Film: Hitman’s Wife’s Bodyguard

Hitman’s Wife’s Bodyguard je nastavak filma koji ni sam nije imao neko veiko opravdanje da postoji i kao takav je praktično pokazna vežba iz ceđenja suve drenovine. No, kvalitetan ansambl, dobra kamera i nadahnuta režija akcije pomažu da se zamaskira činjenica da je, scenaristički gledano, u pitanju Writer’s Block – The Movie. Ja sam prilično nezahtevna osoba kada su u pitanju akcione komedije pa sam prvi film iz ovog sada već serijala, The Hitman’s Bodyguard, odgledao sa popriličnim zadovoljstvom. Čak i tako, nastavak je film na kome sam srazmerno više puta u jedinici vremena prevrtao očima i čudio se što su glumci od ipak popriličnog kalibra iskorišćeni da izgovaraju replike koje kao da je pisao talentovani trinaestogodišnjak kome neko tek danas dopušta pristup internetu od pre desetak godina.

Prvi očigledan „problem“ koji Hitman’s Wife’s Bodyguard mora da smisli kako da savlada je sadržan već u samom naslovu. Originalni film je bio buddy akcijaš u kome je kontrapunkt između strejt mena i namazanog komedijaša bio postavljen sasvim klasično pa je Ryan Reynolds glumio blago socijalno neukopljenog i kontrolfrikastog belca na strani zakona a Sam Jackson virilnog i cool Afroamerikanca sa karijerom u plaćenom ubijanju i haosu. Postavljanje njihovih „boljih polovina“ nasuprot obojici je služilo da se imanentni nihilizam koji ide uz ovaj žanr ublaži i da se film okrene ka jednoj vrlo buržoaskoj ideji važnosti porodice i davanja prostora svom partneru u životu (uprkos karijeri) a sve to na pozadini prikaza „Evrope“ kao mesta na kome se i dalje događaju ratni zločini sa kjima birokratizovano i obezljuđeno tamošnje društvo ne ume da se snađe. Tako je evropska multikulturalnost prikazana kao nefunkcionalna i nesigurna u sebe a američka kao jedinstvo suprostavljenih opozita koji uprkos svemu imaju jak osećaj za pravdu izdignut iznad administrativnih definicija i začkoljica koje pristup pravdi u Evropi sasvim onemogućuju.

No ovaj film pokušava da ovu simetriju nadgradi time što beži od dualiteta i ulazi u trougao. Élodie Yung više nije u postavi ovog filma pa je Ryan Reynolds sada proverbijalni treći točak u odnosu Salme Hayek i Sama Jacksona a koji je, taj odnos, u izvesnoj krizi na ime toga što njih dvoje pokušavaju da naprave dete a ne ide im.

Oduzimanje Reynoldsu partnerke i njegova dalja dosledna infantilizacija* su jasni signali da ovaj film, i pored svog R rejtinga, zapravo ide još dalje prema gledaocu iz moderne srednje klase i vrlo je lako zamisliti Hitman’s Wife’s Bodyguard kao (pseudo)indie komediju od pre dvadesetak godina u kojoj je Reynolds prodavac nekretnina iz finije suburbije u nekom kalifornijskom mestu koji iako ima novac i ugled nije srećan u životu i zbog toga mu i karijera trpi, a malo divlji meksičko-afroamerički par iz komšiluka mu svojim glasnim seksom ometa sesije joge i meditacije pa se oni malo sporečkaju, onda jedan vikend, slučajno provedu zajedno i na kraju on nauči neke važne lekcije.

*u jednoj sceni je komični pančlajn doslovno to da on dobro razume žene zahvaljujući svojoj izraženoj aseksualnosti

I zbilja, da nema mnogo pucnjave, opscene količine psovanja i body counta koji bi postideo i mladog Stallonea, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi bio upravo takav film – odnosi likova su baš takvi, replike su pomalo zastarele u svojim humorističkim ambicijama, rasna postavka je upravo takva da se belac sa svojim „default“ identitetom predstavi kao skup kontradiktornih teza i mentalnih neuravnoteženosti gde je terapija jedini način da se postigne iole prihvatljiv nivo socijalne funkcionalnosti a pomenuta aseksualnost je zapravo simptom impotentnosti na jednom dubokom planu gde čovek sumnja u sve u vezi sa sobom i ima sasvim nerešene odnose sa roditeljskim figurama u svom životu. Nasuprot tome, Latina i muškarac afričkog porekla su u potpunoj harmoniji sa svojom prirodom, nemaju etičkih dilema niti sumnji u to šta rade u životu i jesu li „najbolja verzija sebe“, njihov problem je zapravo sasvim biološke prirode a i on, kako se saznaje do kraja, potiče od belog čoveka.

