Pročitani stripovi: Wet Hot American Summer

Pročitao sam grafički roman Wet Hot American Summer koji je 2018. godine izdao BOOM! Studios. Zašto? Pa valjda su me letnja atmosfera i tropske vrućine u kombinaciji sa nefunkcionalnim klima-uređajem čijoj sam disfunkciji bio svakodnevno izložen doveli u pravo raspoloženje da se pozabavim ovim štivom, iako, da bude jasno, nemam nikakav odnos sa istoimenim filmom snimljenim početkom stoleća.

Wet Hot American Summer, film, je jedna od onih indie, jevrejskih komedija kakve se prave, ili su se pravile, čini mi se, isključivo za puštanje na festivalu Sundance (gde je ovaj film i debitovao januara 2001. godine), da bi posle skromne bioskopske distribucije imali dugačak, kultni život u vidu popunjavanja termina na kablovskim televizijama i, danas, na striming servisima raznih vrsta. Snimljen za malo para (manje od dva miliona dolara) i sa ekstremno skromnim komercijalnim „uspehom“, Wet Hot American Summer uživa i prilično slab odziv kritičara. Danas kada imamo agregatore skora ovo je još vidljivije – sa svega 38% na Rotten Tomatoes ovaj film definitivno u najboljem slučaju spada u kategoriju „kultnih“ komedija koje će se potezati u razgovorima kroz decenije iako se praktično niko ne seća da je ovo gledao u bioskopu.

Uprkos tome, ima ljudi kojima je ovo omiljeni film pa je i Netflix, u svom jurišu na market share kroz uvećanje sopstvene produkcije još pre šest godina uradio prikvel od osam epizoda (sa velikim delom originalnog kasta) a zatim, pre četiri godine i nastavak od još osam epizoda, koji pokazuje gde se šašavi likovi iz filma nalaze dekadu nakon okončanja te jedne letnje avanture iz 1981. godine.

Wet Hot American Summer, dakle, spada u danas još profitabilniji podžanr filmova čija su tema „osamdesete“, a koji je već počeo da buja početkom ovog veka. U konkretnim terminima, ovaj film se može svrstati još i u pod-podžanr komedija osamdesetih godina koje se događaju u letnjem kampu i kao takav smatra se omažem ili parodijom filmova tipa Little Darlings, Sleepaway Camp ili Meatballs. Koautor scenarija i režiser filma, David Wain (najpoznatiji po I Love You, Man iz 2009. godine) veli da je ideja filma bila da se kreira veliki ansambl likova koji će onda biti smešteni na jedan lokalitet i gde će priča biti strukturirana slično Nashvilleu ili Do the Right Thing, sa premeštanjem radnje sa mesta na mesto i kreiranjem priče iz pregršti manjih epizoda. Pošteno, mada, naravno… Ne treba ni reći da Wet Hot American Summer ne spada u istu kategoriju sa navedenim filmovima.

No, fakat je i da ova franšiza ne uspeva da umre pa je BOOM! Studios 2018. godine izbacio i grafički roman o kome danas pišemo a koji je takođe neka vrsta prikvela za originalni film. U ovom slučaju, događaji koje strip opisuje odvijaju se na početku letnje smene u kampu, nedelju dana posle otvaranja, da budemo precizni, i na taj način daju kontrast filmu koji je pratio događaje poslednjeg dana poslednje smene.

Kako rekoh, nemam nikakav odnos prema filmu ali sam strip uzeo da čitam jer je BOOM! za ovu priliku upecao Christophera Hastingsa da uradi scenario dok je crtež dat na staranje odličnom Noahu Hayesu. Ovaj drugi je jedan od crtača omladinskog serijala Goldie Vance koji je takođe izdavao BOOM! pre nego što je pivotirano na čistu prozu, a Christopher Hastings je jedan od onih autora prema kojima imam VRLO izgrađen odnos što se može opisati rečima „kuda god da Hastings ide, ja sledim“.

Hastingsa „mlađa“ publika zna kao kreatora i originalnog scenaristu Marvelovog intrigantnog serijala Gwenpool (zadnja korica Wet Hot American Summer, naravno, u razumljivom ali urnebesnom nepočinstvu pravi grešku i pripisuje Hastingsu Deadpoola), ali kao neko ko je čitao njegov originalni webcomic Doctor McNinja, spreman sam da pročitam bilo šta što ovaj čovek napiše, svestan da mu nadrealistična ali humanistička komedija od ruke ide na najprirodniji moguć način. Priča u kojoj gomila napaljenih tinejdžera treba da izigrava odrasle osobe i stara se o gomili „prave“ dece u letnjem kampu je svakako prigodan materijal za ovog autora.

