Video igre: Resident Evil Village

Resident Evil Village je još jedna potvrda da Capcom u trećoj deceniji dvadesetprvog veka možda nije nekakav briljantni skup inovatora, ali da TAČNO zna šta njegova publika traži i ima sposobnost i znanje da TAČNO to i isporuči. Ključna reč u prethodnoj rečenici je „njegova“ jer Resident Evil Village ni ne pokušava da razbije ikakav kalup i pruži prste ka hipotetičkim Fortnite, Roblox ili već, šta ja znam, Genshin Impact igračima, ne pokušava da smisli revolucionarne i do sada nikad viđene forme monetizacije „sadržaja“, ne pretvara igru u skup modula od kojih svaki nudi drugačije mehaničko iskustvo pa možda neki od njih bude novi viralni hit, jednom rečju ne radi NIŠTA što danas izdavači rade kada svojim deoničarima moraju da predstave makar viziju strelovitog rasta i agresivnog otimanja tržišnog udela. Resident Evil Village je, dakle, Capcom u praktično konzervativnom modu rada, sa idejom da će uspeh (i novac) doći tako što će veliki broj igrača platiti da kupi igru koja nudi linearnu kampanju, zanimljivu priču i već poznatu ali dodatno izbrušenu mehaniku, sve obučeno u vrlo skupu, atraktivnu produkciju i robusno poigravanje sa horor-stereotipima praktično na ivici kempa. I seksualnog fetiša, to ne treba zaboraviti.

No, valja se setiti i da je Village, igra koju ćemo u budućnosti zvati i Resident Evil VIII kao što smo prethodnu, Biohazard, navikli da zovemo Resident Evil VII, sa razvojem krenula pre nego što je prethodni naslov uopšte bio završen i da, iako danas pričamo o dve igre koje se svrstavaju među najbolje Resi naslove i koje su prodale lepu količinu kopija, u to vreme nije bilo garancija da će relativno nova, relativno radikalna orijentacija sržnih igara iz dugovečnog horor serijala uopšte naići na odobravanje među igračima.

Kako sam već pominjao pišući o Biohazard, Capcom je u rekonstrukciju temeljnih ideja o tome šta serijal treba da bude u budućnosti ušao nakon dve igre koje se danas smatraju artistički neuspelim posrtanjima u pokušaju reciklaže vatre koju je zapalio Resident Evil 4, ali koje su prodale toliko kopija da su u to vreme bile ne samo dve najprodavanije Resident Evil igre već i dve najprodavanije Capcomove igre uopšte. Prelazak u prvo lice, uvođenje potpuno novog glavnog junaka koji ne pripada policijskim ili nekakvim specijalnim snagama, te smeštanje igre u močvaru Luizijane i dosledno odmicanje od klasične B-horror, „zombi“ formule, sve to je mogao da bude opasan gambit za Resident Evil Biohazard, osim što je igra naišla na opšte pohvale i prodavala se odlično. Utoliko, Resident Evil Village je, a što je i očigledno, započeo razvoj kao svojevrsni omaž Resident Evil 4 – koji je i sam imao seoski ambijent kao prominentan element svog mizanscena – ali je sa uspesima koje je zabeležio Biohazard, u novi naslov uvedeno i dosta interesantnih estetskih rešenja. Krajnji ishod je da je Village sa jedne strane zaista dosta konzervativan naslov po mnogo osnova, ali da je sa druge u pitanju izuzetno udoban, mehanički i konceptualno odlično razrađen skup ideja i tehnika, sa timom koji je u međuvremenu još više izbrusio svoje veštine vezane za kreiranje tenzija i eksplozivnih razrešenja, ali i za odmeravanje tempa kojim se odvija celokupna kampanja tako da ova igra na kraju ima najbolje elemente horora i akcionog filma, nekoliko memorabilnih set pisova i jasno odvojenih celina, a da osećaj jedinstva mesta i radnje koja se na tom mestu odvija – istorijski zapravo veoma važan za Resident Evil – ovde biva uhvaćen i spretnije nego u prethodnoj igri.

