pesama tog nekog „chainsaw grind“ zvuka, dakle, sa niskim štimom, HM2 distorzijama na gitarama, vrlo disciplinovanom svirkom, napucanim miksom i pesmama koje podsećaju na poznije faze Nasum i Rotten Sound. Tu, naravno, nema ničega što čoveku može da se ne dopadne i Barren su me sa ovim EP-jem ODUVALI. Ne propustiti:
Pure Death je dobro ime za death metal ali ova ekipa iz Džordžije na demo snimku Weak Minded Fools svira kombinaciju death i thrash metala koja je prilično pankerski orijentisana i uz čist i disonantan vokal vuče na ’80s krosover. Lepa mešavina i mada je demo i pomalo sirov, brze pesme i energija su mu jake strane. Meni odlično a i daje se po niskoj ceni od koliko klijent ponudi:
Depraver iz Kalifornije imaju dve pesme odličnog old school death metala na split EP-ju sa Vrenth. Ne znam kakva je strana ovih drugih ali Depraver imaju sjajno napisane pesme sa aranžmanima koji su kompleksni a da zvuče prirodno i spontano. Plus imaju odličnu produkciju i jak stav. Nihilistički stav, svakako, ali jak. Izvrsno:
Sun Eater je jednočlani brutal death metal šrpjekat iz Francuske i, za razliku od većin ovakvih kućnih projekata, na svom drugom EP-ju Desecrate, on zvuči odlično. Ovo je zreo i vrlo dobro napisan brutal death metal bez neke ogromne stilske inovacije ali sa jasnim shvatanjem žanra, tehničkim kvalitetima, dobrim rifovima, po kojim ukusnim slemom i odličnim gostujućim vokalima. Ovo je pritom vrlo pristojno producirano i kako mi se Sun Eater dopadao i prošle godine, tako i sada mogu da ga preporučim bez rezervi:
Simfonijski ekstremni metal nije nužno moj prioritet u životu, ali projekat Eonian je makar impresivan u tome kako energično i zabavno zvuči većinu vremena. Ova grupa muzičara sa svih strana sveta a koju je okupio Španac Jaume Antuñano na albumu The Nomad nudi energičan i vrlo cheesy metal koji spaja death, black i simfonijske aranžmane kao da pravi saundtrak za nekakav apokaliptični događaj u Diznilendu. S obzirom da je sve rađeno onlajn, ovo je i impresivno producirano. Vredi čuti:
Novi Haunted (što nije isto što i The Haunted) stiže jedva godinu dana posle prvog i The Legions of Maleficence je još jedna prijatna ploča brzog, nadrkanog death metala koji, kad malo razmislite, ima više blek metalski pristup aranžiranju pesama. Tako da se ovi rifovi (i klavijature) uokviruju na način koji čini da zvuče sveže i interesantno i album je atmosferična i zabavna kolekcija mračnih, pomalo B-movie pesama sa jakim rifovima i jakim tempom. Meni je ovo, i pored ultra jeftine produkcije, sjajno:
Čim vidite da bend stavlja „HM2“ kao jedan od tagova na Badncampu, znate kakav death metal je u pitanju. God Maker iz Indonezije na (skoroj) kaseti Rotten Vein (zapaziti da bend ne ume da se odluči je li „vein“ ili „vain“), dakle, cepaju mračan, težak old school death metal koji ne želi da šarmira kreativnošću niti da impresionira tehnikom nego samo da hipnotiše i bije. Nije za svakoga ali za OSDM ekipu, svakako:
Iako ime benda Grotesque Hysterectomy sugeriše da je u pitanju slamming death metal, pa je takav i omot trećeg albuma, Dødsavantgard, ovi Norvežani zapravo sviraju vrlo elegantan, vitk i zabavan progresivni (!!!) death metal sa elementima grindcorea, thrasha pa i black metala. Hoću da kažem, ovo je PUNO sjajnih rifova, brze, okretne svirke, disonanci, avangardnih gestova i zanimljivih ritmičkih zaokreta, a produkcija je čista, dinamična i topla. Kakav neočekivani preokret! Jake, izuzetno jake preporuke za ovaj izvrsni album:
Teksašani Astayanax na svom drugom albumu nude vrlo ubedljiv brutal death metal. Ovo je u punoj meri progutalo imaginarijum modernog brutal death/ slamming death metal zvuka – album se zove Extreme Antinatalist Design i ima pesme naslovljene Pedosadism ili Ejaculating Feces – ali je muzika u prvom redu kvalitetna interpretacija modernih brutal/ slam paradigmi. Čime hoću da kažem da, kontraintuitivno, Astayanax ne pokušavaju da budu najekstremniji bend u poslu, niti najbrži, niti sa najdubljim vokalom, niti sa najzvonkijim dobošem. Umesto toga, oni nude promišljene rifove, odličnu svirku i produkciju, pažljivo napisane pesme, razgovetan a moćan saund – jednom rečju: krtinu. Ima ovde i lepih solaža, ČAK! Sve u svemu, odlično i možda čak i idealno za publiku kojoj je slamming death metal suviše detinjast/ pozerski, da čuju da tu ima štofa i da može da se svira „ozbiljno“:
Ponkad zaista samo želite da poslušate kolekciju old school death metal pesama koje ne komplikuju aranžmane i samo se usredsređuju na dobre rifove i mošerski tempo. Abominy iz Santjaga, novi bend sa dva singla iza sebe je upravo to ponudio na EP-ju Albor. Reklo bi se da su ljudi u Abominy stariji, sa kilometražom iza sebe pa to objašnjava kvalitet i sigurnost ovog izdanja, sa neumoljivim latinoameričkim ognjem što gori u srži ove muzike ali i pesmama koje su napisane i izvedene vrhunski. Pričamo o muzici koja je, iako se radi o death metalu, prilično komunikativna pa i prijemčiva – prva pesma skoro da se može nazvati melodičnim death metalom, sve ostale imaju u sebi dosta thrasha – a čemu doprinosi i prilično srećan miks. Osam dolara za pet pesama je mišićava cena ali ovo je odlična ploča:
Rogga Johansson je čovek sa epskim brojem bendova i projekata aktivnih u svakom trenutku pa činjenica da je samo ove godine čovek izdao već devet albuma sa raznim postavama mora da impresionira jer se ne radi o kućnoj radinosti već o „pravoj“ produkciji. Eye of Purgatory je njegov projekat sa kolegama iz Ribspreader i Venom, Inc. i drugi album ovog projekta, The Lighthouse, gura vrlo ugodan koncept i, sa dobrim zvukom i očekivanim nivoom kvalitetnog muziciranja pruža lep program. Koncept je da je ovo švedski death metal propisnog pedigrea: teški rifovi, nizak štim, organski aranžmani, D-beat, srazmerno visok nivo razgovetnosti i melodije, ali u sadejstvu sa dramatičnim gotskim klavijaturama koje svira bubnjar Taylor Nordberg. I stvari funkcionišu sjajno jer Nordbergove dirke oplemenjuju i inače kvalitetan ali „običan“ swedeath program, dajući mu dimenziju pompe i gotske atmosfere koja ovaj album izdvaja od čopora. Poslušajte, vredeće:
Kome treba malo progresivnog death metala da mu osveži vikend, tu su Kanađani Param-Nesia da ga poraduju novim EP-jem, Aspect Of Creation. Ovo je tehnički vrlo kvalitetno i vozi se uglavnom u džombastom srednjem tempu sa puno ukrasa i raznih fora, te prilično naglašenim melodijskim programom. Ne nužno baš MOJ zvuk, da se razumemo, ali ni predaleko od njega, sa odličnim muziciranjem i solidnim razumevanjem ideje da pesme ipak treba da budu pesme a ne samo gomila nabacanih a nepovezanih elemenata. Vredi čuti:
Za mene je, pak, tu novo 20 Buck Spin izdanje, novi EP Witch Vomit pod nazivom Abhorrent Rapture. Ako uopšte pratite autput ovog izdavača, skoro da bez slušanja znate da će ovo biti mračan, muljav ali izvrstan old school death metal, no Witch Vomit u ovu fomulu ubacuju dovoljno svog osobenog zvuka i pristupa da ne budu puki replikatori. Četiri pesme, prljavština, ali kvalitetno odrađena, nezaobilazno.
Još old school death metala? Ima! All Consumed su iz Lankašira u Engleskoj i njihov aktuelni album je vrlo lepo producirani treći Rise of the Godless sa deset pesama čukačkog, rifaškog death metala koji se ne zamara visokim konceptima i tim nekim atmosferama nego prži i trese za sve pare. Lepo je povremeno podsetiti se koliko ekstremni metal i pank zapravo imaju zajedničkog a da to nije na ime loše produkcije i skrnavog muziciranja nego na ime fokusiranosti, zaraznosti rifova itd. Odlični su All Consumed:
Oxblood Forge iz Bostona su čopor matorih ljudi koji svira klasičan, epski heavy metal. Zašto im debi album, Decimator zvuči kao da je sniman u šupi je, dakle, pitanje za islednike, ali da budemo iskreni: meni je ovo daleko bliže srcu od moderne, „digitalne“ i neljudski iskomprimovane produkcije koja je danas neka vrsta standarda. Decimator zvuči, dakle, pomalo lo-fi, ali i iskreno i vidi se da je rađen sa puno ljubavi. Pevač, Ken MacKay se dere kao ludak sve vreme, bubnjar, Erik Fraunfelter u svoje bravure povremeno uvaljuje klepetušu a gitarski i bas-rad su kao ispali iz 1985. godine i sve se to meni veoma dopada. Ostaje samo činjenica da bend piše pesme koje umeju da zazvuče i malo generički, i tu ih samo povremeno inspirisan rif spasava. No, na gomili, ovo je lep paket klasičnog heavy metala koji ne pozira i ne loži se na osvajanje sveta nego na znoj i poštenu, radničku i seljačku svirku. Kako ga ne voleti?
Novosađani Lazar na svom EP-ju Put sviraju tri pesme instrumentalnog, blago proggy heavy metala. Nije da je ovaj žanrovski izbor nešto čemu bih ja poleteo iz mesta, ali Lazar sviraju vrlo dobro, imaju jednu opipljivu kolektivnu energiju – izbegavajući sterilnost koja ume da se potkrade u ovakve snimke – i ovo su tri zanimljivo napisane, atmosferične pesme. Lepo, vrlo vredno da se posluša:
Supersimpatičan NWOBHM na trećem albumu čileanskih Bolido. Ako se na stranu stavi ime koje na našem jeziku ima neke druge konotacije, ovi momci sviraju baš klasično-zvučeću metalčinu i Against the World je jedan onako proživljen, razuzdan album sa produkcijom koja je živa do mere da zvuči čak i malo neočekivano raspusno (skoro bez ikakve kompresije) i pesmama koje se šetaju od moćnih metal himni pa do žestokog rokanja. Bend, dakle, ne imitira nikoga i ne liči ni na koga na prvu loptu a da opet nosi taj barjak osamdesetih godina uzdignute glave i sa mnogo ponosa. Sjajno:
Izdavač Loma Vista Recordings se sigurno šali kada digitalni daunloud kompilacije Dark Nights: Death Metal Soundtrack hoće da naplati petnaest dolara, ali možda ima ljudi koji toliko vole DC-jeve stripove da će i tu žrtvu podneti. Ovo je, zaista, licenciran saundtrak za prošlogodišnji DC-jev krosover koji je (kao i svi drugi) promenio sve (više detalja imate ovde), a notabilna imena su Mastodon i Chelsea Wolfe, pa onda Rise Against… Na jednoj pesmi gostuje i Dave Lombardo… Iako je ovo spoj moje dve životne pasije – superherojštine i metala – fakat je da je ovaj album odveć mejnstrim za moj ukus – na njemu čak i nema death metala – ali ima kome će se dopasti:
Pensilvanljani Pharaoh su dosta ubedljivi na svom petom albumu, The Powers That Be, svirajući power metal koji je melodičan i epski, ali se ne uklapa u prosek ovog žanra. Pharaoh se izrazito trude da im aranžmani budu drugačiji, upadajući i na teritoriju progresivnog roka, kreirajući pesme od neuobičajenih elemenata i mešajući sve sa propisnim hevi metal programom. Inspirativno:
Dosta dobra nedelja za heavy metal, primećujete i sami, pa je u njoj izašao i debi album filadelfijskih Blazon Rite. Prošlogodišnji EP im je bio solidan a sada je album Endless Halls of Golden Totem primer kako se može napraviti ploča sa dobrim, toplim i dinamičnim zvukom, sa klasičnim heavy metal senzibilitetom ali bez prenaglašenog imitiranja uzora iz osamdesetih. Blazon Rite imaju solidno epsku amiciju u svojim pesmama, ali se i drže kvalitetne podloge čvrste ritam sekcije i rifova koji su u osnovi svake pesme. Ovo je vrlo preporučljivo svakome ko voli rani NWOBHM i Thin Lizzy.
Ova nedelja je videla i povratke nekih veterana a svakako su među njima i Fear Factory koji su se poslednjih nekoliko godina krvavo svađali pa je Burton C. Belle na kraju i napustio bend. Naravno, to nije sprečilo Dina Cazaresa da objavi najavljeni album Aggression Continuum sa sve Belleovim vokalima koje je ovaj snimio još pre četiri godine. „Fear Factory je biznis“ je rečenica koju je Cazares odavno – i presudno – izgovorio i ona nije manje istinita desetak godina kasnije. Enivej, moram da priznam da su Fear Factory početkom devedesetih imali posebno mesto u mom srcu jer su uspeli da spoje različite slojeve publike, ukrštajući death metal, industrial i nascentni nu-metal na svom prvom albumu. Drugi je već bio previše popi za moj osetljivi ukus ali sam se putem njega snažno bondovao sa mojom sadašnjom ženom pa je i to neka vajdica. Naravno, već do trećeg albuma sam izgubio interesovanje za ovaj bend koji je evoulirao u smeru sve većega mass appeala a sve manje prema interesantnim avangardnijim dimenzijama koje su naslućivali sa prvencem. Četvrt veka kasnije, Aggression Continuum mene VEOMA podseća na Demanufacture i to je s jedne strane dobro jer je taj album ipak bio još i pomozi bože ali je nekako i porazno jer bend sada ide unazad a ne unapred. No, bolje ići unazad prema boljem nego prema napred ali ka lošijem, rekao bih, pa je Aggression Continuum ploča bez neke specijalne inspiracije i sa očekivano „plastičnom“ produkcijom, ali koja ima malo te revolucionarne drame što ju je bend sugerisao ranih devedesetih i na ime nje ostvario ozbiljan uticaj na razvoj američkog i svetskog metala. Burton, mislim, ni do danas nije ZAISTA naučio da peva ali se to na ovom albumu ne da čuti i njegove klin deonice su vrlo sigurne i upečatljive. Poslušati…
Svakako je za ljubitelje Helloween velika stvar za ovu godinu da je nova postava benda, sa tri pevača, kao na turneji od pre par godina, snimila šesnaesti album ove nemačke power metal institucije i album nazvan jednostavno Helloween je, pa, prilično dobar? Da se razumemo, meni lično su Helloween uvek bili za nijansu previše cheesy da bih ih predugo slušao, ali fakat je da su kreirali zvuk nemačkog power metala i da su neki od njihovih ranijih albuma praktično etalon kako se to radi. Imati Kiskea i Hansena na istoj ploči sa Derisom (Hansen je snimio i gitaru pa bend ima i tri gitare) je definitivno podstaklo ekipu da se ekstra potrudi oko komponovanja pa je Helloween (album) (konceptualni, dakako) sa monstruoznih 73 minuta trajanja prilično očigledno pozicioniran da bude DOGAĐAJ i kamen-međaš u karijeri benda ali i metalu uopšte. I, mislim, ovo je svakako logična progresija u odnosu na Keeper of the Seven Keys, žestok i epičan power metal koji je ovde ispoliran dodatnom količinom ideja i aranžmanskih zahvata kakve ovakva postava prosto nameće pa su pesme uglavnom na srećnoj sredini između pop-power metala i progresive, uspevajući da se ne zagube u „progresiviranju“ ali i da njime malo kompenzuju jaki cheese koji izlazi iz svih pora. Priznajem da ovo nisam očekivao i da sam i blago impresioniran.
Za kraj, umetnost. Novi album pensilvanijskog dua Orphan Donor je veoma dobar. Naravno, ovo je taj neki „klasičan“ mathcore u kome imamo disonance, asimetrične ritmove i neprirodne aranžmane, puno vrištanja i postmetalske melanholije, ali Orphan Donor na Unraveled demonstriraju vrlo jak talenat za komponovanje, praveći ne samo od individualnih pesama već i od čitavog albuma jedan fascinantan narativ koji, slažem se, nije lako preslušati u jednom sedenju, pogotovo uz vrlo glasan mastering, ali koji ćete želeti da slušate ponovo. Ovo je na kraju dana ipak mathcore/ avangardni post metal kao osnova za kreiranje ambicioznih ali zaokruženih kompozicija radije nego kao demonstracija koliko promena muzičari mogu da memorišu tokom pesme od pet minuta. Vrlo dobro:
Pročitao sam sa velikim zadovoljstvom Tono Monogatari, vrlo važan, vrlo cenjen pozni rad velikog japanskog autora stripova, Shigerua Mizukija. Čitaoci će se možda setiti da sam pre nekoliko nedelja pisao o publikaciji istog autora pod nazivom Kitaro, a koja je originalno izašla – na Engleskom jeziku – još početkom prošle decenije, ali je u pitanju bila kolekcija klasičnih Mizukijevih radova iz šezdesetih godina. Ovo je bila svojevrsna priprema terena jer je Mizukijev Tono Monogatari već bio izašao u tom trenutku i pripremao sam se da i njemu posvetim vreme, pogotovo što je ovo strip koga je Mizuki radio pred kraj svog života i predstavlja zreo rad jednog od najvažnijih manga autora u istoriji medijuma. Mizuki je priče iz Tono Monogatari crtao i objavljivao 2008. i 2009. godine u magazinu Big Comic a one su sakupljene u kolekciju 2010. godine – sa dobrim razlogom, kog ćemo nešto niže pojasniti. Više od decenije kasnije, Zack Davisson, vrsni prevodilac i izučavalac Mizukijevog dela je preveo i priredio ovu kolekciju za anglofono tržište i Drawn & Quarterly su je izdali početkom Marta ove godine, obezbeđujući zapadnoj publici uvid u jedan značajan japanski kulturni artefakt.