Zaplet stripa Wet Hot American Summer je prilično jednostavan: prošla je prva nedelja rada kampa leta 1981. godine i klinci koji su došli tu da letuju već su poluludi a tinejdžeri koji tu provode leto kao ne-baš-vaspitači i tehničko osoblje su uspeli da im niko ne pogine za tih nedelju dana. Beth, upravnica kampa, iako svesna da je sve u svakom trenutku na milimetar od klizanja u kataklizmu, sebi dopušta trenutak predaha i dozvoljava svojim zaposlenima nagradno veće u obližnjem gradu. Naravno, boys will be boys a girls will be girls i osoblje kampa provodi divlje, pijano i bučno veče a što rezultira time da im sutra u kamp stiže inspekcija. Konkretno, inspektorka koja proverava je li kamp sanitetski i, jelte, generalno fizički bezbedan za decu koja u njemu treba da provedu nezaboravne trenutke, opuste se uz vršnjake, ali i nešto nauče, u startu je spremna da svaku, i najmanju sitnicu naduva u veliki problem i pripreti zatvaranjem kampa, ali, da bude jasno, za tim i nema potrebe. Kamp je u haosu, od zagađenog jezera u kome se deca kupaju, preko toaleta koji, kako se čini, nisu čišćeni od u najmanju ruku postanka sveta, pa do priručne apoteke u kojoj osoblje drži svoju duvku i, er, rekreativne tablete, čini se da su naši junaci osuđeni na osramoćenje i rani povratak kućama. Inspektorka ipak, i pored svoje ledene fasade, u grudima krije i nekakvo srce jer na kraju daje upravnici ultimatum: osoblje ima 24 sata da kamp dovede u prezentabilno, sanitetski ispravno stanje i ako se to dogodi, ona neće napisati preporuku za njegovo zatvaranje. Naši junaci sada imaju jedan dan da se od gomile razularenih adolescenata transformišu u efikasnu mašinu sklopljenu od odgovornih, disciplinovanih šrafčića koji će kamp dovesti u red…

Noah Hayes je odlično odabran crtač za ovu priču jer njegov karikaturalni, dinamični stil veoma odgovara priči što se bazira na avanturama neodgovornih, hormonima nabijenih tinejdžera. Čak i gegovi koji ne bi funkcionisali na filmu sa realističnim, jelte, likovima, ovde dobijaju pravu formu kroz Hayesov energični, dinamični rad gde table nosi često užurban, natrpan lejaut, ali strip ne pati od opterećujećeg tempa. Naprotiv, ovo je prilično brz, efikasan narativ u kome je jasno da „prave“ ljudske drame neće biti i priča se, kao i u filmu, na kraju bazira na ukrštanju mase malih narativa u kojima likovi imaju male razvojne lukove, neki od njih razvijaju i međusobne odnose (neki od njih i seksualne, jelte, međusobne odnose) a negde su u pitanju čisti apsurdistički gegovi. Recimo, podzaplet sa gomilom dece koja su se odmetnula u šumu i tamo uspostavila primitivnu (kanibalsku) zajednicu je prilično uspeo velikim delom na ime Hayesove veštine da decu crta u vrlo bestijalnim formama a da to deluje simpatično i slatko. Hastings decu što su ostala bez lekova za alergije kada je u panici čitava apoteka bačena u toalet ne bi li se od inspektorke sakrila pomalo nemedicinska priroda nekih „lekova“, piše simpatičnim, preteranim tonom dajući im komičnu egzistencijalnu dramu, a Hayes ih crta kao izvitoperene figure što kao da su ispale iz Muppet Showa.

Hastings je čovek sposoban da i u najapsurdističkijim postavkama nađe prostor da prikaže ranjivu ljudsku dušu i pravu emociju pa i ovde to promiče, pogotovo u epizodi vezanoj za upravnicu Beth i asocijalnog kuvara između kojih plane strast koju on kasnije pogrešno doživljava kao duboku emotivnu sponu a ona ga asertivno postavi na mesto ukazujući mu da je za nju ovo bilo samo korišćenje prilike da ima seksualni odnos i zadovolji bazične potrebe. Hastings izvrsno piše lik razočaranog asocijalnog incela koji je povređen, čak i pun resantimana ali se ne pretvara u čudovište.

Naravno, kako je ovaj strip komedija, njega svakako moramo ocenjivati najpre na ime toga koliko je smešan i mada je smeh individualna stvar i svako se smeje nečemu što sam vidi ili čuje, mislim da je fer reći da Hastings i Hayes na nekoliko mesta imaju momente izvrsnog komičnog tajminga i tipično ’80s komedije. Recimo, tu je čitav gross-out podzaplet sa klincima koji – zahvaljujući nehigijenskim toaletima u kampu – kenjaju u komšijskoj bašti profesora univerziteta koji od pozicije gneva gde je spreman da zove policiju dolazi do ne samo prihvatanja da su deca – deca, već i shvata da je stalni dotok prirodnog, jelte, đubriva, učinio čudo za njegov povrtnjak.

Pomenuti toalet je zvezda i jedne od vizuelno najupečatljivijih scena u kojoj momak što je rešio da ga očisti beži iz zagađenog enterijera proganjan smradom koji poprima praktično demonsku formu. Nije sav humor u ovom stripu skatološkog tipa, ali, u skladu sa onim što se radilo osamdesetih u ovoj vrsti filmova, dobar deo jeste vezan ili za skatologiju ili za seks. No, Hastingsov dobrohotni stil pisanja i Hayesov simpatični crtež znače da ništa od toga ne deluje neukusno, naprotiv, ovo su uspeli momenti gross-out komedije između za nijansu „visočijih“ komičnih koncepata kao što je podzaplet sa stepovanjem ili sa umetničkom radionicom čiji predvodnik u sebi pronalazi kapacitet da bude heroj moderne umetnosti.

U celini, Wet Hot American Summer, strip, nije neko obavezno štivo, posebno ako nemate nekakve lepe uspomene na film, ali je šarmantno, ekonomično, vrlo lepo nacrtano i, između gegova nabijeno jednom časnom i ljudskom ljubavlju prema likovima koji, iako često čine glupe stvari, nikada nisu puki pančlajn za šale. Ako ste, pak, neko ko ovaj film autentično voli , mislim da sebi apsolutno dugujete da strip pročitate. Evo ga ovde na Comixologyju.