Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-07-2021

E, pa tako, da vidimo i na ovaj sveti datum, ima li šta lepo od novog metala. Mislim, znate već da ima pa je dobro da i ja, evo, kao nešto poklonim vama. Mada sam ja samo skupio linkove, naravno:

Blek metal! Drugi album Kanađana Hexenklad, nazvan Heathenheart je baš ono što bismo naručili kad dođemo kući posle napornog radnog dana u kome smo više puta propitivali same sebe za smisao postojanja. Kanađani tresu jako živ i energičan folklorni blek metal koji savršeno kombinuje distorzije i lep emelodije u jednu skladnu i prirodnu celinu. Meni je, kao i uvek, važno da je ovo energično i brzo pa mogu sa zadovoljstvom da prijavim da Hexenklad ne smaraju sa mnogo meditacija i kontemplacija a da, kada toga i ima, to obično dođe uz vrlo lepe folk-teme pa se lakše izguta. Fina ploča puna prvoklasnog metala:

https://hexenklad.bandcamp.com/album/heathenheart

A drugi album švajcarskih Lykhaeon zove se Opprobrium i u pitanju je izuzetno mračna, kavernozna ploča koja se bavi apokaliptičnim temama iz jedne cinične perspektive (pesme se zovu, recimo, Scorching the Wings of Destiny ili The Whorish Arrogance of Immortals), kroz dugačke, hermetične pesme iz kojih verovatno nećete pamtiti individualne rifove ili stihove već pre svega opštu atmosferu represije i košmarnosti. No, bend ulaže dosta napora u pisanje pesama i produkciju i ovo je vredno napora:

https://lykhaeon.bandcamp.com/album/opprobrium

Vrlo prolifični nemački jednočlani blek metal projekat, Voidcraeft, ima novi EP. Μισόσαρκος (Hater of Flesh) je kolekcija ružnih, nelagodnih pesama, ali ne u smislu da su ikako na tehničkom planu loše, naprotiv. Ovo je vrsno napisana i izvedena muzika gde je ružnoća izbor i odražava se u dementnom pevanju i disonantnim gitarama, ali ovaj momak ume da piše pesme koje i pored svega zvuče  dobro, sa solidnom produkcijom i energijom koja se ne može poreći:

https://voidcraeft.bandcamp.com/album/hater-of-flesh

Indonežanski solo projekat Pejam zvuči intimno i emotivno na EP-ju A Nation Of Heartfelt. Ovo su dve pesme melodičnog, mada energičnog blek metala koji prelazi u te neke post-blek metal vode i ono gde Pejam nema skupu produkciju nadoknađuje se duševnim izvođenjem i iskreošću. Fin komad muzike:

https://pejam.bandcamp.com/album/a-nation-of-heartfelt-ep

Neaghi su još jedan izdanak bogate poljske blek metal scene, ovog puta sastav sa originalnim zvukom u kome je blek metal samo osnova. Album Whispers Of Wings je, recimo, ploča progresivnog blek metala, producirana vrlo čisto i sa puno tehničkih bravura, ali sa pesmama koje u osnovi imaju blekmetalsku napetost i energiju. Naravno, ovo je namenjeno mnogo široj publici nego što je blek metal pa album ima masu vrlo „rokerskih“ elemenata ali suštinski, uvek se tu čuje malo te klasične osnove. Zanimljivo i mom uhu vrlo prijatno:

https://neaghi.bandcamp.com/album/whispers-of-wings

Dejtonski blek metalci Stake Driver imaju novi EP i Summery Funerary Ritual je baš prijatan, letnji koktel možda ne baš HITOVA ali upečatljivih pesama sirovog blek metala koji na momente pokazuje i malo sofisticiranosti (teme i melodije u From Under the Cross, recimo). Ne dopada mi se preterano vrlo glasna produkcija ovog izdanja, ali Stake Driver zvuče ubedljivo i zabavno na ovom materijalu i uživao sam:

https://stakedriver.bandcamp.com/album/summer-funerary-ritual

Fini su blek metal sastav sa Maldiva i njihov EP, Cold In Our Hearts ima dve dugačke, melodične i meditativne pesme koje krasi taman dovoljno prirodan i sirov zvuk i poštena svirka da meni budu simpatične. Ovo će leći mladima koji vole melanholični blek metal ali generalno trese dovoljno žestoko za moje potrebe i, eto, preporuke:

https://finiofficial.bandcamp.com/album/cold-in-our-hearts

Ereskigal iz Londona na svom novom EP-ju, end, sviraju manje blek metal a više blackened grindcore. Što su manje bitne distinkcije a bitnije je da je ovo razbijački materijal sa masom sjajnih rifova i ubistvenim tempom. Sve zvuči jako tečno i moćno sa bendom koji opako poliva bez prestanka a jedina zamerka ide na to da je produkcija iako zapravo vrlo solidna možda za nijansu previše lišena dinamike da bi ovako pržačka muzika bila zaista idealno predstavljena. Ali kakvi bismo mi to bili ljudi da u svemu tražimo idealnost, Ereskigal su zapravo izvrsni, sviraju fenomenalno i iz sve snage i ovo je baš za šutku i lom:

https://ereskigalofficial.bandcamp.com/album/end

Srce su mi ove nedelje ukrali Krossfyre iz Barselone svojim black-thrash jurišom i fotografijom gitare u plamenu na debi albumu Rites Of Extermination. Ovo je muzika koja fino balansira potrebnu primitivnost i „glupost“, odnosno neposrednost ove vrste meala sa sofisticirano napisanim pesmama i kvalitetnom izvedbom. Kada se na to doda lep, svetao i ne prenapucan zvuk, Krossfyre su bend koji možete slušati u svako doba dana i uživati u prvoklasnom metalu što ujeda i prži a opet je umiljat i drag. Sjajan debi:

https://krossfyre.bandcamp.com/album/rites-of-extermination

Prelazimo na sporu, tešku i šmekersku muziku, tj. doom, stoner, psihodeliju… Bottomless su iz Italije i kažu za sebe da ne sviraju „ništa osim neukaljanog doom metala“ što je već samo po sebi lepo. Debi album, jednako nazvan Bottomless pokazuje pedigre ove ekipe od koje neki članovi sviraju u odličnom sastavu Messa, pa je album pun odličnih rifova i mračne atmosfere, a da sve to ima lep gruv i dinamiku. Pevač je možda mogao da bude za nijansu energičniji ali pošto je muzika snažna i glasna, njegova relativna uzdržanost ne kvari utisak na neki bitan način. Deset pesama na ovom albumu zaista pružaju lepo doom metal iskustvo za svakog ko voli težak rif i gazeći ritam a da su oni uklopljeni u prijatan, kinetički gruv. Vrlo fino:

https://spikerotrecords.bandcamp.com/album/bottomless

Belgijski Absynth takođe svira doomčinu na albumu Plèbe 2178 ali ovo je mnogo manje gruverski, mnogo više mučno i hipnotički, sa elementima drone metala i pesmama koje traju jako dugo, idu jako sporo i iznuruju slušaoca ponavljanjem i psihodeličnim solažama. Ovo, da ne bude zabune, sve pričam u pozitivnom smislu, Absynth ispunjavaju onu mazohističku potrebu u mojoj duši da budem izložen muzici koja je spora, primitivna, tupa i bolna ali koja je i pored svega toga – prijateljska. Ove distorzije nisu sa ovog svijeta i zato ih i treba, er, dizati:

https://absynthdoom.bandcamp.com/album/pl-be-2178

Grci Mad Shaman kao i skoro svi Grci koji sviraju desert rock, zvuče odlično. EP Millions of Miles ima tri pesme jake distorzije, šmekerskih vokala, jakog ritma i generalno jedne zaokružene, potpuno zrele forme. Mad Shaman u toj formi ne nude bogznašta novo ali ove tri pesme su upakovane u izvrsnu svirku i kvalitetan zvuk tako da nemam nekih ozbiljnih zamerki:

https://madshaman.bandcamp.com/album/millions-of-miles-full-ep-2021

Argentinski Vanpusher su odlični na istoimenom EP-ju koji donosi šest pesama bluziranog i vrlo gruverskog stoner roka. Bend ima odličan zvuk, sa majstorski upotrebljenim efektima na gitari, ali i meljućom ritam sekcijom koja razume dinamiku i, jelte, gruv. Najekscentričniji element muzike je pevanje koja ide na rokersku, cool sirovost ali zvuči i prilično neobično sa čudnim engleskim naglaskom. No, ovo je simpatičan sloj muzike koja osvaja šarmom i hipnotiše već pomenutim gruvom, tako da je sve u redu.

Švedski Cavern Deep na svom istoimenom debi albumu zvuče kao da su krenuli da sviraju doom ali ih je nešto u međuvremenu rastužilo. Hoću reći, ovo nije doom metal kao saundtrak za veštičije obrede i ’70s horor filmove, nije masna, bluzirana, nestašno fazirana igrarija, pa ni tipično gotski, atraktivan imaginarijum, već imamo posla sa intimnom, emotivnom, pa skoro zaista „emo“ pločom. Naravno, doom komponenta je važna, ovo je sporo i heavy (dobar, dinamičlan mastering veoma lepo leži uz miks) a tužno, naričuće pevanje preko valjajuće muzike iako podseća na folk muziku koliko i metal, ume lepo da se uklopi. Kada se sve sastavi na pravi način, recimo u majestičnoj Waterways sa svojim raspevanim refrenom, Cavern Deep su izvanredni. Ostatak vremena su svakako interesantni ali ovde treba malo i izdržati dugačke pesme koje ponekad deluju kao da su dugačke zato što to tako u doom metalu mora… No, album je sa svojom lavkraftovskom koncepcijom i dobrim zvukom svakako vredan da se čuje:

https://caverndeep.bandcamp.com/album/cavern-deep

Filadelfijski Witching su u Maju otišli u studio i snimili živu sesiju, hate5six X Studio 1935 Live Session i ovo je zaista živo-zvučeći materijal u kome je naglasak na gruvu. Doom metal koji ovaj bend svira kombinuje melodične gitarske linije sa vritšećim pevanjem vokalistkinje Jacqui, ali su i kompozicije raznovrsne i kombinuju dosta različitih metal formi, uključujući thrash ili death elemente koji se lepo uklapaju uz mračni i emotivni doom. Zvuk na sesiji je na taman dobrom mestu između sirovsti i studijskog kvaliteta pa ovo, uz cenu od koliko biste da vi date, vredi poslušati:

https://witching.bandcamp.com/album/hate5six-x-studio-1935-live-session

Sardinijiski Electric Valley Records nastavlja da radi ono što najbolje radi – da izdaje fantastične psihodelične lo-fi doom bendove iz „trećeg“ sveta. Na programu su ove nedelje Kostarikanci Crypt Monarch čiji EP, The Necronaut pakuje samo tri pesme u tridesetšest minuta. I to je baš ono što mi treba: sporost, lepljivi rifovi, težina, a uz sve to jedan osećaj spontanosti, lepršavosti, sugestiju da je muzika snimljena odjednom, bez studijskog peglanja i dotezanja, da je ovo produkt stvarne ljudske potrebe i najboljeg što ta potreba može u ovom trenutku da iznedri. Odlično izdanje koje pomera mozak iz ležišta i resetuje paletu ukusa:

https://evrecords.bandcamp.com/album/crypt-monarch-the-necronaut-2

Rusi Stonemongers su na zanimljive načine izmešali stoner rok, psihodelični rok, malo drone eksperimentisanja i energičnog progresivnog roka na EP-ju Join the Trip! Muzički je ovo prilično izmešano i nikad ne znate šta će sledeće da se desi, pogotovo što su pesme instrumentalne i ne zanima ih ikakvo držanje strukture strofa-refren, pa to može da deluje i pomalo neusmereno, ali kompozicije su pune dobrih momenata i vredi ih poslušati a bend i omogućava da ovo platite koliko želite:

https://stonemongers.bandcamp.com/album/join-the-trip

Planet of the Dead sa Novog Zelanda sviraju sasvim prijatan „kosmički sludge metal“ i na svom drugom albumu, Pilgrim, pevaju i o Dini Franka Herberta, a što je dobar tajming s obzirom na relativno skoru premijeru filma. Album je lepo produciran, sa dosta dinamike, tvrdo odsviran, ali sa dosta gruva, a brojne reference na različite naučnofantastične filmove (uključujući Aliena ili Robocopa) nisu naročito nametljive i ne dodaju bogznašta muzici ali joj ništa ni ne oduzimaju. Uredno, prijatno, gruvi:

https://planetofthedead.bandcamp.com/album/pilgrims

Brazilski duo Aphotic Spectre nastao je prošle godine i već ima prvi album, Væneration i, ako volite funeral doom, pa, ovi momci nude sasvim originalnu verziju istog. Album je zapravo po tempu i trajanju pesama blizak funeral doom metalu, ali se uobičajeni death vokali i tužne gitarske melodije ovde smenuju sa deonicama koje imaju mnogo više „post metal“ šmek. Pesme ovde rutinski valjaju kombinaciju horskog, melodičnog pevanja i „pravog“ funeral dooma, a što, neiznenađujuće, zvuči odlično. Vrlo osvežavajuće izdanje i bend na koji vredi obratiti pažnju:

https://aphoticspectre.bandcamp.com/album/v-neration

Nijemci Lizard Fist toliko vole svoje ime da su i drugi album nazvali isto tako, samo su dodali „II“. Ali dobro, zaista jeste dobro ime a i muzika, napeti, distorzirani sludge metal, vere mi, nije rđava. Lizard Fist znaju kako da napišu pesme koje imaju gruv i tenziju, ne udarajući iz SVE snage SVE vreme ali kanališući prijatnu nelagodu i najavljujući eksplozivna razrešenja. Fin album a plaćate ga koliko hoćete. Jako dobar dil:

https://lizardfist.bandcamp.com/album/lizard-fist-ii

Smoke je popularno ime među bendovima koji sviraju stoner rok, iz jasnih razloga, a najnoviji takav dolazi iz Bafala sa svojim prvim demom, naslovljenim skromno, Demo I. Ali ovi ljudi zaslužuju jako mnogo pažnje jer pričamo o PRVOKLASNOM modernom hard-roku/ stoner roku, sa muzikom koja je ne samo gruvi i odlično snimljena već i odlično napisana, sa sasvim formiranim pesmama koje nemaju samo dobar rif ili refren ili gruv nego SVE. Najvažnije, bend već ima izražen karakter i identitet i što se kaže, prepoznali biste ih u masi drugih stoner bendova bez ikakvih problema. Ovaj odlični materijal sa jedanaest pesama se daje za koliko vi želite da ponudite pa ne propustite, u pitanju je sjajan album.

https://smoke10.bandcamp.com/album/demo-i

Santaga iz San Hozea u kaliforniji zvuče vrlo raspoloženo na  albumu nazvanom Self Tifled, odnosno Santaga. Od omota koji mažira Santanu  na duhovit način pa do muzike koja je spoj stoner roka i panka, Santaga su bend koji očigledno zna šta radi i ima puno energije i veštine da to i uradi. A time je više iznenađujuće kad pročitate da je jedan od gitarista praktično dodat u bend tokom snimanja. Ne čuje se tu ikakva frikcija i ovo su kratke, ekonomične, gruverske pesme dobrog zvuka i opipljive energije. Rokenrol:

https://santaga.bandcamp.com/album/self-titled

Ajdemo sad na thrash, crossover, hardcore punk, grindcore itd. Cold Beer, Space Dick je ime prvog albuma francuskih Thrashtalk i, jelte, taj naslov albuma sugeriše da su u pitanju Francuzi isto koliko ime benda sugeriše thrash metal. Ovo je pomalo i krindži kad slušate tekstove jer se Thrashtalk trude da imaju cool uličarsku pozu dostojnu kasnih osamdesetih a što baš ne ide kad vam maternji jezik nije engleski. No, svirka je dobra i ovo je album prijatnog old school thrashcorea koji bih rado vrteo na kakvoj olupanoj kaseti 1988. godine i ne i mi smetao čudan naglasak pevača i ti bezvezni tekstovi. Lepo, pa makar i glupo (EDIT: i izbrisano sa interneta u međuvremenu tako da, džaba klikćete…):

https://thrashtalk50.bandcamp.com/album/cold-beer-space-dick

Česi Exorcizphobia pored komplikovanog imena imaju i puno talenta i veštine da proizvode odličan thrash metal. Njihov četvrti album, Friend Of Lunacy je izrazito dobro snimljen i odlično odsviran primerak istočnoevropskog thrash metala koji se oslanja na proverene i čvrste formule kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, nudeći urednu svirku i promišljeno napisane pesme. Exorcizphobia ne obaraju brzinske niti, er, „sirovinske“ rekorde, ali njihova muzika ide napred brzo i isijava puno energije, sa odličnim rifovima i pevačem koji je vrlo upečatljiv. Vrlo impresivna ploča, preporućena svakome ko voli, recimo, Sacred Reich:

https://exorcizphobia.bandcamp.com/album/friend-of-lunacy

Garažni spid metal koji sviraju bristolski Grave Altar je u odličnoj formi na novom EP-ju, Hell’s Necromancer. Ovo je vrlo u modusu ranih osamdesetih sa brijućim rfovima, visokim tempom i napaljenim vokalima  a jeftina produkcija ne prikriva kvalitet same svirke. Bend pored dve svoje pesme (koje su odlične) obrađuje i po jedan klasičan komad od Sepulture i Slayera (ali bez soliranja pošto je ipak previše tražiti od nekoga  da skine Kerija i Džefa) pa je ovaj EP time još lepši a bend ga i daje za koliko sami ponudite. Obavezno:

https://gravealtar.bandcamp.com/album/hells-necromancer

Njemački Eradicator svoraju svoj malo staromodni ali dopadljivi thrash metal sa dosta uverljivosti i kvalitetne produkcije na albumu Influence Denied. Ovo je peti album za ekipu u dvanaest godina pa se čuje jedan profesionalni kvalitet i u svirci ali i u strukturi pesama i kogod voli melodičniji, skoro progresivni thrash metal koji i dalje ne gubi ništa na brzini i energiji, svakako treba ovo da posluša:

Španci ZUTIK! na svom albumu  .​.​.​Hiltzea Zor zvuče vrlo prijatno svirajući jedan blago metalizirani hardkor pank koji je mogao biti snimljen i osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je brzo, energično, onako organski odsvirano bez neljudske kompjuterske preciznosti, sa pevanjem na španskom i aranžmanima koi nisu uvek „prirodni“ ali su time još više, jelte, ljudski. Ovo me malo podseća i na domaće bendove iz onog vremena, recimo Motuus, pa mi je tim draže:

https://zutik.bandcamp.com/album/hiltzea-zor

Beyond Salvation iz Mančestera sebe nazivaju thrash metal bendom ali njihov EP Reascension ima i dosta hardcore elemenata, pogotovo u „uličarskom“ stilu pevanja i dosta moshcore delova u pesmama koje su srednjeg tempa i nabadačke. Dakle, stilski, ne nužno sasvim po mom ukusu ali Beyond Salvation sviraju izvrsno, pišu dobre pesme i producirani su sjajno. Dve pesme, funta i po, vredi poslušati:

https://beyondsalvation.bandcamp.com/album/reascension

Teksaški Shellshock su, pak, krosover sastav koji isto ima izraženu nabadačku „hardcore“ komponentu u svom zvuku pa njihov EP, Damage Control ide sporije i teže nego što sam se ja ponadao. No, ovo je puno dobrih rifova i solaža a i ne ide zaista mnogo sporo pa se lepo sluša. Dobra produkcija, dobar kvalitet pesama, plaćate koliko hoćete, pa ako volite Agnostic Front ili Pro Pain, poslušajte:

https://shellshocktx.bandcamp.com/album/damage-control

Još malo metaliziranog hardkora nam stiže ovog puta iz Kranja. Sakrabolt su svoj drugi EP (demo?) nazvali Demokaos i ovo je vrlo dopadljivo, sa odličnim mošerskim gruvom i energijom kojoj uopšte ne smeta jeftinija produkcija. Četiri pesme jakih rifova, nabod-vokala i razbijačkih bubnjeva a sve to platite koliko hoćete, pa ako to nije najbolji od svih svetova, ja ne znam šta bi bio:

https://sakrabolt.bandcamp.com/album/demokaos

Band of Bastards je hardkor pank bend sastavljen od članova …And You Will Know Us By the Trail of the Dead i Sparta a njihov prvi album, Delete.Repeat. je, pa, kao da slušate nešto nastalo u vreme kada su Minor Threat, 7 Seconds, Gorilla Biscuits i Youth of Today bili kraljevi. I mislim, kraljevski je, brzo, čukački, pozitivno, razbijački. Faking pank rok što bi rekli matorci:

Danci Pestigor zvuče vrlo dobro na EP-ju Nurgle’s Rot, mešajući razjareni lo-fi pank sa odličnim ženskm vokalom i trešerski metal, u pesmama koje su „metalkor“ onako kako ga ja shvatam (verovatno najpogrešnije moguće, kažete vi i verovatno ste u pravu). Lo-fi, dakle, ali odlično. Tri pesme, puno sreće.

https://pestigor.bandcamp.com/album/nurgles-rot

Londonski Armed Response Unit su izvrsni na albumu Serfs Up koji su snimali više od deset godina. Naime. Gitare i bubnjevi su snimljeni još 2010. godine da bi album bio dovršen tek ove. No, isplatilo se čekati, jer je Serfs Up sjajan koktel superbrzih, fantastično energičnih, jako dobro napisanih pesama koje u trajanja često ispod minut spakuju solidno kompleksne aranžmane što su pritom prirodni i zvuče kao „normalan“ hardcore thrash radije kao nekakva eksperimentalna muzika. Odličan songrajting, vrhunska svirka i jako dobra produkcija, album za ne propustiti:

https://armedresponseunit.bandcamp.com/album/serfs-up

Šveđani Exil RAZBIJAJU na albumu Warning koji zvuči kao da ste uzeli nekakav američki hardcore punk klasik iz 1983. godine i napravili ga danas, sa kvalitetnom studijskom produkcijom i nivoom svirke koji uzima u obzir četiri decenije razvoja žanra. Teško mi je da ovo nahvalim dovoljno, Exile su fantastično oživeli klasičan zvuk a da ne zvuče kao imitatori ili, nedobog, plagijatori, a pesme su napisane izvrsno, odsvirane autoritativno, snimljene perfektno. Ne propustiti:

https://armageddonlabel.bandcamp.com/album/warning

https://exilhardcore.bandcamp.com/album/warning

Indonežanski Tsunami svira hardcore thrash sa malo grindcorea na EP-ju Self Titled i ovo je šest pesma udaračkog, sprinterskog hardkora koji nema skupu produkciju ili naročito različite pesme, ali je iz srca, snažan, brz, nervozan, i sve zvuči baš kako treba za prvo izdanje ovakvog sastava:

https://grafisgelaprecs.bandcamp.com/album/self-titled

Mark Sinestra je deathcore kvartet iz Gvadalahare koji svira prilično po mom ukusu. Ne znam tačno šta je u njihovom prvom EP-ju, The Black Horns što mi se sviđa više nego muzika većine njihovih kolega – ali verovatno je to dosta visok tempo, odsustvo melodičnijih metalcore elemenata i propisan death metal mosh radije nego prosti breakdown delovi. U svakom slučaju Meksikanci su mi odlični, sa dobrom produkcijom i poštenom, žustrom svirkom:

https://marksinestra.bandcamp.com/album/the-black-horns

Sonic Slaughter je vrlo preteći naziv albuma ali Poljaci Scumeater zapravo sviraju vrlo prijatan deathgrind sa razgovetnim zvukom, lepim rifovima, solidnom produkcijom i prijemčivim gruvom. Kako to u Poljskoj već umeju. Trinaest pesama a daunloud košta koliko VI odredite – ja tu vidim samo pobedu na svakoj strani:

https://scumxeater.bandcamp.com/album/sonic-slaughter

I Brazilci Guro  prže solidan deathgrind na svom drugom albumu, Missa Profana. Ovo je producirano nešto sirovije i puno disonantnih gitarskih tema te blek metalskog pevanja, a aranžmani su maštoviti pa pomalo i eksperimentalni tako da je u pitanju jedna nestandardna i vrlo interesantna grindcore ploča. Poslušati:

https://guro1.bandcamp.com/album/missa-profana-2

Eelnoc je, koliko shvatam jednočlani bend iz Denvera čiji album, Lakes and Endless Roads počinje sporom, gruvi, emotivnom post metal pesmom i čovek pomisli da zna kako će ostatak kompozicija zvučati, ali… čovek se prevari. Eelnoc ima još tih emo-metal komada na albumu ali ovde ima i puno tvrdog, hermetičnog sludge metala, pa i blackened grind momenata. Za svakog ponešto, dakle, a ovo je i vrlo pristojno produciran materijal s obzirom na to da pričamo o maloj, jeftinoj ploči. Vrlo solidno:

https://eelnoc.bandcamp.com/album/lakes-and-endless-roads

Why Im Dead iz Indijane svoju muziku naziva screamcore i to je pošteno. EP How to Handle the News, While Sailing Through Confusion ima tri pesme udaračkog, pomalo matematičarskog grindcorea sa mnogo vrištanja ali i sa solidnom idejom kako da pesme koje su kompletno u kulminaciji traju po minut i po i budu dobre. Produkcija je čak, iznenađujuće solidna pa ovo izdanje preporučujem za slušanje i, po ceni od svega jednog dolara, kupovinu:

https://whyimdead.bandcamp.com/album/how-to-handle-the-news-while-sailing-through-confusion