Naime, Tono Monogatari, a što bi se najpre moglo prevesti kao „Priče iz okruga Tono“ je i naslov kapitalnog etnografskog dela iz 1910. godine koje su sastavili Kizen Sasaki i Kunio Yanagita, zbirka narodnih priča i lokalnih legendi iz okruga Tono a koja je označila i neku vrstu otpora tadašnjoj ubrzanoj urbanizaciji i modernizaciji Japana koja je podrazumevala svojevrsni – maltene propisani – prezir spram tradicionalnog folklora. U svom opširnom uvodu u Englesko izdanje kolekcije, Davisson daje kontekst: Kunio Yanagita je bio službenik tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede i trgovine i više nego puki ljubitelj narodnih predanja – on je bio duboko uveren da je srž japanske duše upravo u stalnoj, neprekidnoj komunikaciji sa njihovih proverbijalnih „osam miliona božanstava“, da verovanje u jokaije i kamije predstavlja osnovu identiteta nacije. U tom trenutku se on nalazio na sasvim suprotnoj poziciji od snažne inicijative koju je promicala tadašnja administracija a koja se ovaploćivala u ubrzanoj modernizaciji i približavanju Japana zapadnim standardima savremenog društva. Japan je, da podsetimo, više od dve stotine godina bio zatvoren za ostatak sveta, braneći ikakvu pomorsku trgovinu i, uopšte, kontakte sa drugim nacijama i kada je polovinom devetnaestog veka tadašnji šogunat bio praktično primoran da otvori svoje luke – doslovno pod pretnjom oružane sile tadašnje Amerike – kulturni šok je bio ogroman. Japan je i dalje tehnološki i socijalno bio duboko u feudalnoj eri, sa vojnom državom, konjicom i jedrenjacima, dok su Amerikanci imali parne brodove i sva druga moderna čuda. Transformacija Japana nakon ovog saznanja je bila ništa manje nego fascinantna, sa hitrom promenom državnog uređenja i načina života koja je „zaostalu“ naciju veoma brzo primakla tadašnjim svetskim silama.
No, jedna od posledica ove inicijative modernizacije društva, izgradnje industrije, urbanizacije i usvajanja novih socijalnih paradigmi bilo je i snažno odmicanje od tradicionalne, folklorne kulture a predvodnik ovog napora bio je Inoue Enryo, filozof i osnovač „jokailogije“, čovek koji je napisao nekoliko knjiga o jokaima – prvenstveno Lekcije o proučavanju Jokaija iz 1896, studiju na dve hiljade strana a koja je bila usmerena na dekonstrukciju mitova o natprirodnim bićima i osudu praznoverja. Iza nje su usledile dalje Enryove studije koje su praznoverje i verovanje u jokaije klasifikovale kao psihički poremećaj.
Enryoov rad je bio u skladu sa preovlađujućom klimom modernizacije a dalje se uklopio u imperijalističke ambicije Japana u prvoj polovini dvadesetog veka, gde se smatralo da „starinski“ sistemi verovanja koji su pripisivali po jednog „boga“, „duha“ ili „đavolčića“ svakom predmetu, svakoj prirodnoj pojavi i svakom konceptu neadekvatni za naciju koja treba da se ujedini oko jednog cilja i vladara i da bi monoteistički sistem bio pogodniji za moderni Japan.
No, Yanagita je bio čovek sa dobrim poznavanjem japanske i kineske mitologije i folklora, koji je čitao klasične japanske prozne radove o duhovima i fantastičnim bićima (Genji Monogatari iz jedanaestog veka koji se smatra i moguće prvim romanom napisanim na svetu, te Ugetsu Monogatari iz osamnaestog veka), ali i bajke Braće Grim i njegov susret sa mladim Kizenom Sasakijem, poreklom iz okruga Tono odveo je obojicu na putovanje koje je bilo namenjeno isključivo sakupljanju i beleženju narodnih priča iz ovog kraja Japana. Njihov rad je sakupljen u kolekciji Tono Monogatari 1910. godine i sasvim je jasno zašto će ovo biti važna knjiga za Shigerua Mizukija koji je i sam bio neka vrsta amaterskog ali veoma posvećenog etnografa i sakupljača narodnih priča. Kitaro je, uostalom i nastao kao njegova adaptacija folklornih predanja a Mizuki je tokom svog života proputovao čak šezdeset zemalja sveta i u njima tražio narodne priče i lokalne mitove.
U vreme kada je izašla, Tono Monogatari je bila uglavnom neshvaćena pa i ismevana knjiga kritikovana što se bavi prežvakanim sujeverjima sred novog Japana što hrli u budućnost, ali je pogotovo posle Drugog svetskog rata dobila revalorizaciju i novo poštovanje od strane nekih važnih kulturnih poslenika, uključujući Yukia Mišimu koji ju je smatrao jednim od najvažnijih dela na Japanskom jeziku. Na Engleski je prevedena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka i bila zaslužna za značajan porast turističkog interesovanja za region Tono, a na stogodišnjicu njenog izlaska urađen je novi prevod, ali i ova Mizukijeva kolekcija o kojoj danas pričamo.
Već smo rekli da je Mizuki jedan od najvažnijih i najvećih manga autora u istoriji medijuma, sa fascinantnom životnom pričom – između ostalog, čovek je čitavu svoju karijeru proveo crtajući jednom rukom – i praktično presudnim uticajem da se „starinski“ folklor uvede u modernu popularnu kulturu i postane njen prirodan, živ deo. Kitaro mu je doneo i slavu i novac ali mu i omogućio da se i dalje bavi svojom pasijom otkrivanja i prikupljanja narodnih predanja.
Njegova verzija Tono Monogatari je stoga i neka vrsta njegovog ličnog hodočašća – odavanja pošte velikim prethodnicima Sasakiju i Yanagiti, ali i postmoderni rad u kome će Mizuki crtati samog sebe kako šeta Tonom i tamo od lokalnog življa sluša stare priče o duhovima, životinjama, neobičnim događajima, nesrećama… Ova manga je isprva trebalo da bude adaptacija svih priča iz knjige po redu ali je Mizuki posle određenog vremena shvatio da je privlačnije da se skoncentriše na one koje su mu najzanimljivije. Čak i tako, ovde imamo više od sto priča na oko 250 strana stripa, sa sve umetnutim kratkim Davissonovim esejističkim intervencijama koje daju zapadnom čitaocu kontekst u kome se priče događaju. Ovo je stoga dragoceno izdanje jer ne samo da dobijamo jedan od vrhunskih Mizukijevih radova u izvrsnom prevodu već i priređivački napor koji će, bez sumnje, mnogog čitaoca poslati u dalja istraživanja i upoznavanje sa jednom za njega novom kulturom.
Mnoge od ovih priča nemaju pouku, pančlajn, čak ni zaključak i u tome deluju tako autentično. Poznavaoci kažu da je, iako su originalni Tono Monogatari Sasaki i Yanagita potpisali kao ravnopravni autori, sam tekst na kraju bio isključivo Yanagitin i da su Sasakijev lokalni kolorit – i dijalekt – uglavnom izbačeni kako bi knjiga bila bliža čitaocima širom Japana. No, Mizukijeva adaptacija je, iako formalno još više „pop“, ne najmanje zato što je urađena u formi stripa, u velikoj meri sačuvala taj duh starih priča koje, često, zaista nemaju jednu jasnu autorsku nameru. Izrasle iz incidenata, prepričavanih, poluupamćenih, transformisanih od usta do usta, nakićenih od strane desetina pripovedača što su ih predavali jedan drugom, ove priče su često zaista same emanacije duše lokalnog življa, njihovi strahovi uobličeni u priče o šumskim divovima, o ćerkama koje odlutaju u šumu da se nikada više ne vrate, o drvosečama i sakupljačima pečuraka koji vide stvari što nisu namenjene ljudskim očima. Druge imaju pouke i zaključke i često se bave tradicionalnim učenjem o vrlini skromnosti i vrednosti nesebičnosti, kao i o destruktivnom delanju gramzivosti i sebičnosti. Iako su do nas došle kroz rad nekoliko modernih autora, one svoje poente, kada ih imaju, ne ulepšavaju savremenim formama već čuvaju originalni, često veoma nemilosrdni naboj fatalnosti. Ruralni Japan starog doba je, kao i ruralni krajevi bilo gde drugde, bio mesto na kome se teško živi, lako umire i gde su ljudi smišljali komplikovane, jako fantastične načine da kontekstualizuju svoje živote i smrti.
No, Mizukijev ton je sve vreme izrazito vedar, bez obzira što se mnoge priče završavaju doživotnim osudama, smrtima, čak i komadanjima tela. Njegova ljubav prema narodnom duhu i glasu koji stiže iz kolektivne podsvesti Tonoa i Japana su isuviše jake da bi strip verzija Tono Monogatari bila išta drugo do jedne neprekidne proslave narodne imaginacije i dubine njegovog verovanja. Jokai i Kami ni sami nisu puke paralele zapadnih demona i bogova pa tako ni priče o njima nisu puke japanske verzije zapadnih basni i bajki a Mizuki ih dodatno kontekstualizuje crtajući samog sebe u stripu, komentarišući pouke i završnice priča, prikazujući ubedljivo koliko je, čak i u poznim osamdesetim godinama svog života, uzbuđenja osećao uživljavajući se u ove narative.
Njegov crtež ovde je, naravno, jedna proslava ne samo karijere koja je do ovog momenta trajala više od pola stoleća već i lepote japanske ruralne, planinske provincije – uostalom, četiri petine japanske teritorije čine planine i Davisson naglašava zašto planine u japanskom folkloru imaju tako prominentno mesto kao mesta magičnog, svetog i onostranog, do mere da je ženama često bilo zabranjeno da idu u njih – ali i začudnosti bića o kojima su priče ispredene, bizarnih interakcija običnih ljudi sa stvarima i pojavama od one strane. Mizukijev stil je uvek bio čist, jasan, vrlo prijateljski, namenjen, uostalom, mladim čitaocima, pa su i ovde njegovi likovi neodoljivo simpatični, i snažno ekspresivni u svojim karikaturalnim gestovima i izrazima lica. No, Mizuki je slavu stekao i kombinovanjem folklorne strave sa deci bliskim crtežom pa su ovde elementi horora – ljudožderski divovi, umrle stare žene koje ustaju i hodaju unaokolo bez reči itd. – veoma upečatljivi. Najupečatljiviji su svakako veliki kadrovi prirode, visokih planina i dubokih šuma, mesta na kojima podsvest odnosi prevagu nad svešću i racionalnim mislima i Mizukijev Tono Monogatari je jedno putovanje geografijom ali i psihogeografijom jednog Japana koji iako potisnut, nikada nije pristao na brisanje i nestajanje.
Naravno, danas, u dvadesetprvom stoleću, Japan je jedna od najurbanizovanijih nacija na svetu i nacija sa ozbiljnim demografskim deficitom, pa je utoliko čuvanje ove vrste predanja, nastalih kao kolektivni rad mašte ali uobličenih u konkretne umetničke radove, još važnije. Tono Monogatari je, dakle, obavezna lektira a sebi ovaj strip u digitalnoj formi možete priuštiti ovde.
Pročitao sam prvi album nečega što će bez sumnje biti serijal pod nazivom Love Love Love. Naziv tog prvog albuma je Yeah Yeah Yeah, a u pitanju je vrlo sveže digitalno izdanje inicijative Europe Comics, takođe vrlo svežeg izdanja belgijske kuće Dupuis.
Scenarista Love Love Love je Kid Toussaint, belgijski prevodilac, scenarista stripova i audiovizuelni umetnik koji je poslednjih desetak godina napravio solidan prodor u franko-belgijskom stripu, radeći za kolekcije Spirou/ Marsupilami kratkih priča ali i masu autorskih, dobro primljenih serijala. Naslovi poput Magic 7 i Télémaque (tj. Telemachus u Engleskoj varijanti) su mu obezbedili pažnju a zatim će Kid Noize o istoimenom belgijskom didžeju biti još uspešniji da bi serijal Elle(s) sa crtačicom Aveline Stokart bio smatran ozbiljnim hitom. Toussaint ima prilično određen ukus u pogledu crtača sa kojima sarađuje pa su njegovi stripovi uvek prijatni za oko i puni jedne pozitivne, mladalačke energije, a u istu kategoriju spada i Španac Andrés Garrido Martin, mladi crtač kome je ovo, koliko umem da kažem, prvi profesionalni, mejnstrim strip a koji inače predaje na madridskoj školi Academia C10 fokusiranoj na umetnost i strip. Garrido je, sudeći po onome što piše o sebi, prilično nesiguran tip, ali njegov rad u Love Love Love je autoritativan, atraktivan i prikladan da oživi intrigantni naučnofantastični svet bliske, pa bogami i prilično antiutopijske budućnosti.
Love Love Love je i demonstracija koliko je popularnost istočnoazijskih stripova i animacija, poglavito shonen manga stripova uticala na mlade autore na zapadu. Garrido je rođen polovinom devedesetih i nije teško zamisliti da je odrastao čitajući ključne radove japanskih autora – i gledajući njihove televizijske adaptacije – pa i Love Love Love na jedan prirodan način spaja „evropski“ stil čistih linija i ekspresivnih, stilizovanih i karikiranih likova, sa kawaii estetikom velikih očiju i prenaglašenih anatomija direktno iz škole Akire Toriyame. U ovom stripu crtež ima i jednu dinamičnost koju bih pre povezao sa Japanom nego sa Evropom, ne samo u snažnoj gestikulaciji i facijalnoj „glumi“ likova već i u kadriranju, trudu da se naglasi pokret i energija onoga što se događa „pred kamerom“. Garrido pritom sebi postavlja prilično zahtevne zadatke dobar deo vremena, crtajući masu futurističke tehnologije, ali i kiberpankerskih elemenata u kadrovima – transparentne površine napravljene od haj-tek materijala, lebdeće stilizovane interfejse, leteća vozila. Svet u kome se ovaj strip događa pomeren je od našeg u budućnost tek par decenija – sasvim planski – tako da mi u njemu lako prepoznajemo elemente i trope „našeg“ sveta, samo malčice strimlajnovane, ali Garrido taj osećaj začudnosti i futurističnosti postiže u velikoj meri pažljivim radom na osvetljenju. Likovi su često na ulici, u masi drugih ljudi – jer priča se događa u modernom gradu koji je nakrcana urbana košnica – i u ovim scenama stalno primećujemo na njima svetla koja dolaze iz različitih izvora – od automobila, svetlosne signalizacije, od reklama, u nekim scenama i od rotirajućih svetala policijskih vozila. Garrido svim tim elementima stvara osećaj užurbanosti, stalne „buke“ u gradu koji, jelte, nikada ne spava, uvek se kreće, uvek hasluje i ide ka nekom sledećem cilju, bez stvarnih momenata u kojima može da se predahne ili posveti dokolici.
Ovo je odličan worldbuilding a Garrido ga dalje podcrtava naglašenom raznovrsnošću likova koje srećemo u stripu. Naravno, kako je „diverzitet“ i politika vezana za klasu i njoj odnosan identitet ovde u centru radnje, onda i ima smisla da su likovi koje vidimo različitih telesnih građa, različitih godina, različitih rasa, ali i sasvim različitih senzibiliteta, od solidno prilagođenih muljatora koji prihvataju da je svet takav kakav je – nesavršen, maltene nepodnošljiv – i u njemu pronalaze neki svoj ritam, do onih koji su stalno nezadovoljni, stalno u stresu i pod tenzijom jer žive u žrvnju sve izraženije dehumanizovanog „kasnog kapitalizma“.
Glavna junakinja, Elle je bliža ovoj drugoj kategoriji: u pitanju je mlada žena iz moderne radničke klase koja, jelte ne radi u fabrici jer u tom nekom savremenom/ futurističkom svetu više i nema fabrika u kojima možete raditi, već kao loptica u fliperu odskače od jednog do drugog slabo plaćenog i generalno nezadovoljavajućeg posla u industriji, jelte, usluga. Štaviše, prva scena u stripu nam pokazuje kako Elle daje otkaz u još jednom restoranu u kome je kelnerisala i ovde dobijamo jak Gen Z vajb sa svešću da su prekarijat i gig economy sudbina velikog dela generacije. No, Elle slučajno sreće humanoidnog robota po imenu Karel, a koji je jako lepo vaspitan i empatičan i on je neko ko joj u tom nezgodnom trenutku u životu dođe kao poručen. Karel radi kao „robot za ispovedanje“, neka vrsta low-cost psihoterapeuta kome ljudi plaćaju da mu se izjadaju a da im on zauzvrat kaže upravo ono što oni žele da čuju. Artificijelnost ovog aranžmana je jasna od momenta kada se pomene, a u ovoj sceni je bitno i to da Karel kaže da je studirao novinarstvo ali da je vlada onda zabranila robotima da se bave žurnalistikom jer se ispostavilo da su skloniji da kreiraju vesti koje privlače više klikova nego koje daju tu neku „istinu“.
