Pročitani stripovi: Commanders in Crisis

S obzirom da se Imageov maksi serijal Commanders in Crisis bliži završnici, napravio sam svestan napor, da ne kažem ŽRTVU i pročitao prvih devet brojeva nečega što je zapravo redak primer klasičnog superherojskog stripa u portfoliju Image Comics. Ova firma, osnovana od strane Marvelovih crtačkih zvezda sa kraja osamdesetih godina jeste svoje temelje postavila duboko u superherojskoj, jelte, kaljuzi i veliki deo njihovog autputa tokom devedesetih godina odnosio se na superherojske radove koji su bili modernizovani i „ekstremizovani“ za publiku kojoj su korporativne superherojske ikone delovale pomalo ustajalo i zastarelo, ali se u ovom stoleću Image pozicionirao kao, kako ja to često volim da kažem, „novi Vertigo“ sa grananjem u raznim žanrovskim smerovima i proizvodnjom stripova za „mlade odrasle osobe“ i, hajde, možda i starije odrasle osobe, pokrivajući daleko širi spektar tema, senzibiliteta itd. Tako da smo došli do situacije da su superheroji u poslednjih deset godina uspeli da zauzmu veoma suverenu poziciju u kulturi glavnog toka a da istovremeno jedan od najvećih američkih izdavača stripa svoje probijanje do mejnstrima (ne zaboravimo da su po Imageovim stripovima urađene brojne televizijske serije) bazira na diversifikaciji kataloga i gađanju veoma različitih populacija čitalaca.

Ovo sve u zbiru daje fenomen da je Image postao neka vrsta pribežišta superherojskim autorima koji, umorni od žrvnja korporacijskog stripa gde rade sa tuđim likovima starim decenijama, dolaze u veliku nezavisnu firmu gde mogu da prave autorske stripove koji su – skoro po pravilu – drugih žanrova. Brubaker se bavi krimićima i špijunažom, Remender raznim formama naučne fantastike, Fraction seksualnim, jelte, kriminalom i koječime drugim

U tom smislu, činjenica da je prvi rad scenariste Stevea Orlanda po prestanku njegovog ugovora sa DC-jem, Commanders in Crisis, dvanaestodelna superherojska priča koja se hvata u koštac sa onim „najtvrđim“ superherojskim konceptom – multiverzalnom krizom – mora privući pažnju. Orlando je i ranije pisao stripove za Image (Undertow, Crude itd.) ali to su bili sajd-gigovi, kako to već ljudi rade kada su pod ugovorom za Marvel ili DC, no, u prošlogodišnjoj frtutmi oko reorganizacije DC-ja nekako je došlo do toga da ovaj prilično cenjeni scenarista mlađe generacije ne dobije nikakvu krštenu pažnju pa se sve završilo time da je čovek pokrenuo sopstveni superherojski strip na Imageu, kao i da je već napisao nekoliko one-shotova za Marvel, i bez sumnje mu se smeši i neki tekući serijal tamo, ako ga bude želeo.

Orlando je neko ko je tokom poslednjih pola decenije privukao dosta pažnje i pozitivnih kritika na sebe radom za DC, prelazeći sa serijala na serijal i beležeći gigove i na Betmenu, i na Supermenu i na Vandr Vumenu (Justice League of America…), ali i sa ličnijim pečatom koji je ostavio na Martian Manhunteru i Midnighteru. Notabilno, Gerard Way ga je regrutovao da sa njim radi Milk Wars, a koji je bio krosover između Young Animal i DC likova i ovim radom je Orlando pokazao da je scenarista koji ima ambicije da razmišlja „izvan kutije“ i bavi se konceptima koji idu u smeru postmodernih razmatranja sada već osamdesetogodišnjeg žanra.

Što je dobro i poželjno jer je i fakat da je postojala opasnost da korporacijski izdavač Orlanda stereotipizira kao svog „biseksualnog“ scenaristu koga će gurati u prve redove, tutkajući mu zastavu u boji duge u ruke kad god se povede priča o „diverzitetu“. Orlando je svakako skrenuo pažnju na sebe tretiranjem manjinskih seksualnih orijentacija kroz svoj rad na Midnighteru, ali njega nikako ne treba svesti na „LQBTQI itd.“ scenaristu kome je ovo jedina tema i interesovanje.