Poljski Misguided na istoimenom albumu meša grindcore, i recimo sludge i post metal u kompozicijama koje idu malo brzo, malo sporo, trudeći se da budu mučno-upečatljive i energično-emotivne a da ne ispadnu, jelte, „emo“ Solidno to ide, Misguided su dobri muzičari i samo blaga monotnonost materijala može da vas malo zabrine, ali opet – ovo je album napravljen da bude ujednačen i pomalo hipnotički nastrojen tako da je sve to deo plana:

https://misguided0.bandcamp.com/album/misguided

Bad Gateway iz Albukerkija sviraju prljav, bučan i meljući deathgrind na EP-ju Circulatory i ovih pet pesama traju jedva preko šest minuta, sa sve muljavim rifovima, užasnim vokalom i svim onim što volite kod ovakve muzike. Naravno da se ovaj, zapravo lepo producirani materijal, prodaje za koliko date i meni je vrlo prijao:

https://badgatewaynm.bandcamp.com/album/circulatory

Trepanation Recordings je britanska etiketa posvećena ekstremnom, eksperimentalnom i progresivnom metalu, pa njihova kompilacija Trepanned – Volume Two za svega tri funte nudi pedeset bendova sa različitim idejama o ekstremnosti, progresu, eksperimentu. Ima ovde sjajnih pesama a verujem da ono što je sjajno vama možda i nije isto što i meni u čemu i jeste lepota ovakvih projekata. Obavezno poslušati:

https://trepanationrecordings.bandcamp.com/album/trepanned-volume-two

A sada death metal. Crystal Colossus je jednočlani bend iz Kolčestera u Engleskoj i Mike Holmes koji sve ovo piše i svira je vrlo talentovan čovek. Novi EP, Calamity Season je prijatna smeša gruverskog death metala i gitarske progresive, producirana vrlo solidno i mada Crystal Colossus ima element tog u sebe zagledanog, malčice insularnog pristupa svojstvenog jednočlanim bendovima, ovo su dobre pesme i generalno veoma lep materijal pun interesantnih momenata:

https://crystalcolossus.bandcamp.com/album/calamity-season

Commencement sa Floride na svom prvom EP-ju, The Fortress of Fear donose pravi haos fontova na omotu ali i dve pesme prljavog, distorziranog, mračnog, low rent death metala. Dva momka koji ovo sviraju imaju puno iskustva u lokalnim death postavama pa je i The Fortress of Fear vrlo vešto sročan materijal koga tehnički kvalitet izvedbe i neke lepe ideje u samoj muzici sprečavaju od toga da bude samo generički, readymade death metal sa Floride. Ovo ima puno gruva, zanimljiv harmonski rad i prljavu a idealnu produkciju, pa sam ja vrlo zadovoljan:

https://metalcultistmedia.bandcamp.com/album/the-fortress-of-fear-ep

Meksički Grotesque Deity imaju vrlo težak, lepljiv zvuk koji pokazuje prilične simpatije prema švedskim death metal uzorima. Nema ničeg lošeg u tome pa drugi album ove ekipe iz Meksiko Sitija, Dark Arts of Torture and Pleasure, dolazi kao melem na ranu pod uslovom da je rana metafora za nedostatak bendova poput Dismember u vašem životu. Grotesque Deity su vrlo solidni u tome što rade, plus znaju i da napišu i da odsviraju i da produciraju materijal tako da podseća na već pomenute švedske uzore i mada ne dobijaju ni malo poena za originalnost, ovo je dobar album:

https://grotesquedeity.bandcamp.com/album/dark-arts-of-torture-and-pleasure

Transantlantski death metal duo Reign Of Terror je od 2017. godine do danas izbacio čak pet albuma a sada, sa EP-jem The Final March najavljuju odlazak pevača Oscara. Ovo je greota jer se i na ovom izdanju čuje odlična hemija između njega i autora muzike, Jeretha, pa je The Final March gorkoslatka kolekcija solidnih lo-fi death metal himni koje gaze napred marševskim korakom i uživaju u tom svom prljavom gruvu. Uživaćete i vi, pogotovo uz cenu koju sami definišete ako se odlučite na kupovinu:

https://reignofterrormetal.bandcamp.com/album/the-final-march-ep

Misery Index su upravo izbacili kompilaciju neobjavljenih snimaka, remiksa, demo verzija itd. nazvaniu Coffin up the Nails. Ako volite njihovu gruversku, politički osvešćenu varijantu deathgrinda, ovde ima mnogo lepih pesama (uključujući obradu Nailbombove Wasting Away, kao i moj personalni favorit, Traitors), pa nećete pogrešiti. Misery Index su uvek odlični a raznolikost materijala koji je ovde u ponudi je vrlo zdrava:

https://miseryindex.bandcamp.com/album/coffin-up-the-nails

Nijemci Temple of Dread su mi se sa svojim jurišnim, jednostavnim a srčanim death metalom dopadali još prošle godine, a drugi album, Hades Unleashed je baš dobar, rafinirajući njihov pristup i još poboljšavajući zvuk (mada ne umanjujući zaista glasnoću sa kojom se ovo masteruje). Rafiniranost se ovde očitava u tome da su pesme naoko jednostavne ali zapravo sklopljene tako da zvuče prirodno i ekonomično, usmerene da isporuče glavnu temu uz maksimalnu štetu. Opasan program surovog čukanja i siguran hit za letnju sezonu:

https://testimonyrecords.bandcamp.com/album/temple-of-dread-hades-unleashed

Nizozemski Caedere na svom albumu, Eighty Years’ War (Dutch War of Independence) govore o ratu iz šesnaestog i sedamnaestog veka koji su povele pobunjene zemlje danas poznate i kao Belgija, Nizozemska i Luksemburgija protiv vladavine Felipea Drugog, tadašnjeg španskog kralja, i, kao što možete da zamislite, nije to bilo baš udobno ni za koga, ali se katolička vlast u Evropi barem malo smanjila na kraju. Elem, muzika na ovom, četvrtom albumu momčadi iz Haaksbergena je kvalitetan, mesnat death metal koji, bez obzira što je to zaista prelako poređenje, mogu da preporučim svima koji vole Sinister. Caedere ne ZVUČE kao poznati zemljaci ali imaju isti Down-to-Earth pristup death metalu sa pesmama koje su mošerske, gruverske i brutalne u razumnoj meri. Naravno, NEKOM će ovo biti i malo monotono jer sve ume da zazvuči malo slično ali Caedere se trude oko sekvenciranja ploče i album je prijatan za slušanje:

Ah, novi EP Hideous Divinity, kao naručeno! Znameniti italijanski tech-death majstori na ovoj ploči sa dve pesme, pod naslovom Sinful Star Necrolatry zvuče sjajno, pogotovo što je ovo zapravo njihov prvi demo iz 2007. godine, sada široko distribuiran i ovo je superkvalitetan brutalni death metal koji dosta, priznajem, podseća na Hate Eternal, ali zar je TO nekakva zamerka? Hideous Divinity su ovde već veoma formirani i samo će im ostati da malo rafiniraju svoj pristup death metalu, ali ove dve pesme su sjajne i druga, As Flesh Gospelled Pure Hate je zapravo već bila na njihovom prvom albumu pa je gušt slušati je ovde u nešto sirovijoj formi. Ali da se razumemo, ovo nije sirovo, uopšte, već vrhunski:

https://everlastingspewrecords.bandcamp.com/album/sinful-star-necrolatry

Prognostication iz Misurija deru vrlo ozbiljan prog-death metal na albumu Collapse. Ovo je šest podugačkih, pažljivo napisanih pesama sa puno „tehničkog“ kvaliteta ali i sa dosta duše pa i emocije. Muzika je raznovrsna, svirka jako impresivna a bend ima i element divljačke, nepoćudne energije koji je jako bitan da se sve ne pretvori u nekakav sterilni studijski rad. Odlično:

https://prognostication.bandcamp.com/album/collapse

Dvočlani death metalci Moist iz Indijane su me kupili u prvoj sekundi EP-ja Under the Influences jer je ovo kompilacija obrada bendova koji su uticali na ovaj sastav a prva pesma je Liege of Inveracity od Suffocation, pesma koja je izmislila slamming death metal i koju Moist sviraju FANTASTIČNO. Što se kaže prvo pa transrodno, ljubi ga majka! Tu su i Death, Deicide (i to baš Dead by Dawn, kao da su znali!!!!), Morbid Angel (i to baš Maze of Torment, kao da su znali!!!!) i In Flames pa ovaj odlično odsvirani i dobro producirani EP koji se daje po ceni od koliko vi želite nikako ne treba zaobići:

https://moistslam.bandcamp.com/album/under-the-influences

Ne znam u koji bih žanr stavio Broder iz Kopenhagena jer ova dva Danca prave nesvetu buku što ulazi u brojne metal i nemetal žanrove – death, black, drone, sludge, noise, uh, punk… Što kažu, ju nejm it, dej did it. Novi EP, Det højes smed ima čak devet pesama lo-fi krljačine koja nije ni glupa ni generički spravljena, već, onako, smišljeno primitivna i zapravo inspirativna. A sve to presecano ambijentalnim/ dron pasažima. Meni ovo odlično jer ljudi umeju da skoro amorfnu masu buke pretvore u upečatljive teme i rifove a da ne izgube tu jaku primitivnost koja nosi veliki deo šarma:

https://vesterkjaer.bandcamp.com/album/det-h-jes-smed

I pensilvanijski Blood of Raui’Ahn su manje-više neuklopljivi u žanrove jer ono što čujem na EP-ju 600 Days of Bloodshed jedva da bih opisao kao blackened noise ako bi mi neko stavio pištolj na čelo. Ali, mislim, dobro je, ovo je muzika ultimativnog nihilizma, ali uspeva da ima taman toliko topline i neposrednosti da me uvuče i natera da slušam, radije nego da zatvorim tab i pređem na nešto drugo. Možda su to ti bubnjevi koji zvuče kao mitraljez, možda neljudski vokali, možda gitare koje su nerazaznatljive, možda ceo taj prenapucani, lo-fi zvuk, tek, Blood of Raui’Ahn su kao nekakav pank-Portal i to je meni dovoljno:

https://rauiahnkvlt.bandcamp.com/album/600-days-of-bloodshed

Siđimo sad u prijatne krajeve klasičnog heavy zvuka. Rage and Fire su portugalski bend čiji demo 1986 + 35 označava uglavnom to da sviraju muziku koja bi 1986. godine zvučala apsolutno savremeno a da, eto, tri i po decenije kasnije ima časih ljudi koji to vole. Pričamo o heavy metalu na granici power metala, epskom, melodičnom, onako, herojskom kako i treba da bude, negde između Manowara i ranog Anthraxa i meni to naravno pogađa sve potrebne žice u srcu. Rage and Fire su naprosto iskreni i vole ovaj zvuk a, bogami i umeju da ga prave, te produciraju. Ako EP kupite dobijate i odličnu obradu WASP-ove I wanna be somebody, a što je divan bonus (koji možete čuti i u donjem JuTjub videu):

https://rageandfire.bandcamp.com/album/demo-1986-35

Vrlo je lepo što je švedski gitarski bog, Yngwie Malmsteen svoj novi, dvadesetdrugi album, Parabellum stavio ceo na JuTjub jer tako mogu da ga čujem i ja, samo marginalno zainteresovan za Malmsteenov autput. Mislim, naravno da volim što Malmsteen postoji ali njegova muzika je meni više da se ČUJE, manje da se SLUŠA, ako me razumete. No, nisu svi nadrndane starkelje poput mene pa vredi ukazati da je Parabellum ozbiljan povratak Malmsteenovoj neoklasicističkoj formi, album masterovan šokantno dinamično i živo pa Yngwijevo sviranje zvuči prirodno i skoro ranjivo, te kad ga čujete da sipa sulude skale i citira dela klasične muzike u superbrzini, sve ima jednu ljudsku dimenziju i ne zvuči kao napravljeno u kompjuteru. I, da se ne lažemo, ja u metalu obožavam brzinu i kurčevitost pa mi je i Parabellum u celini vrlo pozitivno preduzeće:

Italijanski Metal Detector su simpatični na EP-ju Maximum Overdrive, nudeći klasičan mid-tempo hevi metal koji peva o kolima i, er, ratovanju na okeanu. Ako se apstrahuje česta boljka italijanskih bendova koji pevaju na engleskom (jak naglasak), te urnebesno montirana promo fotka, ovo je vrlo dopadljiv, odlično produciran materijal koji će se dopasti old school publici:

https://metaldetektor.bandcamp.com/album/maximum-overdrive

What the? Mordred JOŠ postoje? Kako? Zašto? Bend je svoj poslednji legitiman album izbacio 1994. godine a i tada je delovalo da ekipa što je osamdesetih bila kating edž pokušava da pronađe malo stare slave. No, iznenađujuće, novi album, The Dark Parade je, pa, solidan. Mordred su bili jedan od originalnih funk metal bendova, samo što je kod njih to podrazumevalo i mešanje hip-hop i thrasha pa je i novi album, na moje veliko iznenađenje, prilično sigurna i energična kombinacija ovih stilova. Ne sad da mi se ovde sve dopada, ali Mordred demonstriraju dosta živosti i osobene energije, sa sve nekim staromodnim elementima (repovanje, skrečovanje) koji ne kvare genralni kvalitet pesama i izvedbe. Evo, baš sam se iznenadio:

https://mordred.bandcamp.com/album/the-dark-parade

Argentinci Tantra sviraju vrlo old school sleaze metal na svom, pretpostaviću debi albumu Afrodisíaco. Ovo i zvučno podseća na osamdesete sa produkcijom koja nije skupa ali sa prilično pročišćenim, dinamike lišenim zvukom koji svemu daje malo te „sintetičke“ dimenzije koju su znali da imaju slični bendovi osamdesetih. No, ovo je, ako ste rasli uz Kerber ili, uh, Loverboy, ponuda za vas, sa svojim popičnim melodijama i samo blago distorziranim, rokerskim izvedbama:

Brazilski Gueppardo su, pak, bliži mom ukusu sa svojim epskijim pristupom heavy metalu. I Am The Law im je treći album i mada i ovde pričamo o srazmerno radio-friendly muzici, sa melodičnim refrenima i ajmo-ruke-gore momentima u svakoj pesmi, Gueppardo su više „metal“, sa naklonima Diu ili sličnim pravovernim ikonama osamdesetih. Bend pritom piše vrlo dobre pesme, ima kvalitetne solaže, karakternog pevača i zvuči jako usvirano. Preporuke:

Peruanci Hyena zvuče mnogo slatko na snimku  Live at Sanctuary koji je, iako sniman uživo, zapravo snimljen u studiju, bez publike. Naravno, da je šteta da nema publike, ali bend makar ima živ i dinamičan a čist i kvalitetan zvuk koji paše njihovom old school heavy metalu. A koji, dalje, veoma paše meni. Hyena su ekipa koja svira u maniru energičnog, prljavog, ali melodičnog i hitoidnog NWOBHM-a, nalik na rani Iron Maiden ili Tygers of Pan Tang ili, kapirate već… Bend ima tačno idealan odnos eksplozivne energije i melodičnog, himničnog sadržaja i ovaj materijal je, moram priznati, njihova apsolutna legitimacija za snimanje prvog albuma. Sjajno.

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/live-at-sanctuary

Francuski Burning Dead imaju pevačicu koja zvuči (i izgleda) vrlo opasno a i pišu solidnu muziku. Njihov EP, The Warrior, sa dve pesme isporuči užasno mnogo tvrdog ali opet toplog, i prijateljskog modernog heavy metala koji ima dodirne tačke sa ekstremnijim podžanrovima ove muzike ali je suštinski namenjen svima. Kao nekakav Celtic Frost za narod? Da, baš tako! Odlična produkcija, odlične dve pesme i nadam se da će bend uskoro snimiti i album jer zvuči sjajno:

https://burningdead.bandcamp.com/album/the-warrior

Za kraj, malo black thrasha, ali kakvog! Craven Idol dolaze pravo iz Londona i JEBU KEVU vrlo studiozno. Album Forked Tongues, njihov treći, je masivna, energična ploča konstantnog brijanja i uraganske paljbe koja mi je bukvalno za prsa otela titulu albuma nedelje od španskih Krossfyre o kojima sam gore onako lepo pisao. Za razliku od mnogo blackened thrash kolega, Craven Idol imaju prlično kvalitetnu produkciju koja ih pomera malo i u smeru death metala, a album se, naravno, nameće i kvalitetom pesama. No, suluda energija sa kojom Britanci ovo sviraju je verovatno najjači adut momaka i ona nosi album sa nivoa kolekcije dobrih pesama na nivo apsolutne lektire. Još jedan siguran hit za Dark Descent Records:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/forked-tongues

Film: Entotsu no mieru basho (Where the Chimneys are Seen)

Pogledao sam film Entotsu no mieru basho aka Where the Chimneys are Seen aka Four Chimneys, a koji je režirao legendarni japanski autor Heinosuke Gosho. Snimljen 1953. godine Entotsu no mieru basho je bio prikazan na trećem berlinskom filmskom festivalu, ali nije učinio mnogo na pronošenju autorovog imena na zapadu, no danas se smatra jednim od 3-4 najvažnija Goshoova filma, velikim delom i time što izvrsno epitomizira žanr u kome je najviše radio, dramu, neretko sa elementima komedije, o „običnim ljudima“, pripadnicima niže srednje klase ili radnicima u predratnom i posleratnom Japanu, na zapadu nazvanu „shomin-geki“.

Reč „shomin“ označava proleterijat, a „geki“ je drama,  no kovanica je zapravo kreirana od strane Donalda Richieja i Josepha L. Andersona da obuhvati različite filmove iz različitih perioda za koje su u Japanu koristili termin shoshimin-eiga gde bi shoshimin bila „sitna buržoazija“, a eiga, jelte, „film“. Distinkcija nije presudna ali je svakako bitna utoliko što pokazuje razliku između onog kako je Japan video sebe u ovim filmovima a kako su ga videli – pritom vrlo naklonjeni i dobro upućeni – Amerikanci.

Gosho je jedan od najvažnijih japanskih filmskih režisera već i po tome da se u istoriju upisao kao autor prvog japanskog ton-filma, komedije Madamu to nyōbō iz 1931. godine u kojoj dramaturg sedi i pokušava da napiše pozoriušni komad dok ga ometa zvuk glasne džez-svirke iz susednog stana. Ovo nije bio prvi Goshov autorski film, ali jeste u dobroj meri sadržao mnoge motive i filozofske pristupe koji će beležiti i njegove docnija, važnija dela, pa i Entotsu no mieru basho o kome danas pričamo, snimljen osamnaest godina kasnije.

Gosho je izuzetno važan za istoriju japanske kinematografije i po nizu drugih osnova, kao cenjen autor koji je za vreme rata na sve načine nastojao da ublaži militaristički ton propagandnih filmova koje su svi u to vreme morali da snimaju, kao solidaran kolega koji se svrstao uz otpuštene štrajkače iz studija Toho 1948. godine iako je do tog vremena već bio zvezda (i radio za konkurentski Shochiku), kao preduzimljiv autor koi je 1951. osnovao sopstvenu produkciju, Studio Eight, koja je i uradila ovaj film, kao predsednik japanskog Udruženja režisera od 1964. go 1980. godine, kao jedan od prvih filmskih autora koji je ekstenzivno radio za televiziju i to kao scenarista, kao jedan od režisera koji su prdeloške za svoje filmove tražili u „ozbiljnoj“ literaturi, izbegavajući popularne ljubiće i druge lake žanrove, kao posvećeni autor haiku pesama i direktor Japanskog Haiku udruženja…

Gosho je radeći za Shochiku dobro izučio zanat i svrstava se među najvažnije autore koji su radili za ovu veliku produkciju (a koja može da se pohvali kako je u svojoj dugoj istoriji stala iza ogromnog broja važnih imena: Keisuke Kinoshita, Kenji Mizoguchi, Akira Kurosawa, Masaki Kobayashi, Takeshi Kitano, Takashi Miike…), ali najveći deo njegovih filmova iz dvadesetih godina, pa i iz tridesetih godina prošlog veka je danas ili teško dostupan ili se smatra izgubljenim. Gosho je tokom samo tridesetih godina prošlog veka režirao 36 filmova od kojih se danas može naći manje od deset. Njegov posleratni rad je bolje očuvan ali on nije bio posebno poznat na zapadu sve do znatno posle svoje smrti 1982. godine kada su počele da se rade retrospektive.

Sa druge strane, u Japanu je Gosho bio veoma uspešan i njegovi filmovi su pogađali perfektnu ravnotežu između ozbiljne socijalne drame i zabavne, elegantne, dobronamerne komedije  (o našim, jelte, naravima) tako da ih je publika volela i u njima pronalazila sebe, te razloge da plače i da se smeje. Shomin-geki odnosno shoshimin-eiga filmovi su, kažu, i nastali u Shochiku produkciji pa je Gosho bio neko ko je perfektuirao jedan popularan žanr.

Predmet našeg današnjeg interesovanja, Entotsu no mieru basho je primer rada autora koji je do 1953. godine već izuzetno izbrusio svoj rukopis a radeći za sopstvenu produkciju, bio u stanju da napravi tačno ono što želi pa pričamo o filmu koji zaista sažima i prirodu svog žanra ali i Goshov humanistički pristup likovima i njihovim pričama. Dimnjaci iz naslova odnose se na četiri visoka fabrička dimnjaka u Tokiju koji za stanovnike siromašnih predgrađa, kao najviši i najupečatljiviji element horizonta predstavljaju neku vrstu orijentira ka budućnosti u kojoj Japan grabi ka poziciji moćne industrijske sile, ali imaju i određena zbunjujuća, gotovo magična svojstva s obzirom da se iz različitih mesta u predgrađu ponekada vide samo dva, ponekada tri a ponekada sva četiri dimnjaka. Naravno, to da je život, uspeh u životu i uživanje u tom uspehu stvar perspektive nije naročito inovativna metafora, ali film i ne insistira na njoj, ovo nije teška, reflektivna priča opterećena dugačkim šutnjama već brza, lepršava, laka ali ne i plitka drama sa elementima komedije o ljudima koji žive u prljavom, siromašnom kraju – glavni junak i narator na početku filma ovo potanko objašnjava gledaocu ukazujući i da kad god padne kiša stanovnici ovog predgrađa strepe od poplava*– i zatiču sebe u neobičnim, pa i teškim situacijama, ali nikada ne gube svoje ljudsko dostojanstvo.

*mada u mnogim scenama kasnije pada kiša a poplava nema. Opet, blato je prominentno prisutno i ima važnu simboličku funkciju, sa omiljenim gubljenjem papuča u istom koje su koristili, čini se, svi japanski režiseri ove generacije

Priča Entotsu no mieru basho je bez sumnje ono što je gledaocima u Japanu u ono vreme bilo najinteresantnije. Baziran na romanu poznatog japanskog posleratnog romanopisca i dramaturga po imenu Rinzō Shiina, ovaj zaplet nas uvodi u kuću u kojoj žive dva para – jedan venčan a jedan koji se tek, jelte, muva – sa sve gomilom budističkih sveštenika koji svako jutro bučno udaraju u bubnjeve i mole se na sav glas, dok glavni junaci kunu sebi u bradu, ustaju, oblače se, umivaju i idu na svoje slabo plaćene i ne naročito zahvalne poslove. Ryukichi Ogata radi kao ćata i zarađuje toliko malo da njegova žena, Hiroko tajno uzima da radi razne privremene poslove samo da bi par koji vrlo pazi na to kada ima seks jer ne može sebi da priušti dete, sastavio kraj sa krajem. Kada muž ovo otkrije, veoma se naljuti jer smatra da je nedopustivo da žena suprugu radi iza leđa, pa makar i iz najbolje namere. Naravno, ovde više radi sujeta nego što je u pitanju nekakav stvarni problem – posebno što Ryukichi posle uzme te pare i mesto da ide na posao igra pačinko – ali kako je on Hiroko drugi muž – za prvog ona tvrdi da je poginuo u bombardovanju Tokija 1945. godine – u njemu bujaju sve moguće sumnje. Naravno, kad jednog dana dođe sa posla i zatekne u stanu bebu umotanu u ćebiće, ovo gotovo potpuno demolira njegovu sliku sveta, ove porodice, i samog sebe. Hiroko ga uverava da nema pojma odakle ova beba i kome pripada, a on je ubeđen da je ona i dalje udata za svog prvog muža, da ga je sve lagala, i da će sada oboje ići u zatvor zbog bigamije…

Ovo je zaplet koji, svakako, ima očigledne komičke predispozicije i Gosho ovo režira da se izvuče fina, dobronamerna komedija iz Ryukichijeve konfuzije, uvređenosti, straha, pa i iz njegovog pokušaja da navuče na sebe bezosećajnu fasadu i naredi ženi da reši stvar dok on sve ignoriše i igra pačinko. Ken Uehara je sjajan kao zbunjeni, uvređeni muž koji menja raspoloženje i stav po tri puta u trideset sekundi.

