Film: Nippon Konchūki aka The Insect Woman

Pogledao sam Nippon Konchūki odnosno The Insect Woman, kako je ovaj film poznatiji u internacionalnom kontekstu, veoma cenjeni japanski novotalasni film iz 1963. godine. Iako i japanski naslov – koji bi se doslovno mogao prevesti kao „japanske entomološke hronike“ – referira na insekte, „žena-insekt“ iz međunarodnog naslova je metaforična i radi se, da bude jasno, ne o nekakvom kaiđu-spektaklu već o izuzetno potentnoj socijalnoj drami koja je naredne, 1964. godine bila zapažena na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu a fantastična Sachiko Hidari je tom prilikom dobila i Srebrnog medveda kao najbolja glumica u festivalskoj konkurenciji.*

*te je godine i naša Mira Stupica imala jednu malu ulogu u jednom nemačko-jugoslovenskom filmu prikazanom na Festivalu

Shōhei Imamura, režiser ovog filma i jedan od autora scenarije je, naravno, jedna od stožernih figura japanskog novog talasa. Život od prodaje cigareta na crnoj berzi posle japanske kapitulacije u Drugom svetskom ratu (Imamura je 1945. godine napunio devetnaest), i sudbinska projekcija Kurosawinog Rashomona kojoj je prisustvovao mogu se prepoznati kao najznačajniji uticaji na njegova interesovanja ali i pristup pravljenju filma. Shimamura je studirao Istoriju ali se više, kažu, bavio političkim aktivizmom nego učenjem. Ipak, diplomirao je a onda se bacio glavačke u svet filma, prvo kao asistent Yasujiru Ozuu, japanskoj režiserskoj veličini još iz ere nemog filma, od koga je – ističući da se sa Ozuom nije slagao u pogledima – ipak pokupio svoj trejdmark fokus na partikularnosti japanskog savremenog društva. Nastavio je kao asistent Yuzou Kawashimi, sa kojim je i napisao veliki hit Bakumatsu taiyōden iz 1957. godine, a što mu je nesumnjivo utrlo put do osvajanja autorske pozicije. Svoj prvi film Imamura režiraće već naredne godine, gde je demonstrirao poseban pristup režiji i obradi tema, a koji mu nije doneo mnogo simpatija na strani studija što je od koautora scenarija za uspešnu komediju nastavio da traži lakše, zabavnije filmove, pa je Imamura narednih par godina morao da balansira između svojih interesovanja i argatovanja na seriji komedija u kojima naprosto nije mogao da izrazi ono što je želeo.

Međutim, film iz 1961. godine, Buta to gunkan (Svinje i bojni brodovi) odjeknuo je kao bomba jer je Imamura ne samo pogodio temu već i vreme što su rezonirali sa velikim protestima iz 1960. godine u kojima se tražilo okončanje američke kontrole Japana (iako je okupacija zvanično okončana 1952, u Japanu je naširoko bilo rašireno – ne sasvim neutemeljeno – uverenje da SAD ekonomski ograničavaju ostrvsku naciju). Imamura je u ovom filmu imao jakuze, prostitutke, silovanja od strane američkih vojnika i mada je osvojio Plavu vrpcu kao film godine u Japanu, studio Nikkatsu je bio zaplašen da Imamura ide prejako i prebrzo pa mu sledeće dve godine nije bilo omogućeno da snima.

No, kada se vratio u bioskope 1963. godine, to je bilo remek delom: The Insect Woman je film koji je u velikoj meri definisao japanski novi talas i bio najava za seriju kritičkih, često satiričnih, pseudodokumentarnih a kasnije i dokumentarnih filmova u kojima će režiser secirati japansku stvarnost, japanski mentalitet, japansku tradiciju i modernizaciju društva, često držeći kameru vrlo blizu tla (da ne kažemo dna) i pokazujući kako oni na margini žive u društvu koje se sa jedne strane ubrzano menja a sa druge održava u životu strukture koje i na margini osiguravaju raslojavanje i krvavu borbu za opstanak.

Naravno, najpoznatiji Imamurini filmovi doći će kasnije, i on je jedini japanski režiser do danas koji je dobio dve zlatne palme za svoje filmove, a prvi od kojih je bila nova verzija Balade o Narajami iz 1987. godine, jedan istovremeno odmeren, elegantan a brutalan film o nečemu što je deo tradicije ali ga to ne čini manje zastrašujućim.