„Baš kao pravi novinari, a?“, kaže Elle, još uvek besna zbog načina na koji su je tretirali na poslu, a onda, pošto im je metro linija blokirana, predlaže da ona pozove leteći rideshare automobil da se njih dvoje dobace do kvarta u kome se ispostavilo da oboje žive. No, AI koji upravlja letećim automobilom glatko odbije da primi Karela jer kaže da roboti ne mogu da se voze kolima pošto se ne zamaraju dok hodaju. Elle ovo posve razbesni, ali je taj incident i tačka na kojoj se njen i Karelov odnos učvršćuje. Socijalna nepravda kod Elle izaziva gnev zbog diskriminacije, dok je Karel rezignirano naviknut na ovakav tretman i Love Love Love od te tačke pa nadalje postaje strip koji u naučnofantastičnom svetu tretira identitetske i klasne odnose našeg, jelte, sveta, ili makar tog nekog zapadnog njegovog dela, fokusirajući se na ne baš „zabranjenu“ ali svakako nekonvencionalnu ljubav koja nabuja između dvoje protagonista.
Love Love Love nije najsuptilniji zamislivi umetnički rad. Njegova simbolika je direktna i sugerisana već time da se Elle zove, jelte, Elle (tj. „ona“) a da je Karel očigledno nazvan po češkom piscu i dramaturgu Karelu Čapeku koji je izmislio reč „robot“ ali i koncept humanoidnog mehaničkog radnika u svojoj predstavi R.U.R. – Rossumovi univerzální roboti iz 1920. godine. Sama reč je ovde neka vrsta uvrede – Elle insistira da ona znači „rob“ – i zvanični naziv za mehaničke građane ove (anti)utopije je „mehanoidi“, ali Karel je uverava da on nema problem sa ovim terminom i da se njegovi mehanički sunarodnici uveliko međusobno oslovljavaju sa „robot“ i „robi“.
Paralele sa rasnom diskriminacijom u savremenim društvima su jasne, pogotovo jer je Karel obrazovan, finih manira i, ključno, izuzetno empatičan – punjenje njegovih baterija je u direktnom odnosu sa količinama ljudskih emocija koje su na njega usmerene. On je ovde očigledna metafora za te neke migrante u zapadnoj Evropi, najpre one druge generacije koji su rođeni u ovom društvu, u njemu odrasli, obrazovali se i rade, a i dalje trpe tretman koji ih svodi na građane drugog reda. U svetu ovog stripa roboti – a ima ih izuzetno različitih modela i svetonazora – trpe i neke sasvim konkretne represivne politike koje se tiču poslova koje mogu da rade uslova u kojima mogu da žive i generalno učestvovanja u društvu. Otud strip ima jedan prirodno razvijen narativ o društvenom nemiru, uličnim demonstracijama, pa i revolucionarnim tendencijama među robotima ali i njihovim saveznicima od krvi i mesa.
Ono što je zgodno u Love Love Love je da iako strip u centar stavlja ljubavnu vezu između dvoje protagonista i način na koji njihovo najbliže okruženje na nju reaguje (a ime tu predrasuda sa obe strane, jelte, plota), on društvenu podelu stavlja u očigledno klasni kontekst i bavi se onim važnim marksističkim pitanjima rada, njegove vrednosti i načina na koji on oblikuje društvo. Mudra stvar koja čuči u podtekstu i pozadini ove priče je to da su roboti očigledno superiorni u pogledu rada kojim doprinose društvenom razvoju i da zapravo ljudi ne bi mogli da žive bez njihovog učešća – počev od čiste fizikalije, pa do stvari kao što su autonomna sredstva prevoza i personalni digitalni asistenti.
Naravno, ovo je i osnov trilerskog zapleta koji se razvija u drugoj polovini stripa i tiče se interesantnog religijsko-političkog kulta što se formirao u robotskom andergraundi a preti da izazove ozbiljne, možda revolucionarne potrese u društvu. Ovaj deo priče je, u ovom trenutku, još uvek relativno nascentan i pretpostavka je da će predstavljati osnovu za naredne albume.
Koje ću ja dosta rado čitati. Pored Garridovog lepog crteža ovaj strip je uspeo da me zabavi i simpatičnim likovima i jednom ako ne isuviše suptilnom a ono ipak dobro vođenom pričom o socijalnim odnosima, te atmosferom društvene tenzije. Naučnofantastični elementi su ovde tretirani kao zgodne metafore ali svet ima i tu dimenziju začudnog i privlačan je za dalje istraživanje. Nadam se da će naredni albumi imati spretnosti u daljem razvijanju priče i njenom vođenju kako na planu emocija i intime protagonista, tako i na tom širem planu društvene promene, a vi ovaj prvi možete pogledati u digitalnoj formi ovde.
Pre par nedelja je na Engleskom jeziku izašao album Nationalist Love poljskog autora Jakuba Topora i ja sam ga sa apetitom pročitao, ma šta pročitao, PROGUTAO u jednom dahu. Jeste da ovo ima više od 280 strana, ali Toporov pristup stripu je takav da slike rade više od teksta i ovo nije obiman, rečima opterećen, već lak i instant-probavljiv rad. Takođe, ko dođavola NE VOLI da s vremena na vreme konzumira sirovu, slice-of-life priču o poljskim gej naci skinhedsima? Onli faking eshols, det’s hu.
Nationalist Love je pod originalnim naslovom Nacjolove još 2018. godine izdao poljski izdavač timof i cisi wspolnicy (gugl trenslejt mi kaže da ovo znači „timof i kratki saradnici“ i ja sad ne znam šta da mislim, pogotovo što je u logotipu firme slon) i ovo je tek jedno pero u kapi agilne izdavačke kuće koja još od 2016. godine u svom katalogu kombinuje atraktivnu ponudu američkih i evropskih autora sa interesantnim radovima iz domaće produkcije. Ako odete na sajt timofa videćete tamo i poljska izdanja američkih creator owned stripova poput Essex County, Blankets, Andromeda ili The Sixth Gun, ali i evropske radove kao što su Fado ili Chiral, pored jake selekcije aktuelnih poljskih izdanja. Svaka čast. Jakub Topor je poljski crtač i scenarista koji je pre Nacjolove uradio već dva albuma, ali sa ovim je podigao dosta prašine pa i bio nominovan za grafički roman godine na festivalu u Lođu. S obzirom da pričamo o stripu koji ne samo da je eksplicitan po pitanju seksa i nasilja, već se i može podičiti vrlo upečatljivim ali ekstremno sirovim grafičkim stilom, valja pretpostaviti i da je za interesovanje koje je izazvao – pa i tri godine kasnije prvi Toporov prevod na Engleski jezik – dobrim delom zaslužna ta tematika i zaplet koji se bave vrlo aktuelnim, jelte, identitetskim pitanjima.
Strah da će Nacjolove biti samo levičarsko, „woke“ ismevanje nacionalista (i njihovo poistovećivanje sa nacistima) se bez sumnje uvlači u srce svakog srpskog čitaoca koji sa zebnjom uzima u ruke ovaj obimni a opet britki grafički roman. „Jesu li umetničke vrednosti ove publikacije uopšte na nivou pažnje koji je izazvao“, pita se on, „ili su mrski mondijalisti, levičari, apologisti svakojakih perverzija i socijalno neprihvatljivog ponašanja naprosto ovo izgurali pod reflektor pažnje javnosti na ime te grube, neargumentovane i na stereotipima zasnovane kritike mladih osoba koje naprosto nisu po meri ionako nedostižnih standarda „osvešćenosti“ što ih propisuje i imperativno zahteva današnja vladajuća ideologija kulturnog marksizma?“ I ovo je svakako legitimno pitanje iako se mora primetiti da ga naš fiktivni čitalac postavlja na neobično specifičan, pomalo defanzivan način.
Da damo jednostavan odgovor: da je Boško Obradović prošlog leta izašao na parlamentarne izbore u Srbiji, pobedio na njima i nekim čudom postao ministar obrazovanja – a što čudom pita onaj isti fiktivni čitalac, pa Boško je po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti, samo lažete i blatite sve što je srpsko bando komunistička – Nacjolove ne bi ušao u lektiru čak ni za četvrti razred srednje škole u koji već idu nominalno punoletne osobe kojima, u skladu sa važećim zakonima Republike Srbije pogled na nacrtane muške genitalije u erekciji ne bi trebalo da izazove trajnu duševnu bol i mentalna oštećenja. Ovo je strip koji definitivno, nesumnjivo ima komponentu podsmevanja stereotipu modernog „naciste“, konkretno skinheda iz radničkog miljea koji danas ima pristup internetu i duhovno je oblikovan obilnim i svakodnevnim jelovnikom pornografije, kvazisocijalnog života na društvenim mrežama i konspiratologijom što ga je odvela i putem aktivizma koji se ovaploćuje u verbalnim napadima na Jevreje onlajn i tamnopute osobe na ulici, ali i „porodičnim šetnjama“. Sirov grafički stil i jedna opšta ružnoća fizionomija u Nacjolove mogu i da stvore utisak da sem tog podsmevanja u ovom stripu i nema ničeg drugog. Ali to ne bi bilo sasvim tačno, ovo je strip koji se svojim protagonistima, svakako, podsmeva, ali on u tome nije maliciozan i zapravo tokom svojih 286 strana pravi ozbiljan napor da ih humanizuje i prikaže trajektorije kojima su se u životu kretali pa stigli u to grotlo modernog fašizma i kojima iz njega, opet po nekoj skoro prirodnoj putanji pokušavaju da izađu. Da ne bude zabune, Nacjolove može da se kritikuje da operiše sa stereotipima, čak i da se postavlja paternalistički prema svojim likovima, to je sve na mestu. Ali ovo zaista nije puka levičarska lekcija iz identitetske politike, već utoliko što strip ima i opširnu epizodu gde pokazuje pripadnike „levice“ ili makar onog što nacisti vide kao stereotip levice – gomilu frikova fluidnih seksualnih identiteta koji puše kanabis i kenjaju o pravednom društvu iako dane provode žickajući pare i praveći se da studiraju, bez ikakve inicijative ili ikakve upotrebljive sposobnosti – i ako pričamo o podsmevanju, ovo je jednako podsmešljiv deo romana.
Drugim rečima, Nacjolove treba prihvatiti kao rad koji stereotipima barata sasvim svesno, koristeći ih kao polaznu tačku, osnovu u kojoj će čitalac prepoznati ono što svakodnevno vidi oko sebe ili na društvenim mrežama, a onda će raditi tako da te stereotipe malo razgradi dajući likovima vremena da „prodišu“, prođu kroz periode sumnje, stida, straha, dilema, ali i inicijative i personalnog, jelte, rasta i sazrevanja, kako bismo do kraja stripa možda ne baš iz SVE snage navijali za njih, ali svakako bolje razumeli zašto su bili na mestu na kom su bili na početku stripa i zašto je mesto na koje su se zaputili prema kraju stripa bolje od njega i kako bi podrška zajednice bila dragocena da oni na to mesto – gde bi bili korisniji i funkcionalniji članovi društva – i stignu.
Ne da će oni na njega stići, Nacjolove je pored svog često humorističkog tona ipak jedan mračniji narativ koji prikazuje nasilnost i klasne tenzije što postoje u savremenom poljskom društvu i upravo to secište klasnog, seksualnog i LIČNOG identiteta je dragocena srž ove priče. Stereotipi su ovde prečice, svakako, ali Nacjolove nam pruža prilično uverljivu studiju o mladim muškarcima koji nominalno pripadaju srednjoj klasi ali nemaju ni novca, ni sigurnih poslova, ni obrazovanja, izloženi su tradicionalnim predrasudama nasleđenim od roditelja i komšija, a onda i bizarnom pornografsko-konspiratološkom kaleidoskopu interneta i rezultat je njihovo skoro pa prirodno migriranje ka „nacionalističkim“ političkim snagama koje ovakve ljude rado regrutuju i koriste kao potrošnu pešadiju.
Početak stripa prikazuje marš patriotskih snaga u nekom od poljskih gradova, koji policija rasteruje a dvojica protagonista, Byro i Zapsky uspevaju da pobegnu i, nabijeni adrenalinom posle umicanja muriji za dlaku, svoje iznenadno poznanstvo krunišu gotovo neobjašnivim seksualnim kontaktom. Naravno, obojica će zgađeno jedan drugom objašnjavati da nisu gejevi, ali strip vrlo uspelo hvata dalji razvoj situacije u kome je internet pornografija i zajednička masturbacija jedini zaista dostupan način da ovakvi likovi, u svom trenutnom uzrastu, klasnom statusu i ideološkom grču, imaju ikakav seksualni život.
Nacjolove je dalje ubedljiva studija koncepta toksične muškosti koja, kako i strip pokazuje, nije puki „muški šovinizam“ što muškarce nagoni da loše tretiraju žene već jedno secište identitetskih i ideoloških koncepata u kome su prve žrtve upravo muškarci, često oni koji još uvek traže sebe i nalaze se uterani u bizarnu kombinaciju kvazimilitarističke discipline, kvazistoicizma, kvazipatriotizma i aktivizma koji često za cilj ima puko izazivanje haosa. Strip ne ide toliko daleko u svojim analizama da se dotiče teorija o tome da je ovo sve povezano sa radom specijalnih službi (ruskih, naravno), ali ima lepo ubačene reference na patriotizam, istočnoevropsko shvatanje nacionalnog identiteta, porodice itd. pa će biti blizak i domaćoj publici.
Naravno, najdragoceniji element ove priče je to da se stereotip razgrađuje tim dubljim radom sa likovima. „Nacista koji mrzi pedere a sam se posle ljubi s muškarcima i prima ga u dupe“ je svakako jedan poznat stereotip ali, kako rekosmo, autor ovaj stereotip uzima kao puku polaznu tačku i nakon što Byro i Zapsky provedu nekoliko sati upražnjavajući sasvim hardkor seks, bez daljih pretenzija da je sve to zdrav heteroseksualni provod u kome samo nekom smešnom omaškom nema nijedne žene, Nacjolove dalje prati oba protagonista u daljoj njihovoj potrazi za, pa, zvučaće smešno, ali ljubavlju, bliskošću, toplinom koja dolazi samo u paru sa drugom osobom do koje nam je stalo i koja nas razume. I ovde se stereotipi pažljivo razgrađuju. Jedan od protagonista, užasno se stideći ali nesposoban da odoli nagonima, počinje istraživanje kvir scene u svom gradu i tamo upoznaje njenu raznolikost, pretnje koje tu postoje, pogubljenost mnogih njenih pripadnika, ali i prijateljski, neosuđujući senzibilitet koji je njemu, naviklom na spartanski pseudomilitarizam lokalnih skinheda, gotovo nepoznat. Drugi zapravo pronalazi devojku – uz podsticaj kolega sa posla, sve okorelih proleterskih šljakera koji po osam sati dnevno dižu sanduke u stovarištu i kenjaju o tome šta je ko sa kojom ženskom radio – ali sa njom prolazi nekolikomesečno iskustvo koje se završava u toksičnoj vezi iz koje on na kraju mora da pobegne. Nacjolove nije strip koji žene po definiciji smatra bezgrešnim i „pozitivnim“, hoću da kažem, pa je njegovo finale u kome Byro i Zapsky ponovo dolaze u kontakt i među njima bukne sasvim nepatvorena ljubav izuzetno dirljivo što mračnu, tragičnu završnicu čini utoliko bolnijom, ali to je valjda neophodna lekcija na kraju ovog stripa.
Naravno, sve ovo spakovano je u grafički stil koji neće biti za svakoga. Jakub Topol je vrlo dobar crtač i kolorist, ali njegov pristup je onoliko daleko od mejnstrima koliko možete da zamislite. U moje vreme, hoću da kažem, ovakvi stripovi uglavnom nisu izlazili po albumima i bili prodavani u knjižarama, već ste za njih morali presaviti tabak i u koverti slati novac nepoznatim ljudima kako biste par nedelja kasnije poštom dobili najnoviji broj fanzina u kome biste onda čitali divne, čudne, često groteskne stripove. Nacjolove ima izrazito „fanzinski“, čak i infantilni stil, kome ne nedostaje tehničkih kvaliteta, ali je estetski beskompromisan i konfrontativan. Ali samo estetski – hoću da kažem, izražajnost likova, karakterizacije i pripovedanje su svi na visokom nivou i ovo se čita lako i brzo, no morate imati stomak za likove koji su „ružni“ i naučiti da u njima, tako ružnim, možda i najružnijim, fizički, emotivno i duhovno, pronađete to zrno ljudskosti koje će obezbediti osnov identifikacije i uvesti vas u narativ. Kada onda budete tamo, Nacjolove ćete čitati onako kako ste čitali Selbyjev Rekvijem za jedan san, prvo zgađeni, zatim fascinirani i na posletku emotivno do kraja investirani, krvareći i plačući zajedno sa protagonistima i svesni da ste vi, ako već ne oni, do kraja naučili jednu važnu lekciju. I to je lepo. Strip je na engleskom u digitalnoj formi nabavljiv ovde.
Pročitao sam i treći tom avantura Doktora Misterije, naslovljen Docteur Mystère Vol. 3: The horrors of the black jungle i mada je i ovo bilo zabavno iskustvo, moram da priznam da ova priča nije po kvalitetu bila na nivou prve dve o kojima sam pisao pre par meseci.
Naravno, za ikog iole normalnog, ovo su sve stare vesti jer, kako smo već i tada primetili, stripovi o Doktoru Misteriji su na našem jeziku i na regionalnim tržištima dostupni već godinama, u izdanjima Libellusa ili Čarobne knjige, uključujući ovaj treći album, no moja poslovična lenjost je ovde ponovo nasrnula pa sam morao da dočekam da SAF objavi prevod i ove treće epizode na Engleski jezik, da napravi digitalno izdanje koje će se pojaviti na Comixologyju, kako bih ja to na kraju pročitao.
Ovo nikako ne treba tumačiti kao nekakvu prećutnu kritiku, naprotiv, prva dva albuma Doktora Misterije su mi bila veoma zabavna i zapravo sam se malo i iznenadio kada sam čitajući ovaj treći shvatio da im on po kvalitetu nije ravan. Utisak je da su Castelli i Filippucci ovo radili malo na brzinu, da se ispuni norma pa su „Užasi crne džungle“ strip koji se prilično iscrpljuje u besprekidnom referenciranju, podgurkivanju i namigivanju čitaocu, nadajući se da će stalni dotok aluzija na poznata dela iz popularne kulture devetnaestog i dvadesetog veka biti dovoljan da kompenzuje prilično tanak zaplet i rad sa likovima.