Naravno, Capcom je između ove dve igre uradio i rimejkove drugog i trećeg Resident Evil (a trenutno radi na rimejku četvorke), a koji su, može se argumentovati, trijumfovali na ime te zaista izvrsne kombinacije proverenog, kvalitetnog dizajna samih kampanja i moderne tehnologije koja je uvećala imerziju, produbila „hororičnost“ i zaoštrila akciju. Posebno je rimejk Resident Evil 2 ispao odlično (trojka je takođe veoma dobra ali je po definiciji u pitanju skromnija igra) i postoji i određena struja u populaciji ljubitelja Resident Evil koja smatra da Capcom prelaskom u izvođenje iz prvog lica u novim igrama – kako bi potencirao imerziju a koja je još važnija zbog body horror pristupa snažno prisutnog u poslednje dve igre – na neki način puca sebi u nogu i gubi značajan element identiteta koji je činio klasične Resident Evil naslove.

Ovo, da bude jasno, i pored toga koliko mi se sviđaju Bioharad i Village nije ni sasvim netačno – iako su Chris, Leon, Jill, Claire itd. u najboljem slučaju bili puki klišei izvučeni iz VHS ere akcionih filmova, ipak postoji izvesna aura cool energije vezana za njih, uključujući njihove kinematske fizionomije, pa čak i prostačke replike koje su koristili u originalnim igrama ili rimejkovima. Kao kontrast ovome, Ethan Winters, glavni junak Biohazarda a sada i Villagea je proverbijalni prazni sud u koji igrač treba da utoči samog sebe. Igra ovo veoma naglašava ne samo kadriranjem 97% futidža u Villageu iz Ethanove subjektivne perspektive već i, kada u finalu kamera daje nekoliko kadrova iz trećeg lica, Ethanovo, jelte, lice je uvek u senci i nikada ga nećete videti.

Ovo je još više podvučeno intenzivnim odsustvom karaktera u Ethanovim replikama – ne da su likovi u prethodnim igrama imali bogznakako mnogo toga pametnog da kažu, ali njihove replike jesu nosile makar obrise nekakve ličnosti. U kontrastu sa njima, Ethan je maltene kao robot koji ponavlja rečenice zapamćene iz gledanja akcionih filmova. Nisam siguran da ovde Capcom pogađa idealnu sredinu između everyman relatabilnosti i action hero kempa, s obzirom da su i prethodna i ova igra po svojim scenarijima značajno ličnije priče nego što je standard za Resident Evil naslove. U prethodnoj igri Ethan je tražio ženu za koju je mislio da je mrtva već nekoliko godina, u ovoj, nakon uvoda u kome mala porodica sa novorođenom bebom pokušava da pobegne od horora svoje prošlosti preseljenjem u, jelte, „Evropu“ (tj. u neimenovanu Rumuniju*), sve odlazi u tandariju nakon što žena biva ubijena a beba kidnapovana i treba da posluži kao centralni element mračnog rituala što ga izvode pripadnici praktično demonski izopačene lokalne porodice čiji matrijarh, Majka Miranda, željeznom rukom vlada selom duboko u provinciji iznad koga se nadvio stari gotski zamak.

*u napasti sam da kažem „možda čak i istočnu Srbiju“ ali previše bi bilo da već druga igra u serijalu bude smeštena u našu jedinu domovinu

Dakle, Ethan je ovde pokretan ne samo žudnjom za osvetom već i onim najdubljim, roditeljskim nagonom da spase svoje dete ali Ethanovi postupci a još više replike su i pored dobre glasovne glume i korektnog engleskog jezika kao ispali iz nekog direct to video akcijaša od pre trideset godina. Ethan ne deluje kao da ima ikakav unutrašnji život a ono malo emocija i afekata što ih emituje u okolinu su kao kad Terminator bira repliku sa liste ponuđenih odgovora, sastavljene isključivo od rečenica iz filmova Stivena Sigala i Žana Kloda Van Dama.

A što je činilo prilično neobičan kontrast još u Biohazardu sa nešto dubljim likovima porodice protiv koje se Ethan borio u Luizijani. Ovde su likovi nove porodice sa kojom protagonist ima posla napisani i glumljeni atraktivno, gizdavo, sa formatom većim od života i memorabilnim estetskim i karakternim rešenjima pa je time Ethanovo odsustvo ličnosti upečatljivije.