The Insect Woman je, pak, lepršaviji film – snimljen, uostalom, dvadeset godina ranije, posle dvogodišnjeg posta – i prikazuje Imamuru u karakteristično britkom izdanju sa filmom koji je prava toboganska vožnja kroz scene i situacije tokom svoja dva sata trajanja a koji, iznenađujuće, ne ostavlja utisak fragmentiranosti ili užurbanosti. Imamura proleće kroz skoro pola stoleća života svoje protagonistkinje Tomé Matsuki, prikazujući bez gubljenja koraka koliko će se zemlja i društvo u Japanu promeniti između 1918. i 1961, demonstrirajući neverovatno lak rukopis kojim tretira ne samo te velike društvene promene već i vrlo ozbiljne i teške lične teme, kreirajući priču što je većinu vremena izuzetno naturalistička, sa samo povremenim elegantnim izletima u artističke (i satiričke) scene kreirane oko stop-kadrova.

The Insect Woman je, nažalost, i veoma aktuelan film za naš današnji trenutak jer se on u velikoj meri bavi onim što bismo danas nazvali zajedničkim terminom „seksualno nasilje“. Imamura je već tretirao silovanje kao snažan motiv u prethodnom filmu ali The Insect Woman je naglašeno slojevit i naglašeno složeniji narativ koji prikazuje različita lica seksualnog nasilja nad ženama, kao ne incidenata vezanih za strast ili lokalizovane socijalne fenomene, već kao deo same strukture društva, kako bi se to danas reklo, „kulture silovanja“ koja je tu da održi tradicionalne strukture moći na čijem vrhu su uglavnom, jelte muškarci.

No, Imamura nije značajan samo zato što razobličava nešto što danas znamo da je istina – da je nasilje koje žena trpi u nekom životnom dobu često samo nastavak nasilja koje je trpela i u prethodnim dobima – već i jer je udario jaku kontru tradicionalnom prikazu žena koje trpe nasilje, poglavito legendarnom japanskom režiseru starije generacije Kenjiju Mizoguchiju koji je kroz svoje filmove iskristalisao jedan model žene-heroine koja trpi iskušenja i žrtvuje se, demonstrirajući time svoju imanentnu plemenitost. Mizoguchijeva heroina-mučenica je doživljavana praktično kao ideal u jednom periodu i time je Imamurino preokretanje svega naopačke toliko značajno i toliko doprinelo – možda i više nego njegova dinamična, britka režija – percepciji toga da je novi talas nešto zaista suštinski novo i drugačije.

Vrlo konkretno – kako film sugeriše i naslovom i prvom scenom u kojoj se buba vidi kako tvrdoglavo hoda preko nanosa zemlje, ni ne pokušavajući da izabere pametniju putanju – kod Imamure je nasilje, uključujući seksualno, PRE SVEGA seksualno, ne incident, već sastavni deo života, a žene koje ga trpe nisu idealizovane martirke koje uzdišu, mole se i pronalaze apstraktnu snagu u sebi da preteknu*, već igračice koje su na možda najteži način naučile da je sve to igra moći i da u njoj one i same imaju deo te moći.

*Naprotiv, kada protagonistkinja flertuje sa religijom u ovim filmu to je rađeno u izrazito satiričnom ključu

Utoliko, iako po jeziku sa kojim barata Imamura ne asocira na Brehta, njegovo nimalo patvoreno shvatanje položaja u kome se osobe sa socijalnog dna nalaze jeste brehtovsko po suštini. Imamura je, ako tako možemo da kažemo, brehtovski solidaran čak i kada njegov film, zapravo pokazuje onu staru da nasilje rađa nasilje i da će eksploatisani postati eksploatator onda kada mu se ukaže prilika, kada malo bolje nauči igru i osvoji – što bi moj bivši kolega Sekula rekao „na pičku“ – dovoljno moći da može i sam da diktira neka od pravila.