Da bude jasno, nije da su prva dva albuma Docteur Mystère bila nekakva disertacija iz suptilnosti, ovaj komični strip se uvek vozio na toj kombinaciji parodije i avanturističke akcije i praktično svaka tabla mu je bila ispunjena gegovima i komikom, ali utisak je da je u prva dva albma pripovedanje bilo sigurnije a rad na narativu i likovima, pogotovo na samom Doktoru, nešto ozbiljniji.
Za one koji se tek sada uključuju u naš program, evo i kratkog sažetka onog o čemu pričamo: Docteur Mystère je, u ovoj svojoj inkaranaciji, lik iz Bonellijevih stripova, koga je kreirao tvorac Martija Misterije, Alfredo Castelli, kao starijeg, iskusnijeg rođaka, bazirajući se na, zapravo, postojećem liku iz avanturističke proze sa kraja devetnaestog veka kog je kreirao Francuz Paul D’Ivoi. Docteur Mystère je u to vreme bio samo jedan od likova nastalih da se naskoči na kompoziciju popularnosti i komercijalnog potencijala koju su suvereno predvodili romani Žila Verna, pa je kao takav i bio praktično kopija mnogih Vernovih ideja i motiva. U kasnijim svojim avanturama, Docteur Mystère je malo uzgubio na popularnosti, da bi mu svetlost ispod reflektora ukrao njegov saradnik, Cigale, a u skladu sa promenljivim prioritetima čitalaštva. U svakom slučaju, kada je Castelli krenuo da piše stripove usredsređene na ovu dvojicu junaka, udružio se sa iskusnim crtačem Luciom Filippuccijem, poznatim po svojim erotskim radovima, ali i čovekom sa velikim opusom i u drugim žanrovima, uključujući crtanje Martija Misterije. Filippucci je i jedini i isključivi crtač na serijalu Docteur Mystère u pet albuma koji su do sada napravljeni.
Što se tiče trećeg albuma, on je notabilan po tome da Doktora, koji je u ovoj verziji Indus – originalni Doktor Misterija bio je britanski oficir koji je služio u Indiji i tamo pokupio mnogo mističnog znanja i arkanih veštna – vraća u Indiju. Cigale i Mystère su ovom prilikom u misiji praćenja gospođice Pearl Brooke kroz najgušću prašumu indijskog potkontinenta sve do Sarawaka gde je njen otac guverner.
Sad, čitaoci nabildovanijeg geografskog čula će verovatno odmah primetiti da se Sarawak ne nalazi u Indiji, već u Maleziji i to na severozapadu ostvra Borneo te da je probijanje kroz indijsku džunglu na, istina vrlo lepo opremljenom i dresiranom slonu, poprilična besmislica. Otprilike kao kada biste od Londona do Gibraltara išli preko Švajcarskih Alpa… No, Castelli kao da za ovu epizodu nije baš želeo previše da se trudi i Indija i Borneo su ovde iskombinovni ne zato što to ima ikakvog geografskog smisla, nego da bi scenario lakše napravio mashup Žila Verna i Emilija Salgarija. Sandokana, odvažnog malezijskog pirata koji se bori protiv nepravde su deca moje generacije upoznala preko italijanske serije iz sedamdesetih godina prošlog veka u kojoj ga je igrao Indus Kabir Bedi, ali istina je i da su Salgarijevi romani o ovom liku – a napisano ih je jedanaest – nastajali u isto vreme kada i ostala proza koju omažira Doktor Misterija, pa je spajanje Doktora i Sandokana neka vrsta simboličke pravde na delu.
Nažalost, sam strip, kako rekosmo, ima veoma tanak zaplet i Sandokan se ovde, uprkos velikom potencijalu koji lik nosi – da ne pominjem koliko je moje ludo srce lupalo u anticipaciji – koristi praktično kao komični pančlajn, a veliki deo zapleta ove epizode svodi na tek nešto više od vica. Komedija zabune može da bude prihvatljiva komponenta u avanturističkoj prozi, ali, kako rekoh, čini se da ovde Castelli nije imao snage da se previše potrudi.
Možda je najveća zamerka koju imam na Užase crne džungle to da se ovaj strip premalo bavi samim Doktorom, provodeći daleko više vremena sa likovima koji su u prethodna dva albuma bili ipak samo podrška. Ovo je možda i fatalna rana ovog narativa: Doktor Misterija u Castellijevoj izvedbi nije najdublji lik svih vremena ali je, u poređenju sa ostalim likovima koji su svi jednodimenzionalne komične karikature, on prirodno težište svakog od ovih narativa. Čim njega izvedete iz fokusa, strip se odjednom pretvara u puku seriju gegova. Pišući o prethodna dva albuma često sam koristio izraz „farsa“ jer je Docteur Mystère definitivno strip koji – dobronamerno, svakako – ismeva trope avanturističke proze i ranog palpa, poigravajući se sa formom i nekim stereotipima. Međutim Užasi crne džungle ne ostavljaju toliko utisak farsičnosti koliko nemaštovitosti i ovde se stereotipi više ne ubacuju u narativ da bi bili potkazani, već ih scenarista, reklo bi se, prvo malo zagleda a onda uz uzdah odlučuje da ih upotrebi takve kakvi su, bez mnogo napora da se oni dekonstruišu. Rezultat je da Užasi crne džungle troše veliki broj strana na prikaz mračnih rituala pripisivanih stravičnim Hindu-kultovima i crne magije (iz crne džungle, jelte), bez namere da tu kao nešto komentariše, naprosto koristeći ove izlizane trope zato što oni tematski leže ovoj priči i zato što će to pomoći da se nekako dobaci do kraja albuma.
Ovo se vidi i u samoj tehnici pripovedanja. Docteur Mystère je u prethodna dva albuma imao jedan jasan tempo i na momente vrlo maštovite, što se kaže „filmske“ rezove i tranzicije između scena. Užasi crne džungle, pak, imaju naglašeno dekomprimovano pripovedanje – recimo, nakon prve table gde vidimo naše junake kako jašu slona kroz džunglu, dobijamo scenu od čak osam strana koja prikazuje pomenuti mračni ritual, njegove rezultate, zatim opširan flešbek koji treba da nas dovede u sadašnjost i pokaže kako i zašto su neki likovi koje smo upoznali u prethodnim epizodama ponovo sa nama i to, kakvog li iznenađenja, baš usred džungle u Indiji. Ovo je sve moglo da stane na dve strane, ali utisak je da ovde naprosto nije bilo dovoljno priče da se stigne do kraja, pa su i naredne table ispunjene tehnikama odugovlačenja i dobijanja na vremenu.
Hoće se reći: ova epizoda ima nekoliko gegova koji se stalno ponavljaju, u nadi da će to stripu dati željenu komičnu inerciju. Gospođica Brooke sve što joj se događa posmatra kroz prizmu popularne kulture onog vremena, stalno citirajući naslove romantičnih romana i pozivajući se na likove iz knjiga, poput Branke Katić u „Anđelima“, Ch’ing K’way igra igru preduzimljivog i prevrtljivog kineskog biznismena i nema paktično nikakav drugi karakterni element, Radetzky je podmukli, kukavički Nemac sa nezdravom fiksacijom na pacova koji ga tretira sa prezirom itd. Ponavljaju se upadanja u rupe bez dna, gegovi sa mišem, ali najveći prestup ovog albuma je upravo to da samog Doktora u njoj naprosto nema dovoljno. Njegova kombinacija narcisoidnosti, lude smelosti, intelektualne nadmenosti ali i bizarnih logičkih skokova koje pravi je ono što pokreće ovaj strip i kad god Doktora nema u kadru, a to je u ovoj epizodi prečesto, stvari se spuste na nivo jeftinih pošalica.
Ako na ovo dodam i da je konačni preokret vezan za Sandokana takođe plitkast i traći potencijal ovog lika, moram da kažem da me Užasi crne džungle nisu zadovoljili na pripovednom planu. Naravno, nije da tu ništa ne valja, ima ovde dosta uspelih momenata, lepih komičnih poentiranja i kvalitetnog rada sa likom samog doktora između prvoloptaškog humora (hvatanje za sise? Stvarno?) i ponovljenih gegova, tako da ne mogu da kažem da nisam nimalo uživao.
Što se crteža tiče, Lucio Filippucci je svakako prevelika faca da bi išta što on radi moglo da se opiše kao slabo, ali između dekomprimovanog pripovedanja i povremeno naglašeno umirenog kolora pošteno je reći da je ovaj album manje vizuelno impresivan od prethodnog koji se događao u, jelte, svemiru. No, Filippucci briljira u mnogim scenama – one koje se događaju u samoj džungli svakako prijaju već na ime razobručenog kolora i upečatljive opreme za slona – i činjenica da ovde ima priliku da grafički omažira Vernovog mehaničkog slona je već dovoljna da ovaj strip naprosto morate uzeti u ruke.
Sve u svemu, Užasi crne džugnle su vidan pad u odnosu na prva dva albuma o Doktoru Misteriji. Ovo je, naravno, i dalje sasvim čitljiv strip ali da sam na ovu epizodu naleteo prvo, ne verujem da bih imao tako pozitivnu dispoziciju prema čitavom serijalu. No, svakome je dopušteno da malo poklekne u nekom momentu svoje stvaralačke karijere, pa iako je ovo slabiji album u serijalu, svakako ga možete pazariti ovde, a ja ću i dalje sa zanimanjem čekati objavljivanje nastavaka.
Istina je, i dobro je dokumentovano da sam ovog proleća završio rimejk Demon’s Souls ali to nije nešto čime se sad nešto treba ponositi i hvaliti. No, to da sam prekjuče završio i Cyber Shadow, vrlo old school, prilično hardcore 2D platformer napravljen da testira veštine koje su ljudi razvijali pre više od trideset godina igrajući klasične akcione platformere na Nintendovoj konzoli NES, to je već nešto za šta sebi mogu da legitimno natočim čašu sojinog mleka sa vanilom i potapšem se po ramenu. Da ne bude zabune, Cyber Shadow je svakako igra koja pravi mnogo „modernih“ustupaka igraču, beležeći njegov put kroz kampanju relativno uredno raspoređenim čekpointima i ne mučeći ga konceptom „života“, ali opet, ovo je developeru omogućilo da kreira neke zaista teške deonice u drugoj polovini i, uostalom, ja sada imam skoro pedeset godina. To da sam završio igru koja je u velikoj meri bazirana na brzoj koordinaciji pokreta, dobrim refleksima i prepoznavanju složenih obrazaca kretanja u realnom vremenu je potvrda da je u pitanju vrlo brižljivo dizajniran naslov koji i kod najtežih segmenata ostavlja utisak pravednosti i baca dovoljno mamaca igraču da ga vuče dalje kroz priču.
Jedan od prvih mamaca je za mene zabačen još pre neke dve godine kada se prvi trejler za Cyber Shadow pojavio na internetu – čini mi se u okviru neke od godišnjih esnafskih konvencija – uz objavu da će ovo publikovati Yacht Club Games iako igru nije napravio niko iz ove male ali uticajne ekipe. Yacht Club su, naravno, grupica bivših developera iz američkog WayForwarda koja je posle otcepljenja od ionako retro orijentisane matice napravila ogroman posao za sebe kreirajući jednu od najboljih platformskih igara poslednjih desetak godina, izvrsni Shovel Knight. Shovel Knight je bio i više od dobre igre, on je legitimisao novi talas vraćanja 2D konceptima iz osamdesetih i devedesetih i okinuo cunami igara koje su karakterisane piksel-artom i mehaničkim paradigmama uspostavljenim u Capcomu (Mega Man, Duck Tales), Konamiju (Castlevania, Contra) i drugim klasičnim studijima koji su radili za osmobitne i šesnaestobitne konzole.
Cyber Shadow je samo jedan od najnovijih izdanaka ove sada već subkulture unutar savremenog medijuma video igara, ali bez sumnje jedan od najimpresivnijih, sa jasnim odavanjem pošte velikim prethodnicima ali i smislenom nadgradnjom klasičnih modela. Drugim rečima, Cyber Shadow nije puki omaž niti nekakva cinična rasprodaja nostalgije – a toga su prepune sve onlajn prodavnice svih glavnih platformi, Steam i Nintendov e-shop se dave u retro-biznisu – već svrhovito i veoma sigurno nastavljanje slavnog legata. Neki bi reki da je Cyber Shadow nastavak serijala Ninja Gaiden drugim sredstvima, ali ovo bi zapravo bilo svođenje igre na puki omaž što ona nikako nije.
U prvom redu, Cyber Shadow je vizuelno strašno impresivna igra i taj prvi trejler koji sam za nju video mi je žestoko razgoreo želju prikazujući izvanredno ukusno urađen piksel-art, sjajno skockanu kolornu paletu i briljantne retro-animacije a koje su, u sadejstvu sa upečatljivom chiptune muzikom ostavile moćan prvi utisak. S obzirom da je ugledni Yacht Club Games stao iza ovog projekta, a da sam ja još bio sveže napaljen od prelaska igre The Messenger, još jednog jasnog ali i izuzetno kreativnog omaža Ninja Gaiden predlošcima, Cyber Shadow je delovao kao korak ili dva dalje u budućnost. Ajd dont majnd if aj du, rekao sam sebi i počeo da brojim sate, dane, nedelje i mesece do izlaska ove igre.
Potrajalo je to, jer je, čak i uz podršku Yacht Cluba, jedna od najvažnijih dimenzija ove igre to da je ona praktično delo samo jednog čoveka. Mechanical Head Studios je fensi ime iza koga se krije jedan mlad i vrlo talentovan Finac po imenu Aarne Hunziker ali koga većina interneta zna po nadimku MekaSkull. Hunziker je jedan od onih mladih ljudi koji jedu, dišu, spavaju i sanjaju klasične, „retro“ igre iz osamdesetih i ranih devedesetih, ljubitelj i poštovalac piksela arta i dvodimenzionalnog dizajna, a koji je u razvoj igara ušao, kao i mnoge kolege, prvo radeći ROM-hakove tih klasičnih igara. Rad na Cyber Shadow trajao je, uz razna odustajanja i učenje-na-poslu, duže od pola decenije ali smo na kraju dobili igru koja je ne samo „dobra“, već i koja ima izražen karakter i ne može se opisati samo kao hladni, mehanički spoj estetskih i mehaničkih predložaka iz kasnih osamdesetih.
Jedna od stvari koje, verujem, vredi još jednom napomenuti ovde je koliko Cyber Shadow dobro izgleda. Internet je prepun pozitivnih prikaza igre u kojima se ističe da je njen izgled jako veran osmobitnoj estetici i neki čak insistiraju da je Cyber Shadow jedna od retkih igara koje rade strogo u okviru kolornih limita koje je imao Nintendov NES. Ovo je sve, naravno, netačno, Cyber Shadow svakako drži stopala čvrsto ukorenjena u NES igrama što se tiče mehaničkih osnova, ali njegova vizuelna komponenta je daleko od NES-ovih kapaciteta i mogla bi se sasvim legitimno opisati kao raskošna šesnaestobitna interpretacija osmobitnih predložaka. Broj sprajtova na ekranu, paralaksno skrolovanje, posebne animacije za razne detalje u sceni, čisto bogatstvo boja – sve ovo se u velikom broju scena toliko jasno dešava izvan NES-ove palete i hardverskih mogućnosti da je jedino moguće zaključiti da mnogi ljudi odavno nisu upalili svoje (mini)NESove.
Tehnički gledano, svakako, Cyber Shadow kreće sa vrlo dobrog mesta. Činjenica da imamo kibernetskog nindžu u glavnoj ulozi, a koji se bori protiv raznih mašinskih i bizarno, mutirano organskih neprijatelja svakako igru postavlja u čakšire Ninja Gaiden serijala koji je osamdesetih godina dostigao spektakularan vrhunac sa trećim nastavkom, ostavljajući daleko iza sebe u zaboravu serijal Ninja kome je Gaiden trebalo da bude, jelte, spinoff. No, nisu Ninja Gaiden bile jedine igre ovog tipa i čak i ako ostanemo samo u okvirima NES biblioteke – i ignorišemo sublimni Segin Shinobi serijal – neophodno je da se pored Tecmovog utemeljiteljskog serijala pomenu i Capcomov Mega Man, Sunsoftov Batman, ali i Natsumeovi kultni naslovi Shatterhand i pogotovo Shadow of the Ninja (aka Yami no Shigotonin Kage). Za ovu potonju, punu atmosfere i kinematskih efekata, s pravom voljenu kao jedan od kasnih, sofisticiranih NES-ovih hitova, sam MekaSkull je rekao kako mu je služila kao svojevrsni orijentir u dizajniranju Cyber Shadow.
A što će se videti u intenzivno melodramatičnoj priči i naglašenim naučnofantastičnim elementima koje Cyber Shadow forsira. Ninja Gaiden je, ne treba zaboraviti, bio kreiran kao refleks na popularnost nindža-sadržaja iz ranih osamdesetih pa prva igra počinje urbanim mizanscenom koji ne bi bio stran ni jednom, recimo, Double Dragonu. Čak i treća igra, koja je već izraženo kinematski ekstravagantna, svoju kampanju počinje iz praktično kanalizacije.
U kontrastu sa tim, Cyber Shadow od starta ide u cyberpunk stranu, kreirajući intenzivno dinamičan imaginarijum, sa vibrantnom kolornom paletom i maštovitim vizuelnim dizajnom. Hunziker je pominjao i Contru kao jedan od orijentira i Cyber Shadow definitivno deluje kao da je mnogo inspiracije uzeo od pogotovo ’90s konzolnih naslova u ovom serijalu – Alien Wars i Hard Corps, bacajući na igrača bizarne, psihodelične ambijente gde se mutirano, metatstatičko tkivo i egzotična retrofuturistička tehnologija spajaju na uvek interesantne načine.
