Pročitani stripovi: Nathaniel Dusk II

Kako sam i obećao pišući o prvom miniserijalu, pročitao sam i drugi i poslednji DC-jev miniserijal centriran na tvrdog, muževnog privatnog detektiva u Njujorku tridesetih godina prošlog veka, Nathaniel Dusk II, ovog puta sa podnaslovom Apple Peddlers Die at Noon. Kao i u slučaju prvog miniserijala, i ovaj nastavak je danas nešto teže pronaći za čitanje, s obzirom da ga DC (još uvek) nije učinio dostupnim za kupovinu u digitalnoj formi a komplet koji spaja oba serijala je rasprodat. Ovo je svakako nepravda jer se, po mom mišljenju, radi o jednom od vrhunaca mid-80s produkcije velikog izdavača, pogotovo jer je u pitanju dah žanrovske svežine koji je ponudio autentičan i kvalitetan tvrdo kuvani krimić/ noir između sve te sve više visokokonceptualizovane superherojštine. Na kraju krajeva, Nathaniel Dusk II je izašao iste godine kada i monumentalni Crisis on Infinite Earths a samo godinu dana pre zbilja prevratničkih superherojskih radova poput Dark Knight Returns i Watchmen. U svakom slučaju, ako danas želite da čitate o prodavcu jabuka koji umire u podne, moraćete da se zadovoljite polovnim papirnim kopijama (ovde imate prve dve i četvrtu ali ne i treću… A TA JE NAJBOLJA… šalim se, sve su najbolje) ili da se valjate u kalu piraterije. No, za umetnost se valja malo i povaljati u blatu a ako ste voleli prvog Nathaniela Duska, Nathaniel Dusk II donosi isto to samo još sigurnije, uverljivije, estetski robusnije.

U opširnoj kolumni na kraju prve od četiri epizode ovog drugog miniserijala scenarista Don McGregor kaže da je ideju o agilnom prodavcu jabuka koji se ovim uličnim poslom na tvrdom asfaltu Njujorka bavi jer je bio igrač na berzi što je izgubio sve u legendarnom krahu berze na Vol stritu iz 1929. godine, dobio još pišući prvi miniserijal. Tada još nije znao zašto bi neko ovog lika hteo da ubije, ali mu je ta povezanost jedne šire socijalne koncepcije – vezane za konkretni istorijski trenutak – i karakterizacije lika kome se još nije znalo ime ali je njegov „can do“ duh već prosijavao kroz izmaglicu imaginacije, delovala potentno. Naravno, pitanje je bilo hoće li ikada biti drugog miniserijala Nathaniela Duska – kako McGregor kaže, privatni detektivi nemaju sjajnu istoriju što se tiče preživljavanja u ovom biznisu.

No, ispostavilo se da je prvi Nathaniel Dusk bio dovoljno uspešan. Nije se, naravno, radilo o HITU koji će ikako ugroziti Betmena ili Wonder Woman, ali McGregor sa dosta ponosa primećuje da prodaja jeste opala posle prvog broja – a kako je i slučaj sa svakim stripom jer prvi broj kupe svi kolekcionari kako bi ga kasnije, božezdravlje, prodali za veće pare – ali da je opet porasla sa trećim i da je sve u svemu ovaj strip ukazao da postoji dovoljno velika baza čitalaca koje interesuje tvrdo kuvani detektivski palp da bi kreiranje nastavka imalo smisla.

Pravo je zadovoljstvo čitati i kako je McGregor za potrebe nastavka uzeo u obzir veliki deo fidbeka koji je dobio od čitalaca ali i od kolega-scenarista (uključujući jednog, jelte, Harlana Ellisona) a koji se mahom ticao uverljivosti predstavljanja istorijske epohe, koncepata i pogotovo jezika koji je tada korišćen. Polovinom osamdesetih godina je period tridesetih, u kome se Nathaniel Dusk događa, bio udaljen svega pola veka a i činjenica je da je postojala vrlo solidna količina dostupne pop-kulturne građe u vidu što literature što kinematografije koja je mitologizovala (i eksploatisala) ovu eru, no činjenica je i da mi danas ipak zaboravljamo kako se živelo kada nismo u džepu nosili portal do sveukupnosti ljudskog znanja koje nam je dostupno sa dva pokreta prsta, pa mi je veoma prijalo da vidim kako McGregor opisuje pripreme i „research“ koji je radio za drugi serijal, a koji se mogu uporediti sa aktivnostima, jelte, pravog privatnog detektiva, koji obilazi teren, priča sa ljudima, postavlja pitanja, zapisuje, traži ljude koji znaju ljude koji možda znaju nešto o onome što njega zanima…