No, naravno, Hitman’s Wife’s Bodyguard je PARODIJA na ovakve filmove a njegov problem je što ne uspeva da napravi dovoljan odmak od njih. Da se razumemo, na korak je to od uspeha i meni je, uz pomenuta prevrtanja očiju, gledanje i ovog filma bilo sasvim korektno zabavno ali primetno je da sam tekst filma naprosto ne ume da se snađe sa pomenutim potrebom da se parodiraju ti  tropi srednjeklasne komedije sa početka veka i da su se scenaristi verovatno nadali da će glumci izvući prilično ravan tekst, a da će britka režija Patricka Hughesa nadomestiti ostalo.

Drugim rečima, Hitman’s Wife’s Bodyguard bi i pored sve pucnjave, tuče i prolivene krvi morao da ima i radikalnije zasecanje u sam tekst kako bi zaista funkcionisao. R rejting, nesputano psovanje i visok body count upravo zbog Hughesove brze i elegantne režije naprosto ne grade dovoljan odmak od te lagane buržoaske komike* u kojoj Reynoldsov lik na početku filma na savet svoje terapeutkinje uzima godišnji odmor i ostavlja na telefonu poruke „budućem sebi“, samo da bi na silu bio uvučen u špijunsko-akcioni zaplet gde je na kocki čitava, jelte, „Evropa“ a njegov omiljeni frenemy koga igra Jackson i njegova supruga, prevrtljiva i snalažljiva ali i nezaustavljiva Salma Hayek i sami bivaju uvučeni u zaplet, igrajući na strani „dobrih momaka“, ne bi li osujetili zaveru grčkog industrijalca što želi da kazni Evropsku uniju zbog sankcija uvedenih njegovoj domovini.

* i ne trudi se, Reynolds je, recimo, skoro čitav film obliven krvlju ali kada treba da vidimo scene mučenja, iako mučitelj oštri sečiva, na kraju se kao jedina alatka koristi tejzer…

„Kako mali Đokica sa američkim pasošem zamišlja Evropu“ bio je osnov dosta parodijskog materijala i prvog filma a ovde su stvari pomerene još nekoliko koraka u pravcu farse. Grčkog bogataša igra Antonio Banderas – ofarban u plavo – teroristi će hakovanjem čvorišta mreže podataka srušiti sve najvažnije infrastrukturne servise „u Evropi“ (kao privju služe scene iz Zagreba gde između pucanja gasnih instalacija gledamo i kako se u, jelte, nepostojećem metrou, vozovi otržu kontroli), a posle Holandije iz prvog filma, nastavak je napisan tako da prikaže turističke lokacije u Grčkoj, Italiji i Hrvatskoj. Naravno, ovde nema ni trunke prepoznavanja ikakvog mediteranskog identiteta, svi „Evropljani“ prikazani su kao mišmeš sasvim bezukusnih, neprepoznatljivih „neameričkih“ karakteristika – jedina „etnička“ šala u filmu je na račun škotskog ženskog imena koje američkom liku zvuči slično kao „asshole“ – i film ima vrlo malo ikakvog namernog podteksta u ovom smeru, što ga čini osetno plićim od prvog.

Ne da je prvi isuviše insistirao na tom „Evropa kako je vidi Amerikanac koji nikada u njoj nije bio“ pogledu, ali Hitman’s Wife’s Bodyguard je pre svega komedija u troje, narativ u kome su i tekst i podtekst vezani za to da su Hayekova i Jackson nominalno begunci od zakona koji žele da začnu porodicu dok je Reynolds socijalno neuklopljeni samac koji je jedini legitimitet nalazio u svom poslu – a otkad je izgubio licencu nema nikakav legitimitet i to ga razobličuje kao emotivno nezrelog prikrivenog Edipovca koji sebe krivi za smrt majke a oca, „najvećeg telohranitelja u istoriji profesije“ nikada neće dostići.