Drugi par koji živi u kući je nešto mlađi – Kenzo radi kao poreznik i nesrećan je jer od sirotinje koju obilazi u svom reonu uzima i poslednju crkavicu, dok je Senko mlada, samostalna i moderna žena (koja nosi pantalone), zaposlena na lokalnom radiju gde joj se posao sastoji od stalnog čitanja reklama uživo u programu. Njih dvoje su katalizator koji pomaže da se teška i napeta situacija u braku Ogatinih nekako pomeri sa mrtve tačke. Kenzo je energičan i pomalo smešno – ali dobronamerno – pravdoljubiv kada odluči da on lično uzme nekoliko slobodnih dana i potraži pravog oca – i majku, ako je ima – i stvar reši unutar nekakvih granica civilizovanog društva. No, finale filma, predvidivo, ima nekoliko neočekivanih preokreta a neki od likova se pokazuju kao više od pukog stereotipa kako nas film prvo navodi da ih vidimo…

No, zaplet, takav kakav je, zapravo i nije najveća vrednost filma kada ga gledate danas, skoro sedamdeset godina od njegovog nastanka. Gosho je uvek u sebi nastojao da pomiri crowdpleasera koji igra za publiku i pruža joj poštenu zabavu za njezin teško stečeni novac, smeh ali i suze u dobro odmerenim dozama, ali i „ozbiljnog“ autora koji društvo posmatra oštrije, sa likovima radi snažnije, i u tkivo socijalnih tema zaseca dublje nego što bi obična laka komedija zahtevala.

Prikaz blatnjavog predgrađa Tokija u prvoj godini nakon okončanja američke okupacije, prikaz njegovih stanovnika koji nisu ona najgrđa gologuzija i sebe, zapravo doživljavaju kao poštenu srednju klasu, ovo je veoma vredan, dragocen zapravo element ovog filma, sa jakim kulturološkim podtekstom koji gotovo uzgredno razgrće priču i ukazuje na socijalne teme koje se ne mogu potisnuti ni komedijom ni samo ličnom dramom.

Životi u kući sa papirnim zidovima, gde jedna porodica drugima izdaje sobe, a svi onda praktični dele isti prostor u kome se sve čuje i, posledično, sve i zna, su ovde predstavljeni besprekornim, izvanredno ekonomičnim švenkovima kamere i montažom koje nas zajedno sa protagonistima smeštaju u kuću koja je i neka vrsta sažetka dela posleratnog Japana u malom. Ovo je Japan koji se još brže urbanizuje nego tokom prethodnih pedeset ili šezdeset godina, u kome i ljudi koji gaze po blatu i idu bosi po kući, spavajući na tatamiju i grejući stopala na čajniku, sebe smatraju građanima i kada krenu na posao obuku pristojna zapadnjačka odela i stave šešire. Žene više ne traže svoju samorealizaciju samo kroz uspelu udaju, naprotiv, film na nekoliko primera, koji su svi komični u određenoj meri, praktično ismeva ovu ideju: Hiroko mora da radi tajno od svog muža jer u svojoj kvazimačo, kvazikonzervativnoj pozi on smatra sopstvenim neuspehom da mu supruga ima posao (da ne pominjemo sada šta je STVARNO bilo s njenim prvim mužem, ne treba baš sve spojlovati); Senko će se možda udati za Kenzoa, ali mu ona otvoreno kaže da ga jednako voli i ne voli, što deluje komplikovano ali mnogo iskrenije od onog što svom mužu govori Hiroko, a ova žena koja radi i nosi pantalone uzgred napominje da je iskusna u podizanju dece iako se nikada nije udavala. Njena koleginica Yukiko se oblači kao američka filmska zvezda jer je postariji direktor nišani da mu bude ljubavnica koju će dovesti da živi kod njegove kuće ali čak i ona se opasulji na vreme i izuje visoke štikle, hodajući nasmejano po blatnjavom drumu predgrađa bosa ali slobodna u finalu filma. Posle svega i Katsuko, koja deluje kao puki kliše žene niskog staleža i još nižeg obrazovanja demonstrira jednu prirodnu mudrost i etiku i mada ovaj film nije nikakav feministički šoukejs, nesumnjivo je da žene u njemu efikasno, iz drugog plana demoliraju ideju da su im sudbine određene udadbom.

Istovremeno, pošto je ovo socijalni realizam sa velikom dozom optimizma (Goshovi zapadni uticaji ubrajaju majstore socijalne komedije poput Ernsta Lubistcha i Charlieja Chaplina), i muškarci na kraju uspevaju da se prizovu pameti i svako od njih posle svega uradi nekakvu pravu stvar. No njihovi likovi su nesumnjivo infantilniji i u neku ruku naivniji, pa i bespomoćniji od likova žena – jedan od njih na kraju izvršava samoubistvo (srećom, u elipsi) čime jasno signalizira kraj ere u kojoj su muškarci bili ti koji definišu brak ili životni put svojih supruga.

Ova promena paradigme koju film prikazuje iz drugog plana provučena je maestralnom, brzom režijom i efikasnom montažom koje su bile zaštitni znak Goshovog rada, a saundtrak velikog Yasushija Akutagawe je izvanredno važan za atmosferu filma, spajajući Akutagawine ruske uticaje sa holivudskim feelgood orkestracijama.

Heinosuke Gosho je svoj poslednji film snimio 1968. godine, praveći lutkarsku predstavu na platnu baš u vreme kada je feministička, i uopšte levičarska agenda počela da potresa gotovo čitavu severnu hemisferu. Entotsu no mieru basho je pitak i dobronameran film koji gledaocu nije u lice gurao svoje agende ali koji je bez sumnje iz pozadine najavljivao taj talas što će promeniti svet. Dodatno, kao jedan od najboljih predstavnika svog žanra on je i dobar lakmus-test za „shvatanje“ Japana. Povezivanje ovog žanra sa proleterima od strane zapadnih kritičara je svakako posledica i jakog siromaštva koje i ovaj film pokazuje, ali povezivanje ovog žanra sa „građanima“ je presudno za japansku sliku o sebi i likovi u ovom filmu, čak i kada su vrlo siromašni i bez perspektive, čuvaju dostojanstvo i ljudskost koji mogu da svima služe za uzor. Kao takav, ovaj film i danas ima svoje mesto u istoriji filma i pruža nešto manje od dva sata dobrohotne, optimističke ali ne i plitke zabave.

Pročitani stripovi: The Swamp Thing (2021)

Pošto su bile vrućine, sebe sam počastio čitanjem prvih pet epizoda aktuelnog DC-jevog maksi-serijala The Swamp Thing lansiranog ranije ove godine. Neko sa malo boljom kontrolom impulsa sačekao bi do jeseni i pročitao svih deset predviđenih epizoda u cugu a onda napisao odmeren kritički osvrt na čitavu priču i ostavio pokolenjima zaokružen, koristan tekst. No, nadam se da ima nečeg korisnog i u tome da na polovini serijala preporučim potencijalnim čitaocima nešto što je sjajno i u šta oni možda mogu da se uključe pre kraja i tako sa drugim srodnim dušama podele uzbuđenje povodom izlaska svake nove epizode. Jedna od prednosti mesečnog tempa izlaženja stripova i jeste u tom ponavljajućem ciklusu napaljenosti koju delite sa drugima i učestvujete u svojevrsnom pop-kulturnom ritualu pričanja o narativu što teče, razvija se, iznenađuje i impresionira na svakom zaokretu.

Swamp Thing je danas deo „mračnog“, magiji okrenutog dela DC stripova – pre par meseci sam pisao o serijalu Justice League Dark u kome se odigrao veliki deo događaja što su pripremili pojavljivanje novog The Swamp Thing serijala – i mada smo možda navikli da se poslednjih godina ovaj lik pojavljuje prevashodno kao deo stripova što se bave timom, ili u sopstvenim mini/ maksiserijalima, ne treba ni zaboraviti da pričamo o liku koji, istorijski gledano demonstrira izuzetnu žilavost i kapacitet da se menja sa vremenima kao, procentualno gledano, malo koji njegov vršnjak. Swamp Thing je nastao u ranim sedamdesetim godinama i njegov prvi „ran“ je bio vrlo popularan na ime pažljivog ispipavanja a zatim potiskivanja granica koje je CCA cenzura nametala superherojskim stripovima onog vremena. Len Wein, kao autor koncepta i scenarista prvih trinaest epizoda, je svog (anti)heroja formatirao kao, kada gledamo iz današnje perspektive, jasan kontrast herojima srebrnog doba, uzimajući klasičan origin story (Swamp Thing je rezultat eksplozije u, jelte laboratoriji, koja naučnika Aleca Hollanda transformiše u nešto što je više od ljudskog), ali zatim strip odvodeći u horor smeru. Originalni Swamp Thing je bio jedan od ranih primeraka ’70 horora u američkom mejnstrim stripu, kreirajući priče u mizanscenu močvare i svega što je ona simbolisala (uključujući raspadanje, hemijsku i biološku transformaciju, kruženje umiruće materije ka kreiranju novog života i tako dalje), a izuzetno važan element ove jednačine bio je crtač Bernie Wrightson, horor-maestro kome su obećavajući počeci u DC-ju utrli put ka radu za Warren Publications, koji je suvereno vladao horor-stripom sedamdesetih godina.

Naravno, veliki deo današnje publike Swamp Thing povezuje sa njegovim stripovima iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih gde su autori iz „British Invasion“ čopora (pre svega Alan Moore, a pri kraju serijala i Grant Morrison i Mark Millar) kao i crtač a kasnije scenarista Rick Veitch praktično zabili glogov kolac u srce CCA cenzure (napustivši u potpunosti pravila i odbacivši „neophodnu“ oznaku na koricama) i utrli put za kreiranje „odraslijih“ Vertigo stripova. John Constantine, Hellblazer lično je, na kraju krajeva i nastao u ovom stripu, a domaći magazin, Horor, je u velikoj meri bio baziran na objavljivanju odabranih epizoda ovog stripa, kao i drugih DC-jevih (recimo Night Force), Marvelovih (Tomb of Dracula) i drugih stripova (recimo, britanski Jeff Hawke koji je bio više u avanturističkom maniru).

Da Swamp Thing i danas ima sasvim solidnu težinu u popularnoj kulturi svedoči i televizijska serija iz 2019. godine koja, opet, nije potrajala duže od deset epizoda, pokazujući i da je ovo srazmerno težak koncept za nekakvu komercijalnu eksploataciju. A to važi i za sam strip: Swamp Thing je više koncept, sila prirode, nego „pravi“ lik – na šta podseća i činjenica da je do sada najmanje devet različitih muškaraca nosilo ovu „titulu“ – i publika koja ga voli je ona publika sklona filozofskijim, refleksivnijim stripovima, u kojima nema mnogo akcije, niti karakterološkog rada i koji se bave pre svega razmatranjem odnosa čoveka i prirode, života i smrti (ali i života i besmrtnosti), na planu vrlo simbolički intoniranog horora.

Otud je i lansiranje novog serijala od deset epizoda u ovoj godini istovremeno i lepa vest ali i sasvim jasan signal da DC ne veruje sasvim da pričamo o konceptu ili liku koji ima kapacitet da u ovom trenutku nosi nekakav tekući serijal. Na kraju krajeva, ako verujete u koncept hipoteze Sekhmet, 2021. godina je godina u kojoj se zapadna kultura okreće materijalnom, brzom, agresivnom a potiskuje duhovno, odmereno i pacifističko i ovo svakako nije idealna sezona za The Swamp Thing.

No, izvrsni indijski scenarista Ram V ne potiče iz zapadne kulture i ako mu kažete da su čak i zvezde u ovom trenutku postavljene tako da osujete uspeh njegove desetodelne priče o novom Swamp Thing, on će to verovatno dočekati rečima „challenge accepted“. Već sam mnogo puta pisao o stripovima ovog čoveka, ali to su bili mahom autorski radovi za nezavisn(ij)e izdavače, no Ram V ima i vrlo solidno uporište u DC-ju (a zajedno sa Alom Ewingom preuzima i rad na Marvelovom Venomu nakon odlaska Donnyja Catesa sa serijala), sa radom za Justice League Dark i Catwoman. The Swamp Thing, međutim, deluje kao serijal najugođeniji sa njegovim senzibilitetom i u kome se oseća najličniji ton. V (puno ime mu je Ramnarayan Venkatesan) je početkom godine izbacio dve epizode Swamp Thing u DC-jevoj Future State inicijativi, prelaznom periodu između kraja Rebirth perioda DC univerzuma i onog što imamo danas i sve Future State priče smeštene su u „moguću“ budućnost DC-univerzuma. Naravno, opcionu. V se za Swamp Thing odlučio na kratku, dvodelnu meditaciju o postapokaliptčnom svetu u kome je Swamp Thing neka vrsta nevoljnog demijurga što kreira nove „ljude“ od sopstvenog „biljnog“ materijala, naseljavajući planetu u kojoj je ljudska rasa nestala. Kada se ipak pronađu preživeli ljudi, od kojih neki rade sve na tome da planetu učine nenaseljivom za nove biljne gospodare, Swamp Thing počini neočekivan akt „izdaje“ biljnog sveta za račun života od krvi i mesa, plasirajući jednu veoma lepu parabolu o ljudskoj duši i ljudskoj nesavršenosti ali i kapacitetu za refleksiju i promenu koji su, reklo bi se, uslov za postojanje te duše.

Sjajan crtež Mikea Perkinsa dao je ovim dvema epizodama vrlo dostojanstven a istovremeno epski senzibilitet i poradovao sam se videvši da su Perkins, kolorist Mike Spicer i izuzetni leterer Aditya Bidikar deo V-ovog tima i za The Swamp Thing. 

Sam The Swamp Thing je sasvim odvojena priča od Future State i, kako je „stari“ Swamp Thing uklonjen u Justice League Dark, ovde pratimo rađanje i prve korake novog Swamp Thinga, zaštitnika „zelenog“ ali, potencijalno i čitave ljudske rase od pretnji koje nisu ni sasvim opipljive ni, ako malo zagrebete ispod površine, ultimativno zle, već najpre tuđinske, drugačije.

Levi Kamei je zanimljiv protagonist, na ime svojih dubokih veza sa Indijom (gde mu je porodica), ali i svog statusa „normalnog“ civila, naučnika koji radi u SAD i svojim radom se u određenom smislu distancirao od „istočnjačke“ kulture, njene mitologije pa i magijskih verovanja. U uvodnim epizodama Kamei ne uspeva ni da shvati šta su košmari koje doživljava i kako su vezani za ono što se dogodilo na nedavnom odlasku u Indiju da vidi oca i brata, a prijateljica (sa, možda, benefitima), Jennifer mu pomaže da se snađe u koliziji fantazije i realnosti koja, onda, sasvim nepogrešivo, uvlači i nju u „dublje“ slojeve stvarnosti i izlaže jungianskom susretu sa silama koje zaista vladaju našom realnošću.

Ton The Swamp Thing je, za sada, pogođen veoma dobro, sa snažnim ’70s vajbom ali i jednom proto-Vertigo dimenzijom, pogađajući tako neku zlatnu sredinu senzibiliteta koji intuitivno vezujemo za Swamp Thing. Likovi deluju odraslo i „stvarno“ a istovremeno uverljivo ranjivo i zbunjeno, dok je horor koji proživljavaju utemeljen ne samo na DC-jevim konceptima kontrasta između „zelenog“ (sveta biljaka) i „crvenog“ (sveta od krvi i mesa) već i umešno kombinuje različite urbane mitove iz šire popularne kulture. Ram V je izuzetno načitan čovek sa sposobnošću da sažvaće i upakuje arhetipove iz vrlo različitih kultura (čitali ste These Savage Shores? Ako niste, šta, za ime sveta, čekate?) u konzistentan, logičan narativ koji u ovom slučaju ima i taj potrebni filozofski odmak. Opet, kako je ovo ipak DC-jev mejnstrim strip u 2021. godini, u njemu mora da bude i malo akcije, a ona je, kao i sve ostalo u ovom stripu izvanredno nacrtana od strane suludo izvrsnog Mikea Perkinsa. Ovaj Britanac spada u onu grupu autora koji su se preko rada za domaći 2000AD brzo probili do američkog tržišta a koji je izvrsnu reputaciju sagradio radeći na kultnom Brubakerovom Kapetanu Americi. Sa godinama Perkinsov realistični, „odrasli“ stil crtanja dobio je određenu dimenziju gizdavosti i u The Swamp Thing on naprosto briljira kombinujući mračniji, odrasliji, realistični ton koji vezujemo za britanski strip šezdesetih i sedamdesetih, sa fantazmagoričnim, raskošnim fantazijskim hororom. Perkinsove table su istovremeno i vrlo detaljne i pune izražene teksture i užurbanog rada sa lejautom, ali i uredne i lake za praćenje čak i kada se razbija jasan redosled pripovedanja. Naravno, Bidikarov letering je ovde od presudne važnosti i za ton ali i za usmeravanje čitaočevog oka, dok Spicerovi topli, intenzivni kolori svemu daju potreban osećaj živosti, ali i stalne transformacije, bujanja, borbe živog i mrtvog tkiva i njihove stalne zamene mesta. Gostovanje crtača Johna McCree u petoj epizodi – u kojoj se pojavljuje i John Constantine – proširuje tonalnu paletu na vrlo osvežavajući način sa Irčevim anarhičnijim ali snolikoj horor-atmosferi ove epizode vrlo podobnim stilom.

Strukturno, The Swamp Thing deluje vrlo ambiciozno i nisam siguran da će priča zapravo uspeti da poveže sve svoje niti do desete epizode. V ovde radi na nekoliko nivoa, dajući nam protagonista koji treba ne samo da shvati kakva je njegova uloga u (jungianskom) ekosistemu planete Zemlje, ko su mu neprijatelji a ko prijatelji, već i da prihvati da je istovremeno postao i više i manje od čoveka. Veza sa biljnim svetom, sa „zelenim“, je korišćena da se protagonist „uključi“ i u sećanja koja nisu vezana samo za ljudske neurone već, preko kruženja materije u prirodi i stalnog „vaskrsavanja“ mrtvog kroz novi život koji se njime hrani, za zelenu ekosferu, i na jednom simboličkom planu (ako već ne na striktno biološkom) ovo u punoj meri ispunjava sve te arhetipske kalupe koje Swamp Thing, zaštitnik ne samo „zelenog“ već čitave Zemlje, treba da popuni. Priča kombinuje lokalizovane, „monster of the week“ epizode sa dužim narativom koji se, evo, do polovine serijala samo sve više produbljuje i mada, kako rekoh, nisam siguran da će sve niti priče na kraju biti savršeno ispraćene i povezane, za sada je u pitanju vrlo intrigantan, višeslojan narativ koji kombinuje različite pripovedne pristupe uvek čuvajući simbolički i filozofski jezik (vizuelni i drugi) značajan za korektno „Swamp Thing“ iskustvo. Nije neko čudo da V u Marvelu sarađuje baš sa Alom Ewingom jer The Swamp Thing ide vrlo sličnim putem kao i njegov Immortal Hulk, a pride u nekim epizodama postoje jasni omaži The Savage Hulk momentima iz sedamdesetih koji su me raznežili.

Ostaje, naravno, da strip iščitam do kraja kada najesen bude završen i donesem konačni sud. Sasvim je moguće da The Swamp Thing neće na zadovoljavajući način zaokružiti priču i da će nas ostaviti sa više pitanja nego odgovora i poluformiranim glavnim junakom te intrigantnom ali nedorađenom heroinom u liku Jennifer. No, za sada, ovo je jedan od najzanimljivijih stripova koje je DC pokrenuo ove godine, sa jasnim oslanjanjem na klasične formate iz bogate prošlosti ovog izdavača ali  osobenom, prema budućnosti okrenutom energijom. Pritom je i jedan od najlepših stripova na tržištu u ovom trenutku. Proverite sami ovde.

Pročitani stripovi: My Riot

Sa velikim sam zanimanjem, a onda i sa velikim zadovoljstvom pročitao grafički roman My Riot koga je prošle jeseni izdao Oni Press (odnosno Oni-Lion Forge Publishing Group kako se ovaj izdavač zove posle spajanja sa Lion Forge). Oni Press je decenijama unazad bio izdavač čija je misija bila da kreira stripove koji bi bili alternativa superherojskom mejnstrimu kroz ponudu „pravog“ mejnstrima, dakle, stripove koji bi bili jednako ozbiljno producirani ali žanrovski raznolikiji. Danas kada svi drugi veći izdavači rade isto to – Image, Dynamite, BOOM!, IDW, Dark Horse, Ahoy itd. – Oni Press u neku ruku nema svoju distinkciju, no, My Riot je sjajno podsećanje na to kako osobeni senzibilitet ovog izdavača i dalje živi iako se originalna firma utopila i izmešala sa Lion Forgeom.

My Riot je pisao Rick Spears, čovek koga izuzetno štujem već dugi niz godina. Ovaj bruklinski scenarista ne radi stripove previše često – pretpostavljam da televizija bolje plaća – za superherojske izdavače je radio maltene samo simbolično, a autorski stripovi su mu retki i dolaze u velikim razmacima, ali kada ih pročitate oni sa vama ostaju dugo. Izvrsni Auteur koga je izdavao takođe Oni Press je definitivno jedan od mojih hajlajta prošle decenije, a My Riot je srazmerno manji, a tonalno svakako uzdržaniji projekat koji je, svejedno, u meni izazvao jake emotivne reakcije i ostavio me sa osmehom na licu i na rubu suza.

My Riot je crtala ne-binarna osoba po imenu Emmet Helen. Helen pre ovoga nisu radili serijalizovane niti dugačke stripove* ali je  pitanju profesionalni ilustrator/ka sa iskustvom u medijumu, na ime naslovnih strana za Rick & Morty ali i ilustracija za knjige poput The Beautiful Book of Exquisite Corpses. Ispostavlja se da Helen nema nikakvih problema u prilagođavanju svog izraza propisnom sekvencijalnom pripovedanju i zapravo njihov vrlo „indie“ stil crtanja uklapa se savršeno uz izrazito pankersku/ indie priču stripa My Riot.

*da probamo da na srpski privolimo preferirani odabir rodnog identiteta koji podrazumeva zamenicu „oni“

My Riot me je, rekoh već, dirnuo na emotivnom planu jer je u pitanju strip koji kroz svojih šest poglavlja priča priču o devojci iz jedne normalne srednjeklasne američke porodice što ide u srednju školu a posle toga na časove baleta, a koja te sudbonosne 1991. godine odlazi na koncert lokalnog hardkor benda (u mestu Mount Pleasant) i život joj se namah prevrće naglavačke. Ovo je jedna vrlo lična, što se kaže intimna, ali i poopštavajuće simbolična saga o odrastanju, sazrevanju i pronalaženju svojeg ja, kroz pronalaženje autohtonog kreativnog izraza i snage u zajednici uzajamno podržavajućih individua ili, jednostavnije rečeno, ovo je priča o tome kako fina devojčica iz fine kuće postaje pankerka.

E, sad, nisam ni devojčica, nisam ni Amerikanka, ali Val, protagonistkinja ovog stripa je od mene mlađa svega tri godine i u njenom otkrivanju vrlog novog andergraund sveta sam prepoznao mnogo zajedničkog sa sopstvenim iskustvima ali i iskustvima mnogo ljudi i žena oko sebe kojima je ulazak u taj neki svet „panka“ i šire andergraund umetnosti, publikovanja, aktivizma itd. bio formativno iskustvo što je u dobroj meri obeležilo ostatak njihovih života i mada se danas ne bi nužno zvali „pankerima“ (mnogi od nas se ni tada nisu tako nazivali), nema sumnje da je u pitanju jedan značajan temelj njihovog identiteta.

Ni Val se zapravo ne naziva pankerkom praktično ni jednom u ovom stripu i to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. Stereotip „pankera“ je nešto što je već polovinom osamdesetih kada sam ja počeo da se ozbiljnije zanimam za ovu muziku i kulturu bio solidifikovan i, moglo bi se argumentovati, i prilično štetan za samu subkulturu koja je inicijalno imala jedan vrlo komuntaristički, inkluzivni instinkt gde je cela poenta bila u tome da nije u pitanju ekskluzivni klub ljudi sa određenim kapacitetima i veštinama, već medijum otvoren za sve, u kome je sam čin kreacije i akcije vrednost po sebi. No, pomenuti stereotip pankera kao, jelte, uglavnom muškarca, uniformisanog u određen tip odeće sa određenim bendovima ispisanim flomasterom po iscepanoj jakni (u ono vreme to su mahom bili Crass, Exploited i Sex Pistols), sa određenim tipom frizure je odmagao makar isto onoliko koliko je pomagao. Sa jedne strane, pank je delovao kul i nekonformistički, čak i malo opasno kada gledate te likove sa čirokanama i u čizmama. Sa druge, potreba da se uniformišete i vizuelno kodirate je svakako odbijala od medijuma mnoge mlade osobe koje su mu nagonski gravitirale ali se nisu pronalazile u ovom kodu.