No, iako sam ovom „problemu“ posvetio dosta prostora, vredi reći i da to ne umanjuje preterano užitak u igranju Resident Evil Village – igre iz ovog serijala nikada nisu davale priču sa zaista relatibilnim likovima i nekakvim pravim emocijama, pa iako Village unapređuje sve, od kvaliteta teksta, preko kvaliteta glume do art direkcije, ovo je i dalje najbolje gledati kao kempi survival horror naslov kome je sa godinama rastao budžet, paralelno sa sposobnošću njegovih autora da barataju opštim mestima i tropima, ali koji nije ZAISTA napustio svoje grindhouse korene.

U tom smislu, Village je jedna veoma udobna vožnja kroz ruralni rumunjski krajolik i igra bez sumnje dostiže naredni nivo u kombinovanju raznih motiva i aspekata horora, uspevajući da jednu vrlo stereotipnu mehaničku konstrukciju narativa oplemeni i osveži izvrsnim rukovanjem različlitim motivima i estetikama.

Naravno, najprominentnija estetika i motiv u igri je ta vampirska tema koju je Capcom snažno forsirao u marketingu u mesecima što su prethodili izlasku Resident Evil Village. Postavljanje igre u Rumuniju, kreiranje bogatog gotskog enterijera velike kuće na brdu, odevanje jedne od glavnih protagonistkinja – Gospe Dimitresku – u gizdavu kombinaciju haljine, šešira i rukavica sa sve muštiklom, kreirajući tako supersized verziju Audrey Hepburn, sve ovo je naglašen odmak od „klasične“ Resident Evil estetike koja je tradicionalno bila kombinacija šloki zombi horora i spec ops militarizma.*

*mada treba biti fer i setiti se da je u njima postojala i jedna Ada Wong kao naklon palp špijunaži  i seksi-akciji

Ali Village ne samo da uspeva da profunkcioniše i u tom glamcore modusu koji mu nije svojstven, već je i taj rani deo igre u kome igrač, posmatrajući sve kroz Ethanove oči, baulja po selu punom vrlo ubedljivo uplašenih seljana i krvoločnih likantropa, zaista osvežavajuće „nov“ i efikasno zaklanja činjenicu da je ovde na programu radikalno linearan dizajn u kome taj isti igrač ima vrlo malo slobode na raspolaganju.

Štaviše, prvih nekoliko sati u Resident Evil Village su ujedno i najsvežiji ali i najslabiji deo igre. Iako je igrač apsolutno uslužen dobro odmerenim porcijama horora i akcije, ovo je istovremeno mehanički najsapetiji deo igranja. Capcom je ovde za igrača pripremio jednu tobogansku vožnju sa vrlo tvrdo dizajniranim uskim grlima kroz koja morate proći i posle kojih nema povratka tako da je „vampirski“ deo igre, zaključno sa ekstremno spektakularnim sukobom sa Gospođom Dimitrescu istovremeno i najkinematičniji ali i najmanje zadovoljavajući za tradicionalnog Resident Evil igrača jer mu ograničava istraživanje i pažljivo ga usmerava da stalno ide ka napred.

No, kad kažem „najslabiji“ i „najmanje zadovoljavajući“ i ovo treba posmatrati u kontekstu: ovaj deo igre je i neka vrsta produženog tutorijala gde se igrač uči i korišćenju oružja, osnovnim taktikama u borbi, menadžmentu resursa i inventara i u njemu je i varijetet neprijatelja ali i set pisova dostatan da se izbegne utisak kako igrate vampirski Call of Duty. Uvodni deo u samom selu, sa preplašenim seljanima, divljim mutantima koji napadaju, požarom i žrtvovanjem likova koji su delovali kao da bi mogli imati izvesnog udela u priči do samog kraja, sve je ovo upečatljivo, a kasnije drhtavo šunjanje kroz vampirsku gotsku kuću – za šta smo predujam već dobili pre par meseci u demou Maiden – i samo ima odlične set pisove (na primer deo u vinskom podrumu koji je vizuelno izvanredan), rešavanje jednostavnih problema, kao i dobru punktuaciju borbama sa tri „ćerke“ Gospođe Dimitresku koje nose korektnu količinu erotskog horora (sa sve oblapornim referencama na „mušku krv“) i svaka je set pis za sebe u kome morate pronaći posebnu taktiku iako je način da se svaka od njih porazi suštinski isti – taj da ih se izloži neljudskoj hladnoći. Kada na kraju ovog dela uđete u klinč sa samom Lady D. ovo je rani halajt igre koga, da budem iskren, možda ništa drugo u Villageu ni ne dostiže. Ni jedan bosfajt u igri, da bude jasno, nije naročito kompleksan, ali su svi vizuelno impresivni a Gospođa Dimitrescu ovde odnosi šnjur i vidi se da je u ovaj deo igre i njegovo finale uložen poseban napor.

