Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Nešto mi ovog leta lepo leže slobodne improvizacije pa sam protekle nedelje baš intenzivno slušao album Kanoko Nishi Jon Raskin Duo „Live at NIR Studios“. U pitanju je snimak duo-improvizacija dvoje pedigriranih kalifornijskih muzičara koji se pojavio na Bandcampu polovinom Juna, ali se sam nastup na kome je ovo zabeleženo desio još 2009. godine. Jasno je, naravno, da free jazz i improv muzičari koji i inače ne mogu da se pohvale velikim ličnim bogatstvom i visokim zaradama, sada, u vreme ljute pandemije, kada su se živi nastupi opasno proredili a plaćanje „karata“ za koncerte strimovane preko interneta je još uvek pomalo egzotična ideja, moraju da dobrano zagrebu po dnu kace, iskopaju snimke koje su možda i zaboravili da imaju i bace ih na mrežu u nadi da će im njihova prodaja obezbediti kakvu-takvu egzistenciju. No, Live at NIR Studios je svakako zanimljiv po tome da je ovo zapravo snimak urađen upravo za internet, doduše, koliko mogu da shvatim iz Raskinovog objašnjenja, ne za „živi“ strim već kao posebno urađen „lajv“ snimak kasnije puštan na internet radiju sfSound posvećenom eksperimentalnoj, avangardnoj i improvizovanoj muzici. Dakle, u pitanju je nešto što je 2009. godine bilo još uvek inovativna ideja, a treba i reći da je velika sreća što ove godine to možemo da kupimo u formi daunlouda jer se radi o izvrsnom albumu vrhunske slobodne improvizacije.
Jon Raskin je, zna se, veteran jazz avangarde i slobodne improvizacije. Više od četrdeset godina on svira kao jedna četvrtina Rova Saxophone Quarteta, firme koja je osnovana i još uvek radi sa idejom da kreira ekspresivnu, inspirativnu muziku kroz streljački stroj sastavljen isključivo od saksofona. U svom objašnjenju sopstvenih ciljeva i filozofije ovi ljudi razložno primećuju da je ljudski glas prvi i najprimalniji instrument, najdirektnije vezan za ljudsku, jelte, nutrinu, ali da je saksofon, sa svojim preciznim artikulacijama i snažnom a opet naturalističkom amplifikacijom daha, na drugom mestu u ovoj hijerarhiji. Raskin u ovom kvartetu svira bariton saksofon, nominalno zadužen za držanje ritma i davanje ostatku ansambla vodećih bas-linija, ali pričamo o opasnom multiinstrumentalisti koji na Live at NIR Studios svira sopran, alt i bariton saksofon, kao i kolekciju portabl sintisajzera.
Raskin je, rekoh veteran, koji je i pre ulaska u Rova Saxophone Quartet već bio vrlo zaposlen na avangardnoj sceni u Bej Ejriji, radeći kao muzički direktor Tumbleweed Dance Company inicijative, te organizator brojnih umetničkih i, kako bismo to danas rekli, multimedijalnih događaja u San Francisku gde su i gradske vlasti sarađivale sa plesačima i pozorišnim radnicima na, recimo, kreaciji gradskog parka. Istovremeno, Raskin je svirao sa vrsnim džez i avangardnim muzičarima poput, na primer Johna Adamsa, da bi kasnije nanizao stotine saradnji sa velikanima avangardne muzike kao što su Anthony Braxton, Pauline Oliveros, Tim Berne i mnogi drugi. Dobro utvrđen u San Francisku, Raskin je imao prilike da tokom dugačke karijere komponuje razne naručene komade muzike i sarađuje u okviru brojnih interesantnih projekata, a slušajući Live at NIR Studios oduševilo me je koliko on i dalje zvuči pun entuzijazma i autentične ljubavi ka improvizovanju, koliko se čuje da uživa u pronalaženju novih, interesantnih i neretko sasvim ekscentričnih načina da proizvede zvuke i iskombinuje ih u jednu tuđinsku, vrlo apstraktnu ali bez greške inspirativnu, uzbudljivu smešu.
Svakako, veliki deo zasluga nosi i izvrsna Kanoko Nishi koja ga je nesumnjivo inspirisala svojim hiperkinetičkim sviranjem ali činjenica je i da su njih dvoje do ovog trenutka imali već dugačku istoriju saradnje i zajedničkog improvizovanja, često zajedno sa plesnim umetnicima, a što je, kaže Raskin, dosta uticalo na način na koji sviraju. Nishijeva je studirala muziku na Mills koledžu i tamo joj je jedan od profesora bio legendarni britanski improvizator i avangardista Fred Frith, a koga uz kultnu kontrabasistkinju Joëlle Léandre i japansku koto-zvezdu avangardne muzike Kazue Sawai navodi kao glavne uzore. Kanoko i sama svira koto na ovom snimku. Ovaj tradicionalni instrument sa velikom istorijom u okviru dvorske muzike u poslednjih je pedesetak godina postao i neka vrsta amblema avangardne muzike u Japanu, relativno često korišćen na zapadu kao instant-generator egzotičnog zvuka zahvaljujući svom tonu i boji, dok ga u Japanu češće srećemo u okviru moderne kompozicije, džeza i improvizacije. Nishijeva je, da bude jasno, prevashodno učila da svira klavir, ali je pored avangardnih eksploracija na ovom instrumentu, kao svoj drugi instrument odabrala koto (obe verzije, sa 13 ili sa 17 žica) i napravila solidnu karijeru svirajući sa mnogo Bej Ejrija avangardista i improvizatora (Theresa Wong, Maryclare Brzytwa, Shayna Dunkelman, Jacob Felix Heule…) ali i često radeći sa plesačima (Paige Sorvillo, Yuko Kaseki, Isak Immanuel, Sherwood Chen), pa i sa pesnicima i vizuelnim umetnicima.