My Riot je zato tako dobar strip jer pokazuje tu neku treću generaciju američkih pankera, izraslu krajem osamdesetih i početkom devedesetih a koja je u dobroj meri došla iz srednje klase, privučena ne toliko proleterskim elementima pank kulture, koliko njenom otvorenošću za različite autsajderske umetničke impulse i snažnim osećajem solidarnosti. Val je, kako rekosmo, devojčica iz veoma fine, građanske porodice koja nije konzervativna u nekom užem smislu ali njeni roditelji nisu bivši hipici ili prva generacija gejmera, pa je, recimo, pronalaženje kondoma u Valinoj sobi izvor mini-skandala u kući i gadnog rata sa njenom majkom. Val ide u školu, redovno, i na pomenute časove baleta i jedan od ranih hajlajta stripa je to kako instruktorka baleta uzgredno napominje da je Val preteška da bi nastupala u produkciji Labudovog jezera koja se priprema i kako ona nikada deci ne bi sugerisala da puše ali da nikotin JESTE dobar način da se suzbije apetit. My Riot je suštinski pozitivan strip u kome su maltene svi likovi na neki način okej, bez obzira na njihove negativne strane, ali ovo je vrlo elegantan način da se podseti da je od „građanske“ do „malograđanske“ kulture korak najčešće vrlo kratak.

Val nije buntovnica bez razloga i problematično dete ali kad počne da se druži sa Kat, curom iz škole koja lagano kraducka po lokalnim radnjicama, a posebno kada vidi svoju prvu uličnu pobunu u kojoj se lome izlozi i prevrću kola – izazvanu ubistvom migranta iz Salvadora od strane neiskusne žene-policajca – u njoj se probudi nekakva glad za nečim VIŠIM. Ovo buđenje, ova energija koju počne da oseća, dobija mogućnost da bude kanalisana u nešto strukturiranije kada je Kat odvede na koncert lokalnog straight edge benda. Val ovde potpuno odlepi i za gitaristom benda – koji niti pije niti puši, niti ga zanima seks u kome nema emocija, sve po Out of Step mantri kultnih Minor Threat – ali i za lavinom energije i slobode koje oseti ka koncertu gde je sve haos i sve je predivno, i publika koja se šutira na sve strane, i ljudi koji podižu klince kad padnu u šutki i popiju lakat u facu, sve…

Val je toliko opijena ovim iskustvom da uspeva da ubedi Kat da njih dve osnuju bend, iako ni jedna ne zna da svira i ostatak stripa je hronika transformisanja života ove dve devojke (kojima se kasnije pridružuje lokalna crna skinhed-basistkinja Rudie) kroz muziku, kreaciju i, ključno, druženje sa drugim ljudima ali u velikoj meri ženama koje su i same osetile isti kreativni neizdrž u svojim životima i bacile se glavačke u smeru andergraunda.

My Riot jeste u izvesnoj meri idealizovana priča o panku i kako je cvetao u ranim devedesetima. Ljudi mojih godina sigurno imaju na sve to lepe uspomene, ali pamte i beskrajno zamornu „scensku politiku“, sulude podele unutar ionako male i uvek osipajuće zajednice, ali i pomor koji su umeli da izazovu kako ulični, jeftini narkotici poput lepka, bronze, trodona i drugih pilula tako i oni nešto skuplji poput heroina. U My Riot ovoga praktično nema i tamo gde se frikcija pojavljuje je najviše na interpresonalnom planu, između likova koji nisu ni odrasli ni sazreli pa je normalno da budu i impulsivni i ljubomorni i nesvesni šta zapravo žele, i sujetni i pomalo agresivni. Ovo je sve napisano vrlo uspelo, životno i dobro plasirano, sa crtežom koji svoje jednostavne likove pretvara u vrlo autentične glumce-naturščike, čije su jake emocije prenaglašene naprosto jer tinejdžeri imaju – prenaglašene emocije.

No, My Riot je zaista i jedna divna oda transformativnoj snazi autohtone, primitivne umetnosti i kulture i besprekorno hvata taj dah života koji osetite kada vam se horizont mogućeg najednom neverovatno proširi i počnete da shvatate šta sve MOŽETE da radite ako želite, da tamo napolju ima ljudi koje zanima šta imate da kažete i koji će i sami želeti da vam pokažu delove sebe koje inače ne biste videli. My Riot je oda ne samo muzičarima i klubovima – to bi onda bio „običan“ rokenrol strip – već i fanzinašicama, ljudima koji prave i dizajniraju plakate za koncerte, klincima kod kojih spavate kad dođete da svirate u drugom gradu iako ih nikada pre toga niste upoznali, jednom osećaju zajedništva i uzajamnog podržavanja koje, na kraju krajeva čini tu fluidnu „scenu“ ali, važnije kulturu.

Kako je smešten u partikularan period, ovaj strip ima i važan naklon ka „ženskoj“ strani cele priče sa usponom Riot Grrrl kulture unutar američkog panka, pa čak i sa uspelim komentarom na kooptiranje ove kulture od strane u to vreme agresivnih korporacija koje su tražile način da se okoriste još jednom andergraund revolucijom što im je maltene promakla ispred nosa. No, My Riot nije politički strip i on se pre svega bavi „personalnom politikom“, samorealizacijom, otkrivanjem sopstvenih kreativnih kapaciteta i obavezom deljenja kulture, energije, dobre volje sa drugim osobama.

Spearsovi stihovi koje stavlja u usta svojoj protagonistkinji su savršeni pank-haiku a crtež i dizajn kojim Helen ovo prati je uvek jasan i dovoljno čist da možemo da pričamo o „mejnstrim“ stripu, a da opet u sebi ima anarhičnu energiju fanzinskog dizajna i senzibiliteta sa likovima koji su često karikirani i predmetima koji su crtani na drugom papiru pa lepljeni preko pozadina.

My Riot je veoma dobar sažetak jednog važnog momenta u savremenoj istoriji popularne kulture ali i, jednako važno, ne samo nostalgično prisećanje na vreme „kad je bilo bolje“ već priča koja pokazuje kako možete odrasti iz običnog deteta u dobru osobu. Ako njime budu inspirisane neke današnje devojčice i dečaci, rekao bih da su autori ispunili svoj cilj. Digitalnu verziju stripa možete kupiti ovde.

Video igre: Resident Evil Village

Resident Evil Village je još jedna potvrda da Capcom u trećoj deceniji dvadesetprvog veka možda nije nekakav briljantni skup inovatora, ali da TAČNO zna šta njegova publika traži i ima sposobnost i znanje da TAČNO to i isporuči. Ključna reč u prethodnoj rečenici je „njegova“ jer Resident Evil Village ni ne pokušava da razbije ikakav kalup i pruži prste ka hipotetičkim Fortnite, Roblox ili već, šta ja znam, Genshin Impact igračima, ne pokušava da smisli revolucionarne i do sada nikad viđene forme monetizacije „sadržaja“, ne pretvara igru u skup modula od kojih svaki nudi drugačije mehaničko iskustvo pa možda neki od njih bude novi viralni hit, jednom rečju ne radi NIŠTA što danas izdavači rade kada svojim deoničarima moraju da predstave makar viziju strelovitog rasta i agresivnog otimanja tržišnog udela. Resident Evil Village je, dakle, Capcom u praktično konzervativnom modu rada, sa idejom da će uspeh (i novac) doći tako što će veliki broj igrača platiti da kupi igru koja nudi linearnu kampanju, zanimljivu priču i već poznatu ali dodatno izbrušenu mehaniku, sve obučeno u vrlo skupu, atraktivnu produkciju i robusno poigravanje sa horor-stereotipima praktično na ivici kempa. I seksualnog fetiša, to ne treba zaboraviti.

No, valja se setiti i da je Village, igra koju ćemo u budućnosti zvati i Resident Evil VIII kao što smo prethodnu, Biohazard, navikli da zovemo Resident Evil VII, sa razvojem krenula pre nego što je prethodni naslov uopšte bio završen i da, iako danas pričamo o dve igre koje se svrstavaju među najbolje Resi naslove i koje su prodale lepu količinu kopija, u to vreme nije bilo garancija da će relativno nova, relativno radikalna orijentacija sržnih igara iz dugovečnog horor serijala uopšte naići na odobravanje među igračima.

Kako sam već pominjao pišući o Biohazard, Capcom je u rekonstrukciju temeljnih ideja o tome šta serijal treba da bude u budućnosti ušao nakon dve igre koje se danas smatraju artistički neuspelim posrtanjima u pokušaju reciklaže vatre koju je zapalio Resident Evil 4, ali koje su prodale toliko kopija da su u to vreme bile ne samo dve najprodavanije Resident Evil igre već i dve najprodavanije Capcomove igre uopšte. Prelazak u prvo lice, uvođenje potpuno novog glavnog junaka koji ne pripada policijskim ili nekakvim specijalnim snagama, te smeštanje igre u močvaru Luizijane i dosledno odmicanje od klasične B-horror, „zombi“ formule, sve to je mogao da bude opasan gambit za Resident Evil Biohazard, osim što je igra naišla na opšte pohvale i prodavala se odlično. Utoliko, Resident Evil Village je, a što je i očigledno, započeo razvoj kao svojevrsni omaž Resident Evil 4 – koji je i sam imao seoski ambijent kao prominentan element svog mizanscena – ali je sa uspesima koje je zabeležio Biohazard, u novi naslov uvedeno i dosta interesantnih estetskih rešenja. Krajnji ishod je da je Village sa jedne strane zaista dosta konzervativan naslov po mnogo osnova, ali da je sa druge u pitanju izuzetno udoban, mehanički i konceptualno odlično razrađen skup ideja i tehnika, sa timom koji je u međuvremenu još više izbrusio svoje veštine vezane za kreiranje tenzija i eksplozivnih razrešenja, ali i za odmeravanje tempa kojim se odvija celokupna kampanja tako da ova igra na kraju ima najbolje elemente horora i akcionog filma, nekoliko memorabilnih set pisova i jasno odvojenih celina, a da osećaj jedinstva mesta i radnje koja se na tom mestu odvija – istorijski zapravo veoma važan za Resident Evil – ovde biva uhvaćen i spretnije nego u prethodnoj igri.

Naravno, Capcom je između ove dve igre uradio i rimejkove drugog i trećeg Resident Evil (a trenutno radi na rimejku četvorke), a koji su, može se argumentovati, trijumfovali na ime te zaista izvrsne kombinacije proverenog, kvalitetnog dizajna samih kampanja i moderne tehnologije koja je uvećala imerziju, produbila „hororičnost“ i zaoštrila akciju. Posebno je rimejk Resident Evil 2 ispao odlično (trojka je takođe veoma dobra ali je po definiciji u pitanju skromnija igra) i postoji i određena struja u populaciji ljubitelja Resident Evil koja smatra da Capcom prelaskom u izvođenje iz prvog lica u novim igrama – kako bi potencirao imerziju a koja je još važnija zbog body horror pristupa snažno prisutnog u poslednje dve igre – na neki način puca sebi u nogu i gubi značajan element identiteta koji je činio klasične Resident Evil naslove.

Ovo, da bude jasno, i pored toga koliko mi se sviđaju Bioharad i Village nije ni sasvim netačno – iako su Chris, Leon, Jill, Claire itd. u najboljem slučaju bili puki klišei izvučeni iz VHS ere akcionih filmova, ipak postoji izvesna aura cool energije vezana za njih, uključujući njihove kinematske fizionomije, pa čak i prostačke replike koje su koristili u originalnim igrama ili rimejkovima. Kao kontrast ovome, Ethan Winters, glavni junak Biohazarda a sada i Villagea je proverbijalni prazni sud u koji igrač treba da utoči samog sebe. Igra ovo veoma naglašava ne samo kadriranjem 97% futidža u Villageu iz Ethanove subjektivne perspektive već i, kada u finalu kamera daje nekoliko kadrova iz trećeg lica, Ethanovo, jelte, lice je uvek u senci i nikada ga nećete videti.

Ovo je još više podvučeno intenzivnim odsustvom karaktera u Ethanovim replikama – ne da su likovi u prethodnim igrama imali bogznakako mnogo toga pametnog da kažu, ali njihove replike jesu nosile makar obrise nekakve ličnosti. U kontrastu sa njima, Ethan je maltene kao robot koji ponavlja rečenice zapamćene iz gledanja akcionih filmova. Nisam siguran da ovde Capcom pogađa idealnu sredinu između everyman relatabilnosti i action hero kempa, s obzirom da su i prethodna i ova igra po svojim scenarijima značajno ličnije priče nego što je standard za Resident Evil naslove. U prethodnoj igri Ethan je tražio ženu za koju je mislio da je mrtva već nekoliko godina, u ovoj, nakon uvoda u kome mala porodica sa novorođenom bebom pokušava da pobegne od horora svoje prošlosti preseljenjem u, jelte, „Evropu“ (tj. u neimenovanu Rumuniju*), sve odlazi u tandariju nakon što žena biva ubijena a beba kidnapovana i treba da posluži kao centralni element mračnog rituala što ga izvode pripadnici praktično demonski izopačene lokalne porodice čiji matrijarh, Majka Miranda, željeznom rukom vlada selom duboko u provinciji iznad koga se nadvio stari gotski zamak.

*u napasti sam da kažem „možda čak i istočnu Srbiju“ ali previše bi bilo da već druga igra u serijalu bude smeštena u našu jedinu domovinu

Dakle, Ethan je ovde pokretan ne samo žudnjom za osvetom već i onim najdubljim, roditeljskim nagonom da spase svoje dete ali Ethanovi postupci a još više replike su i pored dobre glasovne glume i korektnog engleskog jezika kao ispali iz nekog direct to video akcijaša od pre trideset godina. Ethan ne deluje kao da ima ikakav unutrašnji život a ono malo emocija i afekata što ih emituje u okolinu su kao kad Terminator bira repliku sa liste ponuđenih odgovora, sastavljene isključivo od rečenica iz filmova Stivena Sigala i Žana Kloda Van Dama.

A što je činilo prilično neobičan kontrast još u Biohazardu sa nešto dubljim likovima porodice protiv koje se Ethan borio u Luizijani. Ovde su likovi nove porodice sa kojom protagonist ima posla napisani i glumljeni atraktivno, gizdavo, sa formatom većim od života i memorabilnim estetskim i karakternim rešenjima pa je time Ethanovo odsustvo ličnosti upečatljivije.

No, iako sam ovom „problemu“ posvetio dosta prostora, vredi reći i da to ne umanjuje preterano užitak u igranju Resident Evil Village – igre iz ovog serijala nikada nisu davale priču sa zaista relatibilnim likovima i nekakvim pravim emocijama, pa iako Village unapređuje sve, od kvaliteta teksta, preko kvaliteta glume do art direkcije, ovo je i dalje najbolje gledati kao kempi survival horror naslov kome je sa godinama rastao budžet, paralelno sa sposobnošću njegovih autora da barataju opštim mestima i tropima, ali koji nije ZAISTA napustio svoje grindhouse korene.

U tom smislu, Village je jedna veoma udobna vožnja kroz ruralni rumunjski krajolik i igra bez sumnje dostiže naredni nivo u kombinovanju raznih motiva i aspekata horora, uspevajući da jednu vrlo stereotipnu mehaničku konstrukciju narativa oplemeni i osveži izvrsnim rukovanjem različlitim motivima i estetikama.

Naravno, najprominentnija estetika i motiv u igri je ta vampirska tema koju je Capcom snažno forsirao u marketingu u mesecima što su prethodili izlasku Resident Evil Village. Postavljanje igre u Rumuniju, kreiranje bogatog gotskog enterijera velike kuće na brdu, odevanje jedne od glavnih protagonistkinja – Gospe Dimitresku – u gizdavu kombinaciju haljine, šešira i rukavica sa sve muštiklom, kreirajući tako supersized verziju Audrey Hepburn, sve ovo je naglašen odmak od „klasične“ Resident Evil estetike koja je tradicionalno bila kombinacija šloki zombi horora i spec ops militarizma.*

*mada treba biti fer i setiti se da je u njima postojala i jedna Ada Wong kao naklon palp špijunaži  i seksi-akciji

Ali Village ne samo da uspeva da profunkcioniše i u tom glamcore modusu koji mu nije svojstven, već je i taj rani deo igre u kome igrač, posmatrajući sve kroz Ethanove oči, baulja po selu punom vrlo ubedljivo uplašenih seljana i krvoločnih likantropa, zaista osvežavajuće „nov“ i efikasno zaklanja činjenicu da je ovde na programu radikalno linearan dizajn u kome taj isti igrač ima vrlo malo slobode na raspolaganju.

Štaviše, prvih nekoliko sati u Resident Evil Village su ujedno i najsvežiji ali i najslabiji deo igre. Iako je igrač apsolutno uslužen dobro odmerenim porcijama horora i akcije, ovo je istovremeno mehanički najsapetiji deo igranja. Capcom je ovde za igrača pripremio jednu tobogansku vožnju sa vrlo tvrdo dizajniranim uskim grlima kroz koja morate proći i posle kojih nema povratka tako da je „vampirski“ deo igre, zaključno sa ekstremno spektakularnim sukobom sa Gospođom Dimitrescu istovremeno i najkinematičniji ali i najmanje zadovoljavajući za tradicionalnog Resident Evil igrača jer mu ograničava istraživanje i pažljivo ga usmerava da stalno ide ka napred.

No, kad kažem „najslabiji“ i „najmanje zadovoljavajući“ i ovo treba posmatrati u kontekstu: ovaj deo igre je i neka vrsta produženog tutorijala gde se igrač uči i korišćenju oružja, osnovnim taktikama u borbi, menadžmentu resursa i inventara i u njemu je i varijetet neprijatelja ali i set pisova dostatan da se izbegne utisak kako igrate vampirski Call of Duty. Uvodni deo u samom selu, sa preplašenim seljanima, divljim mutantima koji napadaju, požarom i žrtvovanjem likova koji su delovali kao da bi mogli imati izvesnog udela u priči do samog kraja, sve je ovo upečatljivo, a kasnije drhtavo šunjanje kroz vampirsku gotsku kuću – za šta smo predujam već dobili pre par meseci u demou Maiden – i samo ima odlične set pisove (na primer deo u vinskom podrumu koji je vizuelno izvanredan), rešavanje jednostavnih problema, kao i dobru punktuaciju borbama sa tri „ćerke“ Gospođe Dimitresku koje nose korektnu količinu erotskog horora (sa sve oblapornim referencama na „mušku krv“) i svaka je set pis za sebe u kome morate pronaći posebnu taktiku iako je način da se svaka od njih porazi suštinski isti – taj da ih se izloži neljudskoj hladnoći. Kada na kraju ovog dela uđete u klinč sa samom Lady D. ovo je rani halajt igre koga, da budem iskren, možda ništa drugo u Villageu ni ne dostiže. Ni jedan bosfajt u igri, da bude jasno, nije naročito kompleksan, ali su svi vizuelno impresivni a Gospođa Dimitrescu ovde odnosi šnjur i vidi se da je u ovaj deo igre i njegovo finale uložen poseban napor.

Od ove tačke nadalje, Resident Evil Village je praktično druga igra. I dalje pričamo o linearnom iskustvu iako igra sada ima centralno čvorište i tri odvojene misije koje morate rešiti da biste imali mogućnost da se pohrvete sa samom Majkom Mirandom što stoji iza svega. Misije se moraju rešavati tačno utvrđenim redosledom i uspešno rešavanje jedne vam daje pristup drugoj, ali se igra ovde ipak „otvara“, prestaje da vas vodi za ruku i tera vas da eksperimentišete, pravite hipoteze i dokazujete ih pa je sve osetno bliže „pravom“ Resident Evil iskustvu.

Štaviše, akumulacija ključeva i drugih alatki što otvaraju prepreke određene vrste, pristup čamcu i pojavljivanje trgovca Dukea na više mesta znači i da u ovom delu igre imate slobodu da odlutate daleko od kritičnog puta i pozabavite se rešavanjem opcionih zagonetki, otkrivanjem raznih dragocenosti, tajnih oružja, ali i skrivenih, opcionih bossova. Mislim da Capcom nije dovoljno naglasio koliko igra dobija na dinamičnosti time što vas pušta da radite šta želite tokom srednjeg čina i koliko igrač ima priliku da se oseti moćno istraživanjem, upoznavanjem i eksploatacijom okruženja koje je u početku predstavljeno kao zlokobno i po njega gotovo bez ostatka pogubno.

Ovde se otvara prostor za ličnu ekspresiju i stil igranja igrača, sa odlukama koja oružja nositi sa sobom (igra nema opciju skladištenja opreme na sigurnom i samo ono što igrač nosi sa sobom je dostupno, ali je inventar razdeljen na posebne odeljke za opremu, materijale, blago, kljune predmete itd. pa je ovo razuman kompromis), koja od njih nadograđivati i unapređivati, koju municiju kupovati ili praviti, a što se sve lepo uklapa sa dizajnom neprijatelja i njihovim rasporedom na mapi. Capcom je u najavama igre insistirao da je i ovde na jelovniku „pametna“ pucačina iz prvog lica gde igrač mora da ekonomično koristi ograničene resurse, ali i da blokira, upotrebi okruženje da kanališe kretanje protivnika, pa i da taktički primeni eksplozivnu burad za čišćenje prostora od velike količine neprijatelja i ovo je sve tačno, ali treba imati na umu i da je ovo DALEKO najlakši Reident Evil naslov u istoriji Resident Evil. Jedina mesta na kojima sam poginuo su ona na kojima me je džinovska, mutirana riba u obližnjoj reci jela dok sam pretrčavao preko naplavljenog materijala, a jedini bosfajt koji nisam rešio iz prve je bio poslednji.

No, da bude jasno, ovo ističem kao prednost igre. Resident Evil Village je, kako rekosmo, tačno ono što publika od Resident Evil danas želi: kinematski horor i thinking man’s akciju, pametne ali ne prekompleksne zagonetke i okruženje koje je preteće ali dovoljno otvoreno da se može ugodno istraživati, sve to uz minimum bespotrebne frikcije, pa je ovo veoma izrazito igra koja, i pored mesta na kojima se pozicija snima ručno, svejedno snima čekpointe sve vreme, time obezbeđujući da igrač nikada nema utisak da je neki deo igre „diplomirao“ a da ga onda ona tera da to sve igra ponovo. Ovo je idealna kombinacija za igru koja međupovezanost svojih lokaliteta i potrebu da u bosfajtovima pobeđujete malo i pameću a ne samo na osnovu vatrene premoći duboko usvaja kao svoje vrline i DNK klasičnog japanskog survival horrora je ovde srećno ukršten sa modernijim ali ne prenaglašenim akcionim elementima.

Štaviše, ako je Biohazard, prelaskom na brod otišao gotovo potpuno u smeru akcione igre, Village je ovde veštiji i samo je deo koji se tiče Ethanovog prilaska „tvrđavi“ u selu obeležen ogromnom količinom likantropskih neprijatelja i potrebom da se ozbiljno razmišlja o crowd control merama, a i ovo je u svega par pametno nanizanih set pisova koji i sami imaju jasnu logiku i jasan put ka „diplomiranju“ sa korišćenjem nagaznih mina i improvizovanih ručnih bombi dok tražite pravi put kroz mračne prostorije pune stepenica i prelaza.

Ovo, pak, dolazi nakon dve misije koje su naglašeno različite. Deo koji se tiče deformisanog „brata“ po imenu Moreau je pun „ljigavog“, „organskog“ horora koji, nimalo iznenađujuće, tematizuje „vivisekciju“ kao u klasičnom romanu Herberta Džordža Velsa, a njemu prethodi iznenađujuće sigurno vođen segment psihološkog horora u kući lutaka Donne Beneviento, sasvim nekarakterističan za Resident Evil ali veoma udobno u tradiciji J-horror filma i igara poput Silent Hill ili Siren.

Finalni segment igre, u ogromnoj fabrici je istovremeno estetski najmanje inovativan i dizajnerski najkompleksniji sa konačno složenim lavirintom u kome se morate snalaziti između stepeništa i liftova, generatora koji ne rade i vrata za koje ključeve morate sami izliti koristeći mašinu u samom centru instalacije. Ovo je, skoro da se može reći, treća igra unutar Resident Evil Village, skoro klasičan klaustrofobični Resident Evil sa uskim hodnicima, mehaničkim zamkama, neprijateljima koji su sada proizvod brutalne hirurgije što spaja meso i motore i ovde dobijamo i najurnebesnije minibosove ali i onaj poznati osećaj ledenog znojenja dok čitamo mapu i pokušavamo da shvatimo kako da stignemo do mesta gde nam je spas, svesni da smo u lavirintu prepunom čudovišta. Finale ovog dela je bosfajt koji je ekstremno lak ali i jedna od vizuelno najspektakularnijih scena u istoriji medijuma.

Na samom kraju igra na trenutak prelazi u „čist“ šuter, dajući nam kratku misiju u kojoj igramo kao Chris Redfield i ovo je vrlo sigurno realizovan „military FPS“ segment koji ne preteruje sa dužinom i svojevrsni je počasni krug, pred zaista poslednji bosfajt. Taj poslednji bosfajt je, ponovo, izrazito lagan, sa bossom koji bi, da budemo iskreni, pre pasovao u Devil May Cry nego što prirodno leži u Resident Evil ali ovo je još jedno podsećanje da je Village pre svega Capcomov diplomski rad iz proširivanja polja borbe, odmak od klasične Resi strukture i estetike i rekombinovanje ne samo akcije i horora nego i estetskih pristupa da se dobije moderni blokbaster koji ne ulazi u klinč sa konkurencijom na ime više eksplozija i većeg arsenala već pre svega na ime karaktera.