Mehanički, Cyber Shadow svakako ide na pokušaj da se NES paradigme uzmu kao osnova a onda nadograde kompleksnostima koje dopušta moderni hardver. Utoliko, igra se kontroliše uz pomoć svega dva tastera pored neizbežnog D-pada za kretanje u jasnom limitu koga diktira NES, ali iako Shadow, kako se naš nindža ovde zove, u početku može samo da skoči i udari katanom, do kraja igre se od igrača očekuje da sa data dva tastera i inputima za smer kreira prilično kompleksne kombinacije poteza i veština.
Ovo je, definitivno mač sa dve oštrice jer kada u drugoj polovini igre Shadow dobije mogućnost brzog, kratkog trka koji obezbeđuje neranjivost i garantuje prelazak i nekih širokih provalija, svedena kontrolna šema diktira da se ovaj potez startuje brzim dvostrukim pritiskom na smer kretanja na D-padu. A što je, uz kompleksnost mnogih scena u kasnoj igri praktično nemoguće. Sa druge strane, moguće je trk remapirati na desni „shoulder button“ na kontroleru i ovo je naprosto jedini način na koji normalno ljudsko biće može da završi ovu igru.
Drugim rečima, MekaSkull možda i suviše puritanski nastupa u ponavljanju nekih klasičnih paradigmi ali, srećom, nije zilot i ostavlja igraču dovoljno prostora da igru – koja je teška – igra na način koji neće rezultirati brutalnom frustracijom.
Ovo je svakako vidno u sistemu čekpointa koje svaki od deset nivoa u igri razdeljuju na kraće, probavljivije celine gde onda dizajner može da nivo „težine“ podigne povisoko, svestan da će igrač moći da uči konkretan problem bez potrebe da se vraća daleko unazad – čak i na sam početak – kao što je bio slučaj u klasičnim igrama. Još bolje, čekpointi ne samo da obnavljaju zdravlje Shadowu, već se kod mnogih od njih može uplatiti određena količina valute koju sakupljate organski kroz igru (ubijajući neprijatelje, razbijajući inventar, znate već) da dobijete i dopunu „spiritualne energije“ potrebne za izvođenje specijalnih poteza, ali i da otključate poseban aksesoar koji možete koristiti u narednoj sekciji.
Ovo poslednje je u principu zamišljeno kao ustupak slabijim igračima koji mogu grajndovati valutu da sebi olakšaju naredne deonice i moram da priznam da sam se slatko nasmejao kada sam u nekim prikazima video da su se autori žalili da nikada nisu imali dovoljno valute na sebi i da je bilo potrebno da pažljivo biraju šta će da otključaju. Budući da se valuta akumulira od života do života i da sam prelazeći ovu igru poginuo tačno 3322* puta, ja sam je imao u apsolutno opscenim količinama, završavajući igru poput nekakvog malog Elona Muska. I da bude jasno, da kojim slučajem nisam imao „novca“ da kupim te aksesoare u nekim od kasnijih deonica, verovatno bih igru još uvek igrao. A trebalo mi je bezmalo šest meseci i odbrojanih 47 sati da završim nešto što drugi odrade za desetak časova!
*dakle, deset puta više od nekog prosečnog igrača
Cyber Shadow je, da bude jasno, pored tih svojih ustupaka slabijim igračima, prilično hardcore iskustvo. Ovo je jedan od onih akcionih platformera gde su neprijatelji ZAPRAVO ozbiljna prepreka a njihovo pozicioniranje u mapama u igri povremeno genijalno sadističko. A što je već samo od sebe odstupanje od Ninja Gaiden predloška. Cyber Shadow je ovde zbilja bliži Mega Man dizajnu, sa neprijateljima od kojih mnogi imaju intenzivno agresivne rutine kretanja i neće igraču davati da predahne, ali i sa kombinacijom odbijanja unazad i jako malog broja frejmova nepovredivosti kada udarite u nekog od protivnika ili „opasnu“ površinu (naelektrisana voda, šiljci itd.) koje znače da se sa neprijateljima ovde uglavnom morate hvatati u koštac. Naravno, većina neprijatelja, kako je standard u akcionim platformerima, gine od jednog udarca mačem, ali njihov raspored i kretanje su takvi da ih uglavnom ne možete ignorisati. Momenti kada je dovoljno protrčati kroz neku sekciju su retki i, najčešće, zapravo dizajnirani upravo da budu odstupanje od osnovnog dizajna gde morate u prelazak često komplikovane platformske strukture, ukalkulisati i eliminaciju svih ili makar gotovo svih neprijatelja na ekranu.
Ovo je vrlo osvežavajući i primereno hardcore pristup dizajnu i mada Cyber Shadow nema kompleksnost i avanturističku ambiciju jednog The Messenger – ovo je linearna igra sa retkim granajućim putevima i samo opcionim kapacitetom da se vraćate u već pređene nivoe – on na mikro planu pravi čuda sa dovitljivim i uvek originalnim kombinacijama platformi, prepreka, zamki, neprijatelja… Iako igra na početku deluje srazmerno jednostavno, do kraja postaje više nego jasno šta je zapravo MekaSkull radio toliko godina. Količina iterativnog dizajna potrebnog da se osmisle ovako dobre mape a zatim beskonačnog testiranja da se dobije nivo težine gde će se igrač u početku osećati kao da se od njega traži nemoguće a petnaest minuta kasnije samom sebi bacati kosku i proglašavati se za Betmena – ta je količina jednostavno opscena ali je makar porodila odličnu igru.
Naravno, ne igru za svakoga. U prvom redu, Cyber Shadow ima priču koja je, konceptualno zanimljiva ali, pripovedana kroz ekspozitorne monologe u balončićima i povremene ručno crtane „kinematike“, ne ostavlja nekakav dubok pečat u igračevom srcu. Ima ovde i nindža i kiborga, i veštačkih inteligencija, i zlih naučnika ali do kraja igra zapravo ne izgradi više od fasade i mada je sam svet pun karaktera, protagonist je sasvim šuplja ljuštura a prepričati narativ je gotovo nemoguće čak i ako ste ga prošli brže nego ja.
Takođe, pored toga što pričamo o solidno teškom naslovu koji forsira naprednu koordinaciju pokreta i sposobnost prepoznavanja složenih obrazaca, Cyber Shadow je i igra kojoj je zapravo potrebno dosta vremena da dođe na temperaturu na kojoj će se igrač osećati kao da ima, jelte, „moć“. Ne da je prvih pet misija slabo ili uzdržano dizajnirano, nije, ali ovo je igra koja tako očekivane mehaničke elemente kao što su penjanje po zidu, trk ili dupli skok čuva za prilično kasne momente u svojoj kampanji. Drug Calavera je zamerio igri to da protagonist ne može da čučne – nešto što je decenijama standardni potez u platformskim igrama – ali ne bih rekao da je meni to bio ikakav problem jer je igra dizajnirana sa odsustvom čučanja na umu, no može se argumentovati da davanje trka i duplog skoka tek posle polovine igre jeste prediugačak period tizovanja igrača i da je Cyber Shadow mogla da bude kraća i kompaktnija igra.
Opet, sa čisto subjektivnog stanovišta, iako mogu da posvedočim da igra ima prilično sporu krivu rasta kompleksnosti, treba i da kažem kako mi je igranje od momenta do momenta ogroman deo vremena bilo odlično. MekaSkull je vrlo opsesivno usredsređen na detalje pa je praktično svaki nivo, svaka sekcija, ispunjena smislenim, dobro testiranim izazovima koji su do u molekul usklađeni sa trenutnim instrumentarijem mehanika i opreme na raspolaganju igraču. To da se ne može slobodno birati koji biste aksesoar nosili u sledeću sekciju deluje kao nefer ograničenje, ali Cyber Shadow je tako pažljivo doteran mehanizam da možete biti uvereni da kad vam igra da rotirajuću testeru, automatski plazma top ili satelitski dron koji usisava neprijateljske projektile i konvertuje ih u spiritualnu energiju – potrebnu da bacate šurikene, vatrene lopte, imate moćne završnice iz trka ili iz skoka – ovo su vrlo namerno i vrlo provereno baš one alatke koje će vam biti od najveće pomoći u narednoj sekciji.
S druge strane, kvalitetnijim igračima ta vrsta pomoći neće biti ni potrebna. Uz malo vežbe postaje vrlo jasno da je Shadow sam po sebi najopasnije oružje koje igra ima pa će neki igrači igrati konzervativno, koristeći aksesoare i psujući što ovi nestaju posle tri nesmotrena kontakta sa neprijateljem (i ne mogu se, najčešće, obnoviti do kraja sekcije), a drugi će pružiti praktično akrobatske, na granici magije prikaze nadljudskih sposobnosti sa perfektnim pariranjem neprijateljskih metaka (koje, posle uspešnog pariranja brzim pritiskom na smer, možete i jednim udarcem katane poslati natrag ka dušmaninu), ali i korišćenjem trka-i-završnice-koja-obnavlja-spiritualni-merač da pređu čitave sekcije bez ijednog dodirivanja tla. Igra sugeriše da su ove stvari moguće – možda i poželjne – povremenim sekcijama koje zahtevaju da makar na kratko svaki igrač odradi neke od ovih herojskih poteza i dodeljivanjem „priznanja“ kada ih uradite, ali naravno, pravi testovi naučenog su rezervisani za bosove.
Koji, možda i neočekivano, nisu najteži deo igre i zapravo predstavljaju maštovite, dobrodošle klimakse u narativu. Hoću reći, pogotovo prema kraju igre, mnogo sam više napora ulagao u prelaženje povremeno skoro sadistički dizajniranih platformskih sekcija nego u borbe sa bosovima koji jesu bili i imaginativni i povremeno zdravo iznenađujući, uvek spektakularni za videti, ali vrlo, vrlo retko, jednako teški kao ono što im je prethodilo. Čak mi je i poslednji bos, sa svoje tri faze, bio daleko lakši nego košmarni uspon uz orbitalni lift koji je zahtevao visok nivo preciznosti i kompleksne inpute.
Bosovi se, stoga, u ovoj igri najpre valjaju videti kao nagrada, snažni ispadi vrhunske kreativnosti autora i podsticaj igraču da razmišlja drugačije od sekcije koju je upravo prešao, uvek postavljeni u odvojene, zasebne sobe do kojih ne morate ponovo prelaziti velike delove nivoa, a što je decidno moderni element udobnosti dizajna. No, MekaSkull je sasvim svestan koja je godina pa kampanja ima i dobrodošla odstupanja od klasičnog platformskog igranja – tako u jednoj sekciji Shadow vozi motocikl (koji može da skače i puca) a u drugoj je u velikom kibernetskom oklopu opremljenom energetskim topom. Ovim me je igra podsetila na radove brazilskog Joymashera i to kako ovaj porodični studio perfektno kombinuje old school trope sa modernijim idejama i pažljivo udenutim momentima „drugačije“ mehanike da igrača uvek drži u stanju grdne zabave. S obzirom da Danilo iz Joymashera veoma poštuje MekaSkulla („my boi“, kako kaže), moram da priznam da sam ozbiljno počeo da fantaziram o saradnji ova dva studija. Možda jednom budemo igrali Oniken 2? Dozvoljeno je imati snove, zar ne?
Elem, Cyber Shadow na sve ovo ima i sjajan chiptune saundtrak pun izvrsnih, energičnih komada i pamtljivih tema. Enrique Martin koji je uradio svu muziku je – mudro – odlučio da ne radi u okviru ograničenja koja bi nametnula vernost NES paradigmama, pa je njegov saundtrak topao, dinamičan, veoma, veoma dobar i , ako ste kao ja, pročitaćete ovaj tekst o njegovom nastanku sa zanimanjem.
U konačnici, Cyber Shadow mi nije bio otkrovenje kakvo je bio The Messenger, koji je uspeo da ponudi i zanimljivu priču, i dosta humora, ali i vrlo ambiciozne mehaničke preokrete – sa sve sjajnom grafikom i muzikom – ali jeste u pitanju vrhunska ekstrapolacija klasičnog „NES“ modela platformskog akcijaša koji u svojoj odabranoj niši radi mnogo. Uz briljantnu prezentaciju i jako dobar dizajn skoro svake pojedinačne sekcije, te maštovite bosove, Cyber Shadow je igra koju mogu da pohvalim bez mnogo rezervi i preporučim na konzumaciju svakom ’80s retro-friku.
Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Za ovu Nedelju ponovo imamo dva izdanja a uz, možda obrazloženje da su oba kraća nego što bi bio standardan jazz album. Takođe, ni jedno od njih nije standardan jazz album ili ikakav standardan jazz pa je ovde valjda logika da dve pogrešne stvari mogu da daju jednu ispravnu.
Prva na redu je mlada teheranska umetnica Parva Karkhaneh. Karkhanehova je po vokaciji prevashodno slikarka i zapravo njen prvi muzički uradak u ulozi liderke, EP naslovljen Shabe Lajevardi je i napravljen da bude zvučna podloga njene nedavne izložbe pod istim naslovom. Parvine slike možemo videti na njenom instagramu i iznenadio sam se koliko su me podsetile na pozniju fazu naše Milene Pavlović Barili sa sve snažnim erotskim nabojem na nekima od njih i jednim razoružavajuće ljupkim predstavljanjem svakodnevnih, čak banalnih predmeta (šivaća mašina, metla, stari televizor sa sve šustiklom) u intenzivnom koloritu. No, mlada slikarka je istovremeno i muzičar i svira tanbur – verziju, jelte, tambure, popularnu na bliskom istoku sa karakterističnim zvukom i, za ovaj kraj sveta, nekarakterističnim štimom koji je hromatski i ne prati mikrotonalnu filozofiju većine žičanih instrumenata iz ovog dela sveta. Koliko umem da kažem, Shabe Lajevardi je prvi ozbiljniji rad koji je ova žena snimila – na njenom soundcloudu nema ničega – ali je i izašao u vinilnoj verziji na „ručno rađenim“ desetoinčnim pločama što je vrlo simpatično. Konsekventno, Bandcamp daunloud plaća ko koliko poželi, i to je vrlo lepo.
Elem, Shabe Lajevardi ima pet kompozicija koje prikazuju zvuk seskteta što spaja klasičnu persijsku muziku sa džez stilizacijama i već sam instrumentarij je interesantan sa tanburom koji sparinguje sa postavom gde imamo kontrabas, udaraljke, sintisajzer, saksofon, violinu i pedal stil gitaru. Većina tema je začeta na tanburu jer je Karkhanehova lider, ali su aranžmani ekstremno šarmantni i violina i saksofon ovde rade veiki deo posla na kreiranju nežne, vrlo romantične atmosfere koju ovih pet kompozicija nosi. Ritmički, ovo ume da ide i u strejt četvoročetvrtinskom ritmu, pa Gelmash, posebno sa svojim pažljivo varirajućim dinamikama i recitacijom asocira na trip-hop, ali neke od kompozicija imaju tipično bliskoistočni pristup ritmu sa kompleksnom notacijom za udaraljke.
Kako je persijska klasična muzika tradicionalno dosta naglašavala improvizaciju, tako i ovde liderka pored nežnih, sentimentalnih tema, ima dosta prostora za soliranje koje je, tipično za instrument koji svira, rađeno sa puno disruptivnog iskakanja iz ritma i sviranja više žica odjednom. Kombinacija urednih, ljupkih matrica i razularenog soliranja može da bude i dezorijentišuća ali je uvek prijatna.
Meni se Shabe Lajevardi veoma dopada i dosta sam ga slušao protekle nedelje pa ukazujem da ovde, i pored te sentimentalne dimenzije koja je na površini ima prilično dubine i vrlo šarmantnog aranžiranja instrumenata u malom ansamblu. Prirodan, lep zvuk koji EP ima je još jedan argument u prilog izdvajanju malo vremena da se ovo posluša:
Drugo izdanje koje obrađujemo ove nedelje je novi, hm, album? EP? Singl? japanskog alt-saksofoniste po imenu Makoto Kawashima, a koji je naslovljen Twoself i sastoji se od jedne jedine neprekinute improvizacije od skoro devetnaest minuta. Dobro, „neprekinute“ znači da je ovo snimljeno u jednom dahu, bez ikakvog daljeg studijskog intervenisanja, editovanja itd. ali ovo je muzika u kojoj ima puno prekida. Koja je, može se reći, definisana svojim prekidima, frakturama, praznim prostorom. Ako možda to nije odmah bilo jasno, ovo je dijametralno suprotno izdanje prethodnom i tamo gde smo malopre slušali nežne, emotivne harmonije, ovde imamo samo jednog čoveka čiji saksofon izvlači napukle, grube tonove i od parazitskih zvukova pravi isto onoliko muzike koliko od to malo nota što im dopusti da se formiraju.
Makoto Kawashima je rođen 1981. godine ali je saksofon počeo da svira tek sa 27, inspirisan klasičnim japanskim alt-saksofonistima, čuj mene „teroristima“, kao što su pokojni Kaoru Abe ali i njegov svojevrsni naslednik Masayoshi Urabe. Kawashima je svoj prvi rad, Homo Sacer izbacio za PSF 2015. godine i ovo je bilo i poslednje izdanje za kultnog tokijskog izdavača (čiji je osnivač, Hideo Ikeezumi i umro 2017. godine) čiji se katalog čita kao ko-je-ko japanske slobodne improvizacije, rok-avangarde i psihodelične muzike (Kaoru Abe, Masayuki Takayanagi, Acid Mothers Temple, Keiji Haino, Ghost, Mainliner, High Rise, Fushitsusha), a što je svakako legitimacija Kawashimine posvećenosti i autentičnosti. Nakon ovoga osnovao je sopstvenu etiketu i nazvao je takođe – Homo Sacer, tj. sveti čovek.