Film svakako ima dražesne momente u razradi TOG narativa sa uvođenjem Morgana Freemana kao očinske figure i finalnim bosfajtom koji lepo zaokružuje nekoliko tema vezanih za to emaskuliranje, „aseksualizovanje“ i simboličku kastraciju koju Reynoldsov lik trpi, samo da bi finalna scena donela simpatičan komični preokret, no ovo je uglavnom nauštrb buddy energije koju je prvi film izgradio. Ne da mi smeta sama Salma Hayek – ona glumi iz sve snage i deluje kao da se dobro zabavlja čak i kada je primorana da izvodi tako niskohumorističke gegove kao što je pričanje sa britanskim naglaskom – ali scenario nikako ne uspeva da u trouglu postigne istu energiju koju je imao na relaciji dva para u prethodnom filmu. Dodatno, mada zaplet ovde zaista nije imao potrebu da bude kompleksan i slojevit da bi protagonisti imali opravdanje da jurcaju unaokolo po Evropi, Hitman’s Wife’s Bodyguard se jedva drži na okupu skupom mekgafina koje bi danas čak i scenaristi videoigara smatrali suviše nerazrađenim. Primera radi, podzaplet sa elektronskom narukvicom koja će eksplodirati ako se kofer sa važnim šiframa bude udaljio više od pet metara na duže od trideset sekundi, a koju nosi Salma Hayek, jedva da se ikako pominje posle scene u kojoj je uveden.

Ako se sve to može progutati, a ja sam ga progutao sa entuzijazmom, uključujući bukvalno bolnu glumu Dragana Mićanovića koji, nažalost mora da zarađuje za koricu hljeba igrajući istočnoevropske gangstere što su na evolutivnoj lestivici nešto ispod šimpanze, vredi istaći da Hitman’s Wife’s Bodyguard ima i taj dobri ansambl koji čak i kada radi sa nenadahnutim tekstom, može da kreira uspešne komične scene i plasira čak i slabo napisane replike sa kvalitetnim komičnim tajmingom. Svakako ostaje žalost što sam tekst nije radikalniji – R rejting je garantovao slobodu da se pored psovanja uđe dublje u identitetske i rodne teme a koje su samo dotaknute, ili makar u smeliju dekonstrukciju žanra koji se parodira* – ali film ima crtanofilmovsku energiju (uključujući ponavljajući, praktično looney tunes geg u kome Reynoldsa udaraju kola i bacaju u vazduh a posle mu nije ništa) i glumce koji znaju kako se glumi licem, kako intonacijom glasa, kako telesnom mimikom pa čak i ovakav tekst uspevaju da izdignu na nivo konzistentno zabavnog.

*film je naravno, sasvim svestan svoje derivativne prirode pa kada se pojavljuje podzaplet sa ženom koja je pala sa broda u more i izgubila pamćenje, ne jednom već dva puta se izgovara ime filma i dvoje glavnih glumaca iz produkcije iz koje je ovo citirano**

**Overboard iz 1987. godine, naravno

Tu ponovo dolazimo do režije Patricka Hughesa koji verovatno neće biti zapamćen kako nekakav „auteur“ ali koji i od ove salate referenci i ispraznih replika pravi brz, dinamičan, zabavan film o kome samo ne treba razmišljati previše. Posebno još jednom treba istaći da Hughes akcione scene snima sa izrazito mnogo entuzijazma i da su koreografija, kamera, montaža i kaskaderski rad u njima iznad nekakvog američkog akcionog proseka, sa uvek vidnim naporom da se kreira jedinstven set pis. A ja sam ipak čovek kome je to, kada gleda akcioni film, među najvažnijim elementima.

Ima ovde prostora i da se primeti kako je, sa druge strane, ta Hughesova brzina režije, i lakoća kreiranja kompleksnih akcionih scena koje neosetno prolete, možda i deo problema jer Hitman’s Wife’s Bodyguard i na ime ove komponente ostavlja taj utisak potpune ispražnjenosti od ambicije da nešto kaže izvan svog fake-indie-comedy sloja. Akcija je ovde tretirana kao garnirung i mada spada u najbolji deo filma, ona nema nikakvog uticaja na likove, njihove odnose ili njihov rast i razvoj. Život se u ovom filmu oduzima tako lako i bez ikakvih daljih posledica po ičiju psihu da je utisak zaista da gledate crtani film, a kako smo ove godine već imali Nobody kao podsećanje da akcioni film kroz akciju može nešto i da kaže (iako je i ovde u pitanju na kraju krajeva jedna priča o srednjeklasnoj porodici i njihovim odnosima), nije nerezonski da takve stvari zahtevamo i od drugih.

No, Hitman’s Wife’s Bodyguard je brz, plitak i pitak film, prelepo slikan, ekonomično režiran i mada nikada nije radikalno duhovit, nikada i ne prestaje da bude zabavan. Ako je to definicija idealnog letnjeg filma, molim lepo, upravo smo ga pogledali.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s