Od ove tačke nadalje, Resident Evil Village je praktično druga igra. I dalje pričamo o linearnom iskustvu iako igra sada ima centralno čvorište i tri odvojene misije koje morate rešiti da biste imali mogućnost da se pohrvete sa samom Majkom Mirandom što stoji iza svega. Misije se moraju rešavati tačno utvrđenim redosledom i uspešno rešavanje jedne vam daje pristup drugoj, ali se igra ovde ipak „otvara“, prestaje da vas vodi za ruku i tera vas da eksperimentišete, pravite hipoteze i dokazujete ih pa je sve osetno bliže „pravom“ Resident Evil iskustvu.

Štaviše, akumulacija ključeva i drugih alatki što otvaraju prepreke određene vrste, pristup čamcu i pojavljivanje trgovca Dukea na više mesta znači i da u ovom delu igre imate slobodu da odlutate daleko od kritičnog puta i pozabavite se rešavanjem opcionih zagonetki, otkrivanjem raznih dragocenosti, tajnih oružja, ali i skrivenih, opcionih bossova. Mislim da Capcom nije dovoljno naglasio koliko igra dobija na dinamičnosti time što vas pušta da radite šta želite tokom srednjeg čina i koliko igrač ima priliku da se oseti moćno istraživanjem, upoznavanjem i eksploatacijom okruženja koje je u početku predstavljeno kao zlokobno i po njega gotovo bez ostatka pogubno.

Ovde se otvara prostor za ličnu ekspresiju i stil igranja igrača, sa odlukama koja oružja nositi sa sobom (igra nema opciju skladištenja opreme na sigurnom i samo ono što igrač nosi sa sobom je dostupno, ali je inventar razdeljen na posebne odeljke za opremu, materijale, blago, kljune predmete itd. pa je ovo razuman kompromis), koja od njih nadograđivati i unapređivati, koju municiju kupovati ili praviti, a što se sve lepo uklapa sa dizajnom neprijatelja i njihovim rasporedom na mapi. Capcom je u najavama igre insistirao da je i ovde na jelovniku „pametna“ pucačina iz prvog lica gde igrač mora da ekonomično koristi ograničene resurse, ali i da blokira, upotrebi okruženje da kanališe kretanje protivnika, pa i da taktički primeni eksplozivnu burad za čišćenje prostora od velike količine neprijatelja i ovo je sve tačno, ali treba imati na umu i da je ovo DALEKO najlakši Reident Evil naslov u istoriji Resident Evil. Jedina mesta na kojima sam poginuo su ona na kojima me je džinovska, mutirana riba u obližnjoj reci jela dok sam pretrčavao preko naplavljenog materijala, a jedini bosfajt koji nisam rešio iz prve je bio poslednji.

No, da bude jasno, ovo ističem kao prednost igre. Resident Evil Village je, kako rekosmo, tačno ono što publika od Resident Evil danas želi: kinematski horor i thinking man’s akciju, pametne ali ne prekompleksne zagonetke i okruženje koje je preteće ali dovoljno otvoreno da se može ugodno istraživati, sve to uz minimum bespotrebne frikcije, pa je ovo veoma izrazito igra koja, i pored mesta na kojima se pozicija snima ručno, svejedno snima čekpointe sve vreme, time obezbeđujući da igrač nikada nema utisak da je neki deo igre „diplomirao“ a da ga onda ona tera da to sve igra ponovo. Ovo je idealna kombinacija za igru koja međupovezanost svojih lokaliteta i potrebu da u bosfajtovima pobeđujete malo i pameću a ne samo na osnovu vatrene premoći duboko usvaja kao svoje vrline i DNK klasičnog japanskog survival horrora je ovde srećno ukršten sa modernijim ali ne prenaglašenim akcionim elementima.