I to, za moj račun, dobro ispada na kraju. Sama priča sve uspeva da poveže sa uobičajenim Resi motivima eksperimenata sa kreiranjem bioloških oružja i jedna rukom ispisana poruka koju Chris nalazi tokom svoje misije uspešno premošćava jaz između tradicionalnog T-virusa iz starih igara i „cadou“ parazita iz ove, tvoreći jedan koliko-toliko konzistentni narativ. No, mislim da je bitnije to kako Capcom sigurno rukuje netradicionalnim estetikama, kreirajući napeti psihološki horor na jednom mestu ili taj glamurozni uvodni deo sa jakim vampirskim vajbom.

Ovde je orijaška Gospa Dimitrescu čak izdignuta na nivo popkulturne ikone koju prepoznaju i ljudi što igru nisu igrali a sama njena pojava i dominantan stav su, čini se, učinili mnogo na dovođenju „trampling“ seksualnog fetiša u kulturu glavnog toka, što, da budem iskren, nije mala stvar za jedan survival horror shooter. S druge strane, lik Dukea, trgovca koji je ovde glavni izvor resursa-što-život-znače, urađen je umešno, dajući igri dodatni sloj misterije ali i kempa koji je, na kraju krajeva, veoma značajan za klasičnu Resident Evil aromu. Duke je i razlog što u igri postoje svinje, riba, koze i živina, sa njegovim opcionim misijama prikupljanja mesa za obroke koji su, pretpostavljam, korisni na neki način za Ethana, ali kao posvećeni, jelte, vegetarijanac, nisam želeo ovim da se bavim pa ne mogu da kažem iz prve ruke. Ono što je jasno je da, makar na default nivou težine, ovo nije neophodno za završavanje igre, kao što to nisu i neka nabudženija oružja – Village se sasvim lako privodi kraju i sa pištoljem i snajperskom puškom, a što je opet naklon tom nekom igraču koji nije survival horror ekspert ali i izazov za igrača sa više veštine.

Naravno, po ko zna koji put moram da se javno zadivim koliko je RE Engine neverovatan komad tehnologije. Paralelno sa Resident Evil Village igrao sam (i još uvek igram i… još dugo ću igrati) Monster Hunter Rise kreiran na istoj platformi, samo za Switch i razlika između ove dve igre skoro da ne može da bude veća a u oba slučaja imamo u ponudi prave tehnološke podvige. Konkretno u Resident Evil Village, koja je cross-gen igra i ima verzije i za Playstation 4 i Xbox One, bio sam doslovno zaprepašćen koliko se na Playstation 5 oseti taj kvalitet što ga dodaju suptilno urađeno HDR osvetljenje i ray tracing. Naravno, „realističnost“ videoigračke grafike ne treba da bude ni glavni ni, nedobog, jedini kriterijum njenog kvaliteta, ali upečatljivost sumorne rumunjske provincije gde su dvorišta puna tepiha koje treba istresti, poljoprivrednih mašina koje treba popraviti, zidova koje treba omalterisati i okrečiti, sve to prekriveno snegom, ova upečatljivost je iznad bilo čega što sam do sada video u igrama, posebno kada na sve to dođu umešno animirani modeli neprijatelja. U enterijerima ray tracing efekat nešto manje upada u oči ali eksterijeri su tako opipljivo „stvarni“ da samo to što u snegu ne ostaju tragovi a granje se ne povija na vetru podseća da ipak imamo posla sa igrom što tek načinje new gen potencijale. Naravno, sva tehnološka superiornost igre vam ništa ne vredi ako ona secka u verziji za PC i to na ime agresivne zaštite od piraterije, no, ovo je nešto što Capcom trenutno gleda da otkloni ali i podsećanje da je Playstation, uprkos svemu, „pravi“ dom za ovaj serijal.  

Sa druge strane, igra ima i vrlo upečatlljivu art-direkciju, pogotovo u tom prvom delu u selu (gde se jasno vide efekti Capcomovog službenog puta u Evropu radi istraživanja) prepunom ne samo uverljivih dvorišta i enterijera kuća već i religijskih simbola koji su jasno bazirani na pravoslavnoj ikonografiji a da izbegavaju direktno citiranje. Neki vredan student istorije umetnosti ovde bi imao materijala za najmanje jedan seminarski rad. Drugi elementi produkcije su, takođe, na visokom nivou, od kvaliteta teksta, preko glasovne glume (Chris Redfield ovde zaista ostavlja snažan utisak) pa do upečatljivog animiranog filma koji igru otvara i zatvara – sve ovde ostavlja utisak jednog raskošnog mejnstrim produkta koji, uprkos toj svojoj ambiciji da bude dostupan publici veoma širokog profila, ipak ne kompromituje osnovne Resident Evil vrednosti i pruža raznoliko i višeslojno horor i akciono iskustvo.

Kuda će serijal ići dalje? To nije lako reći. Ovo je, čini se, kraj priče o Ethanu Wintersu – ali možda ne i kraj priče o njegovoj porodici – a razvoj igara sada traje toliko dugo da nije nezamislivo da će sledeći „glavni“ Resident Evil naslov doći tek u obzorje SLEDEĆE generacije konzola. U međuvremenu nam stiže multiplejer igra Resident Evil Re: Verse, pa rimejk četvorke koja se i dalje smatra jednom od najboljih igara svih vremena… Bezbedno je reći da Capcom zna šta će sa ovim brendom raditi barem narednih pola decenije a meni, kao štovaocu i ove firme i ovog serijala srce zbog toga ne može biti punije.

Film: Hitman’s Wife’s Bodyguard

Hitman’s Wife’s Bodyguard je nastavak filma koji ni sam nije imao neko veiko opravdanje da postoji i kao takav je praktično pokazna vežba iz ceđenja suve drenovine. No, kvalitetan ansambl, dobra kamera i nadahnuta režija akcije pomažu da se zamaskira činjenica da je, scenaristički gledano, u pitanju Writer’s Block – The Movie. Ja sam prilično nezahtevna osoba kada su u pitanju akcione komedije pa sam prvi film iz ovog sada već serijala, The Hitman’s Bodyguard, odgledao sa popriličnim zadovoljstvom. Čak i tako, nastavak je film na kome sam srazmerno više puta u jedinici vremena prevrtao očima i čudio se što su glumci od ipak popriličnog kalibra iskorišćeni da izgovaraju replike koje kao da je pisao talentovani trinaestogodišnjak kome neko tek danas dopušta pristup internetu od pre desetak godina.

Prvi očigledan „problem“ koji Hitman’s Wife’s Bodyguard mora da smisli kako da savlada je sadržan već u samom naslovu. Originalni film je bio buddy akcijaš u kome je kontrapunkt između strejt mena i namazanog komedijaša bio postavljen sasvim klasično pa je Ryan Reynolds glumio blago socijalno neukopljenog i kontrolfrikastog belca na strani zakona a Sam Jackson virilnog i cool Afroamerikanca sa karijerom u plaćenom ubijanju i haosu. Postavljanje njihovih „boljih polovina“ nasuprot obojici je služilo da se imanentni nihilizam koji ide uz ovaj žanr ublaži i da se film okrene ka jednoj vrlo buržoaskoj ideji važnosti porodice i davanja prostora svom partneru u životu (uprkos karijeri) a sve to na pozadini prikaza „Evrope“ kao mesta na kome se i dalje događaju ratni zločini sa kjima birokratizovano i obezljuđeno tamošnje društvo ne ume da se snađe. Tako je evropska multikulturalnost prikazana kao nefunkcionalna i nesigurna u sebe a američka kao jedinstvo suprostavljenih opozita koji uprkos svemu imaju jak osećaj za pravdu izdignut iznad administrativnih definicija i začkoljica koje pristup pravdi u Evropi sasvim onemogućuju.

No ovaj film pokušava da ovu simetriju nadgradi time što beži od dualiteta i ulazi u trougao. Élodie Yung više nije u postavi ovog filma pa je Ryan Reynolds sada proverbijalni treći točak u odnosu Salme Hayek i Sama Jacksona a koji je, taj odnos, u izvesnoj krizi na ime toga što njih dvoje pokušavaju da naprave dete a ne ide im.

Oduzimanje Reynoldsu partnerke i njegova dalja dosledna infantilizacija* su jasni signali da ovaj film, i pored svog R rejtinga, zapravo ide još dalje prema gledaocu iz moderne srednje klase i vrlo je lako zamisliti Hitman’s Wife’s Bodyguard kao (pseudo)indie komediju od pre dvadesetak godina u kojoj je Reynolds prodavac nekretnina iz finije suburbije u nekom kalifornijskom mestu koji iako ima novac i ugled nije srećan u životu i zbog toga mu i karijera trpi, a malo divlji meksičko-afroamerički par iz komšiluka mu svojim glasnim seksom ometa sesije joge i meditacije pa se oni malo sporečkaju, onda jedan vikend, slučajno provedu zajedno i na kraju on nauči neke važne lekcije.

*u jednoj sceni je komični pančlajn doslovno to da on dobro razume žene zahvaljujući svojoj izraženoj aseksualnosti

I zbilja, da nema mnogo pucnjave, opscene količine psovanja i body counta koji bi postideo i mladog Stallonea, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi bio upravo takav film – odnosi likova su baš takvi, replike su pomalo zastarele u svojim humorističkim ambicijama, rasna postavka je upravo takva da se belac sa svojim „default“ identitetom predstavi kao skup kontradiktornih teza i mentalnih neuravnoteženosti gde je terapija jedini način da se postigne iole prihvatljiv nivo socijalne funkcionalnosti a pomenuta aseksualnost je zapravo simptom impotentnosti na jednom dubokom planu gde čovek sumnja u sve u vezi sa sobom i ima sasvim nerešene odnose sa roditeljskim figurama u svom životu. Nasuprot tome, Latina i muškarac afričkog porekla su u potpunoj harmoniji sa svojom prirodom, nemaju etičkih dilema niti sumnji u to šta rade u životu i jesu li „najbolja verzija sebe“, njihov problem je zapravo sasvim biološke prirode a i on, kako se saznaje do kraja, potiče od belog čoveka.

No, naravno, Hitman’s Wife’s Bodyguard je PARODIJA na ovakve filmove a njegov problem je što ne uspeva da napravi dovoljan odmak od njih. Da se razumemo, na korak je to od uspeha i meni je, uz pomenuta prevrtanja očiju, gledanje i ovog filma bilo sasvim korektno zabavno ali primetno je da sam tekst filma naprosto ne ume da se snađe sa pomenutim potrebom da se parodiraju ti  tropi srednjeklasne komedije sa početka veka i da su se scenaristi verovatno nadali da će glumci izvući prilično ravan tekst, a da će britka režija Patricka Hughesa nadomestiti ostalo.

Drugim rečima, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi i pored sve pucnjave, tuče i prolivene krvi morao da ima i radikalnije zasecanje u sam tekst kako bi zaista funkcionisao. R rejting, nesputano psovanje i visok body count upravo zbog Hughesove brze i elegantne režije naprosto ne grade dovoljan odmak od te lagane buržoaske komike* u kojoj Reynoldsov lik na početku filma na savet svoje terapeutkinje uzima godišnji odmor i ostavlja na telefonu poruke „budućem sebi“, samo da bi na silu bio uvučen u špijunsko-akcioni zaplet gde je na kocki čitava, jelte, „Evropa“ a njegov omiljeni frenemy koga igra Jackson i njegova supruga, prevrtljiva i snalažljiva ali i nezaustavljiva Salma Hayek i sami bivaju uvučeni u zaplet, igrajući na strani „dobrih momaka“, ne bi li osujetili zaveru grčkog industrijalca što želi da kazni Evropsku uniju zbog sankcija uvedenih njegovoj domovini.

* i ne trudi se, Reynolds je, recimo, skoro čitav film obliven krvlju ali kada treba da vidimo scene mučenja, iako mučitelj oštri sečiva, na kraju se kao jedina alatka koristi tejzer…

„Kako mali Đokica sa američkim pasošem zamišlja Evropu“ bio je osnov dosta parodijskog materijala i prvog filma a ovde su stvari pomerene još nekoliko koraka u pravcu farse. Grčkog bogataša igra Antonio Banderas – ofarban u plavo – teroristi će hakovanjem čvorišta mreže podataka srušiti sve najvažnije infrastrukturne servise „u Evropi“ (kao privju služe scene iz Zagreba gde između pucanja gasnih instalacija gledamo i kako se u, jelte, nepostojećem metrou, vozovi otržu kontroli), a posle Holandije iz prvog filma, nastavak je napisan tako da prikaže turističke lokacije u Grčkoj, Italiji i Hrvatskoj. Naravno, ovde nema ni trunke prepoznavanja ikakvog mediteranskog identiteta, svi „Evropljani“ prikazani su kao mišmeš sasvim bezukusnih, neprepoznatljivih „neameričkih“ karakteristika – jedina „etnička“ šala u filmu je na račun škotskog ženskog imena koje američkom liku zvuči slično kao „asshole“ – i film ima vrlo malo ikakvog namernog podteksta u ovom smeru, što ga čini osetno plićim od prvog.

Ne da je prvi isuviše insistirao na tom „Evropa kako je vidi Amerikanac koji nikada u njoj nije bio“ pogledu, ali Hitman’s Wife’s Bodyguard je pre svega komedija u troje, narativ u kome su i tekst i podtekst vezani za to da su Hayekova i Jackson nominalno begunci od zakona koji žele da začnu porodicu dok je Reynolds socijalno neuklopljeni samac koji je jedini legitimitet nalazio u svom poslu – a otkad je izgubio licencu nema nikakav legitimitet i to ga razobličuje kao emotivno nezrelog prikrivenog Edipovca koji sebe krivi za smrt majke a oca, „najvećeg telohranitelja u istoriji profesije“ nikada neće dostići.

Film svakako ima dražesne momente u razradi TOG narativa sa uvođenjem Morgana Freemana kao očinske figure i finalnim bosfajtom koji lepo zaokružuje nekoliko tema vezanih za to emaskuliranje, „aseksualizovanje“ i simboličku kastraciju koju Reynoldsov lik trpi, samo da bi finalna scena donela simpatičan komični preokret, no ovo je uglavnom nauštrb buddy energije koju je prvi film izgradio. Ne da mi smeta sama Salma Hayek – ona glumi iz sve snage i deluje kao da se dobro zabavlja čak i kada je primorana da izvodi tako niskohumorističke gegove kao što je pričanje sa britanskim naglaskom – ali scenario nikako ne uspeva da u trouglu postigne istu energiju koju je imao na relaciji dva para u prethodnom filmu. Dodatno, mada zaplet ovde zaista nije imao potrebu da bude kompleksan i slojevit da bi protagonisti imali opravdanje da jurcaju unaokolo po Evropi, Hitman’s Wife’s Bodyguard se jedva drži na okupu skupom mekgafina koje bi danas čak i scenaristi videoigara smatrali suviše nerazrađenim. Primera radi, podzaplet sa elektronskom narukvicom koja će eksplodirati ako se kofer sa važnim šiframa bude udaljio više od pet metara na duže od trideset sekundi, a koju nosi Salma Hayek, jedva da se ikako pominje posle scene u kojoj je uveden.

Ako se sve to može progutati, a ja sam ga progutao sa entuzijazmom, uključujući bukvalno bolnu glumu Dragana Mićanovića koji, nažalost mora da zarađuje za koricu hljeba igrajući istočnoevropske gangstere što su na evolutivnoj lestivici nešto ispod šimpanze, vredi istaći da Hitman’s Wife’s Bodyguard ima i taj dobri ansambl koji čak i kada radi sa nenadahnutim tekstom, može da kreira uspešne komične scene i plasira čak i slabo napisane replike sa kvalitetnim komičnim tajmingom. Svakako ostaje žalost što sam tekst nije radikalniji – R rejting je garantovao slobodu da se pored psovanja uđe dublje u identitetske i rodne teme a koje su samo dotaknute, ili makar u smeliju dekonstrukciju žanra koji se parodira* – ali film ima crtanofilmovsku energiju (uključujući ponavljajući, praktično looney tunes geg u kome Reynoldsa udaraju kola i bacaju u vazduh a posle mu nije ništa) i glumce koji znaju kako se glumi licem, kako intonacijom glasa, kako telesnom mimikom pa čak i ovakav tekst uspevaju da izdignu na nivo konzistentno zabavnog.

*film je naravno, sasvim svestan svoje derivativne prirode pa kada se pojavljuje podzaplet sa ženom koja je pala sa broda u more i izgubila pamćenje, ne jednom već dva puta se izgovara ime filma i dvoje glavnih glumaca iz produkcije iz koje je ovo citirano**

**Overboard iz 1987. godine, naravno

Tu ponovo dolazimo do režije Patricka Hughesa koji verovatno neće biti zapamćen kako nekakav „auteur“ ali koji i od ove salate referenci i ispraznih replika pravi brz, dinamičan, zabavan film o kome samo ne treba razmišljati previše. Posebno još jednom treba istaći da Hughes akcione scene snima sa izrazito mnogo entuzijazma i da su koreografija, kamera, montaža i kaskaderski rad u njima iznad nekakvog američkog akcionog proseka, sa uvek vidnim naporom da se kreira jedinstven set pis. A ja sam ipak čovek kome je to, kada gleda akcioni film, među najvažnijim elementima.

Ima ovde prostora i da se primeti kako je, sa druge strane, ta Hughesova brzina režije, i lakoća kreiranja kompleksnih akcionih scena koje neosetno prolete, možda i deo problema jer Hitman’s Wife’s Bodyguard i na ime ove komponente ostavlja taj utisak potpune ispražnjenosti od ambicije da nešto kaže izvan svog fake-indie-comedy sloja. Akcija je ovde tretirana kao garnirung i mada spada u najbolji deo filma, ona nema nikakvog uticaja na likove, njihove odnose ili njihov rast i razvoj. Život se u ovom filmu oduzima tako lako i bez ikakvih daljih posledica po ičiju psihu da je utisak zaista da gledate crtani film, a kako smo ove godine već imali Nobody kao podsećanje da akcioni film kroz akciju može nešto i da kaže (iako je i ovde u pitanju na kraju krajeva jedna priča o srednjeklasnoj porodici i njihovim odnosima), nije nerezonski da takve stvari zahtevamo i od drugih.

No, Hitman’s Wife’s Bodyguard je brz, plitak i pitak film, prelepo slikan, ekonomično režiran i mada nikada nije radikalno duhovit, nikada i ne prestaje da bude zabavan. Ako je to definicija idealnog letnjeg filma, molim lepo, upravo smo ga pogledali.

Jazz Nedeljom: Kanoko Nishi Jon Raskin Duo „Live at NIR Studios“

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Nešto mi ovog leta lepo leže slobodne improvizacije pa sam protekle nedelje baš intenzivno slušao album Kanoko Nishi Jon Raskin Duo „Live at NIR Studios“. U pitanju je snimak duo-improvizacija dvoje pedigriranih kalifornijskih muzičara koji se pojavio na Bandcampu polovinom Juna, ali se sam nastup na kome je ovo zabeleženo desio još 2009. godine. Jasno je, naravno, da free jazz i improv muzičari koji i inače ne mogu da se pohvale velikim ličnim bogatstvom i visokim zaradama, sada, u vreme ljute pandemije, kada su se živi nastupi opasno proredili a plaćanje „karata“ za koncerte strimovane preko interneta je još uvek pomalo egzotična ideja, moraju da dobrano zagrebu po dnu kace, iskopaju snimke koje su možda i zaboravili da imaju i bace ih na mrežu u nadi da će im njihova prodaja obezbediti kakvu-takvu egzistenciju. No, Live at NIR Studios je svakako zanimljiv po tome da je ovo zapravo snimak urađen upravo za internet, doduše, koliko mogu da shvatim iz Raskinovog objašnjenja, ne za „živi“ strim već kao posebno urađen „lajv“ snimak kasnije puštan na internet radiju sfSound posvećenom eksperimentalnoj, avangardnoj i improvizovanoj muzici. Dakle, u pitanju je nešto što je 2009. godine bilo još uvek inovativna ideja, a treba i reći da je velika sreća što ove godine to možemo da kupimo u formi daunlouda jer se radi o izvrsnom albumu vrhunske slobodne improvizacije.

Jon Raskin je, zna se, veteran jazz avangarde i slobodne improvizacije. Više od četrdeset godina on svira kao jedna četvrtina Rova Saxophone Quarteta, firme koja je osnovana i još uvek radi sa idejom da kreira ekspresivnu, inspirativnu muziku kroz streljački stroj sastavljen isključivo od saksofona. U svom objašnjenju sopstvenih ciljeva i filozofije ovi ljudi razložno primećuju da je ljudski glas prvi i najprimalniji instrument, najdirektnije vezan za ljudsku, jelte, nutrinu, ali da je saksofon, sa svojim preciznim artikulacijama i snažnom a opet naturalističkom amplifikacijom daha, na drugom mestu u ovoj hijerarhiji. Raskin u ovom kvartetu svira bariton saksofon, nominalno zadužen za držanje ritma i davanje ostatku ansambla vodećih bas-linija, ali pričamo o opasnom multiinstrumentalisti koji na Live at NIR Studios svira sopran, alt i bariton saksofon, kao i kolekciju portabl sintisajzera.

Raskin je, rekoh veteran, koji je i pre ulaska u Rova Saxophone Quartet već bio vrlo zaposlen na avangardnoj sceni u Bej Ejriji, radeći kao muzički direktor Tumbleweed Dance Company inicijative, te organizator brojnih umetničkih i, kako bismo to danas rekli, multimedijalnih događaja u San Francisku gde su i gradske vlasti sarađivale sa plesačima i pozorišnim radnicima na, recimo, kreaciji gradskog parka. Istovremeno, Raskin je svirao sa vrsnim džez i avangardnim muzičarima poput, na primer Johna Adamsa, da bi kasnije nanizao stotine saradnji sa velikanima avangardne muzike kao što su Anthony Braxton, Pauline Oliveros, Tim Berne i mnogi drugi. Dobro utvrđen u San Francisku, Raskin je imao prilike da tokom dugačke karijere komponuje razne naručene komade muzike i sarađuje u okviru brojnih interesantnih projekata, a slušajući Live at NIR Studios oduševilo me je koliko on i dalje zvuči pun entuzijazma i autentične ljubavi ka improvizovanju, koliko se čuje da uživa u pronalaženju novih, interesantnih i neretko sasvim ekscentričnih načina da proizvede zvuke i iskombinuje ih u jednu tuđinsku, vrlo apstraktnu ali bez greške inspirativnu, uzbudljivu smešu.

Svakako, veliki deo zasluga nosi i izvrsna Kanoko Nishi koja ga je nesumnjivo inspirisala svojim hiperkinetičkim sviranjem ali činjenica je i da su njih dvoje do ovog trenutka imali već dugačku istoriju saradnje i zajedničkog improvizovanja, često zajedno sa plesnim umetnicima, a što je, kaže Raskin, dosta uticalo na način na koji sviraju. Nishijeva je studirala muziku na Mills koledžu i tamo joj je jedan od profesora bio legendarni britanski improvizator i avangardista Fred Frith, a koga uz kultnu kontrabasistkinju Joëlle Léandre i japansku koto-zvezdu avangardne muzike Kazue Sawai navodi kao glavne uzore. Kanoko i sama svira koto na ovom snimku. Ovaj tradicionalni instrument sa velikom istorijom u okviru dvorske muzike u poslednjih je pedesetak godina postao i neka vrsta amblema avangardne muzike u Japanu, relativno često korišćen na zapadu kao instant-generator egzotičnog zvuka zahvaljujući svom tonu i boji, dok ga u Japanu češće srećemo u okviru moderne kompozicije, džeza i improvizacije. Nishijeva je, da bude jasno, prevashodno učila da svira klavir, ali je pored avangardnih eksploracija na ovom instrumentu, kao svoj drugi instrument odabrala koto (obe verzije, sa 13 ili sa 17 žica) i napravila solidnu karijeru svirajući sa mnogo Bej Ejrija avangardista i improvizatora (Theresa Wong, Maryclare Brzytwa, Shayna Dunkelman, Jacob Felix Heule…) ali i često radeći sa plesačima (Paige Sorvillo, Yuko Kaseki, Isak Immanuel, Sherwood Chen), pa i sa pesnicima i vizuelnim umetnicima.

Za ovu priliku Nishijeva je svirala „samo“ koto, što zvuči skoro skromno u odnosu na Raskinov arsenal duvaljki i elektronike, ali njen asortiman tehnika i gustina zvuka koji proizvodi su više nego odgovarajući protivteg njegovom napadu sa više strana. Nishijeva ovde u velikoj meri služi kao apstraktna bezbednosna mreža u koju će se uhvatiti Raskinovi ekscentrični gestovi i eksperimenti tako da ne padnu na patos i zazvuče neprimereno, njen užurbani stil sviranja kreira guste, hrapave teksture koje stalno mutiraju i mada je slušalac na nekom nivou svestan da sluša dvorsku citru donesenu u Japan iz Kine negde pre pola milenijuma, ono što Nishina svirka zaista proizvodi su neobjašnjivi, amorfni, stalno mutirajući zvučni oblici.