Rezultat je svakako da je Nathaniel Dusk II još uverljivija slika – žanrovski prelomljena, naravno – tridesetih godina prošlog veka u Njujorku, konkretno kasnog proleća i početka leta 1934. godine i strip koji veoma uspešno spaja socijalne i istorijske opservacije sa uzbudljivim scenama trilerske tenzije i katarzične, brutalne akcije. Naravno, za ovaj drugi serijal McGregor je uspeo da okupi isti, jelte, „bend“ pa je i ovo crtao izvanredni Gene Colan, preko olovki, a bez tuširanja, ga kolorisao Tom Ziuko a letering je radio John Constanza. Povrh svega, kada je McGregor pitao urednika, Dicka Giordana da li je ikako moguće da ovaj serijal bude rađen u šest epizoda, shvatajući da se, sav inspirisan i nabujao, prilično raspisao, ponuđeno mu je da Nathaniel Dusk II bude četvorodelni miniserijal ali sa dvostrukim brojem strana, gde će svaka epizoda imati 48 stranica stripa. Utoliko, Nathaniel Dusk II je jedan pravi grafički roman, pomalo artificijelno podeljen u četiri epizode, ali priča koja ima početak, sredinu i kraj i koja tokom svog podugačkog toka ima prostora da se pozabavi mnogim temama i priča svoj narativ slojevito, sa likovima koji će dobiti mesta da se razvijaju i menjaju.

Nathaniel Dusk II počinje mučnom scenom u kojoj privatni detektiv prisustvuje ekshumaciji tela devojčice koja je bila kidnapovana a zatim ubijena iako je njen bogati otac platio otkup, sa sve počiniocima koji u lisicama stoje čekajući da radnici pronađu leš, samo da na kraju ne pokažu nikakvo kajanje, i zapravo demonstriraju neku vrstu klasnog bunta. U ovoj vrlo uspeloj sceni dobijamo jasan predujam za ono što ćemo dalje čitati u ovom stripu: socijalni komentar koji je opor i više se bavi konstatovanjem da postoje protivrečnosti i problemi nego što nudi neka readymade rešenja, glavne likove koji se bave teškim i odgovornim poslom ali koji imaju i pregršt svojih ličnih, privatnih, porodičnih itd. problema, meteorološku komponentu priče u kojoj je vrućinčina što prekriva Njujork kasnog Juna 1934. godine i neka vrsta metafore za težak život ljudi koji su na ulici po prirodi svog posla, bez obzira sa koje se strane zakona nalaze. McGregor se ovde zbilja unosi u detalje i daje nam vrlo bogatu arabesku vremena i mesta na kome se priča odvija, sa sve trivijom (koja opet, ima i simboličke elemente) poput objašnjenja da su prvi klima-uređaji u SAD zapravo korišćeni u zabavnom parku na Koni Ajlendu, na vrhu toboganske konstrukcije koja imitira Alpe, kako bi narod koji se vozi toboganom na toj visini osetio, jelte,  „alpsku“ hladnoću.

Naravno, ovo ćemo dobiti isporučeno uz set-pis gde se sam Nathaniel bori protiv jednog od protivnika baš u zabavnom parku, baš na toboganskoj konstrukciji i ovo je samo jedna od ekstravagantnih scena koju su McGregor i Colan osmislili za ovu priliku.

Colanov crtež je, naravno, još intenzivniji, još snažniji nego prvi put sa Njujorkom koji je živ i ubedljiv ali ne i romantizovan – ovo su tridesete godine formatirane kroz vrućinu i saobraćajni haos u Njujorku, automobiliste koji se deru jedni na druge i voze protiv propisa da bi brže stigli na mesta gde su se zaputili, muškarce koji proklinju odela što su socijalno osuđeni da ih nose… Štaviše jedan od podzapleta se bavi upravo inicijativom, praktično protestom gomile muškaraca koji odlučuju da je isuviše vruće i da je vreme da kupaći kostimi za muškarce budu svedeni samo na gaćice. Apsurdnost u kojoj policija hapsi ove ljude iako se oko nje odvija borba na život i smrt je, svakako i humoristički intonirana ali ovo je samo da se malo „olakša“ atmosfera stripa koji je inače tradicionalno sumoran i pesimistički usmeren.