Twoself je, ako je verovati internetu, peto izdanje ovog saksofoniste koji, očigledno, nije zainteresovan da zatrpava publiku novim snimcima a, kada čujete intenzitet i sirovost ovog snimka, biće jasno i da su u upitanju izvedbe koje naplaćuju ozbiljnu emotivnu i fizičku cenu na strani izvođača.
Pričamo o zaista klasičnom japanskom čitanju slobodne improvizacije sa korenima u džezu, o energičnom, ekspresivnom, malo i zastrašujućem korišćenju alt-saksofona kao direktnog produžetka ljudskog tela, sa vrlo malo naklona tradicionalnim džez harmonijama i temama. Kod Kawashime se, u ovom konretnom slučaju, prve stvarno čiste note i skice tema čuju tek negde posle šestog minuta, a izvedba počinje distorziranim, vibrirajućim linijama u kojima se naglašavaju „preduvavanje“ i brutalan rad dijafragme što proizvode hrapavu teksturu kroz koju teme – a ima ih – jedva uspevaju da se nazru.
Ovo je svakako muzika koju ne interesuje da slušaoca zavede lepotom i elegancijom, naprotiv. Ovo je muzika koja će sigurno sa zadovoljstvom gledati kako neinicirana publika ustaje i odlazi nudeći svoju ranjivu suštinu samo onima koji su u stanju da se usredsrede na negostoljubiv zvuk i ekstremne tehnike i iza njih čuju ljudsko biće u grču, u momentu čiste kreacije. Kawashima na slikama obično kleči ili leži na podu, izvitoperen u naletima kreativnih konvulzija i držeći se za saksofon kao da mu je to još jedina spona sa svetom ljudi, uplašen da je otišao predaleko i da se, možda više neće vratiti.
Naravno, meni je to izvrsno i Kawashima zaista uverljivo preuzima štafetu od Abea i Urabea, radeći u očigledno istom kreativnom prostoru ali ne imitirajući direktno njihove ekspresije. Ovo je, i pored dosta pauza i tišina zapravo dosta dinamična izvedba – mada i tako poslednja četiri minuta jedva da imaju ikakav zvuk – a publici navikloj na lo-fi snimke klasičnih Abeovih improvizacija će solidan kvalitet ovog snimka možda biti i šokantan.
Ali on je i potreban. Kawashimina muzika je kompletna tek kada se u njoj čuju i vibracije okolnih predmeta kojima je saksofon na momenat udahnuo život, kada se čuje muzičarevo teško disanje i rad prstiju po telu saksofona, čak i škljocanje aparata na mobilnim telefonima kojim nema publika slika ovaj događaj. Twoself, svakako, nije apstraktan muzički artefakt napravljen da bude lep estetski predmet, već sirov, neprerađen DOGAĐAJ, da ne kažem hepening, koji i u čisto zvučnoj formi ima ubedljivu estetiku i formu da bude obavezna lektira. Možda ne nešto što ćete slušati svakog jutra da se malo razbudite, ali nešto o čemu ćete puno razmišljati i kada ga ne slušate.
Ova nedelja mi je nekako bila puna izdanja koja me nisu impresionirala. Ipak, jak finiš sa nekoliko lepih iznenađenja u domenu psiohodeličnog dooma i death metala popravio je raspoloženje.
Idemo od blek metala, i odmah na početku fantastičan šesti album za dugovečni francuski jednočlani projekat Gorgon, Traditio Satanae a koji donosi jedanaest razjarenih pesama opakih rifčina i energične svirke. Christophe Chatelet je u odličnoj formi ovde, sa izvrsnom produkcijom i veoma sigurnom svirkom a pesme su jednostavne, efektne, sa pamtljivim rifovima i upečatljivim temama. Jako dobro:
Norveški Hjól će nas podsetiti kako sirovi blek metal može da bude i melodičan i epski dostojanstven na svom debi albumu, Funeral Pyre. Ova ekipa testeriše žestoko i energično, sa zvukom koji je prštav i VEOMA neispeglan, ali pesme su naglašeno melodične, čak bliske post blek zvuku i ovo je sjajna kombinacija koja zvuči kao da ima potencijala da spoji old school i new school publiku. Fino a još se i jedan od članova zove – Dragan:
Pošteno napisan i odsviran EP Sealed with Blood od strane finskog dvojca Angra Ahriman. Ovo je melodičan, ali sirov blek metal sa kombinacijom brzih, testerišućih i sporijih, meditativnijih pesama, lepim melodijama i naglašenim old school zvukom. Prijatno, i još se daje za koliko VI para ponudite:
Njemačko-finski Order of Nosferat ima već drugi album, što, kad se zna da je prvi izašao ove godine, nije mala stvar. Arrival of the Plague Bearer je melodična, pa i melanholična ploča ali sa propisno sirovim zvukom, što je simpatična kombinacija za modernu publiku koja dobija malo old school šmeka u jednom savremenijem pakovanju. Posebno je simpatično što su pesme razdvojene meditacjama na klavijaturama pa sve ima jednu zaista slatku, pomalo detinju naivnost.
Francuski jednočlani Draakanaon je primer sumanute posvećenosti svom radu. Stéphane Marquet – aka Dhead Shaker – koji pored ovog projekta ima još desetak takođe jednočlanih bendova je sa Draakanaon od 2019. godine kada je počeo da radi, stigao do, evo, već šestog albuma. Ta vrsta hiperprodukcije je veoma retko signal kvaliteta ali Caamuloss, šesti album pod ovim imenom je iznenađujuće solidan. Ovo je brz, oštar, energičan blek metal kod koga se čuje da je rađen u kućnim uslovima ali su i produkcija i većina pesama daleko iznad proseka kućne radinosti. Marquet zaista piše sasvim solidne kompozicije sa, svakako, puno istih fora ali to u proseku zaista nije lošije od onog što savremeni blek metal u globalu voli, plus je sve odsvirano pristojno i miksovano sasvim prihvatljivo. Iznenađujuće puno krvi i energije ima ovde:
Filadelfijski Kurse je najnoviji i samo jedan od mnogo bendova sa ovim dovitljivim imenom, ali album Cursed – a koji zvuči više kao demo, da bude jasno – mu je vrlo solidan. To jest ako volite sirovi, neprskani black-death-crust zvuk. Kurse zvuče prljavo i ulično, sve je puno buke i mikrofonije, ali rifovi su zajebani, a bend energičan u svojoj svirci i sve deluje u jednakoj meri opasno i zabavno. Ovo se nudi po ceni koju sami odredite a ovaj kvintet, mislim, zaslužuje pažnju i podršku:
Još sirovosti i prebijanja dobijamo od, pretpostaviću španskih, Pvrgatorii. Album Con las uñas clavadas en la cara de Dios je kolekcija sirovih black-thrash pesama koje imaju zle, agresivne rifove i idu brzim tempom, samo da bi povremeno stale i sručile se u ponor najmračnije atmosfere i mučnine. Iako je naslov albuma na Španskom, pesme imaju Engleske naslove i sve su vrlo satanističke i preteće, kako i dolikuje. Sirova produkcija nimalo ne umanjuje snagu ovog albuma, naprotiv. Crni biser:
Nisam bio oduševljen ni prethodnim albumom grčkog Winter Eternal, ali je na kraju upao u kategoriju „može da prođe“ a slično važi i za novi, Land of Darkness koji je kolekcija lepih ideja, ne uvek smeštenih u najidealnije aranžmane, sa produkcijom koja ima i dobre i slabe strane, pevanjem koje je takvo da se na nj morate navići i sve tim redom. No, jednu stvar ne mogu poreći Steliosu Makrisu: ono ovo što radi zaista voli i ta ljubav i strast proziru iz muzike iz sve snage, a ponekad je i to dovoljno:
Pojavio se JOŠ JEDAN bend sa imenom Catharsis, ovog puta iz Kaira, i na albumu A Journey Of Rememberance ovaj projekat nudi vrlo melodični i robusno producirani atmospheric blackened doom metal. Ili tako nešto. Ovo je svakako jako teatralan album i bliži senzibilitetu mlade publike nego mojemu, ali je i spravljen umešno, i ne mogu mu poreći kvalitet. Vredi:
Kad smo već na tom nekom bliskom istoku, Akvan je ime projekta momka rođenog u SAD ali kao dijete iranskih imigranata a koji se kasnije odselio u Teheran i tamo sada pravi blek metal sa folk elementima i tematikom koja je, pa, recimo, persijski-nacionalistička. Novi album, City of Blood /خونین شهر bavi se iransko-iračkim ratom iz osamdesetih i iako je sirov, svakako ima dosta zanimljivih elemenata u tom kombinovanju programiranog i odsviranog, kao i zoroastrijanskog i modernog, te, naravno, narodnjačkog i metalskog. Poslušati, a ako vam se dopadne, sami birate cenu:
Dimonsium Chaotic su slovački blek metal duo sa jednim albumom iza sebe a sada, devet godina kasnije i sa kompilacijom Nebulous and Vileness Stars koja sakuplja sve njihove snimke ikada u remasterovanim verzijama. Nema tih snimaka mnogo, ovde je svega 15 pesama ali su uglavnom dosta dobre i nude lep, kvalitetan slovenski blek metal koji je meni prijao:
Kad smo već kod Slovaka, evo i Čeha: Odraedir iz Praga su objavili novi singl, sa dve pesme, i Treason najavljuje njihov drugi album šarmantnom kombinacijom dobro produciranog, kvalitetnog metala i epskih narodnjaka. Kombinacija je, naravno, veoma cheesy ali i prijatna i vredi poslušati:
Kubansko-kolumbijski duo Narbeleth – danas nastanjen u Španjolskoj – ima prilično trijumfalan novi album, Svmma Cvm Nox Arcana melodičnog, prijemčivog blek metala koji je, svakako, namenjen „novijoj“ publici radije nego matorcima poput mene koji se malo mršte na te „emotivne“ melodije i „atmosferu“ ali, da bude jasno, kvalitet je ovde neosporan. Narbeleth prave pesme koje imaju jasne narative i znaju sve fore kako da od melodične teme naprave zaista epski aranžman, praveći zaokrete u tempu i atmosferi. Produkcija je za mrvu prebudžena i fali joj dinamike, ali to je danas praktično standard i Narbeleth svakako treba poslušati jer nude vrhunski program:
Usporimo sad malo i pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Grčki instrumentalni stoner pregaoci, Stonila imaju novi album, Time Legacy i ovo je i dalje prijatan, nenapadan psihodelični rok sa umivenim, optimističnim melodijama i korektnim, dosta suvim zvukom. Stonila i dalje u klasičan bluz program dodaju samo malo egejskih harmonija da zamirišu i ovo je sve sasvim lepo i nežno i uhu milo:
Jablká & Doom Vol.1 je kolekcija sedam slovačkih doom metal bendova i vrlo simpatična u svojoj naglašeno andergraund pa i povremeno lo-fi estetici. Ovde ima i malo nežnijeg, setnijeg dooma za osetljive dušice, ali ima i gadno vrištećih i ružnih kombinacija. Generalno, ovo je distorzirano, teško, sporo i neprijatno na poželjan način a plaćate koliko hoćete pa poslušajte:
Doomed and Stoned Records su vrlo brzo ispratili svoju kolekciju instrumentalnih bendova novom kolekcijom sa istom tematskom orijentacijom. Doomed & Stoned: The Instrumentalists (Vol. II) je izašao ove nedelje, prodaje se, ponovo, za onoliko koliko date, i ima još 25 odličnih bendova sa raznih strana koji bez pevanja (ali ponekad sa vokalnim semplovima, kao recimo meksički Vinnum Sabbathi) rade sve da vas hipnotišu i pošalju u svemir. Esencijalno, razume se:
Ornamentos del Miedo je španski (jednočlani, naravno), atmosferični funeral doom projekat i drugi album, Ecos, je, sasvim očekivano, jedna meditativna, pomalo self-induglentna ploča sa lepim melodijama svranim EKSTREMNO sporo. Nemam neke velike komentare na ovo jer je u pitanju rad napravljen maltene po formuli, ali korektan:
Ovonedeljna doom metal poslastica je prvi album projekta Grief Collector a koji je samo jedan od nekoliko aktivnih bendova za agilnog Roberta Lowea, pevača pokojnih Solitude Aeturnus i jedno vreme i Candlemass. Loweov glas je svakako jedna od primarnih udica za muziku Grief Collector, sa kapacitetom da izvlači epske, melodične linije a da to ne zvuči teatralno i cheesy i da se dobro uklapa sa sirovijim, energičnijim vokalima. No, Lowe je zaista tek trešnja na vrhu torte a koju su druga dva muzičara umesila sa moćnim, šmekerskim rifovima, pametno napisanim aranžmanima, energičnim ritmom. Ovo je vrlo „metal“ album, dakle, sa lepom količinom mošerskog materijala uprkos svom uglavnom sporom tempu i može se upisati u onu prelaznu formu između dooma i epskog heavy metala u kojoj kad ste i onda ste BAŠ dobri. En Delirium je odlična ploča, mada i podugačka, sa čak jedanaest pesama, ali su te pesme prijatno raznolike a i mastering je vrlo ugodno dinamičan pa Grief Collector ne opterećuju uši. Završnica sa medlijem dve pesme Black Sabbath iz Diove ere je naprosto vraćanje duga i prelep potpis za nas matore a i dalje zaljubljene.
Ima još poslastica. King Buffalo su iz Ročestera u Njujorku i njihov novi album, The Burden of Restlessness je ekstremno šarmantan album energičnog, a opet psihodeličnog i progresivnog metala. Ovo je možda za nijansu više priogresiva nego psihodelija, da budemo jasni, pa će time i biti bliže širim slušalačkim slojevima, no sa koje god strane da dolazite, King Buffalo pišu sjajne pesme, majstori su atmosfere i dinamike i, kad smo već kod dinamike, imaju prelep, jako dinamičan mastering. Takvo je zadovoljstvo kad možete da glasno odvrnete album koji ima i tihe i glasne delove a da vam se zvučnici ne raspadnu od muke!!! No, da se vratimo na pesme: ovo je uistinu veoma minuciozno sklapano od gotovo pointilističkih tema na basu i gitari sa hipnotičkim gruvom, preko čega svega idu vrlo prijemčivi vokali. Ovo je jedan od onih albuma koje mogu da slušaju i nemetalci i metalci i da se divno provedu:
I kad smo već kod kraljeva, čekajte, NOVI King Gizzard & the Lizard Wizard? Pa zar nismo bukvalno prošle nedelje pisali o njihovom živom albumu, trećem ove godine (jesmo) a prethodni studijski je izašao u Februaru (jeste)? Bilo kako bilo, Stu Mackenzie i njegova australijska kohorta objavila je novi album, Butterfly 3000 i ovo je po zvuku, filozofiji, harmonskom pristupu i velikom broju drugih parametara vrlo različita ploča i od L.W. i od prošlogodišnjeg K.G. ali i dalje imamo posla sa klasičnim Gizzard senzibilitetom, koji kombinuje moćni a elegantni optimizam, suptilni instrumentarij i dosledno istraživanje odabrane estetike. U ovom slučaju, ploču nosi sintisajzer više nego u prethodnih nekoliko slučajeva i mada i ovde ima mikrotonalnih eksploracija, pristup harmoniji je nešto bliži dalekom istoku – Kini, Polineziji itd. – nego bliskoistočno-anadolijskom zvuku koji je bend dosta istraživao poslednjih godina. Drugim rečima, ovo je stari, dobri King Gizzard, sa maštovitim, odličnim aranžmanima, ali sa vrlo osveženim uglom iz koga se nastupa. Album je i MNOGO manje metal od prethodnih par, ali ne bi trebalo da je to problem. Poslušajte, možda se oduševite:
Grados. Minutos. Segundos. je fantastična kompilacija noviuh španskih andergraund bendova koju izdaje Spinda Records iz mesta La Línea De La Concepción u Andaluziji. I to baš IZDAJE, jer je ovo zapravo serija dvanaest vinilnih sedmoinčera koji izlaze tokom godinu dana. Do sada smo dobili tri i ovo što ima da se čuje je mnogo dobro. Poslušajte, oduševite se, možda i kupite odmah:
Potrefilo se da sam ovih dana dosta slušao argentinski Black Sky Giant a oni su me, neočekivano, poradovali novim albumom. Falling Mothership, koji se prodaje za bedan jedan dolar u daunloud verziji donosi još za ovaj sastav tipičnog energičnog i psihodeličnog roka koji voli gruv i ne stidi se da slušaoca hipnotiše iz sve snage. BSG su meni odlični jer sviraju tempom koji je praktično idealan za hodanje – kako ih ja najčešće i slušam – uklapajući se sa ritmom brzih koraka, a opet ostajući elegantno, moćno, snoliki. Lep miks, gomila odličnih pesama, nezaobilazno izdanje:
Južna Amerika je zaista zablistala ove nedelje pa smo dobili i novi album brazilskih Void Tripper. Ko želi, može da osveži sećanje, čitajući šta sam o njihovim prethodnim izdanjima napisao ovde i ovde, a novi album, sugestivno nazvan Dopefiend, nudi pet pesama sa naslovima poput Comatose, Devil’s Reject ili Satan and Drugs. Void Tripper svakako paze na to da uvek budu, što se kaže „on brand“, pa je muzika i dalje intenzivno psihodeličan ali rifaški nepraštajući stoner rok sa dosta sabatovštine u svom DNK ali i sa jednim oštrijim, ekstremnijim izvođačkim radom. Ovo je, da bude jasno NEODOLJIVO gruvi i teško mi je da zamislim da ste dobacili do prve strofe druge pesme i da niste potpuno odlepili. Bend je pritom toliko dobar da album prodaje za samo dva dolara a celu diskografiju za tri. Ne propustiti!!!!!!
