Pročitani stripovi: My Riot

Sa velikim sam zanimanjem, a onda i sa velikim zadovoljstvom pročitao grafički roman My Riot koga je prošle jeseni izdao Oni Press (odnosno Oni-Lion Forge Publishing Group kako se ovaj izdavač zove posle spajanja sa Lion Forge). Oni Press je decenijama unazad bio izdavač čija je misija bila da kreira stripove koji bi bili alternativa superherojskom mejnstrimu kroz ponudu „pravog“ mejnstrima, dakle, stripove koji bi bili jednako ozbiljno producirani ali žanrovski raznolikiji. Danas kada svi drugi veći izdavači rade isto to – Image, Dynamite, BOOM!, IDW, Dark Horse, Ahoy itd. – Oni Press u neku ruku nema svoju distinkciju, no, My Riot je sjajno podsećanje na to kako osobeni senzibilitet ovog izdavača i dalje živi iako se originalna firma utopila i izmešala sa Lion Forgeom.

My Riot je pisao Rick Spears, čovek koga izuzetno štujem već dugi niz godina. Ovaj bruklinski scenarista ne radi stripove previše često – pretpostavljam da televizija bolje plaća – za superherojske izdavače je radio maltene samo simbolično, a autorski stripovi su mu retki i dolaze u velikim razmacima, ali kada ih pročitate oni sa vama ostaju dugo. Izvrsni Auteur koga je izdavao takođe Oni Press je definitivno jedan od mojih hajlajta prošle decenije, a My Riot je srazmerno manji, a tonalno svakako uzdržaniji projekat koji je, svejedno, u meni izazvao jake emotivne reakcije i ostavio me sa osmehom na licu i na rubu suza.

My Riot je crtala ne-binarna osoba po imenu Emmet Helen. Helen pre ovoga nisu radili serijalizovane niti dugačke stripove* ali je  pitanju profesionalni ilustrator/ka sa iskustvom u medijumu, na ime naslovnih strana za Rick & Morty ali i ilustracija za knjige poput The Beautiful Book of Exquisite Corpses. Ispostavlja se da Helen nema nikakvih problema u prilagođavanju svog izraza propisnom sekvencijalnom pripovedanju i zapravo njihov vrlo „indie“ stil crtanja uklapa se savršeno uz izrazito pankersku/ indie priču stripa My Riot.

*da probamo da na srpski privolimo preferirani odabir rodnog identiteta koji podrazumeva zamenicu „oni“

My Riot me je, rekoh već, dirnuo na emotivnom planu jer je u pitanju strip koji kroz svojih šest poglavlja priča priču o devojci iz jedne normalne srednjeklasne američke porodice što ide u srednju školu a posle toga na časove baleta, a koja te sudbonosne 1991. godine odlazi na koncert lokalnog hardkor benda (u mestu Mount Pleasant) i život joj se namah prevrće naglavačke. Ovo je jedna vrlo lična, što se kaže intimna, ali i poopštavajuće simbolična saga o odrastanju, sazrevanju i pronalaženju svojeg ja, kroz pronalaženje autohtonog kreativnog izraza i snage u zajednici uzajamno podržavajućih individua ili, jednostavnije rečeno, ovo je priča o tome kako fina devojčica iz fine kuće postaje pankerka.

E, sad, nisam ni devojčica, nisam ni Amerikanka, ali Val, protagonistkinja ovog stripa je od mene mlađa svega tri godine i u njenom otkrivanju vrlog novog andergraund sveta sam prepoznao mnogo zajedničkog sa sopstvenim iskustvima ali i iskustvima mnogo ljudi i žena oko sebe kojima je ulazak u taj neki svet „panka“ i šire andergraund umetnosti, publikovanja, aktivizma itd. bio formativno iskustvo što je u dobroj meri obeležilo ostatak njihovih života i mada se danas ne bi nužno zvali „pankerima“ (mnogi od nas se ni tada nisu tako nazivali), nema sumnje da je u pitanju jedan značajan temelj njihovog identiteta.