Utoliko, protagonistkinja Tomé Matsuki rođena je u siromaštvu i u provinciji, od strane majke kojoj nije naročito bilo stalo do ćerke – da ne pominjemo da se ne zna baš najtačnije ni ko je otac – prvi ljubavnik joj je bio poočim, jedan jednostavni, radišni seljanin koji, UPRKOS tome da ga u filmu gledamo kako povaljuje i usvojenu ćerku pa posle i NJENU ćerku, zapravo biva jedna od retkih pozitivnih figura, čovek koji nudi podršku kada je potrebna i nikada ne napušta porodicu do koje mu je stalo. Tomé dalje prolazi kroz prvo za selo uobičajene faze praktično prodavanja devojke za ženidbu – a što propada zahvajujući njenom temperamentu – pa onda kroz rad u fabrici gde rat ali i njen libido komplikuju sve, da bi na kraju završila u gradu kao prvo guvernanta, zatim prostitutka a onda i madam.

Narativ o životu Tomé Matsuki je pričan ne samo brzo i neverovatno slojevito, serijom praktično polaroida koji savršeno, bez trunke praznog hoda ili teatralnosti prikazuju ključne scene njenog razvoja i odrastanja, već i na višem nivou prikazuje i evoluciju japanskog društva, njegovu urbanizaciju, poraz u ratu, život pod okupacijom, pa onda i onaj u ranoj demokratiji nacije koja je krenula da sebe ponovo gradi. Iako se film bavi izrazito mračnim temama, on ima i jednu suptilnu satiričnu crtu – Tomé sama u jednoj sceni iznenađeno i malo uvređeno kaže da je ovo danas demokratija – iako radi u strogo zabranjenoj privrednoj grani i prepire se oko toga koliko se para dobija za prostituisanje.

Najveći poklon koji Tomé dobija od Imamure kao scenariste i režisera je to da ona nije prikazana kao žrtva već kao neko ko preživljava. I to ne na jedan patetičan, nikako na jedan idealizovan način kako to, nažalost, neretko ume da bude slučaj u „woke“ pričama o ženama koje preživljavaju nasilje. Ovo uostalom ne bi bilo korisno za Tomé ali ni za priču jer je poenta metafore o „ženi insektu“ ta da je nasilje socijalni problem i da Tomé, kao deo društva ima deo svoje odgovornosti da ga spreči. Ona to, nagađate, ne čini, naprotiv, ulazeći u igru čim dobije mrvu moći, drukajući one iznad sebe, kasnije eksploatišući one ispod sebe, i napredujući na socijalnoj lestvici na ime pomanjkanja skrupula i skrivanja iza hinjene solidarnosti. Utoliko, Tomé nije heroina kakvu priželjkujemo ali APSOLUTNO jeste heroina kakva nam je potrebna iako je ne zaslužujemo, žena koju Imamura nikada neće poniziti prikazujući je kao žrtvu, ali kojoj neće dopustiti da pobegne od činjenice da je često – saučesnik.

Čak i u sopstvenoj ekspoataciji – Tomé ne zaobilazi ni onaj najgori momenat u kome muškarca koji je prvo bio njen sugar-daddy pa se posle prebacio i na njenu ćerku jer mu je mlađe, dakako, slađe, prvo najstrašnije narani govnima –PREVASHODNO iz ljubomore – i obeća mu da će da mu uništi život, da bismo ih kasnije videli kako zajedno jedu i diskutuju o tome kako ona da mu pomogne da on svoje odnose sa njenom ćerkom izgladi. Imamura ovde savršeno rukuje ekstremno kompleksnom materijom i kombinacijom motiva i karakterizacija, prikazujući koliko su odnosi nesrazmerne moći u društvu zapravo nepravični ali koliko ih likovi prihvataju kao prosto zadate vrednosti iz kojih moraju da izvuku ono najbolje što mogu. Iako film nimalo uzdržano kritikuje samu Tomé i pokazuje je kao nedvosmislenog krivca za perpeturianje ciklusa nasilja i eksploatacije koji, eto, stižu i njenu ćerku, on se ni u jednom trenutku ne postavlja na neku moralno superiornu poziciju iznad nje, stalno pokazujući da je umetnost jedno a da je svakodnevni život nešto drugo i da u ovom drugom zapravo stalno razmišljate kako ćete platiti svoj sledeći obrok.