Štaviše, ako je Biohazard, prelaskom na brod otišao gotovo potpuno u smeru akcione igre, Village je ovde veštiji i samo je deo koji se tiče Ethanovog prilaska „tvrđavi“ u selu obeležen ogromnom količinom likantropskih neprijatelja i potrebom da se ozbiljno razmišlja o crowd control merama, a i ovo je u svega par pametno nanizanih set pisova koji i sami imaju jasnu logiku i jasan put ka „diplomiranju“ sa korišćenjem nagaznih mina i improvizovanih ručnih bombi dok tražite pravi put kroz mračne prostorije pune stepenica i prelaza.

Ovo, pak, dolazi nakon dve misije koje su naglašeno različite. Deo koji se tiče deformisanog „brata“ po imenu Moreau je pun „ljigavog“, „organskog“ horora koji, nimalo iznenađujuće, tematizuje „vivisekciju“ kao u klasičnom romanu Herberta Džordža Velsa, a njemu prethodi iznenađujuće sigurno vođen segment psihološkog horora u kući lutaka Donne Beneviento, sasvim nekarakterističan za Resident Evil ali veoma udobno u tradiciji J-horror filma i igara poput Silent Hill ili Siren.

Finalni segment igre, u ogromnoj fabrici je istovremeno estetski najmanje inovativan i dizajnerski najkompleksniji sa konačno složenim lavirintom u kome se morate snalaziti između stepeništa i liftova, generatora koji ne rade i vrata za koje ključeve morate sami izliti koristeći mašinu u samom centru instalacije. Ovo je, skoro da se može reći, treća igra unutar Resident Evil Village, skoro klasičan klaustrofobični Resident Evil sa uskim hodnicima, mehaničkim zamkama, neprijateljima koji su sada proizvod brutalne hirurgije što spaja meso i motore i ovde dobijamo i najurnebesnije minibosove ali i onaj poznati osećaj ledenog znojenja dok čitamo mapu i pokušavamo da shvatimo kako da stignemo do mesta gde nam je spas, svesni da smo u lavirintu prepunom čudovišta. Finale ovog dela je bosfajt koji je ekstremno lak ali i jedna od vizuelno najspektakularnijih scena u istoriji medijuma.

Na samom kraju igra na trenutak prelazi u „čist“ šuter, dajući nam kratku misiju u kojoj igramo kao Chris Redfield i ovo je vrlo sigurno realizovan „military FPS“ segment koji ne preteruje sa dužinom i svojevrsni je počasni krug, pred zaista poslednji bosfajt. Taj poslednji bosfajt je, ponovo, izrazito lagan, sa bossom koji bi, da budemo iskreni, pre pasovao u Devil May Cry nego što prirodno leži u Resident Evil ali ovo je još jedno podsećanje da je Village pre svega Capcomov diplomski rad iz proširivanja polja borbe, odmak od klasične Resi strukture i estetike i rekombinovanje ne samo akcije i horora nego i estetskih pristupa da se dobije moderni blokbaster koji ne ulazi u klinč sa konkurencijom na ime više eksplozija i većeg arsenala već pre svega na ime karaktera.

I to, za moj račun, dobro ispada na kraju. Sama priča sve uspeva da poveže sa uobičajenim Resi motivima eksperimenata sa kreiranjem bioloških oružja i jedna rukom ispisana poruka koju Chris nalazi tokom svoje misije uspešno premošćava jaz između tradicionalnog T-virusa iz starih igara i „cadou“ parazita iz ove, tvoreći jedan koliko-toliko konzistentni narativ. No, mislim da je bitnije to kako Capcom sigurno rukuje netradicionalnim estetikama, kreirajući napeti psihološki horor na jednom mestu ili taj glamurozni uvodni deo sa jakim vampirskim vajbom.