Ni Val se zapravo ne naziva pankerkom praktično ni jednom u ovom stripu i to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. Stereotip „pankera“ je nešto što je već polovinom osamdesetih kada sam ja počeo da se ozbiljnije zanimam za ovu muziku i kulturu bio solidifikovan i, moglo bi se argumentovati, i prilično štetan za samu subkulturu koja je inicijalno imala jedan vrlo komuntaristički, inkluzivni instinkt gde je cela poenta bila u tome da nije u pitanju ekskluzivni klub ljudi sa određenim kapacitetima i veštinama, već medijum otvoren za sve, u kome je sam čin kreacije i akcije vrednost po sebi. No, pomenuti stereotip pankera kao, jelte, uglavnom muškarca, uniformisanog u određen tip odeće sa određenim bendovima ispisanim flomasterom po iscepanoj jakni (u ono vreme to su mahom bili Crass, Exploited i Sex Pistols), sa određenim tipom frizure je odmagao makar isto onoliko koliko je pomagao. Sa jedne strane, pank je delovao kul i nekonformistički, čak i malo opasno kada gledate te likove sa čirokanama i u čizmama. Sa druge, potreba da se uniformišete i vizuelno kodirate je svakako odbijala od medijuma mnoge mlade osobe koje su mu nagonski gravitirale ali se nisu pronalazile u ovom kodu.

My Riot je zato tako dobar strip jer pokazuje tu neku treću generaciju američkih pankera, izraslu krajem osamdesetih i početkom devedesetih a koja je u dobroj meri došla iz srednje klase, privučena ne toliko proleterskim elementima pank kulture, koliko njenom otvorenošću za različite autsajderske umetničke impulse i snažnim osećajem solidarnosti. Val je, kako rekosmo, devojčica iz veoma fine, građanske porodice koja nije konzervativna u nekom užem smislu ali njeni roditelji nisu bivši hipici ili prva generacija gejmera, pa je, recimo, pronalaženje kondoma u Valinoj sobi izvor mini-skandala u kući i gadnog rata sa njenom majkom. Val ide u školu, redovno, i na pomenute časove baleta i jedan od ranih hajlajta stripa je to kako instruktorka baleta uzgredno napominje da je Val preteška da bi nastupala u produkciji Labudovog jezera koja se priprema i kako ona nikada deci ne bi sugerisala da puše ali da nikotin JESTE dobar način da se suzbije apetit. My Riot je suštinski pozitivan strip u kome su maltene svi likovi na neki način okej, bez obzira na njihove negativne strane, ali ovo je vrlo elegantan način da se podseti da je od „građanske“ do „malograđanske“ kulture korak najčešće vrlo kratak.

Val nije buntovnica bez razloga i problematično dete ali kad počne da se druži sa Kat, curom iz škole koja lagano kraducka po lokalnim radnjicama, a posebno kada vidi svoju prvu uličnu pobunu u kojoj se lome izlozi i prevrću kola – izazvanu ubistvom migranta iz Salvadora od strane neiskusne žene-policajca – u njoj se probudi nekakva glad za nečim VIŠIM. Ovo buđenje, ova energija koju počne da oseća, dobija mogućnost da bude kanalisana u nešto strukturiranije kada je Kat odvede na koncert lokalnog straight edge benda. Val ovde potpuno odlepi i za gitaristom benda – koji niti pije niti puši, niti ga zanima seks u kome nema emocija, sve po Out of Step mantri kultnih Minor Threat – ali i za lavinom energije i slobode koje oseti ka koncertu gde je sve haos i sve je predivno, i publika koja se šutira na sve strane, i ljudi koji podižu klince kad padnu u šutki i popiju lakat u facu, sve…

Val je toliko opijena ovim iskustvom da uspeva da ubedi Kat da njih dve osnuju bend, iako ni jedna ne zna da svira i ostatak stripa je hronika transformisanja života ove dve devojke (kojima se kasnije pridružuje lokalna crna skinhed-basistkinja Rudie) kroz muziku, kreaciju i, ključno, druženje sa drugim ljudima ali u velikoj meri ženama koje su i same osetile isti kreativni neizdrž u svojim životima i bacile se glavačke u smeru andergraunda.