Žene u ovom filmu su ili prostitutke ili radnice na farmi, neke su i jedno i drugo, jedna je udata za američkog oficira pa opet završi kao prostitutka – ali one nikada nisu patetične žrtve koje treba žaliti već naprotiv, jasna i očigledna radnička klasa koja nema ni onaj marksistički prpleterski glamur oličen u tehnološkim sredstvima za proizvodnju. Ovo su žene čija su sredstva za rad doslovno njihova tela – i u jednom sasvim jasnom i genijalnom povlačenju linije spajanja, ta tela se jednako koriste za rad na farmi i za rad u bordelu ili na telefonu – i Imamura ovde besprekorno barata i psihološkim portretima ali i širom društvenom analizom da spoji ono što danas levičarski autori često ne umeju da prepoznaju kao deo istog kontinuuma eksploatacije i pobune: klasu i rod.

No, pravi genij ovog filma je svakako u tome kako njegov autor, krijući se iza (svakako satirično intonirane) objektivnosti jedne, jelte, „entomološke“ hronike odnosno studije, uspeva da pregršt teških tema – od pomenutog seksualnog nasilja, preko japanske kapitulacije u Drugom svetskom ratu, eksploatacije radnika na selu, prostitucije, eksploatacije radnika u gradovima, korupcije, ilegalne prostitucije i rada na ulici u kome je žena ženi, jelte, vučica – obradi lako, sa puno duha (nikako i ismevanja) besprekorno prelećući iz brutalnog naturalizma u savršeno koreografisane satirične minijature stop-kadrova. The Insect Woman nema nužno (pseudo)dokumentarnu formu koju će Imamura kasnije istraživati, ali uspeva da kroz svoju zaslepljujuće brzu montažu i opsesivnu pažnju za svaki detalj u svakoj od mikro-scena koje je snimio, pred gledaoca iznese grandioznu a nenametljivu cikličnu, ponavljajuću strukturu nasilja i eksploatacije u društvu gde su, u skladu sa onom Ničeovom, robovi više nego spremni da porobe sami sebe kada u blizini nema gospodara. Ovo se postiže neprebrojnim savršenim – prirodnim a opet do u zarez perfektno vođenim – dijalozima, besprekornim psihološkim portretima zapravo povelikog ansambla u kome likovi, iako ih viđamo na po svega nekoliko minuta imaju neophodne dubine i slojeve, i njihove interakcije su sažimanja čitavih društvenih prevrata (npr. odnos Tomé i njene Madam, ali i odnos Tomé i njene ćerke, i odnos njih obadve sa zajedničkim sugar daddy likom, Karasawom, koji bi po prirodi stvari morao da nam bude odvratan ali čak i on je trodimenzionalno ljudsko biće sa autentičnim emocijama i povremeno simpatičnim momentima), konačno izvanrednom glumom.

Sachiko Hidari ovde suvereno dominira ansamblom i njena izvedba u kojoj je gledamo u ogromnom broju scena što spajaju više od tri decenije života je fantastična, ali svi glumci su izvrsni, sa besprekornom facijalnom mimikom i karakterom koji i Madam i Karasawu čine životnim i uverljivim. Jitsuko Yoshimura koja će naredne godine glumiti u Onibabi ovde igra ćerku protagonistkinje i njena je uloga, možda i najteža jer treba da priđe najbliže prototipu „žrtve“ – dakle žene koja trpi i žrtvuje se i u patnji pronalazi transcendenciju – a da ne padne u mizogučijevski kliše, plus da na kraju, i to sa vrlo malo pojavljivanja pred kamerom, pokaže pragmatičnost i otškrine vrata kojima se može otići novim putem. The Insect Woman se završava u blatu, to je tačno, ali ne bez nade, naprotiv, zatvarajući krug na topao i optimističan ali ne i patetičan način. Patrijarhat – struktura moći ali i praksa eksploatacije koju ovo podrazumeva – je u ovom filmu osvetljen sa mnogo strana ali njegovo finale je dato u ruke isključivo ženama koje uprkos nominalnoj „slabosti“ demonstriraju moć da ne možda celo društvo, ali njegovu mikro-ćeliju u kojoj žive učine ravnopravnijom i solidarnijom. Pa, malo li je?