Zaplet koji ovde imamo je tipičan primer kriminalističkog noira koji na početku deluje jednostavno, više usmeren na istraživanje karaktera nego na nekakvo složeno pripovedanje, samo da bi prema kraju bio raspleten u nešto što ima neslućene razmere, naglašenu sociopolitičku komponentu, a što onda i samim likovima daje prostor da pokažu da imaju više od jedne dimenzije. Nećemo ga ovde prepričavati, ali McGregor i Colan imaju dovoljno prostora da stranice ovog stripa napune zanimljivim likovima, od nestandardne fam-fatal plavuše koja ima i više asertivnosti i manje eksploatativne erotike nego što biste očekivali, preko njenog muža koji ima veoma širok raspon karakterizacije, do matorih bogataša ispalih maltene direktno iz Chinatowna, ali i uličnih arhetipova koje smo viđali u prvom miniserijalu a ovde dobijaju prostora da rastu. Nathaniel Dusk ovde dobija i neku vrstu zastrašujućeg nemezisa, neprijatelja koji je formatiran u horor-ključu, profesionalnog ubicu sa Tomi-gan automatom i praktično nadljudskim/ slešerskim sposobnostima. Nekoliko sukoba koje Dusk ima sa njim su pisani i crtani sa još većim nivoom detalja nego što je to rađeno u prvom serijalu, sa Colanom koji ih pretvara u epske dvoboje što se na kraju završavaju jednako epski i, ako ste u ovaj strip ušli nadajući se tvrdoj, brutalnoj akciji u kojoj ima krvi, ali i mnogo istraživanja unutrašnjeg života, a vi ste stalno na ivici sedišta pitajući se kako će ovo naš junak preživeti – imate sreće. Već prvi set-pis, sa jednorogom (!!!) je veličanstven i prikazuje Colana u intenzivno moćnoj formi, a onaj sa parnim kupatilom u četvrtoj je remek-delo.

Nathaniel Dusk svakako dobija najviše prostora za karakterizaciju, introspekciju i rast. Ovaj detektiv – a bivši ratni pilot vojske SAD koja se borila u Evropi tokom Prvog svetskog rata – je pravi haos ratnih trauma, istorije rada u korumpiranoj policiji, mrtve ljubavi, no u ovom stripu on ima vrlo ozbiljan rad na tome da bude očinska figura deci ostaloj iza žene sa kojom je jedno vreme bio u vezi. Iako je ona i u prvom serijalu imala srazmerno malo vremena „pred kamerom“, Nathanielova briga za decu ne deluje ni namešteno ni veštački i u pitanju je jasan, duboko ljudski roditeljski impuls koji ovde biva stavljan na različita iskušenja i briljantno doveden do jedne krajnje konsekvence koja deluje i zrelo i primereno dijalektički, ne obećavajući nekakav zaslađeni hepiend, ali inspirišući čitaoca i dajući mu proverbijalnu važnu životu lekciju.

Nathaniel Dusk II je izuzetno dobar, siguran primer stripa iz osamdesetih godina rađenog u okviru korporacijskog okruženja, i kao praktično pastiš klasične krimi-palp proze ali sa snažnim autorskim pečatom. McGregor veli da je gotov produkt slao na recenziju prevashodno autorima krimi-proze, radije nego strip-fanzinima, svestan da kod ovih drugih njegova i Colanova reputacija garantuju određenu pozitivnu predrasudu. Naravno, ni ja ovaj strip ne kritikujem bez izvesne blagonaklonosti u samom startu ali mislim da je fer reći da je u pitanju rad dva vrsna majstora koji su ovde stvari pravili ne samo za svoju dušu već i inspirisani znanjem da negde napolju postoji publika koja i dalje želi da čita tvrde, grube ali na kraju duševne priče o ženama sa etitjudom, muškarcima sa fedora šeširima, i ponekim jednorogom. Nathaniel Dusk, nažalost, posle ovog serijala više nije imao svojih stripova, ali ostaje kao svetionik koji je ponosno stajao u osamdesetima i podsećao da dobar krimi-palp uvek ima svoju publiku. Masiv rispekt.