Commanders in Crisis, koji je sa izlaženjem počeo Oktobra prošle godine je, da odmah bude jasno, strip u kome je prisustvo gej likova podrazumevano. Gej superheroji, uostalom, nisu više nikakva egzotika pa činjenica da je jedan od članova tima Crisis Command ne samo gej već i prvi gej američki predsednik naprosto očekivana. Ima ovde još gej likova, ali Commanders in Crisis je strip posvećen reprezentaciji u značajno širem smislu, sa ostalim likovima koji su, recimo, prva crna žena koja je bila predsednica SAD, prvi latino (odnosno, jelte, latinx) muškarac koji je bio predsednik SAD itd. Sad se konzervativniji među nama pitaju kakav je to svet Orlando smislio u kome su se ovako naređali američki predsednici iz manjinskih grupa, ali u pitanju i nije svet već pregršt svetova – multiverzum.

Orlando je, naime, za svoj veliki post-DC rad za Image odlučio da kreira „crisis“ narativ, dakle neku vrstu varijacije na DC-jeve (često multiverzalne) krosovere u kojima se likovi iz raznih stripova istog izdavača, neretko i iz različitih univerzuma, spajaju u naporu da odbrane čitavo postojanje od nezamislivo velike pretnje. Kod DC-ja je ovo praktično just another day in the office, ali raditi ovako nešto sa creator owned likovima je sasvim drugi par opanaka. Nedavno sam pisao o – takođe Imageovom – serijalu Crossover koji je namerio da radi baš ovo isto, samo se bacajući u još više „meta“ smeru (krosover iz naslova je između „stripova“ i „realnosti“) i ambiciozno dobijajući saglasnosti brojnih autora da se njihovi postojeći likovi iskoriste za ovaj strip. Commanders in Crisis je sa jedne strane klasičniji narativ, bez tako intenzivne „meta“ komponente, ali je i složeniji jer se Orlando ovde bavi značajno „filozofskijim“ pitanjima, propitujući, između ostalog, ulogu superheroja u savremenom društvu, snagu koncepata i ideja i njihovo kontrastiranje sa akcijom u funkciji društvene evolucije itd. Video sam blurbove koji ukazuju da bi na Commanders in Crisis trebalo pažnju da obrate ljubitelji Granta Morrisona i ovo, makar na nekom prvom nivou, nije pogrešno. Ovo je mnogo manje strip o superherojskom pesničenju i kinematskoj akciji, a znatno više o superherojima koji stoje i pričaju jedni sa drugima, pokušavajući da pronađu svoje mesto u koordinatnom, jelte, sistemu konfuzije.

Orlando svakako ima intrigantne ideje i Commanders in Crisis je pun zanimljivih koncepata koji kontekstualizuju „krizu“ kojoj čitalac svedoči u realnom vremenu. Multiverzum je u ovom stripu stvaran i opipljiv koncept, sa glavnim junacima koji su na „ovu“ Zemlju došli iz različitih univerzuma – gde su bili predsednici SAD – dobili supermoći i sada su zaštitnici ove planete i čitavog „ovog“ kosmosa, ali ulozi se odmah podižu kada saznamo da je „ovo“, zapravo, poslednji preživeli univerzum. „Kosmička sepsa“ je koncept koji se pojavio u svakom od ostalih univerzuma i – reklo bi se, zbog toga što je inteligentni život neka vrsta bolesti koja narušava savršenstvo kosmosa – uništio ih sve do ovog poslednjeg. Sada su naši junaci pripadnici tima Crisis Command koji se bori protiv raznoraznih zločinaca opremljenim moćima ili futurističkom tehnologijom (neki i dolaze iz budućnosti), ali stalno jednim okom pogleduju u nebo, pribojavajući se prvih najava da ono poprima purpurnu boju koja prethodi uništenju univerzuma.

Ovo je dobar koncept za „krizu“, a Orlando ima još mnogo dobrih ideja – jedan od ključnih elemenata zapleta prve priče u ovom stripu je ubistvo „lika“ koji je zapravo ideja, oživotvoren koncept, i pokušaju protagonista da ne samo razreše slučaj već i da ožive osobu koja je otelotvorenje empatije, bez koje će se ljudsko društvo samo od sebe raspasti u buktanju milion malih, tribalnih ratova. Ako to nije dovoljno, tu je i član kongresa SAD koji predlaže zakon o američkoj individualnosti po kome će SAD kao federalna država prestati da postoje a individualne države će se ujedinjavati po sopstvenom nahođenju. Pitate ima li klonova? Naravno da ima i klonova.