Ovde je orijaška Gospa Dimitrescu čak izdignuta na nivo popkulturne ikone koju prepoznaju i ljudi što igru nisu igrali a sama njena pojava i dominantan stav su, čini se, učinili mnogo na dovođenju „trampling“ seksualnog fetiša u kulturu glavnog toka, što, da budem iskren, nije mala stvar za jedan survival horror shooter. S druge strane, lik Dukea, trgovca koji je ovde glavni izvor resursa-što-život-znače, urađen je umešno, dajući igri dodatni sloj misterije ali i kempa koji je, na kraju krajeva, veoma značajan za klasičnu Resident Evil aromu. Duke je i razlog što u igri postoje svinje, riba, koze i živina, sa njegovim opcionim misijama prikupljanja mesa za obroke koji su, pretpostavljam, korisni na neki način za Ethana, ali kao posvećeni, jelte, vegetarijanac, nisam želeo ovim da se bavim pa ne mogu da kažem iz prve ruke. Ono što je jasno je da, makar na default nivou težine, ovo nije neophodno za završavanje igre, kao što to nisu i neka nabudženija oružja – Village se sasvim lako privodi kraju i sa pištoljem i snajperskom puškom, a što je opet naklon tom nekom igraču koji nije survival horror ekspert ali i izazov za igrača sa više veštine.

Naravno, po ko zna koji put moram da se javno zadivim koliko je RE Engine neverovatan komad tehnologije. Paralelno sa Resident Evil Village igrao sam (i još uvek igram i… još dugo ću igrati) Monster Hunter Rise kreiran na istoj platformi, samo za Switch i razlika između ove dve igre skoro da ne može da bude veća a u oba slučaja imamo u ponudi prave tehnološke podvige. Konkretno u Resident Evil Village, koja je cross-gen igra i ima verzije i za Playstation 4 i Xbox One, bio sam doslovno zaprepašćen koliko se na Playstation 5 oseti taj kvalitet što ga dodaju suptilno urađeno HDR osvetljenje i ray tracing. Naravno, „realističnost“ videoigračke grafike ne treba da bude ni glavni ni, nedobog, jedini kriterijum njenog kvaliteta, ali upečatljivost sumorne rumunjske provincije gde su dvorišta puna tepiha koje treba istresti, poljoprivrednih mašina koje treba popraviti, zidova koje treba omalterisati i okrečiti, sve to prekriveno snegom, ova upečatljivost je iznad bilo čega što sam do sada video u igrama, posebno kada na sve to dođu umešno animirani modeli neprijatelja. U enterijerima ray tracing efekat nešto manje upada u oči ali eksterijeri su tako opipljivo „stvarni“ da samo to što u snegu ne ostaju tragovi a granje se ne povija na vetru podseća da ipak imamo posla sa igrom što tek načinje new gen potencijale. Naravno, sva tehnološka superiornost igre vam ništa ne vredi ako ona secka u verziji za PC i to na ime agresivne zaštite od piraterije, no, ovo je nešto što Capcom trenutno gleda da otkloni ali i podsećanje da je Playstation, uprkos svemu, „pravi“ dom za ovaj serijal.  

Sa druge strane, igra ima i vrlo upečatlljivu art-direkciju, pogotovo u tom prvom delu u selu (gde se jasno vide efekti Capcomovog službenog puta u Evropu radi istraživanja) prepunom ne samo uverljivih dvorišta i enterijera kuća već i religijskih simbola koji su jasno bazirani na pravoslavnoj ikonografiji a da izbegavaju direktno citiranje. Neki vredan student istorije umetnosti ovde bi imao materijala za najmanje jedan seminarski rad. Drugi elementi produkcije su, takođe, na visokom nivou, od kvaliteta teksta, preko glasovne glume (Chris Redfield ovde zaista ostavlja snažan utisak) pa do upečatljivog animiranog filma koji igru otvara i zatvara – sve ovde ostavlja utisak jednog raskošnog mejnstrim produkta koji, uprkos toj svojoj ambiciji da bude dostupan publici veoma širokog profila, ipak ne kompromituje osnovne Resident Evil vrednosti i pruža raznoliko i višeslojno horor i akciono iskustvo.

Kuda će serijal ići dalje? To nije lako reći. Ovo je, čini se, kraj priče o Ethanu Wintersu – ali možda ne i kraj priče o njegovoj porodici – a razvoj igara sada traje toliko dugo da nije nezamislivo da će sledeći „glavni“ Resident Evil naslov doći tek u obzorje SLEDEĆE generacije konzola. U međuvremenu nam stiže multiplejer igra Resident Evil Re: Verse, pa rimejk četvorke koja se i dalje smatra jednom od najboljih igara svih vremena… Bezbedno je reći da Capcom zna šta će sa ovim brendom raditi barem narednih pola decenije a meni, kao štovaocu i ove firme i ovog serijala srce zbog toga ne može biti punije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s