Za ovu priliku Nishijeva je svirala „samo“ koto, što zvuči skoro skromno u odnosu na Raskinov arsenal duvaljki i elektronike, ali njen asortiman tehnika i gustina zvuka koji proizvodi su više nego odgovarajući protivteg njegovom napadu sa više strana. Nishijeva ovde u velikoj meri služi kao apstraktna bezbednosna mreža u koju će se uhvatiti Raskinovi ekscentrični gestovi i eksperimenti tako da ne padnu na patos i zazvuče neprimereno, njen užurbani stil sviranja kreira guste, hrapave teksture koje stalno mutiraju i mada je slušalac na nekom nivou svestan da sluša dvorsku citru donesenu u Japan iz Kine negde pre pola milenijuma, ono što Nishina svirka zaista proizvodi su neobjašnjivi, amorfni, stalno mutirajući zvučni oblici.
Kao i većina modernih improvizatora, Nishijeva koristi brojne „proširene“ tehnike sviranja – grebanje, trljanje, udaranje u drvene delove instrumenta – i koto ovde jedan solidan deo vremena biva tretiran kao proverbijalni „nađeni predmet“, no iskustvo i velika kilometraža sviranja sa Raskinom koji ne dozvoljava ni sekund predaha partnerki znače da je Nishijeva uvek u vatri, da njena svirka uvek ide napred, da ovde nema onih često parodiranih momenata avangarde u kojima muzičar zastaje da kontemplira o jednom zvuku koji je slučajno proizveo i pita se da li je svetu uopšte potreban ijedan drugi. Naprotiv, Nishijeva svira brzo, energično, ispunjavajući prostor zvukom i sasvim lako prelazeći na „normalne“ tehnike, ispitujući tonalne i harmonske karakteristike svog instrumenta kada to odgovara trenutku.
Raskin ovde, što se kaže, puca iz svih oružja i pravo je zadovoljstvo slušati ga kako nesputano, radosno uleće u klinčeve sa nimalo stidljivom Nishijevom, prelazeći celu putanju od potpuno apstraktnih, tuđinskih zvukova za koje uopšte niste sigurni odakle dolaze, pa do džez solaža koje su ekspresivne, distorzirane ali melodične i vrlo, što bi rekli u njegovom matičnom ansamblu, primalne. Naravno, veliki deo kompozicija ovde mogao bi se opisati i kao „dron muzika“ sa dvoje muzičara koji uklapaju boju i dinamiku zvuka da proizvedu kontinuirano brujanje koje ipak sve vreme mutira, evoluira na fraktalne načine i nikada ne stoji u mestu, ali Raskin pored cirkularnog disanja i izvrsne kontrole nad tonom svakako daje „normalnoj“ publici i nekoliko „klasičnih“ free jazz momenata sa vriscima, pucanjima, skalama i preduvavanjem.
Posebno je impresivno to kako Raskin istovremeno sa saksofonom u velikom delu ovog performansa svira i sintisajzere, uspevajući već unutar sopstvene petlje akustične i elektronske svirke da kreira moćne kontraste i srećne incidente gde se onda Nishijeva uključuje anarhičnim, bučnim intervencijama koje dodaju JOŠ brzine, JOŠ užurbanosti, još energije u ovaj program. Kompozicije na ovom albumu nisu predugačke ali nisu ni svedene na kratke, eksplozivne iskaze pa muzičari imaju dovoljno vremena da jedni drugima dobacuju ideje, da ih uhvate, ispitaju, preokrenu i vrate partneru, tako da dobijamo vrlo efikasan i uzbudljiv grupni rad prepun zvuka koji deluje na momente sasvim tuđinski, na momente, sasvim dementno, na momente komedijaški, a na momente, naravno, i sasvim ekspresivno i snažno. Nema na ovom albumu baš MNOGO džeza u nekom užem smislu, ali je on bez ikakve sumnje velikim delom nastao iz njegove nemirne, istraživačke prirode i impulsivnog imperativa ka postavljanju pred sebe stalno novih izazova.
To je valjda i razlog što mi se Live at NIR Studios toliko dopada: ovo dvoje muzičara su mnogo svirali zajedno do ovog trenutka a da ne pominjem već dugačke karijere u improvizaciji, ali kolikogod da se kvalitetne „tehnike“ čuje na ovom snimku, ona ni u jednom trenutku ne zaklanja čistu radost spontane kreacije i uživanje u bogatstvu zvuka. Sjajno.
https://jonraskin.bandcamp.com/album/kanoko-nishi-jon-raskin-duo-live-at-nir-studios