My Riot jeste u izvesnoj meri idealizovana priča o panku i kako je cvetao u ranim devedesetima. Ljudi mojih godina sigurno imaju na sve to lepe uspomene, ali pamte i beskrajno zamornu „scensku politiku“, sulude podele unutar ionako male i uvek osipajuće zajednice, ali i pomor koji su umeli da izazovu kako ulični, jeftini narkotici poput lepka, bronze, trodona i drugih pilula tako i oni nešto skuplji poput heroina. U My Riot ovoga praktično nema i tamo gde se frikcija pojavljuje je najviše na interpresonalnom planu, između likova koji nisu ni odrasli ni sazreli pa je normalno da budu i impulsivni i ljubomorni i nesvesni šta zapravo žele, i sujetni i pomalo agresivni. Ovo je sve napisano vrlo uspelo, životno i dobro plasirano, sa crtežom koji svoje jednostavne likove pretvara u vrlo autentične glumce-naturščike, čije su jake emocije prenaglašene naprosto jer tinejdžeri imaju – prenaglašene emocije.

No, My Riot je zaista i jedna divna oda transformativnoj snazi autohtone, primitivne umetnosti i kulture i besprekorno hvata taj dah života koji osetite kada vam se horizont mogućeg najednom neverovatno proširi i počnete da shvatate šta sve MOŽETE da radite ako želite, da tamo napolju ima ljudi koje zanima šta imate da kažete i koji će i sami želeti da vam pokažu delove sebe koje inače ne biste videli. My Riot je oda ne samo muzičarima i klubovima – to bi onda bio „običan“ rokenrol strip – već i fanzinašicama, ljudima koji prave i dizajniraju plakate za koncerte, klincima kod kojih spavate kad dođete da svirate u drugom gradu iako ih nikada pre toga niste upoznali, jednom osećaju zajedništva i uzajamnog podržavanja koje, na kraju krajeva čini tu fluidnu „scenu“ ali, važnije kulturu.

Kako je smešten u partikularan period, ovaj strip ima i važan naklon ka „ženskoj“ strani cele priče sa usponom Riot Grrrl kulture unutar američkog panka, pa čak i sa uspelim komentarom na kooptiranje ove kulture od strane u to vreme agresivnih korporacija koje su tražile način da se okoriste još jednom andergraund revolucijom što im je maltene promakla ispred nosa. No, My Riot nije politički strip i on se pre svega bavi „personalnom politikom“, samorealizacijom, otkrivanjem sopstvenih kreativnih kapaciteta i obavezom deljenja kulture, energije, dobre volje sa drugim osobama.

Spearsovi stihovi koje stavlja u usta svojoj protagonistkinji su savršeni pank-haiku a crtež i dizajn kojim Helen ovo prati je uvek jasan i dovoljno čist da možemo da pričamo o „mejnstrim“ stripu, a da opet u sebi ima anarhičnu energiju fanzinskog dizajna i senzibiliteta sa likovima koji su često karikirani i predmetima koji su crtani na drugom papiru pa lepljeni preko pozadina.

My Riot je veoma dobar sažetak jednog važnog momenta u savremenoj istoriji popularne kulture ali i, jednako važno, ne samo nostalgično prisećanje na vreme „kad je bilo bolje“ već priča koja pokazuje kako možete odrasti iz običnog deteta u dobru osobu. Ako njime budu inspirisane neke današnje devojčice i dečaci, rekao bih da su autori ispunili svoj cilj. Digitalnu verziju stripa možete kupiti ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s