Nastavlja se dotok vrlo pristojnog, metaliziranog moshcorea, ove nedelje u formi EP-ja No Time To Sleep // No Time To Heal čikaških Furthest From The Light. Ove dve pesme (koje se ne zovu No Time To Sleep i No Time To Heal, čisto da bude jasno, mada je naslovna fraza deo teksta druge pesme) imaju energičan srednji tempo, vrlo metalizirane rifove i pevača koji odlično vrišti pa su sve moje potrebe vezane za ovakvu muziku ispunjene, uključujući vrlo dobar zvuk i produkciju. Uz sve to, ovo plaćate koliko hoćete. Odlično:
Thieves, takođe iz Čikaga, takođe sviraju metalizirani hardcore ali njihova inačica je bliža D-beat i grindcore formulama. Opet, EP III je vrlo čisto odsviran, vrlo uglancano produciran i ima u sebi dosta onog klasičnog metalcore zvuka koji me podseća na Converge, pa je sve na gomili prilično dobar paket. Četiri pesme ali mnogo nabadanja.
No One Knows the Nameless je projekat (jednočlani?) iz Hrvatske čiji EP metalkora Overshadowing the Shadow ima zapravo dobru produkciju i pristojnu količinu interesantnih ideja. A ovo pričam kao neko ko generalno ne voli ovakav stil svirke. No One Knows the Nameless ima ozbiljno originalne ideje u ovome što radi pa i tag „experimental“ u opisu muzike nije uopšte bez vraga, ali ko i ne voli eksperimente čuće ovde dosta odličnih rifova. Plaćate koliko hoćete:
Nisam siguran šta Dead Heat iz Kalifornije hoće da kažu kad objašnjavaju da im je World at War „drugi debi album“, ali dobro, ovo je drugi album kalifornijskog kvarteta i omot i naslov jasno ukazuju da je u pitanju thrash metal/ thrashcore sa jakim ’80s/ rane ’90s šmekom. Ko voli takvu muziku, uživaće, Dead Heat su vrlo disciplinovani u svirci ali pišu i dosta kompleksne pesme sa puno rifova i promena ritma. Možda i prekompleksne, ali ovo je energično i kompaktno, sa kratkim kompozicijama i dobrom produkcijom i dobro se kotira kod mene:
GraveRipper iz Indijane sviraju simpatičan speed/ thrash metal na svom drugom EP-ju, Radiated Remains. Ovo je čukački, sa napaljujućim rifovima i odličnim refrenima, a odsvirano i snimljeno vrlo kvalitetno, bez nekakve pretenzije da imitira old school prljavštinu. Opet, GraveRipper drže pesme dovoljno jednostavnim i sve ima jedan jasan gruv i usmeren tok. Meni se ovo jako sviđa.
Švedski duo Son of Sam ima prilično zanimljiv prvi album, And the Monster Awoke… U pitanju je melodična kombinacija klasičnog heavy zvuka sa trešerskijom – i „deatherskijom“ – svirkom i energiom, a da opet nije u pitanju power metal. Son of Sam imaju dosta death metal elemenata (uključujući blastbitove, slušajte Depravity, recimo) ali forsiraju melodiju mnogo više od čak i melodeath bendova, uspevajući, za moje pare da dođu do jedne zapaljiv kombinacije pamtljivih tema i mošerskih ritmova. Nije rđavo:
Haxprocesssa Floride na svom debi EP-ju Merciless imaju dve podugačke pesme progresivnog thrash metala i ovo je svakako impresivno iako treba izdržati 18 minuta smenjujućih ideja i pristupa. No, bend odlično svira i ima lep, dinamičan zvuk, što čini ovaj predlog mnogo prihvatljivijim za mene. Vredi pažnje:
Mike Binsted iz Toronta pod imenom Fracture pravi prilično simpatičan thrash metal sa malo death metal elemenata. Debi album, Cataclysmic Existence je odlčno produciran i vrlo profi odsviran i Binsted ovde demonstrira visoku autorsku zrelost. Ovo je impresivna ploča kojoj čisto sa strane mog izvitoperenog ukusa mogu da zamerim da su aranžmani PREVIŠE kompleksni za nešto što bi bolje poentiralo usredsređujući se na najbolje elemente svojih pesama (rifove, energiju), ali to ja sad cepidlačim, ignorišite me:
Go Ahead And Die je projekat u kome glavnu reč vodi Igor Amadeus Cavalera, sin Maxa Cavalere, ali u kome i sam Max ravnopravno provajduje gitare i vokale. Istoimeni album gde pored njih dvojice svira i zach Coleman, bubnjar Khemmisa je, pa, tipičan proizvod porodice Cavalera. Ovo je album besnog, trešerskog, pankerskog metala koji ravnopravno uzima od hardkora i od death metala ali se najpre drži surovog, tribalnog thrasha, sa očekivanim nivoima ljutine i energije. Ne esencijalno, dakle, ali onako neobavezno vrlo lepo, prijatno, baš za leto:
Kad smo već kod stare garde, Machine Head imaju novi EP, Arrows in Words from the Sky i, uh, nisam očekivao da ova ploča počne ne baš death metal pesmom, ali svakako nu-metal/ groove pesmom koja se oslanja na mnogo death metal elemenata, uključujući blastbitove i brz tempo. Rob Flynn je, zanavljajući postavu i sekući sve veze sa Vio-lence, izgleda rešio i da bend povede u novom smeru pa je Arrows in Words from the Sky demonstracija da je taj smer Salipknot iz, recimo, 2000. godine. Zvuči cinično, ali meni je ovo prvi put u životu da bih Machine Head slušao od svoje volje. Ne mnogo slušao, ali ipak slušao. Posle te prve pesme, Become the Firestorm, druga je ponovo Slipknot ali sa dodatim slam elementima, a tek je treća za mene smaračka melodična deathcore balada. U svakom slučaju, ovo jeste neka vrsta evolucije Machine Head i mada ne kažem da je to evolucija u pravu stranu, zanimljivo je čuti je:
Rány Osudu su iz Teksasa ali su, očigledno Česi ili Slovaci. Ova dva lika sviraju sirov ali emotivan grindcore na albumu Nechci koji uprkos veoma ružnom zvuku zapravo ima puno ličnosti i karaktera i sa svojih 17 pesama pruža solidan program solidno raznovrsnih pesama. Nije za neinicirane, nikako, ali je lepo:
Švedski deathgrind veterani General Surgery (sa aktuelnim članovima koji su svirali u Afflicted, Birdflesh, Crematory, Nasum, Regurgitate i još milion bendova) imaju novi EP i Lay Down and Be Counted je simpatična ponuda muzike tačno na razmeđi švedskog death metala i goregrinderskog grindcorea. Dakle, dobra produkcija, puno kreveljenja, jaki rifovi, blastbitovi, patološka tematika pesama. Ništa novo ili originalno ali kvalitetna ponuda na svim frontovima:
Kako ne voleti bend imena kao što je hanoverski Zombie Riot? Ova ekipa već ima iza sebe album ali su za ovu godinu spremili samo demo sa dve pesme, Autophagia i ovo je vrlo prijatan, moćno rifaški death metal starije škole sa prilično jeftinom ali čistom produkcijom i autoritativnom svirkom. Plaćate koliko hoćete za ova dva death metal hita!!!!!!
Volite li indonežanski brutal death metal? Naravno, ko ga ne voli, kažete vi, onli faking eshols, det’s hu, rado ćemo poslušati promo singl od dve mpesme projekta Scattered Disease nazvan Destructing Sanity Promo 2021. Sve je to ekstremno predvidivo i namenjeno ISKLJUČIVO najupućenijima jer je muzika ovde iako tehnički kvalitetna spakovana u vrlo hermetičan zvuk, ali ko voli brutalan, slemerski death metal iz ove metalske države ovde će bez sumnje naći razlog za uživanje:
Ista meta, isto odstojanje. Disembodied Iddm su takođe indonežanski brutal death metal bend sa dve pesme pod naslovom Promo 2021. Kvalitetna svirka, dobra produkcija, blago zanošenje u „tech“ stranu ali čvrsto stojanje na brutal death pozicijama, ovo je odlično i najavljuje vrlo pristojnu karijeru unutar svoje žanrovske niše:
Portlandski Coffin Rot su mi bili veoma dobri na debi albumu pre dve godine, provlačeći mračni old school death metal sa vrlo dobrim osećajem za to kako da se album uobliči i generalno odličnim nastupom. Sada je isti bend izdao kolekciju demo snimaka, Dawn of Decay i ovo je ODLIČNO. Pesme od kojih neke već znamo su ovde urađene u samo malo sirovijim verzijama i to sve zvuči autentično, živo, hrskavo i ukusno. Samo pet dolara a TOLIKO užitka:
Wharflurch sa Floride su snimili dve obrade švedskog death metal benda Nirvana 2002 za kasetu LEMLÄSTAD OCH BEGRAVEN koja uskoro izlazi i sastoji se od obrada švedskog death metala sa prelaza osamdesetih u devedesete. Lepo zvuči a i ove dve pesme odlično zvuče. Ne propustiti posebno jer Wharflurch ove dve pesme daju za onoliko koliko vi ponudite:
Da bugarski Squad of Death nemaju ovako grozan zvuk bubnja na drugom albumu, Addicted to Human Flesh, sve bi bilo bolje. No, i ovako, pričamo o grdnom, ružnom ali šarmantnom death metalu koji voli ’90s pristup, gadosti i teške rifove. Prijatno je to ako apstrahujemo te neke prestupe u zvuku:
Exsanguination iz – vrlo im je važno da naglase JUŽNOG – Masačusetsa imaju debi album simpatičnog death metala sa naglašenim švedskim zvukom. Znate već kako to ide – snažne melodije koje sviraju ekstremno teške gitare, jednostavni, prirodni aranžmani, tempo koji nije prebrz ali ume da ponese… Spectral Hymns je pristojna ploča mada se, da bude jasno, ne izdvaja ničim posebnim, ali za svakog kome fali malo klasičnog At the Gates zvuka, ovo je prijatan predah. Solidan ulov za HPGD:
Land Of Confusion je dobar opis za Kosovo, mada, naravno, nisam siguran da bi se sa time složili svi oni koji u svojim instagram i tviter profilima imaju brojku 1244 i koji bi insistirali da je u pitanju u najboljem slučaju Province of Confusion. U svakom slučaju, istoimeni bend iz Prištine, Land Of Confusion, kaže da je Kosovo zemlja konfuzije i na svom debi albumu, The Morning Star, svira prilično simpatičan melodični death metal inspirisan „ilirskom mitologijom“. Ako stavimo na stranu svu nacionalističku svađu koja bi nastupila da ove moje tekstove čita više ljudi, gde bi amaterski istoričari debatovali sa amaterskim etnolozima, Land Of Confusion sviraju dopadljivu muziku spakovanu u lepu produkciju i umešno napravljene aranžmane. Melodični death metal često zna da ima previše svega – tema, harmonija, promena ritma i tempa – pa je prijatno čuti nešto što je svedeno i fokusirano.
Kad smo već kod melodičnog death metala koji mi se dopada, Crypta ima prvi album, Echoes Of The Soul. Ovaj novi projekat Fernande Lire, bivše basistkinje Nervose, je kao i u slučaju aktuelne postave bivšeg benda, internacionalna ženska ekipa koja svira izvrsnu ekstremnu muziku. Ne MNOGO ekstremnu, mada je Crypta svakako korak ili dva iza Nervose i originalni thrasherski zvuk ovog benda nadograđuje death elementima. No, Echoes Of The Soul za moj groš i dalje ima vrlo zadovoljavajuću količinu trešerskih rifova među svojim blastbitovima i ovo je „melodični“ death metal tek utoliko što se teme čuju i nisu sve iskomprimovane u nerazaznatljivu smešu. Svakako, nije toliko bitno žanrovski precizno spakovati Cryptu koliko istaći odličan songrajting, perfektnu svirku i produkciju. Jako dobar album benda koji upada u „esktremno“ krilo metala a zvuči tako dobro da svi treba da ga slušaju:
Vrlo lepa ponuda iz Estonije sa novim albumom death metal sastava Nihilistikrypt. Diemension je ploča odličnog brutalnog death metala koji ima dosta melodije i ne smara kojekakvim obaveznim žanrovskim sastavom već se sastoji iz odličnih pesama i mnogo dobrih tema. Pevačica Meriliis Ojamäe je odlična a gitare su fenomenalne. Jedan od najboljih albuma ove nedelje:
Za još odličnog brutal death metal programa, tu nam je prvi album njujorških Scumbag. Ovaj duo mi je zaista prelepo legao jer na istoimenom debi albumu nema filozofiranja nego samo brutalne, energične svirke koja se oslanja na sirov, jeftin zvuk i vrlo posvećenu, proživljenu izvedbu. Njujorški death metal je istorijski uvek imao posebnu oštricu pa i Scumbag nekako upadaju u ovu priču, nudeći ploču koja ima i demonstracije tehnički naprednijih koncepata ali je sve uvek podređeno surovom, brutalnom death nabijanju. Izvrsno:
Brajtonski Crowgod su vrlo simpatični na svom debi albumu, Graveyard Planet koji treska nekakav energičan sludge metal ali sa dosta melodičnijih, heavy/ doom dodataka. To je relativno neuobičajena kombinacija, ali ŠTO DA NE? Električna violina koju svira Morgan Laufey svemu daje interesantnu dimenziju, na momente i ekscentričnu, ali ovo je svakako album jakih rifčina i solidnog gruva. Vredi poslušati:
Intentional Trainwreck su iz Baltimora a njihov progresivni rok/ metal je u vrlo solidnoj formi na albumu Smokestack of Souls. Ovo je spoj melodične, komunikativne muzike i ekstremnijeg metala sa gomilama ideja u svakoj pesmi ali i solidno zaokruženim, efektnim kompozicijama koje ne traju opsceno predugo, te dobrom produkcijom. Bend jako naglašava čudne metrike i neobične harmonije ali ipak uspeva da zvuči prijateljski i slušljivo te ih vredi probati i ponuditi i rodbini:
Gore sam pominjao staru gardu i mada Wolfgang Van Halen nije zaista „stara garda“, Eddiejev sin je 14 godina svirao bas u ćaletovom bendu i ima kilometražu i iskustvo kao malo koji muzičar njegovih godina. Njegov solo album (gde je doslovno sve instrumente odsvirao sam), a pod imenom Mammoth WVH će biti zanimljiv i ljubiteljima Van Halen ali i generalno publici koja voli komunikativan, moderan teži rok, ne smeta joj kad on malo eksperimentiše i ide u progresivu, ali da se ne iživljava. Drugim rečima, ovo je sasvim „komercijalna“ muzika, ali je poštena, puna iskrenog rada i povremeno zanimljivih ideja. Ne nešto zbog čega bih sad Wolfganga počeo opsesivno da pratim, ali svakako album koji se sluša bez mrštenja i na njemu se prepoznaju lepi momenti:
Brazilci Steel Rath na istoimenom albumu donose deset pesama klasičnog metala koji ne umire u cheeseu niti u nekakvoj napucanoj produkciji nego samo roka, ide napred sa epskim melodijama i poštenom, znojavom svirkom. Ako kažem da me Steel Rath malo podsećaju na rani Mejdn to će zvučati kao neumerena pohvala, ali ovaj bend zaista ima taj spoj sirovije, ulične energije i progresivnih melodijskih ideja. Lepo, poslušajte:
Nijemci Hammer King su svoj prvi album pre više od pola decenije nazvali Kingdom of the Hammer King, a sada, svoj četvrti samo Hammer King. Kad imate dobar brend, treba da ga koristite. A ni muzika nije loša i ovo je iskren, srčan, vrlo cheesy ali energičan heavy metal sa epskim temama i raspevanim melodijama preko čvrstih matrica. Mora se priznati da je bend zapravo veoma dobar i da njihova kombinacija epskog metala i čvršće NWOBHM filozofije izvrsno radi na ovoj kolekciji upečatljivih, zabavnih pesama. Mislim, slušajte kako je Into the Storm dobra, a to je sedma pesma od jedanaest, dakle, nešto što bi kod nekog drugog benda bilo samo popunjavanje prostora. Za staru gardu:
The Gebruder Grim iz Berlina na svom drugom albumu, The Everlasting Fear nude simpatičan old school heavy metal koji se ne bavi cheesy poziranjem nego dobrim rifovima i znojavom svirkom. Ima ovde dosta klasične NWOBHM filozofije i uz trud oko pisanja pesama te produkciju koja ima dosta dinamike u svom završnom masteru The Gebruder Grim ostavljaju odličan utisak. Poslušati:
Imamo i novi Mr. Bungle. Ili bar živi album. Ili bar snimak njihovog prošlogodišnjeg intenet-strima. Kakogod bilo, The Night They Came Home je, ako volite aktuelnu verziju Mr. Bungle gde Mike, Trevor i Trey sviraju zajedno sa Scottom Ianom (Anthrax, SOD) i Daveom Lombardom (Slayer, Suicidal Tendencies, Fantomas, Dead Cross…), ovo je apsolutno impresivna svirka i odlično produciran materijal. Ako ne volite, eh, onda… možda zavolite? Tu je sve što očekujete (uglavnom materijal sa poslednje verzije The Raging Wrath Of The Easter Bunny) plus obrade Slayera, Circle Jerks, SOD…
Moram da priznam da su mi kopenhagenški Offernat ukrali srce na prvi ton. Iako njihov istoimeni EP počinje pesmom koja je suštinski, više pank nego metal, sa svojim zapaljivim rifovima i napadačkim tempom, ovo je zaista disciplinovan ali kvalitetan i dinamičan bend koji svira nekakvu modernu, „post“ formu metala što je komunikativna ali i dalje beskompromisna i veoma otvorena za različite uticaje. Ne propustiti:
