Jazz Nedeljom: Gruntfest and Gilman-Opalsky: Improvisations for the End of Time

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Gruntfest and Gilman-Opalsky: Improvisations for the End of Time je vrlo pretenciozan naslov albuma, ali ako imate čime da poduprete tu pretencioznost, onda se i ne radi o pretencioznosti već, jednostavno, o jakom, moćnom iskazu koji se SLUŠA. I to iz sve snage. Improvisations for the End of Time je baš takav album – dakle, moćan, iskazujući, ali, kad ga stvarno preslušate, i razoružavajuće nepretenciozan iako se zaista radi o kolekciji eksplozivnih improvizacija koje na neke načine zaista obeležavaju kraj vremena. Barem, jelte, ličnog vremena.

Šta se hoće reći? Najpre to da je John Gruntfest najbolji alt saksofonista za koga nikada niste čuli. Ne verujete? Pa, evo, John Gruntfest je muzičar sa praktično suludom radnom biografijom koja seže DALEKO u sedamdesete godine prošlog veka. Njegova prva dva albuma, Live at Pangea 1 & 2 su 1977. godine bila izglasana za albume godine u magazinu Cadence, kultnoj oregonskoj publikaciji koja je pokrivala pre svega improvizovanu muziku. Vodio je različite free jazz postave (notabilno Raven Free Orchestra tokom tri decenije), svirao na Berlinskom zidu kada su ga rušili, bio član živih postava Tuxedomoon i Snakefinger. Kao muzičar, organizator i generalno aktivista na sceni San Franciska zaslužan je za mnogo događaja koji su tamo organizovani ali i za beskompromisno levičarsku liniju koja se provlači kroz avangardnu muziku ovog kraja decenijama unatrag. Privržen revolucionarnim idejama stare škole, Gruntfest je, kako kažu, iskombinovao uticaje raznih radikalnih mislilaca i stvaralaca sa raznih strana sveta, od Charlesa Ivesa do Johna Coltranea, od Bude do Marksa, od Eme Goldman do Gija Debora, od Volta Vitmena do Artoa. Kao i svaki pošteni old school levičar, Gruntfest ima ozbiljnu istoriju rada u poeziji i radikalnom teatru a pre nekoliko godina spojio je poeziju, muziku, slikarstvo i levičarsku politiku u projektu Future Che koji je, pogotovo za američke standarde, vrlo naglašeno išao u smeru slavljenja komunizma otelotvorenog u figuri Čea Gevare.

Da je Gruntfest radikalan i aktivistički nastrojen decenijama unazad vidi se i po omotu ovog albuma koji sadrži fotografiju njegovog manifesta otkucanog na mašini 1982. godine. Ova poruka Americi deluje kao nešto što biste danas pročitali na redditu od strane kakvog napaljenog mladog internet-aktiviste rešenog da Americi sve saspe u lice, i kako je boli đoka za klimatske promene, i kako je na laganu smrt osudila južnu hemisferu i kako „hipokriziju naziva istinom“ i kako „potiskuje nežnost i seksualnost u ime morala“ i kako čini svireposti u ime svojih „izama“ i sve tako. Videti da četrdesetak godina nizvodno ovaj manifest zvuči sasvim savremeno je koliko podsećanje da levičari stalno pričaju jedno isto toliko i žalosna čeklista problema koji za sve to vreme nisu, rekli bi se, ni počeli da se rešavaju.

Gruntfest je, međutim, i MNOGO dobar saksofonista i nepretencioznost o kojoj pričamo i pored, reklo bi se OGROMNE pretencioznosti koju donose naziv ovog albuma i manifest na njegovom omotu dolazi najpre iz same muzike koja je, pa, okretna, ekonomična, puna života, sjajnih ideja i dinamične interakcije između izvrsnih muzičara a sve to spakovano u kratke, eksplozivne komade gotovo pankerske svedenosti koji ne dopuštaju da se u svirku uvuče ta neka highbrow avangardna kontemplativnost ili eksperimentatorsko fetišizovanje sitnih detalja zbog kojih se izgubi osećaj za celinu.