Kao i većina modernih improvizatora, Nishijeva koristi brojne „proširene“ tehnike sviranja – grebanje, trljanje, udaranje u drvene delove instrumenta – i koto ovde jedan solidan deo vremena biva tretiran kao proverbijalni „nađeni predmet“, no iskustvo i velika kilometraža sviranja sa Raskinom koji ne dozvoljava ni sekund predaha partnerki znače da je Nishijeva uvek u vatri, da njena svirka uvek ide napred, da ovde nema onih često parodiranih momenata avangarde u kojima muzičar zastaje da kontemplira o jednom zvuku koji je slučajno proizveo i pita se da li je svetu uopšte potreban ijedan drugi. Naprotiv, Nishijeva svira brzo, energično, ispunjavajući prostor zvukom i sasvim lako prelazeći na „normalne“ tehnike, ispitujući tonalne i harmonske karakteristike svog instrumenta kada to odgovara trenutku.

Raskin ovde, što se kaže, puca iz svih oružja i pravo je zadovoljstvo slušati ga kako nesputano, radosno uleće u klinčeve sa nimalo stidljivom Nishijevom, prelazeći celu putanju od potpuno apstraktnih, tuđinskih zvukova za koje uopšte niste sigurni odakle dolaze, pa do džez solaža koje su ekspresivne, distorzirane ali melodične i vrlo, što bi rekli u njegovom matičnom ansamblu, primalne. Naravno, veliki deo kompozicija ovde mogao bi se opisati i kao „dron muzika“ sa dvoje muzičara koji uklapaju boju i dinamiku zvuka da proizvedu kontinuirano brujanje koje ipak sve vreme mutira, evoluira na fraktalne načine i nikada ne stoji u mestu, ali Raskin pored cirkularnog disanja i izvrsne kontrole nad tonom svakako daje „normalnoj“ publici i nekoliko „klasičnih“ free jazz momenata sa vriscima, pucanjima, skalama i preduvavanjem.

Posebno je impresivno to kako Raskin istovremeno sa saksofonom u velikom delu ovog performansa svira i sintisajzere, uspevajući već unutar sopstvene petlje akustične i elektronske svirke da kreira moćne kontraste i srećne incidente gde se onda Nishijeva uključuje anarhičnim, bučnim intervencijama koje dodaju JOŠ brzine, JOŠ užurbanosti, još energije u ovaj program. Kompozicije na ovom albumu nisu predugačke ali nisu ni svedene na kratke, eksplozivne iskaze pa muzičari imaju dovoljno vremena da jedni drugima dobacuju ideje, da ih uhvate, ispitaju, preokrenu i vrate partneru, tako da dobijamo vrlo efikasan i uzbudljiv grupni rad prepun zvuka koji deluje na momente sasvim tuđinski, na momente, sasvim dementno, na momente komedijaški, a na momente, naravno, i sasvim ekspresivno i snažno. Nema na ovom albumu baš MNOGO džeza u nekom užem smislu, ali je on bez ikakve sumnje velikim delom nastao iz njegove nemirne, istraživačke prirode i impulsivnog imperativa ka postavljanju pred sebe stalno novih izazova.

To je valjda i razlog što mi se Live at NIR Studios toliko dopada: ovo dvoje muzičara su mnogo svirali zajedno do ovog trenutka a da ne pominjem već dugačke karijere u improvizaciji, ali kolikogod da se kvalitetne „tehnike“ čuje na ovom snimku, ona ni u jednom trenutku ne zaklanja čistu radost spontane kreacije i uživanje u bogatstvu zvuka. Sjajno.

https://jonraskin.bandcamp.com/album/kanoko-nishi-jon-raskin-duo-live-at-nir-studios

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-07-2021

E, pa, ako su najgore vrućine prošle i sada samo ima da se izborimo sa nečovečnom vlagom i povratkom pandemije onda je valjda sve u redu. Vreme je za metal (mada je to vreme uvek):

Iiiii, blek metal kao i obično za sam početak! Rusi Thanatomass sa prvom pesmom svog novog EP-ja, Black Vitriol & Iron Fire otvaraju portal za pakao i od te tačke nadalje sve postaje još GORE. I još bolje, naravno, ovo je orkanski, destruktivan blek metal za koga bi epitet „sirovi“ bio daleko preblag, ali nikako zato što su Thanatomass ikako nekompetentni za sviranje svojih instrumenata već samo zato što je ovo istinski paklen, satanski urnebesan blek metal stare škole, neodoljivo zaraznih rifova, umešno iskombinovanih speed metal i old school death metal elemenata sa klasičnom blek perverzijom, energije koja deluje anarhično ali spakovanom u dobro urađene pesme. Dok ovo budete čitali, vinil će već biti rasprodat (ja kucam a piše da je ostao samo još jedan komad), a digitalna verzija albuma je za sada nenabavljiva, ali valjda će biti 15. Avgusta kad ovo zvanično izađe. No svakako ovo slušajte na internetu do iznemoglosti jer je URNEBESNO.

https://nomadsnakepit.bandcamp.com/album/black-vitriol-iron-fire

Fantastičan drugi abum i od strane istanbulskih Sarinvomit. Awaken Ye Impious Hordes of Shaitan je vrlo prijatna, vrlo old school ali tehnički vrlo kvalitetna smeša black metala, nešto malo death metala, nešto malo thrash metala, sve to odsvirano što se kaže bestijalno i proiducirano tako da čovek može da ga divljački odvrne a da mu se ne raspadnu zvučnici. To cenim iz sve snage jer je ovo album za ODVRTANJE pošto je pun superiornih rifova i satanske vriske, ali naravno da to ne treba da zamagli istinu da su Sarinvomit  i vrlo raznovrsni i maštoviti u komponovanju, pružajući pun, moćan program tokom celog trajanja. Izvanredno:

https://sarinvomit.bandcamp.com/album/awaken-ye-impious-hordes-of-shaitan

Ja relativno često pominjem da nisam neki zaljubljenik u britanski blek metal ali kompilacija Supporting British Black Metal – Vol 7 koju je ove nedelje izbacio Wulfhere Productions ima među svoje 23 pesme mnogo lepih komada. Ovaj izdavač se izuzetno potrudio oko izbora i ova, poslednja kompilacija u seriji je odlično podsećanje da bez obzira na moja kmečanja u Ujedinjenom kraljevstvu ima mnogo toga dobrog ili zanimljivog da se čuje. Ovaj album je stilski vrlo raznovrstan, pa na njemu ima svega, od old school sirovine do savremenijih, više „emo“ bendova i vredi ga poslušati čista srca & otvorena uma:

https://wulfhereproductions.bandcamp.com/album/supporting-british-black-metal-vol-7

Rusi Gorech vrlo pristojni na svom prvom EP-ju  Suffer In The Cold koji, snimljen zimus ali sad objavljen zvuči kao nešto što bi čovek priželjkivao, s obzirom na, jelte, paklene vrućine protekle nedelje. Enivej, ovo je odlično produciran moderniji i melodičan blek metal sa lepim temama i dobro napisanim pesmama i meni se jako dopao:

https://thegorech.bandcamp.com/album/suffer-in-the-cold

https://slowsnowrecords.bandcamp.com/album/suffer-in-the-cold

Norveški Gandferd je toliko sirov i old school da mi je skoro neprirodno što ga slušam u digitalnoj formi. Album Tyr og Hagl donosi sedam pesama užasno distorziranih gitara i vrištanja, ali i nešto atmosfere. Sve je to vrlo hermetično i neprijateljski nastrojeno spram slušaoca ali pubika kojoj je ovo namenjeno to i voli:

Ukrajinski projekat Lava ima sjajne ideje i šteta je da nema para za malo skuplju produkciju. No, čak ni pomalo „demo“ kvalitet produkcije albuma  Sacrificial Ritual of Primordial Fire ne umanjuje značajno kvalitet albuma koji me je osvojio maštovitošću i kvalitetom svirke, pogotovo pevanja, a POGOTOVO ženskog pevanja koje omplemenjuje pakleno prebijanje od koga se najveći deo albuma sastoji. Vrlo zanimljivo:

https://lavaplaguemetal.bandcamp.com/album/sacrificial-ritual-of-primordial-fire

Rusi Shadowmoor imaju odličan živi EP sa četiri pesme, Life in Dungeon (LIVE 2021) a koji nudi finu kombinaciju između old school black metal pristupa i nekih savremenijih tendencija, jelte, bližih post-blek zvuku. Kad smo već kod zvuka, ovo je vrlo solidno snimljeno a bend zvuči kvalitetno, živahno i raspoloženo za prave studijske podvige. Odlično a naplaćuje se samo dolar:

https://shadowmoor.bandcamp.com/album/life-in-dungeon-live-2021

Takođe Rusi Krahnholm su takođe vrlo dobri na trećem albumu, A Wind in the Cold Night. Ovo je nominalno atmosferični blek metal, sa dugačkim pesmama i, jelte, atmosferama, ali Krahnholm ne piju sa istog shoegaze izvora kao većina bratije u ovom podžanru. Njihova muzika je mračnija, hororičnija i njene su atmosfere time meni prijemčivije. Odlična produkcija i sjajno pevanje na Ruskom su dodatni razlozi da se ovaj album posluša sa apetitom:

https://krahnholm.bandcamp.com/album/a-wind-in-the-cold-night

Brazilski Katabasis pakuje više od pola sata svirke u svega tri pesme na EP-ju Descida ao Abismo Interior Retificando a Amorfa Chama da Dissolução. Koliki naslov! Ovo je, dakle, vrlo ambiciozna muzika sa svake strane i to da izdavač ovaj bend taguje i sa „unorthodox black metal“ je dobra indikacija da se ovde ne koriste standardne formule i readymade rešenja. Naprotiv, bend je drsko imaginativan i zaista ide nekim svojim putem kroz dugačke, složene aranžmane koji uprkos svom baroknom sadržaju ne zaboravljaju da metal treba da CEPA. Odlična ploča:

https://blackheartsrecords.bandcamp.com/album/katabasis-descida-ao-abismo-interior-retificando-a-amorfa-chama-da-dissolu-o

Kad nazovete svoj EP Underground Black Metal to je primer savršene sinergije marketinga i sadržaja, jelte, pogotovo ako taj vaš andergraund blek metal ičemu valja. Iranski Garhelenth zvuči vrlo simpatično, sa pankerskim, jednostavnim ali solidnim blek metal pesmama i pristojnim izvedbama. Ima ovde mesta i za emocije pa, eto, poslušajte:

https://garhelenth.bandcamp.com/album/–6

Kanađani Ulvik zvuče odlično na albumu Cascades, sa svojim atmosferičnim ali i kinematskim blek metalom koji uspeva da iskombinuje melodičnost i oštrinu na meni prijemčiv način. Ova dva momka svoj bend nazivaju audiovizuelnim projektom i ovaj album dobro prikazuje taj njihov multimedijalni potencijal kroz odlično napisane, evokativne pesme:

https://ulvik.bandcamp.com/album/cascades

Mađarski BÁL je nastavio da sazreva pa tako novi album, Tánc još više proširuje format atmosferičnog blek metala uvodeći razne goste, nove instrumente, spoken word delove… Mora se priznati da je ovo prilično maštovito i solidno producirano i da ovaj autor ima da se pohvali pred svetom sada već jednim impresivnim opusom:

https://valentbaal.bandcamp.com/album/t-nc

Švedski Kryptan su nov bend osnovan prethodne godine ali sa odlčno produciranim i epski zvučećim istoimenim EP-jem ove godine. Kryptan, EP, je moderna ploča sa nešto manje akcenta na rifovima a više na atmosferama, no ovo nije atmosferični ili melodični blek metal uprkos prisustvu i jednog i drugog, već poštena satanistička svirka po klasičnom skandinavskom receptu. Vrlo lepo:

https://kryptan.bandcamp.com/album/kryptan

I Ophidian Malice su nov bend, iz Samare u Rusiji, a debi album, Disgusting Ritual je, pa, simpatičan, spajajući taj moderniji blek metal sa dosta atmosfere i oštar, sirov zvuk. Ovo je kombinacia koja za moj račun dosta dobro pali a Ophidian Malice ubace i po koji lep rif ili temu što mi drže pažnju. Album traje četrdeset minuta što je možda i idealno za muziku koja dosta svog šmeka bazira na hipnotičnosti i monotoniji a koja ipak ima i nešto dinamike i, jelte, akcije. Odlična svirka i stav:

https://derschwarzetod.bandcamp.com/album/disgusting-ritual

https://autodafeprod.bandcamp.com/album/disgusting-ritual

Codex Nero je novi poljski blek metal projekat i debi album, The Great Harvest Of Death je, za Poljake već uobičajeno ubedljiva kombinacija teatralne, veličanstvene atmosfere, čvrste, kvalitetne svirke i profi produkcije. Nije ovaj album sad nešto previše po mom ukusu – melodičan je i više u atmosferi nego u rifu i sve to – ali je vrlo dobro sklopljen i, mislim, idealno prilagođen svjoj ciljnoj grupi. Poslušati:

https://liberkhaosproductions.bandcamp.com/album/the-great-harvest-of-death

The Cult of Grinning Martyrs je „pesimistički“ jednočlani blek metal bend iz SAD i mada ja generalno zaobilazim ovakve projekte koji imaju tendenciju da budu isuviše self-indulgentni da bi porodili dobru muziku, EP MMXXI nije rđav. Ove dve pesme su promišljenije napisane i bolje producirane od uobičajene kućne ponude a No one, koji sve to pravi demonstrira dosta talenta i sluha. Plaćate koliko želite:

https://thecultofgrinningmartyrs.bandcamp.com/album/mmxxi

Egipatski black-death šampioni Crescent imaju novi, odlični album nazvan Carving the Fires of Akhet. Ovoje već treća ploča sastava koji sada radi u Nemačkoj i u pitanju je kombinacija tvrde black death svirke i „etničkih“ tema, sa malo ritualnih momenata. Sve to ima jednu simpatičnu kinematsku formu ali muzika je uvek žestoko odsvirana i agresivna u potrebnoj meri da nema govora o nekakvom umiljavanju publici izvan extreme metal geta. Vrlo dobro:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/carving-the-fires-of-akhet

Idemo sada na sporiju muziku. Eaters of the Soil su novi bend iz Utrehta sa ambicijom da spoje doom metal i free jazz. Nisu prvi, ali ovo je svakako i u 2021. godini častan pokušaj pa je prvi EP, nazvan isto Eaters of the Soil zanimljiva i za uho prijatna smeša atmosfere, ritma i zvuka koji je po poreklu nemuzičkog tipa ali je uklopljen u muziku. Nije ovo, naravno, ni sasvim zaokružena forma, ali slušanje kako bend tu  formu traži jeste deo iskustva i Eaters of the Soil svakako vredi poslušati na ime imaginativnosti i te pomenute dobre atmosfere. Plus, trombon je instrument STVOREN za doom metal. Daunloud plaćate po želji a fizičko izdanje donosi ugledni Forbidden Place Records:

https://eatersofthesoil.bandcamp.com/album/eaters-of-the-soil-ep

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/eaters-of-the-soil-e-p

Somme su sa Novog Zelanda a njihov živi album, Live @ The Wine Cellar je odlična demonstracija njihovog pristupa drone/ doom metal formulama, sa dugačkim pesmama punim razobručenih gitara, teških ritmova i bolesnog, sporog gruva. Ovo je, po prirodi stvari anarhična ali i hipnotička muzika sa dinamičnim, živim zvukom i vredi je slušati na, što se kaže, ripit:

https://sommenz.bandcamp.com/album/live-the-wine-cellar-3

Omiljeni belgijski pregalac Déhà je za ovu nedelju izašao iz okvira blek metal žanra, gde ga najčešće slušamo, i pripremio jedan spori, melanholični doom metal album. Doomed Youth je priča o njegovoj mladosti, vrlo iskrena, ranjiva i pomalo naivna, isporučena kroz kvalitetnu, gruversku muziku ali i pevanje koje je u tehničkom smislu nesavršeno ali svojom neposrednošću daje albumu zaista jak pečat intimnog i ispovednog. Cenu sami određujete:

https://deha.bandcamp.com/album/doomed-youth

Sporo, hermetično, emotivno, tako se da opisati debi album teheranskih Désespéré. Bend sebi kači depressive black metal etiketu, ali muzika na albumu A Zeal for Quietus u četiri dugačke, spore pesme je svakako jednako bliska funeral doom formulama koliko i DSBM estetici. Monotono je ovo, i, naravno, ako gledate sa baš najgore strane, pretenciozno & patetično, ali opet, metal nije muzika suptilnosti i uzdržavanja pa je A Zeal for Quietus ploča koja isporučuje tačno ono što vam treba ako tražite izolaciju, depresiju, ambis samoće, sve to oblikovano kao zvučni artefakt koji ćete puštati u krug dok se ne izliže:

https://desespere.bandcamp.com/album/a-zeal-for-quietus

Lake of Depression su doom metal duo iz paname čiji je drugi album, Black Oceans, namenjen publici što joj je „normalna“ doom muzika prebrza i preterano poletna. Ovo je, dakle, album na kome „singl verzija“ naslovne pesme traje jedanaest a puna verzija 34 minuta. Imate li snage? Ovde nema pesme kraće od 11 minuta i sve je jednako sporo, monotono i neprijemčivo, ali ako ste naštimovani na pravu frekvenciju, od ovog i nema bolje:

https://lakeofdepression.bandcamp.com/album/black-oceans

Meni se, s druge strane, jako sviđa drugi album jednočlanog doom projekta Voluna, nazvan Atropos. Vrlo talentovana Amerikanka Yianna Bekris koja je ovde sve napisala i odsvirala brojne instrumente što se čuju na ovoj ploči uspeva da u vrlo hardcore doom formulu ubaci dosta maštovitosti, ne odričući se naglašeno sporog tempa, ekstremnih vokala i svega što njenu muziku po definiciji čini prilično hermetičnom. No, treba umeti biti hermetičan a istovremeno imati interesantne, upečatljive kompozicije i ovaj album drži dosta lekcija stereotipnim funeral doom projektima koji često ne uspevaju da se izvuku iz karikature. Na Atropos su pesme, naravno, jako dugačke, ali muzika ima dosta varijacije i tema, melodija i iznenađenja da vam održi pažnju a lep master sa puno dinamike dopušta da se svi instrumenti koje Bekrisova svira dobro čuju. Biser:

https://vouna.bandcamp.com/album/atropos

Budimpeštanski Torn From Earth sviraju prilično stereotipan sludge metal na albumu Self, ali uspeva im da svoj gruv povremeno oplemene ponekim melodičnijim post-metalskim pasažom pa sve to na gomili ne zvuči rđavo. Ovo je svakako odlično producirano i kvalitetno odsvirano i ako generalno volite gruvi sludge metal, nema sumnje da će vam se dopasti:

https://tornfromearth.bandcamp.com/album/self

Wizard Dick delje kao bend nastao nakon što je neki trinaestogodišnjak na internetu naleteo na avanture Blood Ninje, ali u stvari je ovo sasvim pristojan instrumentalni sludge metal. Secret Spells From Silent Sorcerers bi, verujem, profitirao od toga da bend smisli strofe i refrene i sve to, ali gruv je odličan, a kvalitet svirke i produkcije na iznenađujuće visokom nivou tako da… lepo se ovo sluša:

https://wizarddickband.bandcamp.com/album/secret-spells-from-silent-sorcerers

Argentinci Fosil Rock treskaju moderni hard rok koji, mada se ne ubija od originalnosti, ima vrlo lep zvuk, dinamičan, topao master i pregršt pesama koje su gruverske, rifaške, energične i melodične. Album Estado Critico je jedna punokrvna kolekcija pesama teškog roka, sa kvalitetnom svirkom i pesmama koje će zadovoljiti sve, od starijih hard rokera kojima će se sviđati elementi bluza, do mlađe ekipe odrasle na grandžu i raznim derivatima panka što se ovde spajaju sa stonerskim sadržajem. Vrlo prijatno.

https://fosil.bandcamp.com/album/estado-critico

Još modernog hard roka? Može, ovog puta iz komšijske Budimpešte. Muddy Roots za sebe kažu „Some Rock, Some Stoner, Some Shit!“ i to je fer opis jer je ovo gruverska rok muzika sa bluz osnovama, dosta lepe, prijatne distorzije i šmekerskim rokenrol stavom a bez forsiranja nekakvog modernijeg ekstrema u težini ili glasnoći. EP Lighthouse je, dakle, kao da ste tražili savršenu ploču za nekakav bajkerski ivent, gde će ljudi da piju pivo, glasno se smeju, uživaju punim plućima. Iako Muddy Roots nisu specijalno inovativni, njihova muzika ni ne pati od nekakve retro smorenosti i ovo je naprosto dobro podešeno da izaziva dobro raspoloženje i spontani pijani ples. A i daje se po ceni koju sami odredite. Lepo:

https://muddyrootsrock.bandcamp.com/album/lighthouse

Kalifornijskim The Holy Corrupt ime se, očigledno, skraćuje u THC a tako im se zove i album (The Holy Corrupt) pa nije neka misterija kako im muzika zvuči. Ako volite THC (supstancu, ne bend) onda ćete voleti i ovaj bend: sve je sporo, odvaljeno, lo-fi muljavo i prilično simpatično. Ova vrsta doom metala gde se gruv jedva valja napred jer se muzičari jedva drže na nogama nije laka za izvesti a da ne zvuči kao totalni amaterizam. THC (bend, ne supstanca) su taman na pravoj strani, ali za dlaku, pa THC (album, ne bend ili supstanca) sa svojim podugačkim pesmama valja slušati čak i ako niste ljubitelj THC-a (supstance, ne benda ili albuma) ali pomaže ako jeste:

https://theholycorrupt.bandcamp.com/album/the-holy-corrupt

Mađarski šampioni garažnog (zapravo dvorišnog) psihodeličnog roka, psychedelic source records, su pre nekoliko nedelja poslali unaokolo mejlove da će, zahvaljujući našem interesovanju, neka od njihovih izdanja – inače dostupna samo kao daunloudi – dobiti i vinilne verzije, što je sjajno, ali su se onda odmah ućutali i nije bilo novih izdanja. Štekuju se za studio, mislio sam ja pokvareno, ali su me sada demantovali novim albumom, Initial Visions trio-projekta uobičajenih sumnjivaca a pod kombinovanim nazivom Slight Layers, Predictions. U pitanju je i snimak koncertnog nastupa iz ranog Juna i ovo je uobičajeno prijatan teški, ali suptilni psihodelični džem za ljude koji cene formu i u njoj pronalaze mnogo suštine. Ne znam kako teku planovi za vinil, ali ovo je, kao daunloud, i dalje skoro besplatno i nezaobilazno:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/initial-visions

Gristmill iz Nju Džersija su debi album naslovili Heavy Everything čisto da ne pomislite da ovde ima IČEGA što nije heavy. Šalu na stranu, pričamo o stoner roku koji jeste heavy ali nije zaboravio da pored teškog zvuka valja osmisliti dobre rifove i oko njih sastaviti prijemčive pesme. Ovo nije najmaštovitija ploča svih vremena, ali jeste vrlo gruvi i pesme su zaista izrasle iz tih finih rifova. Dobar zvuk, težak, debeo bas, gitare koje škripe i stalno su na ivici da se otmu kontrolu, prodoran, urlajući vokal i atmosfera prijatne apokalipse su sve aduti na strani Gristmill. Probajte, ništa vas ne košta a ako vam se svidi, kupujete za onoliko koliko poželite:

https://gristmillnj.bandcamp.com/album/heavy-everything

Initium iz Atlante na istoimenom EP-ju udara snažno i bez milosti sa četiri pesme mučnog ali odlično spravljenog sludge/ post-metala. Ovo je muzika loših emocija i nelagode ali napisana i izvedena odlično, sa dobrom produkcijom i, najvažnije, izraženim karakterom benda. Plaćate koliko hoćete ali platite pošteno jer Initum odvaljuju:

https://initiumatlanta.bandcamp.com/album/initium

Za još paklene brutalnosti, tu su Italijani Opium/Absinth čiji EP  Nullified Thoughts donosi predvidivo mučan ali i hipnotičan, tvrdi, distorziranim basom pokretani sludge metal. Ovo je jako teško i abrazivno ali ima dovoljno gruva i, jelte, ljudskosti u zvuku da ne bude puko iživljavanje. Meni dobro a daje se za onoliko koliko poželite da date:

https://opiumabsinth.bandcamp.com/album/nullified-thoughts

Blunt Horse i Grilth su dva stoner-sludge benda sa ozbiljnim gruvom i tvrdim zvukom. Njihov split album ima pet kvalitetnih pesama punih finih rifova, energije i, jelte, gruva. Oba benda su producirana vrlo pristojno a ne za puno para, sa Blunt Horse koji u kompozicijama i aranžmanima imaju samo malčice progresivnih ambicija, dok su Grilth pre svega tvrdi, drogirani gruveri. Odlično:

https://grilth.bandcamp.com/album/split-with-blunt-horse

https://blunthorse.bandcamp.com/album/split

Argentinci Proyecto Alud sviraju stoner sa sludge tvrdoćom ali i malo progesivnih težnji što je sve, na gomili, dobra kombinacija koja porađa zanimljive, prijemčive pesme. Možda bi zvuk na albumu  Rancho Relaxo mogao da bude malo mekši jer lepi gruv i hipnotičke pesme koje bend pravi zvučale bi još bolje da nije sve ovako jako napucano, no to je sitna zamerka i ovo je kolekcia dobrih kompozicija i zanimljivih izvedbi koja vredi da se posluša:

https://proyectoalud.bandcamp.com/album/Rancho-Relaxo

Ripple Music za ovu nedelju imaju poslasticu u vidu trećeg poglavlja serijala Turned to Stone. TURNED TO STONE Chapter III: Wizzerd vs. Merlin nam donosi dve dugačke kompozicije ova dva benda, puno psihodelične, distorzirane svirke i gruva. Wizzerd su nešto tvrđi, Merlin nešto bluzerskiji, ali i jedni i drugi su fantastični i podsećaju da Ripple Music jednostavno ne greši:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/turned-to-stone-chapter-iii-wizzerd-vs-merlin