Nije potrebno imati odbranjen master-rad iz superherojštine pa pomisliti kako je ovo zapravo možda i previše „koncepta“ za strip koji treba da ispriča svoju priču u svega dvanaest (doduše malčice dužih) epizoda. Kada se još radi o stripu u kome su čitaocu svi likovi novi – iako su etablirani u svetu u kome se priča događa – nije neko iznenađenje da Orlando i njegov koautor italijanski crtač Davide Tinto  ne rade sve stvari podjednako dobro. Ako bih morao da dam dijagnozu u jednoj rečenici rekao bih da je Orlando mnogo zainteresovaniji da postavlja koncepte i pusti likove da o njima pričaju, nego što je spreman da onda konsekvence tih koncepata razradi kroz akciju.

Akcije, zapravo, ima srazmerno malo i Tinto u ovih devet brojeva koji su do sada izašli ima priliku da nacrta svega tri ili četiri akcione scene. Ovo je mnogo više strip o superherojima koji promišljaju i diskutuju o tome šta je svrhovitost njihovog postojanja, koje su konsekvence njihovog činjenja (ili nečinjenja) u perspektivi vječnosti (koje im, po svemu sudeći, i nije mnogo ostalo), da bi na kraju davali snažne proklamacije poput „ako smo tu da štitimo status kvo, moramo da budemo bolji!“ Nije da ovo nisu inspirativne teme za razmišljanje, ali u stripu ih ima mnogo i, kako već rekoh, Orlando je nešto srećniji kada postavlja pitanja nego kada traži odgovore. Jedan veliki odgovor, recimo, na to kako „vaskrsnuti“ empatiju jednom kad je ubijena podrazumeva odlazak u poseban univerzum (koji nije deo odumirućeg multiverzuma na isti način kao „običan“ univerzum) u kome se rađaju koncepti da bi se istražilo kako se ti koncepti kasnije ovaploćuju (i otelotvoruju) na „Zemlji“. Spoznaja do koje jedan od likova, Frontier, dolazi, je katarzična i inspirativna – ideja sama za sebe nema formu, ona formu stiče kroz našu akciju – ali, nagađate, ovo se NE pretače u simbolički potentno prikazan čin nekakve ultimativne akcije koju bi naši junaci preduzeli.

Tu je svakako prva vidljiva tačka razdvajanja između Orlanda i Morrisona čiji je gotovo fetišistički odnos prema superherojskom stripu zaslužan za to da Škot vrlo retko (ne i nikada, jelte) upada u zamku suvog filozofiranja. U Morrisonovim stripovima se ideje praktično uvek otelovljuju kroz akciju i to često likovno izuzetno upečatljivu, upravo dajući konceptu formu kakvu strip, jedinstveno, može da iznese. Orlando je, u kontrastu sa tim, u ovom stripu značajno više orijentisan na priču, odnosno pričanje likova i dugačke ekspozitorne i ekplanatorne monologe i dijaloge. Nisu oni nužno loši, sami za sebe, ali svakako opterećuju tempo pripovedanja i zapravo umanjuju prostor za karakterizaciju.

A koji je možda i od najvećeg značaja u stripu gde treba da prihvatimo da imamo posla sa veoma ikoničkim superherojima – koji su nam sasvim novi. Orlando je svakako išao na onaj osećaj adolescenta koji je u ruke gotovo slučajno uzeo ko zna koju epizodu nekog DC-jevog krosovera iz osamdesetih ili devedesetih i, iako ne zna detalje o priči i likovima, ponesen je tim opipljivim uzbuđenjem. No, razlika je u tome da čak i dete ima NEKAKAV maglovit koncept Supermena, Betmena, Fleša itd., a da mi odrasli, koji smo ih čitali u mnogo varijanti, nemamo toliki problem što je njihova karakterizacija u krosoverima po pravilu svedena samo na emanaciju snažne herojske aure i junačke proklamacije, jer je njihov portret u našoj svesti sklopljen iz nebrojenih epizoda što smo čitali tokom decenija, poznajući ih i u mnogim drugim konceptima, intimnim trenucima, momentima sumnje, humorističkim situacijama.