Gruntfestovi saborci na ovom albumu su bubnjar Richard Gilman-Opalsky i tenor saksofonistkinja (a zapravo slikarka, plesačica i mnogo toga dugog) Megan Bierman koja gostuje na nekoliko pesama. Pozabavimo se prvo Gilman-Opalskym koji je i sam neka vrsta renesansne ličnosti. Ako pogledate njegov profil na All About Jazz videćete skoro uobičajenu, svakako vrlo impresivnu biografiju free jazz bubnjara koji je počeo da svira sa osam ili devet godina na bubnjevima brendiranim The Animalom iz Muppet Showa što su mu ih roditelju kupili, zatim vežbao sa lokalnim jazz bubnjarem po imenu Joe (kome nikada nije saznao prezime) a koji ga je naučio da čita note i terao ga da svira pre svega po pedovima umesto na pravom bubnju da bi razvio osećaj. Gilman-Opalsky je godinama svirao u raznim džez postavama u Njujorku da bi sada bio stanovnik Čikaga gde na Univerzitetu Ilinois predaje političku filozofiju. Ozbiljno. Opalsky je brutalni marksista koji je napisao šest knjiga sa naslovima poput The Communism of Love: An Inquiry into the Poverty of Exchange Value ili Riotous Epistemology: Imaginary Power, Art, and Insurrection ili Spectacular Capitalism: Guy Debord and the Practice of Radical Philosophy. Mislim, kada vidite njegove akademske kredencijale zapitate se kada taj čovek stiže još i da svira bubnjeve a kada čujete Improvisations for the End of Time zapitate se kada DOĐAVOLA Gilman-Opalsky stiže da toliko piše o komunizmu kad svira OVAKO dobro.

Jasno je da je interesovanje za radikalne leve politike, ali i za umetničke i aktivističke pokrete njima naklonjene prirodna spona između dvojice muzičara, no ovo nikako ne bi garantovalo i da će njih dvojica praviti dobru muziku. Ispostavlja se, međutim da je Improvisations for the End of Time kolekcija izvrsnih improvizacija na kojoj ova dva džezera sviraju lako, brzo, duhovito, energično i sa mnogo duše. Sav taj komunististički diskurs kome su skloni je i dalje prisutan, da se razumemo, ali je predstavljen nepretenciozno, duhovito, na momente na ivici parodije, šaljući jednostavne, pankerske poruke uz muziku koja je lepršava i zabavna. Recimo, pesma koja album otvara – Fascists Get Better As Corpses – bi u izvedbi nekog mladog, napaljenog garažnog hardcore punk benda verovatno bila abrazivna provala buke i mržnje. Gruntfest i Gilman-Opalsky, pak, opaljuju sedemdesetsedam sekundi dugačku anarhičnu ali melodičnu, dinamičnu improvizaciju koja svoju poruku plasira istovremeno i kao šalu ali i kao referencu na antifašističku borbu iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Već naredni komad, Cosmic Curveball 1 je vrlo melodična, poletna tema koja se sa mnogo autoriteta prizemljuje u tradicionalnom džez zvuku, mašući krilima i polećući tek toliko da ne zaboravimo da ovi ljudi improvizuju iz sve snage.

Ima na albumu još dosta tih lepih, čak i nežnih tema; Gruntfest je zaista briljantan saksofonista sa mnogo mašte i koliko god mu politika bila radikalna, toliko mu je umetnost čista i sasvim sklona da kreira momente skoro naivne lepote. Abstractions Without Lyrics je još  jedan ovakav komad recimo, kao i drugi delovi Cosmic Curveball, no, osnovna karakteristika ovog albuma je da su improvizacije ekstremno kratke i to je bez sumnje bila programska, metaideja na kojoj je on nastao. Muzičari ovde sebe, dakle, teraju da se izraze u vrlo kompaktnim, gotovo skiciranim formatima gde ima mesta za jednu temu i njenu razradu, jednu ideju i njene varijacije i, naravno, za razliku od drugih improv albuma gde su kompozicije duže ili su pesme nastale editovanjem dugačke improvizovane svirke i izbacivanjem manje zanimljivih delova,  Improvisations for the End of Time je vrlo posvećen tom svom kreativnom ograničenju, terajući muzičare da stalno budu efikasni, da se nikada ne zaustavljaju, da, kao ajkule za koje kažu da će se ugušiti ako prestanu da plivaju, stalno hitaju napred i pesme završavaju čim postane jasno da bi sledeći ton, sledeći udarac u bubanj bili puko ponavljanje nečeg što se već čulo.