Za kraj: ruski izdavač Inherited Suffering nas je i ove nedelje obradovao jednim kvalitetnim slamming death metal izdanjem. Pathogenic Virulence su iz Londona ali su Rumuni i njihov debi album, Submerged Into Non-Existence meša taj neki progresivniji, možda nešto intelektualniji pristup slamu kakav imaju Organectomy sa klasičnim istočnoevropskim zakucavanjem. Ovo prilično dobro funkcioniše, uz masu odličnih, promišljenih rifova i aranžmana gde se surovi slemovi kombinuju sa sjajnim blastbirovima (preko kojih idu izlomljeni, bizarni rifovi), pa je album jedna neprestana orgija brutalnog, džombastog ali hipnotičkog gruva. Bend pritom ima i iznenađujuće zdrav, lep zvuk, sa prangijaškim gitarama i odličnim bubnjem. Prosto je šteta da je vokal ovoliko monoton ali i to je neki naklon slam pravovernosti. Daniel Neagoe, predvodnik ove ekipe je, uostalom izuzetno iskusan multiinstrumentalista i kompozitor i njegov stil pevanja na ovom albumu je nesumnjivo estetski izbor. Kako god bilo, ovo je jedan od najbolje napisanih i najzabavnijih slem albuma koje sam čuo dugo vremena, sa BRDOM sjajnih rifova, obaveznim semplovima iz Event Horizon i non-stop lomljavom koja je istovremeno uzbudljiva i umirujuća. Ne propustiti:
Učinio sam svestan napor i pročitao prvu priču, to jest do sada izašlih šest brojeva Imageovog serijala Crossover, a koga piše Donny Cates i crta Geoff Shaw i moja prva reakcija bila je „uuuhhhhhh“ a sve druge „hm, ovo nije baš sjajno“. Crossover je divno nacrtan strip da ne bude zabune, Shaw je ovde, što se kaže u Americi, izbacio loptu iz parka, i ovo je sjajna demonstracija da je ovaj mladi dizajner i ilustrator više nego spreman da bude naredna velika zvezda američkog stripa, ali užitak u crtežu i izuzetnom koloru odličnog Deeja Cuniffea nije bio sasvim dovoljan da spase opšti utisak o stripu koji, hajde da to diplomatski kažemo, pati od loše ideje i mlitave realizacije. Čovek bi pomislio da kad je u pitanju žanrovski strip visokog koncepta koga radi jedan od najvrelijih mlađih scenarista u američkoj industriji a izdaje treći najvažniji izdavač na kontinentu, da će tu mašinerija odraditi svoje i da je određeni nivo ozbiljnosti zagarantovan, ali Image Comics je firma koja i dalje posluje bez (obaveznih) urednika u svojim izdanjima. Ovo je sa jedne strane simpatičan gest poverenja prema autorima koji – teoretski – najbolje znaju šta je dobro za njihove radove i imaju punu, ničim ukaljanu kreativnu, jelte, slobodu, ali je sa druge strane i podsećanje da je u nekim slučajevima i najboljim autorima potreban neko ko će da ih povuče za rukav i kaže „mojne to, brt, mojne to.“
Crossover je, da bude jasno, još pre izlaska prve epizode u Novembru prošle godine izazvao minorni cunami negodovanja u toj nekog „levljoj“, „progresivnijoj“, „osvešćenijoj“ strip-zajednici na proverbijalnim društvenim mrežama svojim, iskreno, bizarnim tretmanom nekih osnovnih motiva. Nije baš da sam video pozive na kenslovanje Donnyja Catesa, ali jeste znakovito kako je momak koji je do juče bio proverbijalni „critical darling“ i jedan od mladih lavova tog nekog novog talasa autora koji rade paralelno u mejnstrimu ali i u creator owned sferi, i na obe strane kidaju, odjednom popio gomilu – da bude jasno, sasvim zasluženih – kritika kako je pristupio obradi osetljivih i kompleksnih tema sa svom suptilnošću starog dobrog slona u staklarskoj radnji. Dobro, svakom se omakne da nešto lupi i, jelte, ostane živ a današnji ultra-woke narod po društvenim mrežama ne propušta ni jednu priliku da komarca naduva u magarca na steroidima, no, Crossover je bez sumnje strip kome vidno nedostaje urednička ruka a koja bi očinski izgladila konceptualne blamaže što su se Catesu otele kontroli, ali možda i važnije, pomogla da se jedan narativ prepun potencijala apgrejduje sa stadijuma prilično bezukusne salate žanrovskih tropa u nešto dostojno svog visokog koncepta ali i upečatljivog, vibrantnog crteža koji su ponudili Shaw i Cuniffe, te vrhunskog dizajna i leteringa Johna. H. Hilla. Da stvari budu gore, Crossover u svom impresumu potpisuje Marka Waida kao nekog ko je radio „story edits“ pa se opravdano pitam na šta li je ovaj narativ ličio pre nego što je iskusni profesionalac prošao kroz njega i uobličio ga u ovo što smo dobili u prvih šest brojeva…
Da osvežimo pamćenje publici koja se možda tek budi iz zimskog sna, Donny Cates je Teksašanin koji spada u grupu novijih i mlađih Marvelovih scenarista – rame uz rame sa Mattom Rosenbergom i nešto starijim Alom Ewingom – koji pišu dobro ali i imaju karakter, jasno izražen lični glas u svojim stripovima. Ovo je vidnije u njihovim creator owned radovima za druge izdavače, ali je dovoljno vidno i u onome što rade za korporativne gospodare čime dobijamo zadovoljavajuću kombinaciju prepoznatljivih likova ali i osobenog tona za superherojske stripove. Cates je na sebe skrenuo pažnju serijalima God Country i Buzzkill, oba na Imageu – ovaj prvi je i crtao Shaw – i oba sa jakim ličnim elementima bez obzira na žanrovske kvalitete, da bi dalje dobio posao u Marvelu ali i nastavio da radi za nezavisne izdavače. Svojevremeno sam ozbiljno pohvalio njegove serijale Babyteeth i Redneck, a mada mi njegov tekući serijal za Marvel o Venomu nije nešto specijalno sjajan, mora se priznati da je u pitanju jedan od najuspešnijih serijala o ovom Marvelovom antiheroju u njegovoj istoriji*. Cates je u Marvelu i odabran za naslednika Jasona Aarona na Thoru i to, svakako, svedoči o njegovoj reputaciji.
*iz koga je i izašao ovosezonski krosover King in Black o kome ću, to mi je sudbina, morati uskoro nešto da napišem
Zašto je onda Crossover ovako neobično neubedljiv strip? Možemo samo da spekulišemo – jedan od razloga bi mogla biti Catesova rastrzanost na sto strana s obzirom na količinu stripova i scenarija za druge medije koje piše. S druge strane, u pogovoru za prvi broj Cates insistira da je ovo strip koji je naprosto morao da napiše, naročito nakon dugog vremena provedenog u bolnici gde se maltene rastao sa životom, pa je u pitanju možda i nedovoljno formirana ideja od koje se autor nije dovoljno distancirao da bi joj dopustio da dosegne korektnu žanrovsku formu – sam Cates u istom tom pogovoru kaže da nema pojma da li će strip uopšte funkcionisati bez obzira što je „morao“ da ga napiše – ali Crossover je meni problematičan najpre na ime toga da ima jednu razumno cool ideju ali da je ovih šest brojeva ispunjeno brdom klišea i žanrovskih poštapalica koje na gomili tvore nezanimljiv narativ. Da nije sjajnog crteža i te kul ideje u temelju svega, Crossover bi bio skoro potpuno zaboravljiv strip.
Teške reči, verbalne šamarčine – hajde da vidimo imam li argumente za ovo što pričam.
Crossover je, u uobičajenom stripovskom žargonu, pojam koji označava mešanje likova iz različitih serijala istog (ili dva) izdavača u istoj priči. Kad sam ja bio mlađi a strip-kontinuitet jednostavniji za praćenje, krosover je podrazumevao da se Spajdermen pojavi u jednoj od epizoda Srebrnog letača* a počev već od sedamdesetih kreirane su i priče kojima je osnovna ideja upravo bila to da se iskoristi sinergija inače odvojenih likova i njihovih istorija u zapletima koji su važni i za jedne i za druge. Danas imamo redovne (polu)godišnje događaje u Marvelu i DC-ju koji su „company crossoveri“ sa desetinama likova iz različitih stripova a koji i određuju dalji tok tog nekog opšteg kontinuiteta celog strip-univerzuma.
*i oni se tu, naravno odmah potuku
U serijalu Crossover se ovaj krosover, međutim, događa između „stvarnog“ sveta i gomila različitih strip univerzuma i njegova primamljivost je upravo u tom potencijalu koji nastaje kada postane jasno da su strip-univerzumi opipljive stvarnosti same za sebe i da one mogu da stupe u interakciju sa „realnim svetom“. Pa, mislim, ko o tome nije sanjao kao adolescent, čitajući omiljene superherojske stripove? Momenat u kome shvatite da su stripovi „stvarni“ i da sa njima više nemate samo jednosmernu komunikaciju je uvek nabijen tenzijom, uzbuđenjem i strahom i imati strip sa ovakvom postavkom je pravi konceptualni zlatni rudnik.
Naravno, pričam o stripu Multiversity, Granta Morrisona, starijem od pola decenije. A mogao bih da pričam i o masi drugih stripova, čak i ne odmičući se od Morrisona gde bih citirao Doom Patrol i Flex Mentallo kao prethodne primere ove vrste krosovera, a onda bih se prisetio i brojnih radova u DC-ju ili Marvelu (od Flash of Two Worlds i Realworlds, preko Marvelovih stripova publikovanih povodom jedanaestog Septembra, pa sve do Gwenpool). Hoću reći, Cates nije baš prva osoba koja je došla na ovu ideju i njegov strip treba da se od drugih izdvaja prevashodno time da je pisan iz pozicije nekog ko je odrastao uz superherojske stripove, ko se samoidentifikuje kao gik i kome je ova vrsta kulturne identifikacije izvor ponosa ali i povremenih problema tokom života. Dakle, jelte, da ponovo dobijamo strip u kome se oseća prisustvo njegovog autora, jedan autobiografski miris – sve ono što kod Catesa volimo.
Što se zapleta tiče, Crossover prikazuje Ameriku u kojoj se najednom i bez najave pojavio nekakav interdimenzioni procep, iz njega ispale stotine superheroja i superzločinaca koje su odmah zaratile a ovo je imalo devastirajuće posledice po deo Arkanzasa u kome se sve dešava. Amerika, je, prirodno, na njih poslala vojsku, da bi ova bića iz drugih univerzuma ubrzo oko sebe podigla neprobojnu magijsku barijeru koja ničemu ne dopušta da uđe, ali ni da izađe. Strip ima dve jasne tematske linije koje prati: jedna se bavi pokušajima američke administracije da neobjašnjivi i preteći fenomen stavi pod nekakvu kontrolu, druga je herojska potraga dvoje strip-gikova koji pokušavaju jednom od likova ispalih iz stripa i zarobljenom sa pogrešne strane magijske barijere da se vrati svojima.
Ovo su zanimljive teme i postavka je, da budemo jasni, dobra. Crossover bez sumnje ima primamljiv zaplet, ali spoticanje kreće čim se uđe u realizaciju.
Obradimo prvo proverbijalnog slona koji strpljivo sedi u sobi i čeka da ga se dohvatimo: Cates ovo zaista piše iz jedne vrlo lične ljubavi prema superherojskom stripu koji je odgovoran za dobar deo njegovog identiteta (da ne pominjemo da ga lebom hrani) a koji mu je, nesumnjivo, doneo i neke neprijatne momente tokom odrastanja u Teksasu uobičajeno sumnjičavom prema svemu što nije bogougodno i smrdi po nekakvoj gikovštini. No, Cates ovde pravi zaista neobično pogrešnu procenu i prikazuje nam život u „postsuperherojskom“ vremenu kao mesto na kome su ljubitelji superherojskog stripa diskriminisani i progonjeni onako kako je to, istorijski, bilo rezervisano za seksualne manjine.
I to je, pa, veoma nezgrapna metafora. Nemam sumnji da je ne jedan gik u svom životu trpeo prozivke, zlostavljanje i kojekakve korektivne mere uvedene od strane religioznih roditelja ili lokalnog establišmenta, ali Cates ovo kao da je kucao u bokserskim rukavicama, prepisujući direktno iz stvarnog života sa bilbordima na kojima piše „God hates masks“ i religioznim fanaticima koji se zaleću u striparnice sa molotovljevim koktelima.
I kad nešto ne ide, ono ne ide. Ne da ja imam nameru da budem uvređen u ime nekog drugog, ali ovo je tonalno zaista nespretno, a naročito u trenutku kada je supeherojska pop-kultura defakto mejnstrim i kad i sasvim normalan svet koji nikada u ruke nije uzeo tamo nekog Iron Mana ili Infinity Gauntlet, slobodno diskutuje o karakteru Tonyja Starka i tome je li Thanos ipak malčice i imao pravo.
Nezgrapnost metafore – zbog koje je i krenulo to silno gunđanje na internetu – je, međutim samo simptom jedne opštije nespretnosti sa kojom Cates piše ovaj strip. Crossover ima u sebi i šire političke metafore – jasne su aluzije na Trampovo interniranje migranata sa scenama u kojima vidimo da su likovi iz stripova zatvoreni u posebnim ustanovama i da se na njima, jelte, eksperimentiše, ali ovo je sve nešto što je apsolutno već viđeno, i više puta mi je tokom čitanja na pamet padao Zemeckisov Zeka Rodžer koji je daleko uspešnije baratao svojim – sličnim – simbolikama.
Narativ ove prve priče u Crossoveru formatiran je oko tog nekog on the road modela gde dvoje glavnih junaka pomažu „stripovskoj“ devojčici da se probije do magijske barijere preko Amerike koja je namah militarizovana i „autoritarizovana“ i ovo je prilika da se analiziraju ljudske predrasude ali i da se susretnu različiti likovi iz stripova koji se sada šetaju među „pravim“ ljudima, no problem Crossovera je u tome da ima seriju mekgafina umesto stvarnog zapleta* – moramo stići do ovde i naći taj i taj predmet da bismo stigli do tamo itd. – i da mu je glavna junakinja potpuno beskrvna i nezanimljiva. Cates daje malo karaktera nekim od sporednih likova ali u usta same heroine, Ellipses Howell stavlja samo najizlizanije fraze i jedan izrazito bledunjav diskurs a što je sasvim fatalan nedostatak ovog stripa. Čak ni preokret na poslednjoj strani poslednje epizode, koji je sam za sebe prilično kul, ne uspeva da je spase, da opravda njene tunjave replike, niti da stripu zaradi karakter i šmek.
*i seriju nejmdropova autora stripova iz našeg sveta za koje vesti javljaju da su ubijeni ili nestali na ime klime koja je zavladala nakon, jelte, krosovera
A što je bizarno – čovek bi očekivao da će u stripu koji se bavi stripom i njegovim odnosom ka stvarnom svetu biti naglašeni upravo njegova maštovitost, poetika, drama. Umesto toga dobijamo samo najizblendiraniju melodramu punu klišeiziranih situacija i izlizanih fraza koje izlaze iz usta protagonistkinje. Slabo.
Ono gde je strip uzbudljiviji je svakako u korišćenju poznatih superheroja da se osveži narativ. Naravno, Cates i Image nisu mogli da dobiju prava na Supermena i Spajdermena – mada se Supermen pominje i diskutuje kao važan koncept – ali se ovde pojavljuju The Paybacks Eliota Rahala (koje su Cates i Shaw radili za Dark Horse), Madman Michaela Allreda, Savage Dragon Erika Larsena, Hit-Girl Marka Millara, likovi iz Chew, Astro City, Witchblade, Black Hammer, The Wicked + The Divine, Incorruptible, gomila likova Roba Liefelda… Mnogi od njih su samo kulisa dok drugi imaju „speaking parts“ uloge i naravno da je kul kada se vidi mešanje supermoći i „stvarnog“ sveta, ali strip i svakako malo gubi na snazi time što ima tu superklišeiziranu radnju…
Ali bar je crtež sjajan. Shaw i Cuniffe ovde imaju nimalo naivan zadatak da izmešaju realističan, a opet izražajan stil, sa stripovskim stilizacijama i preterivanjima, da sve to bude deo jednog kongruentnog sveta a da se opet vide jasne razlike između onog što je „stvarno“ i onog što je „nacrtano“. Ovo je težak ispit koga dvojica umetnika polažu sa visokim ocenama, uspevajući da Crossoveru udahnu energiju klasične silver age produkcije ali i da ispoštuju „realizam“ potreban da priča ima osoben ton. Pripovedački, ovo je vrlo sigurno i zrelo, sa finim, urednim lejautom koji samo na momente biva protresen atraktivnim, eksplozivnim tablama kompleksnih, energičnih kompozicija. Shaw je izvrstan i u tajmingu pripovedanja i u karakterizaciji likova a Cuniffeov kolor prosto iskače sa stranice i ostavlja utisak jake živosti, svežine, uzbuđenja, baš onako kako očekujete od stripa ovakve tematike.
Šteta je, zaista, što nemamo bolji scenario od ove niske klišea i nezgrapnih metafora koju je Cates kreirao. On u jednom trenutku pravi vrlo jasnu aluziju na Watchmen čiji je pančlajn da taj strip, na kraju, nije imao pravo, i da je ljudska priroda drugačija od onog što su Moore i Gibbons pomalo utopijski zamislili, ali ovo je samo primer kako Cates omašuje višeslojnost i kompleksnost Watchmena i, poredeći se s njim, skreće pažnju na problematičnost Crossoverovog nedopečenog scenarija i neudobnih metafora.
No, dobro, posle toliko kritika vredi reći i da ću Crossover, kada od ovog meseca nastavi sa izlaženjem, i ja nastaviti da, barem jedno vreme, čitam jer me interesuje šta će dalje autori uraditi sa ovom koncepcijom. Naredni broj, sedmi, pisaće Chip Zdarsky, crtati Phil Hester a kolorisati Ande Parks, a što je zanimljiv preokret, no, jasno je da je ovo Catesu veoma važan strip i on će sa njim biti do kraja, kao pobednik ili pokojnik. Ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology ovaj serijal prodaje na ovom mestu.