Naravno, Commanders in Crisis ne može da se osloni na ovu osmotsku „predigru“ za svoju krizu pa se skroman rad na karakterizaciji, za moj račun, dosta oseća. U jednoj od kasnijih epizoda se jedan od multiverzalnih heroja sreće sa domaćim, „homegrown“ herojem koji mu direktno spočita da ovaj nema isti odnos sa „ovom“ Zemljom kao neko ko je na njoj rođen i za nju se prirodno bori i da su im, po definiciji, prioriteti u borbi drugačiji. Ovo je zanimljiva koncepcija, kao i sve druge koje je Orlando izmaštao, ali ni sa njom se ne odlazi predaleko u filozofskoj analizi i sve se nekako svede na jednu transparentnu socijalnu kritiku o tome da oni koji tvrde da se bore za zajednicu treba tu zajednicu prvo da poznaju. Ne nevažna poruka, da se ne shvatimo pogrešno, ali strip naprosto ne isplaćuje te visoke filozofske uloge koje Orlando pravi.

Makar su mu heroji obdareni zanimljivim moćima (i konceptima), ako nemaju MNOGO karaktera i ovde imamo sjajnu kombinaciju pseudonauke i pseudomagije koja nije ni kempi imitacija srebrnodobnih senzibiliteta niti direktno aludiranje na postojeće DC-jeve likove (kao što smo, recimo, imali u Stormwatch/ The Authority na prelasku milenijuma). Jedan od protagonista je supermoćni „borbeni hirurg“, drugi je neka vrsta supermenovskog arhetipa ali je snažan samo onoliko koliko ljudi veruju da je snažan, treća žena ima moć da promeni svet izmišljajući novu reč – ali samo na dvadesetčetiri časa – četvrta je „kvantna boginja“ itd. Opet, i ovde mi na pamet pada da poređenje sa Morrisonom gubi iz vida da je Morrison stalno u dijalogu sa samim medijumom, da se njegovo raspoređivanje likova situacija, slika i koncepata vodi pravilima obrednog i magijskog, a da Orlando ima sasvim odvojene slojeve koji se nezavisno bave „meta“ diskusijom žanra, nezavisno samim likovima, nezavisno zapletom itd. Hoću reći, Commanders in Crisis je u dobroj meri kao nekoliko stripova u jednom koji nisu uvek u idealnoj literarnoj harmoniji.

Za Tintoa sam video poređenja sa Johnom Byrneom i Georgeom Perezom ali moram da priznam da mi je to zazvučalo bizarno. Tinto ima svoj jasno izgrađen i osoben stil i ovakva poređenja mi deluju kao napor da se superherojskoj publici legitimiše crtač koji OČIGLEDNO ne pokušava da radi u klasičnom superherojskom ključu. Jer kako Orlandov scenario nije klasična „kriza“, tako ni Tintov crtež nije pokušaj imitacije Perezovih ili Byrneovih ikoničkih radova. Od dizajna kostima pa do dinamike pojedinačnih kadrova, Tinto najpre pravi jednu „indie“ intoniranu varijaciju na superherojštinu, sa likovima koji imaju mnogo širi spektar telesne građe i, uostalom, frizura, nego što je standard. Najvažnije od svega, njegovo pripovedanje je mnogo kondenzovanije od tipične superherojske materije a što je u skladu sa stripom koji ipak mnogo više voli da priča nego da se bije.

Moram da priznam da me Commanders in Crisis nije sasvim osvojio i da je ovo serijal koji, ulazeći u poslednju četvrtinu ima višak zapleta i koncepata a manjak udica da mene, čitaoca, veže bilo za likove bilo za svet. Jasnije rečeno: niti osećam urgentnost krize koju tekst sugeriše, niti me zaista zabole organ za empatiju za bilo kog od likova. Naravno, nije to neuobičajena reakcija na „crisis“ stripove, ja sam tradicionalno težak svat za pripovesti koji imaju nula karakterizacije i koncepcije u višku, ali Commanders in Crisis je svakako imao prostora – radeći izvan etabliranih strip-univerzuma – da stvari uradi radikalno drugačije. Šteta je što nije, ali opet, kritike diljem interneta su uglavnom povoljne pa se možda radi samo o tome da sam isuviše star i ogorčen za ovakve stvari. U svakom slučaju, ovo je serijal vredan da se proveri a još nije kasno da se uključite pre nego što se krajem leta završi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s