Spiral Grave su iz Atlante i sastoje se od članova Lord i Iron Man. Iskustvo se čuje pa je prvi album, Legacy of the Anointed ploča prijatnog doom/ heavy metala koji ceni dobar rif i gruv i nije zainteresovan da se smara nekakvim superteškim i supersporim ambicijama. Ovo su naprosto pristojne rokenrol pesme koje ljudi sviraju sa ubeđenjem, snimljene jeftino i živo. Prija:

https://spiralgrave.bandcamp.com/album/legacy-of-the-anointed

Losanđeleski Solar Haze nudi odličan, vozački stoner rok na EP-ju Solar Age. Ovo je kvalitetno produciran, himničan teški rok sa solidnim mejnstrim potencijalom koji će se dopasti i Motorhed i Blek Sabat publici podjednako a može li se imati veća ambicija u životu? Tri pesme, puno rokenrol sreće:

https://solarhaze.bandcamp.com/album/the-solar-age

Moskovski Maat Lander su psihodelični, spejs rok bend koji sebe poredi, ne bez razloga, sa kultnim Ozric Tentacles. Album Elements: Air je pun razigrane sintisajzerske svirke preko čvrstog, kvalitetnog gruva i u sumi ovo daje odličnu psihodeličnu rokenrol proslavu. Iako je u pitanju studijski snimak, Elements: Air zvuči vrlo živo i spontano, a kako je i najbolje za ovakvu muziku:

https://maatlander.bandcamp.com/album/elements-air

Čileanci A Sad Bada sviraju vrlo nežan, sanjiv post rok izmešan sa teškim doom metalom što se na njihovom drugom albumu, Impure/ Misanthropia, materijalizuje kroz četiri poduže, jako spore i hermetične pesme. Ovo nije muzika za društvo niti za ikakav pokret, ona se sluša nepomično, skoncentrisano i, idealno, na rubu sna. Ali nije loše, uopšte!

https://asadbada.bandcamp.com/album/impure-misanthropia

Pure Mass iz Sidneja su bend tačno po mojoj meri. Ovo je mešavina drone metala i noise rocka, sa ritualnim, hipnotičkim ritmovima, jakim distorzijama koje gitare pretvaraju u izliv magme pre nego u procesiju „rifova“, ali i izraženim, moćnim bas-linijama, sa upečatljivim ženskim vokalom koji svemu daje dozu post-panka ali i izvrsno iskorišćenom trubom koja uokviruje ovu muziku i daje joj notu frenetičnog bez narušavanja obrednog raspoloženja. Fire Sale je debi album ovog sastava i jako dobar primer šta Pure Mass imaju na umu, sa odličnim pesmama koje su negde između ranog Godflesh i God – rekoh već, tačno po mojoj meri – i vrlo dobrom produkcijom. Povrh svega, bend se odriče sve zarade od albuma u, jelte, humanitarne svrhe, tako da, pored činjenice da sami birate cenu za daunloud, stvarno nema razloga da ovo ne overite:

https://puremass.bandcamp.com/album/fire-sale

Prelazimo na brže forme. Vaktal iz Zagreba na svom demo snimku/ EP-ju  Vitriolic Revolt sviraju simpatičan tehnički thrash metal sa puno komplikovanja na svim nivoima ali sa na kraju lepim pesmama i jednim prepoznatljivim karakterom. Tehnički thrash metal nije bio preterano naseljen žanr ni osamdesetih a ni danas nema baš mnogo ovakvih bendova pa Vaktal svakako imaju prostora da traže publiku i zainteresuju ljude svojom ubedljivom svirkom i vrlo solidnim zvukom. Pesme su dobre a to je i najvažnije:

https://vaktal.bandcamp.com/album/vitriolic-revolt

Mladi Poljaci Lucille su ime uzeli po Neganovoj bejzbol palici (kako se ni ne sećam prve sezone The Walking Dead a to je jedina koju sam gledao, ja ovo samo pretpostavljam da je u pitanju bejzbol palica) a njihov odabrani stil metala je thrash. I nisu rđavi. Njihov prvi EP, Too Proud to Beg For Mercy je u vrlo prijatnoj meri old school i moji su strahovi da će ovo imati kakve metalcore elemente – ipak su u pitanju klinci koji su uzeli ime po, eto, bejzbol palici – otklonjen je prvo raspadačkim omotom a onda i odličnom svirkom koja je rifaška, žestoka i dovoljno melodična da pesme imaju svoje karaktere i ne liče jedne na druge u prekomernoj, jelte, meri. Plus, vrlo pristojna produkcija:

Također iz Poljske stižu Black Hosts koji, na EP-ju Onward Into The Abyss treskaju, kako njihov izdavač kaže „unlawful and rioting heavy metal“. Ovo je pržački speed metal koji bih mogao da uporedim sa belgijskim rasturačima Butcher, sa četiri pesme vrištavog, šmekerskog pevanja, brzih ritmova i zujećih rifova. Produkcija je odlična, master prijatno dinamičan a bend može da se pohvali raznovrsnim pesmama koje očigledno dobro poznaju formulu ranih osamdesetih ali je koriste na jedan živ, moderan način. Samo dva evra za daunloud a ovo je IZVRSNO:

https://helldprod.bandcamp.com/album/black-hosts-onward-into-the-abyss

Nisu rđavi ni Deathspell iz Kalifornije čiji istoimeni EP donosi pet pesama blackened thrash metala koji zvuči nervozno i opasno, pun prostih, kompulzivnih rifova, blastbitova, naprženog soliranja, ali i kvalitetne svirke koja svemu daje dobar gruv i kinetičku energiju potrebnu da čovek uživa u šutiranju i mahanju kosom. Ima ovde dosta pank elemenata, naravno, a tako je i najlepše. Gud staf:

https://deathspell66.bandcamp.com/album/deathspell-s-t-ep

Soul Harvest iz Njukasla na istoimenom debi EP-ju čukaju odličan thrash metal, sa malo krosover šmeka, dajući nam tri mesnato producirane pesme, jake rifove, pevača koji kao da je ispao iz pank benda, te dobar gruv. Treća pesma ima i interesantne harmonske eksperimente ali je ovo pre svega tvrda, mošerska muzika. Plaćate koliko želite:

https://soulharvestuk.bandcamp.com/album/soul-harvest

Berlinski thrasheri Space Chaser snimili su treći album i Give Us Life je očekivano odlična ploča klasičnog thrash zvuka koji će oduševiti svakoga ko spava uz Testament ustaje uz Tankard i kliče uz Agent Steel. Space Chaser su uvek imali i melodičniju komponentu u svom zvuku i ona je i ovde prisutna ali je album čvrst i mošerski nastrojen a melodičnost se najpre odnosi na Siegfriedovo sjajno pevanje koje je i samo grubo i „metalsko“ ali prepoznaje koncept melodije. Space Chaser su uvek bili dobar bend a sa Give Us Life se upisuju u višu ligu. Izvrsno:

https://spacechaser.bandcamp.com/album/give-us-life

Mađari Septic Pain imaju užasno ime, ali na EP-ju SEMMI sviraju vrlo solidan, metalizirani moshcore sa odličnom produkcijom i simpatičnim pevanjem na Mađarskom. Ja nisam najveći svetski fan ovakve muzike, ali Septic Pain imaju gomilu dobrih rifova i njihov gruv je dovoljno agresivan i atmosferičan da za mene njihova muzika bude ugodan metal u meri koja mi prija:

https://septicpainarhc.bandcamp.com/album/semmi-2021

Metalizirani moshcore je na jelovniku i kod benda Skinwalker iz Nju Džersija, s tim što je ovo bliže beatdown formulama, dakle dosta sporo, dosta teško, naštimovano jako nisko, disonantno. Last Thoughts, Final Wishes je EP sa pet pesama ovakvog zvuka koji može brzo da postane monoton ali meni, koji i nisam ciljna grupa ovde, nije bio rđav. Nu-core? Nu, zašto da ne…

https://skinwalkernj.bandcamp.com/album/last-thoughts-final-wishes

Ritual Blade iz Masačusetsa su vrlo heavy i energični na novom EP-ju, Hate Overflows. Bend svira neku vrstu uličarskog, metaliziranog hardcorea koji bih mogao da postavim u tradiciju njujorške škole tipa Madball, Agnostic Front i Cro-Mags, sa odličnom produkcijom, kvalitetnim metal rifovima i vrlo izgrađenim, teškim zvukom, tako da, ko to voli, ovo je vrlo kvalitetno a i plaćate po izboru:

https://ritualblade.bandcamp.com/album/hate-overflows

Ako to do sada nije bilo jasno, nisam, što se kaže, neki ljubitelj metalkora i tako to, ali Desire sa Balija su vrlo solidni na snimku Demo 2021. Ovde imamo tri pesme krljačkog metaliziranog, gruverskog hardkora, koji je, da budem iskren, i više metak nego hardkor sa malo Slipknot mirisa i dobrim, visokim tempom (uključujući blastbitove). Desire su i odlično producirani pa ko voli gruv i rifove, Indonežani isporučuju:

https://desirehardcore.bandcamp.com/album/demo-2021

Slumlord su vrlo prljav i bučan sludge-punk sastav iz Pensilvanije sa albumom No Worth koji ima pesme nazvane, recimo Pigfuck ili Kill Your Local Heroin Dealer. Sve jasno? Tako sam i mislio. Užasna distorzija, garažni kvalitet produkcije, neljudsko vrištanje, korektna ploča:

https://slumlord717.bandcamp.com/album/no-worth

Bonestripper iz Ohaja krljaju za sve pare na demou Demo-lition. Mislim, pišem „demo“, ali ovo je profi snimljeno i odsvirano vrhunski sa tim nekim metaliziranim hardcore zvukom sa početka devedesetih i opipljivom energijom. Pišem, takođe „za sve pare“ ali ovo se daje za koliko sami odredite pa je u pitanju zaista prijemčiv paket:

https://bonestripper666.bandcamp.com/album/demo-lition

Twin Tombs su svoj EP sa tri pesme nazvali 2:28 a to je zato jer on toliko traje. Pričamo, naravno, o eksplozivnom powerviolence/ fastcore zvuku iz Mineapolisa a TAJ JE I NAJBOLJI. Ozbiljno, ovo je vrlo prirodno napisano, dobro producirano i ima energiju da pokrene bar troja-četvora kola. A još se i plaća koliko hoćete. IZVRSNO!

https://twintombs.bandcamp.com/album/2-28

Choking Game iz Kalifornije su još jedan powerviolence/ fastcore sastav osim što njihov EP, This Time, It’s Personal, sa čak sedam pesama ima i malo sporijih, meljućih momenata u kojima bas gitara jede sve pred sobom. Fin gruv, a onda kad se krene u krljanje, pevačica Alyssa prži užasnim vrištanjem. Dakle, PRELEPO a i plaćate koliko hoćete:

https://chokingxgame.bandcamp.com/album/this-time-its-personal-ep

Recimo da hjustonski fromjoy sviraju nu-metalizirani sludgecore jer ne znam kako bih inače opisao njihovu muziku baziranu na paklu distorzije, tvrdom gruvu, disonancama i brutalnosti. Album it lingers je kao da su Today is the Day otkrili Korn pod stare dane i ovo je potentnija smeša nego što bi iko očekivao. Vrlo neprijatno na najprijatniji način.

https://fromjoy.bandcamp.com/album/it-lingers

Jednočlani poljski deathgrind projekat Spowiedź Chama svojim low-effort omotom albuma   

Jest zajebiście sugeriše da će ovo biti mnogo gore nego što jeste. A uopšte nije loše. Ovo je pristojan, skoro tipično poljski deathgrind, sa solidnim gruvom, tečnim, prirodnim aranžmanima i sasvim korektnom produkcijom koja i ne zvuči preterano kućno. Jedanaest pesama od kojih je poslednja obrada Agahtocles, valjan, pošten napor i obavezno štivo za svakog grajndera:

https://spowiedzchama.bandcamp.com/album/jest-zajebi-cie

CROOKEDCOP iz Los Anđelesa na istoimenom EP-ju provlači jednostavan i oštar grindcore koji tupost i primitivnost kompenzuje solidnim zvukom i kratkim pesmama. Ponekad je to dovoljnoi CROOKEDCOP garantuju nekoliko minuta zabave savakom ko voli brzo i koncizno:

https://crookedcop.bandcamp.com/album/crookedcop

Throat Breach​/​Egregore 2021 Split je takođe paket paklenog grajndkora sa dva američka benda koji u oba slučaja svoj grind obogaćuju sa malo death atmosfere i napora oko aranžiranja. Takođe, solidan studijski zvuk. Vrlo pristojan paket za svega jedan dolar:

https://egregore33.bandcamp.com/album/throat-breach-egregore-2021-split

Novi Agamenon Project split EP ovog puta je sa bendom Nefärious D​-​saster koji nudi sirovi, živi snimak crustocore nabadanja sa dve pesme o bombardovanju. Ništa novo ili originalno, ali pošteno. Agamenon Project kao i obično ubitačni. Brazilski grindcore stare škole bez greške a produciran bolje nego prošle nedelje. Plaćate koliko želite, a želećete

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/16-21-agamenon-project-x-nef-rious-d-saster

Čikaški Truculency zvuči vrlo zanimljivo na novom EP-ju, izašlom pet godina posle trećeg albuma, a naslovljenom The Dome Collector. Ovo je brutalni, tehnički death metal sa puno interesantnih gitarskih ideja i produkcijom koja me je potpuno iznenadila. Način na koji je gitara na vrhu miksa čini da sve zvuči praktično avangardno, sa srazmerno niskim nivoom distorzije (makar za ovu muziku) a koji dopušta dosta  dinamičnije i ekspresivnije svirke nego što je standard. Ispod je, naravno, pokolj. Truculency se sa ovim EP-jem snažno preporučuju kao ekipa koja je spremna za velika dela a ove se četiri pesme daju za vrlo časnu sumu od jednog dolara. Snažna preporuka i jedno od najboljih izdanja ove nedelje:

https://truculency.bandcamp.com/album/the-dome-collector-promo

Hedonist ne kažu odakle su (Amerika, svakako), ali njihov demo Sepulchral Lacerations donosi odličan old school death metal sav u mračnom gruvu i tvrdim mošerskim ritmovima. Ovih šest pesama su odlično snimljene sa teškim, masivnim zvukom po uzoru na švedske, er, uzore, a songrajting je vrlo solidan sa po kojom mračnom melodijom da razbije monolitnost rifčina, dobrim pevanjem itd. Pored neobičnog imena za death metal bend ova ekipa daje jako dobar program koji se, u ovoj digitalnoj formi, da nabaviti po ceni koju kupac određuje. Odlično:

https://hedonist.bandcamp.com/album/sepulchral-lacerations-demo

Kalifornijski Vomit Ritual na svom albumu prvencu Callous – a koji su snimili posle dobrih deceniju i po rada – sviraju vrlo glasan, jednostavan i meni prijemčiv death metal. Ovo nije muzika kompleksnih aranžmana i tehničkih egzibicija već zaista kolekcija dosta ritualnih pesama u kojima se rifovi mnogo ponavljaju pre nego što se pređe na druge rifove koji se takođe mnogo ponavljaju. No, Vomit Ritual ne zvuče nužno nemaštovito ili tehnički skromno već samo proračunato primitivno, pristojno hipnotički i atmosferično. Da ovo ima kavernozniju produkciju to bi se i još više čulo, ali Callous ima brutalno iskomprimovani mastering kakav priliči savremenom brutal death zvuku pa je ovo i donekle originalna kombinacija:

https://pulverised.bandcamp.com/album/callous

Segedinci Molis Sepulcrum su me prijatno iznenadili svojim prvencem, Left For The Worms. Ovo je divljački death metal koji uzima težinu švedskog death zvuka i meša je sa bolesnim prebijanjima nalik na stariji Cannibal Corpse, a što je letalna kombinacija rifova, gruva i krljačine. Bend ima jako napucan, granitno tvrd zvuk, naravno, ali pesme su odlične i ovo se sluša sa velikim zadovoljstvom. Sjajan debi album pun rifčina i energije:

https://molissepulcrum.bandcamp.com/album/left-for-the-worms

https://pulverised.bandcamp.com/album/left-for-the-worms

Kad smo već kod divljačkog death metala tu su i Funeral Vomit iz Kolumbije na split EP-ju sa meksičkim Heretic Ritual, nazvanim Chants Of Morbid Excruciation. Funeral Vomit su vrlo old school i primitivni u najboljem smislu, nudeći demo produkciju i gotovo neprozirnu crninu ali taman dovoljno rifa, ritma i ljudskosti da budu dobri. Kakvi su Heretic Ritual ne znam jer ih nema na Bandcampu.

https://funeralvomit.bandcamp.com/album/chants-of-morbid-excruciation-split-with-heretic-ritual

Slovenci Razvalina na svom debi-EP-ju, Smrt Živečega donose izvrstan old school death metal. Ovo je izdanje tačno po mojoj meri sa early ’90s zvukom i pristupom pesmama, tako da ovde nema melodičnih pasaža, brejkdaunova niti modernog gruva već samo poštenog, radničkog zakucavanja, mošinga, klasičnih rifova i vokala kao ispalih iz pakla. I zvuk je vrlo old school pa Razvalina zaista mogu da kažu da se upisuju u klub OSDM bendova na koje treba i dalje obraćati pažnju. Sjajno:

https://razvalina.bandcamp.com/album/smrt-ive-ega-ep

Royal Infanticide je belgijski slamming death metal bend sa dosta upečatljivim debi albumom, Mortal Throne. Ne znam ništa o ovoj ekipi (pojedincu?), ali album je snimljen i miksovan vrlo profi sa granitno tvrdim, komprimovanim zvukom koji čini da se surovi slemovi čuju baš kako treba i čoveka tera u grčevit ples, makar, jelte, u sebi. Pored toga, vokali su zaista brutalni i dobri a bend lirički ima tematiku bližu fantaziji i epici nego mizoginiji i skatologiji a i to treba ceniti. Ako išta zameram bendu to je da su pesme više skup dobrih rifova nego promišljene kompozicije ali to kod slema i nije takva rektost. Svakako preslušati jer ovde ima MNOGO dobrih rifova:

https://vivisectmerch.bandcamp.com/album/mortal-throne

Unique Leader ima jedno lepo izdanje ove nedelje, a to je četvrti album tehničkih/ gruverskih death metalaca iz Nju Dersija, Cognitive. Iako je  Malevolent Thoughts of a Hastened Extinction nesumnjivo death metal ploča, sa „tech“ elementima, bend je definitivno svoj zvuk prilagodio Unique Leader publici, ubacujući dosta gruva, pa i melodičnijih solaža tako da je ovo sada album koji, iako sasvim paše i matorim death metal slušaocima (kao što sam, er, ja), ima dobar potencijal da bude blizak i publici koja voli deathcore, slamcore i sve to modernije forme. Kako je i standard na Unique Leader, ovo je producirano granitno čvrsto i tehnički impresivno. Poslušati!

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/malevolent-thoughts-of-a-hastened-extinction

Project Starman je jednočlani projekat iz Glazgova a u kome hipertalentovani Stephen Brannigan meša naučnu fantastiku sa melodičnim hevi metalom i sintisajzerima. Generalno, ovo je za nijansu melodičnije i „komercijalnije“ nego što ja volim, ali je odlično, napisano vrlo ambiciozno – u pitanju je eponimni koncept album – i producirano izvrsno. Brannigan nije najveći pevač na svetu ali je solidan, a kombinacija žestoke svirke i strateški iskorišćenih sintisajzera svemu daje i jedan širi, masovniji, jelte, apil. Vrlo interesantno:

https://projectstarman.bandcamp.com/album/project-starman

Nisam očekivao ovakav koktel žanrova kada sam kliknuo na album  Which Witch Wroughts kalifornijskih Post Mortem Superstar…  A možda je trebalo – članovi na slici deluju kao da ih je pravio lično Ziggy Stardust, a bend samog sebe opisuje rečima „eclectic amalgam of blackened- death-doom-thrash, intertwined with smatterings of 70’s progressive post-punk goth and horror soundtrack influence“. I sve je to tačno. Which Witch Wroughts je zaista kao da slušate saundtrak za vrlo bizaran nezavisni film koji istovremeno ima ambicije da bude popularan, gledan i glamurozan, a mada materijal ovde svakako ima leftfield, andergraund senzibilitet, aranžmani i produkcija su na povisokom nivou. Sa svakom narednom pesmom je praktično nemoguće reći šta će vas dočekati ali Post Mortem Superstar ne igraju na puko iznenađenje i ovaj album ima dosta, jelte, supstance. Obavezno poslušati:

https://postmortemsuperstar.bandcamp.com/album/which-witch-wroughts

Melodični power-thrash iz kuhinje berlinskih Thunder & Lightning zvuči dosta dobro na živom albumu Live Over Berlin. Bend nije nužno po nekom mom užem ukusu – mnogo su melodični itd. – ali svirka je ovde čvrsta i disciplinovana a zvuk korektan i atmosfera hevimetal proslave je opipljiva. Vredi čuti:

https://tnlmetal.bandcamp.com/album/live-over-berlin

Hipertalentovana Poljakinja Marta Gabriel, gitaristkinja i pevačica Crystal Viper je prava metal kraljica pa je i sasvim odgovarajuće da je žena sada snimila solo album Metal Queens a koji je kolekcija obrada metal pesama ženskih autora/ izvođača. Iz nekog razloga ovde nema ni jedna pesma meni dragih Girlschool, ali tu su klasici iz kataloga Lee Aaron, Rock Goddess, Chastain, Warlock, a onda i nešto više andergraund pojava kao što su belgijski spid metalci Acid, ili kultni Njujorčani Blacklace. Izbor je, kao što se vidi, pažljivo pravljen, svirka je sjajna, Gabrielova ubija kako peva, spisak pesama je odličan i ako baš moram da išta zamerim, voleo bih da je produkcija samo za nijansu toplija i življa, ali dobro, i ovako pričamo o tribjut albumu kakav se samo poželeti može. Kraljevski zaista:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/metal-queens

Høbo na svom drugom albumu, Reality Reflection provajduju još dosta klasičnog, pomalo i starinskog heavy metal zvuka. Nije ovo puka rekonstrukcija nekakvih NWOBHM formula, ali se Høbo svakako njima inspirišu za izraz koji je tvrd ali istovremeno ima toplinu i šmek klasičnih ’80s formula. Nisam u potpunosti zadovoljan, delom zbog produkcije koja je isuviše sterilna i bez dinamike da prenese potrebne koliline energije a onda i jer bend ima zapravo suviše kompleksne aranžmane u kojima se najbolji delovi izgube. Slušajte recimo Fist of Revolution koja zvuči kao da ste spojili u jednu pesmu nekoliko pesama i to od bendova poput Riot, Iron Maiden i White Zombie. No, naravno, mnogo toga ovde je ODLIČNO i Høbo zavređuju pažnju i posvećeno vreme jer pevanje ume da bude MEGA, neki rifovi su VRHUNSKI a solaže KIDAJU:

https://hobometal.bandcamp.com/album/reality-reflection

Sabaton mi ništa ne znače u životu ali novi singl, Kingdom Come ima obradu istoimene pesme Manowar, tako da…

https://sabaton.bandcamp.com/album/kingdom-come

Bendu Memory Driven iz Oklahome se baš osladilo da snimaju kompilacije obrada pa je njihov treći album za ovu godinu druga kolekcija tuđih hitova snimljena kvalitetno i sa mnogo ljubavi. On the Shoulders of Giants 2 počinje Sabatovom Into the Void što je SJAJAN način da me odobrovoljite rano izjutra a odmah se prelazi u odličnu verziju Pristove gej himne Turbo Lover. Iako su Memory Driven u principu doom metal bend, nisu sve, pa čak ni većinski, pesme na ovom albumu iz metal domena i pored Queensryche, Solitude Aeturnus ili WASP mogu se čuti i Echo and the Bunnymen, Peter Gabriel, Devo, The Smiths ili Pink Floyd. Što se kaže, za celu porodicu. Sve je odsvirano i producirano veoma dobro sa dovoljno sopstvenog karaktera da ovo ne bude tezga nego rad iz ljubavi pa, ako volite stariju muziku u kvalitetnim izvedbama, ovo se plaća koliko hoćete:

https://memorydrivenofficial.bandcamp.com/album/on-the-shoulders-of-giants-2

Cauldron Born iz Kentakija na novom albumu, Legacy of Atlantean Kings donose novu porciju uzvitlanog robertehowardovskog power/ heavy metala. Ako dobro razumem, ovo je delom snimljeno 2001. godine a za finalnu verziju albuma dodati su novi vokali i gitara. Kako god, ovo je pošten, pržački konanovski hevi metal koji se loži na melodično, visoko pevanje i energične gitare. Normalni ljudi se upišavaju od smeha dok ovo slušaju a mi uživamo jer rifčine, plus bubnjarska kanonada plus ovakvo pevanje gađaju direktno u centar za SLAST u mozgu:

https://cauldronborn1.bandcamp.com/album/legacy-of-atlantean-kings

Za kraj evo nečeg što nije metal ali jeste metalu blisko. Leila Abdul-Rauf iz Vastum i Amber Asylum (i… drugih bendova) snimila je četvrti solo album i Phantasiai je izvrsna kombinacija ambijentalnih/ dron kompozicija sa blago bliskoistočno intoniranim temama. Ne treba ni da objašnjavam da su dron muzika, ali i sintisajzerska muzika u poslednje vreme, bliski ekstremnom metalu ali Leila ovde nije samo slupala procesiju dungeon synth kompozicija na Kasio sintu iz samoposluge. Muzika ovde je „duboka“ i veličanstvena, odlično producirana i snažna a Leilino pevanje je pogotovo moćan element. Fantastično:

https://cycliclaw.bandcamp.com/album/phantasiai

Film: Los Muertos

Pogledao sam Los Muertos, drugi celovečernji film argentinskog režisera po imenu Lisandro Alonso, snimljen 2004. godine,  a koji se vodi i kao centralni deo njegove labave trilogije o „usamljenom čoveku“ kome prethodi La Libertad iz 2001, a za njim sledi i Liverpool iz 2008. Alonso je na sebe privukao solidnu pažnju sa La Libertad, koji je prikazan na Kanskom festivalu u selekciji Un Certain Regard što se bavi filmovima snimljenim na, recimo, dugačiji način, pa je Los Muertos, nastao tri godine kasnije jedan vrlo naglašeno sveden, skoro do parodije spor i odmeren arthouse film, urađen i uz izvesnu produkcijsku podršku što je došla iz Francuske, koji me je, moram priznati, malo i podsetio koliko je snimanje u stilu koji neobično podseća na Dogme 95 doktrinu – mač sa dve oštrice. Ili u ovom slučaju, naoštrena mačeta koja je jedan od centralnih motiva u filmu.