Gruntfest ima pored već pomenute liričnosti i svoju abrazivniju stranu i mada album nije baziran na ekstremnim volumenima i izduvavanju, njegova svirka je često distorzirana, bučna, u nekim pesmama i sasvim perkusionistički nastrojena sa denflovanjem tonova i pretvaranjem zvuka saksofona u skoro čistu teksturu. No, on je uvek izvanredno maštovit a da pesme istovremeno nisu samo pačvork nepovezanih motiva i eksperimenata. Čak i kompozicija naslovljena Failed Experiment 1 je 57 sekundi odlično vođenog narativa koji kaže sve što ima za manje od minut i skloni se sa puta da dođe nešto drugo. Riff in Search of a Drum Solo je još jedna demonstracija fantastičnog Gruntfestovog osećaja za temu, melodiju ali i energično, vrlo vitalno izvođenje. Drugde, jednostavne proklamacije poput All Things are a Manifestation of Mind (ili opsesivno ponavljanje rečenice o adiktivnoj prirodi tehnologije) deluju savršeno u svojoj naivnosti koja, oživljena živahnom svirkom slušaoca inspiriše da zapravo kontemplira o „poruci“.

Najvažniji element albuma je definitivno to kako se saksofonista i bubnjar savršeno razumeju i slažu u svirci, svirajući često nasuprot jedan drugom tako da muzika, iako svedena na uspele skice, ima i napetost i dinamiku i eksplozivna razrešenja. Ova dva čoveka, naravno, sviraju zajedno već decenijama, pa način na koji perfektno uklapaju fraziranje, volumen, način na koji bubnjar svira nešto sasvim drugo od saksofoniste a da zajedno njihove linije tvore logičnu, likovno zadovoljavajuću celinu demonstrira gotovo telepatsku komunikaciju među njima dvojicom već i podseća da se radi o ljudima kojima je improvizovanje ne samo način da se muzika obogati već de fakto polazna tačka u svemu što rade. Ovo sve impresionira i pre nego što vam kažem da je album snimljen – razdvojeno, odnosno da su prvo snimljeni saksofoni a da su onda fajlovi poslati u Čikago gde je Gilman-Opalsky preko svega nasnimio bubnjeve. Nije ovo prva „odložena“ improvizacija koju sam slušao (Derek Bailey i Han Bennink su to radili pre nekoliko decenija) ali je grdno impresivna.

Gilman-Opasky blista na čitavom albumu, sa zvukom koji je vrlo glasan i dopušta mu da i vrlo laganim udarcima proizvede fidbek koji muzici daje psihodeličnu elektroakustičku dimenziju, ali za ljubitelje virtuozne svirke svakako je tu solistička For the Beautiful Maestro Milford Graves koja za nepuna tri minuta pokazuje svu raskoš tehnike i improvizatorske filozofije bubnjara, ali i donosi uspeo omaž velikom prethodniku.

Kada se Biermanova uključi na pet kompozicija ovo je takođe savršeno. Tenoristkinja već ima iza sebe istoriju saradnje sa Gruntfestom i način na koji se njihovo improvizovanje prirodno uklapa je podsećanje na to koliko je ovaj veteran džez improvizacije rastao i evoluirao tokom decenija, zvučeći i u 2021. godini sveže i razigrano kao da su njih dvoje vršnjaci. Vrlo lepa harmonska istraživanja između dva instrumenta su mi, priznajem, razgorela glad da slušam ovo dvoje muzičara kako sviraju zajedno i u nekim dužim formama gde bi bilo više prostora za dalje eksploracije tona, teksture ali i harmonije.

Gruntfest je čovek koji sam za sebe kaže da ga prošlost praktično ne interesuje, da mu se skoro uopšte ne dopada ništa što je radio ranije, da je uvek zagledan unapred i traži nekakav novi način da materijalizuje muziku koju čuje u svojoj glavi. Ovo je, naravno, vrlo klasičan levičarski mentalitet, život u, kako se to nekada govorilo, revoluciji koja teče, no u slučaju čoveka koji je spojio Marksa i Budizam, poeziju i improvizaciju, komunizam i krljanje, konačno, i vrlo važno, beskompromisnu levičarsku ideju o važnosti pomaganja među ljudima sa smislom za humor koji ga uporno ne napušta, u tom slučaju moramo govoriti o unikatnoj pojavi od koje možemo – i treba – da učimo i na čisto umetničkom planu ali i na planu toga kako da se bude vredno ljudsko biće. Improvisations for the End of Time je tako jedna jeftina, nepretenciozna ali esencijalna lekcija iz života.

https://gruntfestandgilman-opalsky.bandcamp.com/album/improvisations-for-the-end-of-time

6 comments

  1. Thanks for the great review. I wanted you to know that John and my trio pieces on the album are also improvised. We have been improvising together for 21 years. So much fun and people always think they are written compositions. Lots of listening going on. Our trio album, The Greatest Little Big Band, Live at Hyde Street Studios is on my website meganbierman.com under Sound. Very insightful and enthusiastic review of this exciting music.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s