Alonso ne spada u „zvanične“ Dogme 95 stvaraoce ali ako bismo išli redom, Los Muertos ispunjava veliku većinu zahteva sa znamenitog spiska. To da je autor potpisao sebe i ekipu na kraju je svakako prestup, ali ovo pravilo Dogme je kršio i sam Von Trier praktično od samog starta. Drugde, film ima muziku samo na odjavnoj špici što je skoro pa po pravilima (jer, da je SVE po pravilima, odjavne špice ne bi ni bilo), ali možda je najveće odstupanje od Dogme izvrstan rad kamere za koji je bio odgovoran Cobi Migliora i gde, mada u filmu nema veštačkog svetla, svakako imamo korišćenje stativa i manipulaciju sočivima za jedan od najimpreisvnijih pojedinačlnih elemenata filma. Drugi izvanredno impresivan element je zvuk koji je sniman „na lokaciji“, bez foley room dosnimavanja, ali je snimljen savršeno i miksovan fantastično za jednu hipnotičku taspiseriju zvuka džungle što okružuje gledaoca skoro sve vreme.

Los Muertos je, da bude jasno, izuzetno snimljen film, sa besprekornim kadriranjem i hvatanjem „akcije“ koja se u filmu vidi tako da se istovremeno dobije snažan naturalistički naboj ali i vrhunski artizam koji uspeva da pronađe likovnost u dugačkim, nominalno veoma banalnim scenama hodanja, veslanja, jedenja ili pijenja, lakih radova priručnim alatom… Snimljen duboko u argentinskoj provinciji, Los Muertos koristi mizanscen džungle i siromašnih naselja na rečnim ostrvima da postigne jednu skoro mitološku dimenziju u svom kazivanju. Ovo je film sa vrlo malo dijaloga – a i to malo što ima je sasvim banalno i izgovaraju ga uglavnom naturščici – a čiji je „narativ“ putovanje, uglavnom lišeno tradicionalnih dramskih tropa, čija se simbolika pronalazi upravo u toj ispražnjenosti od „događaja“ i reflektuje sa samih, prirodnih „kulisa“. Šuma je ovde simbol koliko i čista likovna slika isprepletanog granja i senki koje one kreiraju blokirajući sunčevu svetlost – ovo film praktično manifestno podcrtava dugačkom prvom scenom gde nemo kretanje kamere kroz scenu u džungli i, čini se beskrajne, krošnje drveća i igre svetla (i sočiva kamere koje se ne fokusira na sve planove jednako) hipnotiše gledaoca koliko i hor zrikavaca, tako da tragovi nasilja koje mu pogled skoro slučajno okrzne deluju praktično artistički – kao što je simbol i voda, kako ona kojom se glavni junak umiva i kvasi kosu da se odbrani od sunca, tako i ona koja ga, kada nađe čamac, vodi sporo ali sigurno, ka njegovom cilju.

Lisandro Alonso je vrlo svestan da radi sa odličnim kamermanima i njegov film zaista gotovo fetišistički snima okruženje. Smena ruralnog, veoma siromašnog, ali ipak civilizovanog okruženja sa početka i divlje prirode u drugoj polovini filma je intenzivna a sa njom se i glavni junak „razmotava“ pred gledaocem, pretvarajući se iz bića „društva“ (on na početku funkcioniše u zajednici, bavi se zanatom, učestvuje u trgovinskoj razmeni) u biće prirode, sa minimalnim tehnološkim pomagalima na raspolaganju i jednim surovim survivalističkim nastupom.

Film je, video sam to na nekoliko mesta, kod gledalaca sa raznih strana izazvao poređenja sa Konradom i njegovim Srcem tame, ali ovo je i pomalo površna paralela, jer je Los Muertos zapravo direktnija polemika ili makar varijacija na zajednički uzor – Homerovu Odiseju. Naravno, ovo je u neku ruku kontra-odiseja, kao što je bilo i Srce tame, sa glavnim junakom koji se ne vraća svojoj ženi već ćerki i koji ne dolazi iz rata već iz zatvora.   

Argentino Vargas je ime protagoniste ali i glavnog glumca, naturščika izuzetno upečatljive pojave, koji na početku filma izlazi iz zatvora posle kazne odslužene za ubistva. U jednom uzgrednom razgovoru oko polovine filma pominje se da je ubio svoju braću ali na to on samo kaže „ne sećam se, davno je bilo, idem dalje“ i ovo kontekstualizuje scenu sa početka za koju smo ionako intuitivno znali da je flešbek*ali i, donekle, baca gledaoca na krivi trag u pogledu traženja dubljeg karaktera u Vargasu.  

* koji bi, ako neko i dalje vodi evidenciju, i sam bio zabranjen u okviru pravila Dogme 95, pogotovo sa mrtvim telima koja krše tačku šest

Da bude sasvim jasno, njega on neće naći – Alonso, uprkos onome što je pre neku godinu pisao, recimo, Marko Pandurović, nije zainteresovan da nam prikazuje unutrašnji život bilo koga, ponajmanje protagoniste koji je pre svega delatna figura, čovek sa jasnom voljom, jednostavnom agendom i jednom preduzimljivom energijom. Njegove scene u kojima Vargas komunicira sa drugim ljudima su urađene vrlo veristički, sa elegancijom čoveka koji ne samo da voli i poštuje naturščike već koji razume i ume da sažme život u provinciji i u priličnom siromaštvu, sa ljudima koji verovatno i jesu drvodelje i prodavci, u radnjama, dvorištima sa živinom i kučićima, te kućama koje nemaju tekuću vodu već sveprisutne plastične kanistere, kasnije i kućom koja je samo puno najlonskh pokrivki zakačenih za grede.

No, Alonso nije zainteresovan ni da nam priča o ovim ljudima niti će oni pričati o sebi – Vargas pri kraju filma vodi razgovor sa dečakom koji se bavi stolarijom i mora praktično da mu čupa iz usta odgovore na pitanja je li posao dobar i da li se okej plaća. Ovo nije socijalna drama već pre svega portret „usamljenog čoveka“ koji se bolje vidi na pozadini gde su kontrastirane mikrozajednice i divljina.

Sam Vargas u filmu sve što radi – radi stopostotno, i kada jede i kada pije, i kad vesla, i kada jebe i kada mačetom seče i okresuje veliku granu da je koristi kao alatku, i kada nalazi gnezdo divljih pčela, zapali vatru i zaštićen dimom izvadi gomilu saća iz njihove košnice. Ovo su sve scene snimljene bez žurbe, iz jednog kadra, sa glavnim junakom koji ZAISTA radi sve što lik u filmu radi, preduzimljivo, spretno, bez suvišnih pokreta, sa jednom dominantnom „tehničkom“ inteligencijom koja nema interesovanja za diskurs i teoretisanje već se ovaploćuje u čistoj primeni. Ovde bi se svakako mogla razvijati dalja teorija o tome kakav je ZAPRAVO Vargas čovek, sa svojih malo reči i, reklo bi se, manifestnim odbijanjem refleksije, je li ZBOG TOGA on ubica ili su to dve sasvim odvojene crte njegove ličnosti, ali ovo je svakako krivi trag i Los Muertos je film koji apsolutno sa sebe otresa višak filozofije i analize.

Što svakako treba ceniti jer se film, kao i njegov protagonist postvaruje isključivo kroz akciju – čin snimanja i montiranja ovih scena je ono što je „kreiranje“ ovog filma trebalo da iznedri, ovde nema dubljeg značenja, čak ni poziva na potragu za njim, sem potvrde kroz akciju koja je elegantna, efikasna i daje rezultate po sebi.

Što je sve lepo, no uvek treba biti i malo sumnjičav prema umetnosti koja sebi stavlja u zadatak da prenosi nefiltriranu stvarnost. Naravno da je „uokvirivanje stvarnosti“ legitiman umetnički postupak, koji može da pruži izvrsne, jelte, estetske rezultate, ali Los Muertos je film koji svakako pada u zamku svoje fascinacije „zanatom“ odnosno tehničkom izvrsnošću rada koja se, čini se, nudi kao krajnja vrednost. Što, naravno, nema zaista veze sa umetnošću u smislu stvaranja vrednosti. Los Muertos, kao i svoj protagonista, pruža scene i kadrove savršeno kadrirane i izvedene u svojim radnjama, ali baš kada se gledalac zapita „dobro, ali je li to sve?“, on na to nema drugi odgovor sem da ubije životinju pred kamerom.

Scena u kojoj Vargas ubija a zatim od droba čisti kozu je apsolutno perfektna u tehničkom smislu, potpuno fascinantan prikaz savršenog zanatskog umeća glavnog junaka koji ne samo da život oduzima brzo i efikasno već i životinju čisti od utrobe poput vrhunskog poznavaoca kozje anatomije, bacajući creva i druge organe preko ivice čamca i brišući trbušnu duplju krpom namočenom u reci. Ali ta je scena i podsećanje na to da umetnost, kada prezre svoju ART-ificijelnost i u potrazi za ART-izmom mora da posegne za „stvarnim“, ume da izgubi svoju duhovnu dimenziju i grubo, pa čak i glupo, nam podmeće „realno“ kao umetnički sadržaj.

Razume se da je ovo i svojevrsna subverzija – mislili ste da gledate čoveka koji GLUMI da ubija, gledajte sada čoveka kako UBIJA – ali, ponovo, ona samo podseća da autor filma zapravo nema šta da kaže – niti to želi – i da se nada da će „stvarnost“ govoriti umesto njega. Ovo dalje rekontekstualizuje sve dugačke kadrove koje smo pre toga videli, sve te naoko beskrajne scene u kojima kamera snima zemlju, oblake ili reku duže nego što se išta na planu te pozadine događa. Alonso nam, mislili smo, daje prostor za kontemplaciju, ali Alonso, ispostavlja se, ne želi da mi kontempliramo jer se u njegovom filmu ne radi „zaista“ o bilo čemu što zahteva reflektovanje, analizu ili kontempliranje. Njegove scene su žive i potentne KADA se dešavaju, i kada se završe, one nemaju dalja značenja niti simbolike koje treba povezati u jedno semiotičko tkanje filma. Kada se u poslednjem kadru kamera spusti do figurice koja, svojim položajem na zemlji podseća na telo dečaka koje smo videli u flešbeku na početku filma, ovo je skoro pa parodičan gest ka „zatvaranju kruga“, udica za publiku koja misli da ovde i dalje treba naći neko značenje.

Njega, kao i Odisejeve Penelope, u ovom filmu na kraju – decidno nema, a Los Muertos je fascinantan mada, za moj ukus, umetnički faličan film koji ne mogu da zaista preporučim na ime njegove konfuzije u pogledu toga koliko umetnost treba da bude „iskrena“ i odustajanja od umetničkog postupka na ime vrhunskog zanatstva. Naravno, ono što vidimo jeste često vrhunski zanat, ali film, na kraju, treba da ima hrabrosti da nešto i kaže.

Pročitani stripovi: Karmen

Pročitao sam Karmen, veoma lepo nacrtani i veoma lični rad španskog crtača i scenariste, ali pre svega  crtača po imenu Guillem March. Karmen je, koliko sam u stanju da kažem, Marchov prvi zaista samostalni rad gde je sve napisao i nacrtao sam (pri kolorisanju je imao pomoć od momka po imenu Tony Lopez). Ovo je strip nastajao tokom pet godina, dok je autor radio na drugim evropskim ali i američkim projektima, a objavljen je za belgijski Dupuis prošle godine u formi dva albuma. Za razliku od velike većine savremenih evropskih stripova koje čitam u Engleskim prevodima, Karmen je dobila i papirnu verziju u SAD, sa digitalnim objavljivanjem putem Europe Comics inicijative početkom godine u dva albuma, ali zatim i sa digitalnim ali i papirnim izdanjem za Image Comics koje je išlo u pet delova između Marta i Jula ove godine.

Evropski autori vrlo retko dobijaju ovakav tretman u Americi, no, March je jedan od onih retkih Evropljana koji imaju paralelne i uspešne karijere sa obe strane Atlantika. Ovaj autor je sa Majorke i tokom godina je, kako i njegova zvanična biografija kaže, postao ilustrator koji radi maltene sve, od mangi, preko evropskih do američkih stripova, od ilustracija za dečije knjige do erotike. U Evropi March objavljuje uglavnom za Dupuis, a notabilni radovi su mu Monika (sa belgijskom scenaristkinjom Thilde Barboni) – koji je dobio i američko izdanje u publikaciji Titan Comics – i The Dream (aka Jude) koji je pisao iskusni Belgijanac Jean Dufaux. U Americi, pak, March je poznat pre svega po radu za DC i tamo je ekstenzivno radio najpre na stripovima vezanim za Betmena (Batman, Batman and Robin, Talon, The Joker, Batman Eternal), ali i Harley Quinn, Catwoman, Gotham City Sirens… Marchov distinktni, upečatljivi (i, da, erotični) stil i efikasan, brz rad obezbedili su mu puno posla za ovog izdavača ali, vidimo, i tu retku čast da mu autorski serijal koji je po mnogim elementima tipično evropski strip, bude objavljen za Image Comics.

March je crtač starog kova; kako i sam za sebe kaže, on radi na tradicionalan način, olovkom, na papiru, voli i da sam koloriše svoje radove i u njima se zaista vidi jedan ličan pristup, jedna ne samo strast nego i autentična ljubav kako za medijum tako i za likove. U Karmen je ovo posebno vidljivo jer je, kako rekosmo, strip nastajao pola decenije i u pitanju je, jasno, jedna intimna, lična priča koja i pored svojih fantastičarskih elemenata, te filozofske dimenzije, vrlo očigledno zahvata duboko u stvarni život i iz njega grabi mnogo detalja koji je oživljavaju, čine autentičnijom i uokviruju pomenute filozofske sadržaje na jedan prijemčiv način.

Američka promocija Karmen, pošto pričamo o državi koja zaista nikako da se otrese svog puritanskog nasleđa, udarila je dosta jak akcenat na „erotski“ element ovog stripa. Karmen se tamo reklamira kao fantazijski i erotski rad, što, da budemo fer, nije sasvim bez vraga. Ne znam koji su tačno Marchovi uzori bili u vreme kada je odrastao, ali već čitajući stripove koje je radio za DC sam bio prilično siguran da je Milo Manara jedan od umetnika koji su formatirali njegova interesovanja i senzibilitet. Utoliko, i Karmen ima tu dimenziju začudnog i snolikog fantastičarskog sadržaja izmešanu sa erotičnim, čulnim ženama koje provode dobar deo narativa bez odeće ili sa vrlo malo odeće na sebi (a gde ih ova druga varijanta čini, jelte, još erotičnijim).

No, treba biti jasan, Karmen NIJE erotski strip, naprotiv, ovo je strip koji se decidno ne bavi seksom iako je jedna od njegovih centralnih tema upravo ljubav između muškarca i žene i to jedna jaka, PRAVA ljubav koja traje godinama i decenijama i buja čak i kada oni koji su zaljubljeni sebi ne priznaju da su zaljubljeni. Utoliko, u Karmen nema seksa jer su likovi ili isuviše mladi za njega ili, kada više nisu mladi, imaju socijalne barijere koje ih sprečavaju da ga, jelte, uprazne, a umesto toga ima priče o seksu, neverstvima i slično. Ovde nema čak ni masturbacije mada ima priče o njoj no, valjda je za Amerikance i to dovoljno da strip vide prevashodno kao erotski rad – uz, svakako, činjenicu da je protagonistkinja Catalina dobar deo stripa gola.

Pričam o ovome jer se Karmen zapravo bavi mnogo težom temom nego što njegova erotsko-fantastička reklama sugeriše i video sam američke prikaze prve epizode za Image koji su bili šokirani pa i neprijatno iznenađeni činjenicom da u njoj gledamo glavnu junakinju kako izvršava samoubistvo. Utoliko, da bi bilo jasno: Karmen je strip koji se prevashodno bavi istraživanjem zašto socijalno neuklopljene jedinke dižu ruku na sebe, kakve to neposredne efekte ima na njihovo okruženje i tome šta je bilo posle.

Posle? Šta uopšte može da se dešava nakon što protagonistkinja umre iskrvarivši u kupatilu stana na Majorci koji deli sa dosadnom cimerkom? Well, upravo tu na scenu stupa titularna Karmen. Pošto je ovo, rekosmo, i fantastička priča i ona se bavi ne baš zagrobnim životom ali formom postojanja neposredno i nekoliko sati nakon smrti. Karmen je neka vrsta futurističkog anđela, ali manje sakralnog bića a više birokrate koji radi za komplikovanu onostranu administraciju što upravlja transferom duša u taj, jelte, zagrobni život. Karmen sama kaže da nema raja niti pakla, sve njene koleginice-anđeli su karijerni birokrati koji „izveštaje“ o dušama preminulih pišu forme radi i šalju dalje, prema Bogu koji, očigledno nije preterano zainteresovan za detalje sve dok sistem radi, a samu Karmen od drugih razlikuje to da se ona autentično brine za preminule koji su joj dodeljeni i oko njih se izrazito trudi, pomažući im ne samo da tranzicija bude manje stresna već, u retkim slučajevima, da dođu do neke vrste pomirenja pa i iskupljenja za stvari koje su pogrešno radili za prošlog života.

March ovde pažljivo pleše na ivici brijača, trudeći se da nam ne da mnogo sistematičnih detalja o zagrobnom životu i Bogu jer bi to stripu oduzelo na snazi metafore koju formira kroz narativ, prekrivajući sve logorejičnom ličnošću same Karmen koja je neka vrsta nepoćudnog službenika što voli posao koji radi i smatra ga važnim ali prezire obezljuđeni sistem unutar kog se taj posao obavlja. Karmen će tako pokojnoj Katalini objasniti da „greh“ ne postoji i da su to izmislili sami ljudi, kao i da je utemeljen nekakav sistem reinkarnacije, ali ovo su samo detaljčići između frivolnih opservacija i sarkastičnih komentara i širu sliku čitalac nikada neće zaista dobiti.

A što nije ni potrebno jer se strip prevashodno bavi Catalinom i njenim odnosom sa Xiscom, njenim drugom iz detinjstva sa kojim do duboko u dvadesete godine ima neprekidni odnos prijateljstva ispod kog se krije ocean erotske žudnje. Catalina i Xisco su u neku ruku i nerazdvojni iako on stalno ima neke druge devojke a kojima je često i neveran, mada ne sa Catalinom. March se ovde trudi da iz jednog – za popularnu kulturu nestandardnog – odnosa dvoje ljudi izvuče romantičnu komponentu potrebnu za narativ ovog stripa a da izbegne da se sudari sa toksičnim motivima koji bi ovde mogli da budu obrađivani. Na kraju krajeva, pričamo o ženi koja je socijalno neuklopljena, moguće i sa nedijagnostikovanim mentalnim problemima – u najmanju ruku depresijom koja je na kraju i dovede do samoubistva – ali i muškarcu koji je zaista cool i simpatičan ali koji ne zna šta hoće i u tom procesu kvari život i sebi i sebi bliskima…

Karmen je, na kraju, prilično ljubak i romantičan narativ i March se ovde služi vrlo standardnim narativnim formatom u kome pokojna protagonistkinja reevaluira svoj dotadašnji (i, jelte, okončani) život iz zagrobne perspektive a uz pomoć anđela koji joj pruža kontekst vječnosti i autor je, kao i sama protagonistkinja, sasvim svestan da se radi o reciklaži nečega što publika već dobro zna iz literature, filmova, stripova drugih autora, pa se neki notabilni pop-artefakti ovde i otvoreno citiraju.

I pošto svi znaju kako se ovakve priče završavaju – i upravo takav kraj i dobijamo – pitanje je samo koliko je March spretan pripovedač da u poznat i predvidiv narativ udahne dovoljno svežine i živosti da nam njegovih stošezdeset i kusur strana budu prijatne.

Ne bude to loše, mada je Karmen i primer stripa koji bi izrazito profitirao od agresivnijeg uredničkog rada. Ovo je priča što je mogla da stane na tri puta manje stranica i da ne izgubi ništa od svojih poenti ili karakterizacija. March je, radeći kao kompletan autor, ovde sebi pustio na volju i vidi se koliko je uživao crtajući table na kojima se ništa značajno za priču ne dešava već samo gledamo Catalinu kako „oseća“ začudnost zagrobnog života u kome može da leti ako veruje da može da leti ili da prolazi kroz zidove ako u to veruje.

S druge strane, količina teksta koju strip nudi je povelika u scenama u kojima ima dijaloga i utisak je da March možda malo i previše „objašnjava“ stvari čitaocu iako su stvari često dovoljno jasne i bez teksta. Da ne budem preoštar, sama Karmen je simpatičan lik i njene replike su kul, pa mi je možda i bilo žao da je na kraju ona iskorišćena pre svega kao literarna alatka a ne kao punokrvan, trodimenzionalni lik kakav strip kao da pokušava da od nje napravi, ali se usput malo izgubi.

Generalno, tempo pripovedanja jeste malo neobičan, sa smenjivanjem stranica koje su natrpane tekstom i stranica na kojima nema nikakvog teksta i Karmen jeste mogao da bude čvršće i disciplinovanije pripovedan rad.

Ono gde nemam nikakve zamerke je Marchov crtež koji je ovde, kako rekoh, rađen sa mnogo ne samo strasti nego i ljubavi. Od panorama Majorke koje su fantastične i pune karaktera – tu dolazimo do te lične komponente stripa – preko karakterizacije same Cataline – jedne prilično obične devojke koja provodi strip gola i ne pretvara se u pin-ap – preko same Karmen i njenih koleginica koje su veličanstveno začudne i, pa, generalno veličanstvene, pa sve do interesantne organizacije tabli, uspelih dekompresija i smelih ali efikasnih osmišljavanja putanja čitaočevog pogleda preko stranica, March je ovo očigledno radio natenane, promišljeno i uz želju da ni jednu tablu ne pusti u štampu pre nego što njome bude zadovoljan u potpunosti. Rezultat je strip koji zaista tokom celog trajanja izgleda vrhunski vitalno i toplo sa brojnim briljantnim idejama u kompoziciji, koloru, lejautu.

Dakle, ne pričamo o potpuno savršenom radu, ali Karmen jeste strip koji nudi mnogo toga prijemčivog: ličan, iskren glas, zanimljivu temu i nepatetičnu romantiku, te izvrstan crtež. Mislim da ovo svakako vredi nešto truda pa, ako ste za, evo Imageovog izdanja na Comixologyju.