Pročitani stripovi: The Swamp Thing (2021)

Pošto su bile vrućine, sebe sam počastio čitanjem prvih pet epizoda aktuelnog DC-jevog maksi-serijala The Swamp Thing lansiranog ranije ove godine. Neko sa malo boljom kontrolom impulsa sačekao bi do jeseni i pročitao svih deset predviđenih epizoda u cugu a onda napisao odmeren kritički osvrt na čitavu priču i ostavio pokolenjima zaokružen, koristan tekst. No, nadam se da ima nečeg korisnog i u tome da na polovini serijala preporučim potencijalnim čitaocima nešto što je sjajno i u šta oni možda mogu da se uključe pre kraja i tako sa drugim srodnim dušama podele uzbuđenje povodom izlaska svake nove epizode. Jedna od prednosti mesečnog tempa izlaženja stripova i jeste u tom ponavljajućem ciklusu napaljenosti koju delite sa drugima i učestvujete u svojevrsnom pop-kulturnom ritualu pričanja o narativu što teče, razvija se, iznenađuje i impresionira na svakom zaokretu.

Swamp Thing je danas deo „mračnog“, magiji okrenutog dela DC stripova – pre par meseci sam pisao o serijalu Justice League Dark u kome se odigrao veliki deo događaja što su pripremili pojavljivanje novog The Swamp Thing serijala – i mada smo možda navikli da se poslednjih godina ovaj lik pojavljuje prevashodno kao deo stripova što se bave timom, ili u sopstvenim mini/ maksiserijalima, ne treba ni zaboraviti da pričamo o liku koji, istorijski gledano demonstrira izuzetnu žilavost i kapacitet da se menja sa vremenima kao, procentualno gledano, malo koji njegov vršnjak. Swamp Thing je nastao u ranim sedamdesetim godinama i njegov prvi „ran“ je bio vrlo popularan na ime pažljivog ispipavanja a zatim potiskivanja granica koje je CCA cenzura nametala superherojskim stripovima onog vremena. Len Wein, kao autor koncepta i scenarista prvih trinaest epizoda, je svog (anti)heroja formatirao kao, kada gledamo iz današnje perspektive, jasan kontrast herojima srebrnog doba, uzimajući klasičan origin story (Swamp Thing je rezultat eksplozije u, jelte laboratoriji, koja naučnika Aleca Hollanda transformiše u nešto što je više od ljudskog), ali zatim strip odvodeći u horor smeru. Originalni Swamp Thing je bio jedan od ranih primeraka ’70 horora u američkom mejnstrim stripu, kreirajući priče u mizanscenu močvare i svega što je ona simbolisala (uključujući raspadanje, hemijsku i biološku transformaciju, kruženje umiruće materije ka kreiranju novog života i tako dalje), a izuzetno važan element ove jednačine bio je crtač Bernie Wrightson, horor-maestro kome su obećavajući počeci u DC-ju utrli put ka radu za Warren Publications, koji je suvereno vladao horor-stripom sedamdesetih godina.

Naravno, veliki deo današnje publike Swamp Thing povezuje sa njegovim stripovima iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih gde su autori iz „British Invasion“ čopora (pre svega Alan Moore, a pri kraju serijala i Grant Morrison i Mark Millar) kao i crtač a kasnije scenarista Rick Veitch praktično zabili glogov kolac u srce CCA cenzure (napustivši u potpunosti pravila i odbacivši „neophodnu“ oznaku na koricama) i utrli put za kreiranje „odraslijih“ Vertigo stripova. John Constantine, Hellblazer lično je, na kraju krajeva i nastao u ovom stripu, a domaći magazin, Horor, je u velikoj meri bio baziran na objavljivanju odabranih epizoda ovog stripa, kao i drugih DC-jevih (recimo Night Force), Marvelovih (Tomb of Dracula) i drugih stripova (recimo, britanski Jeff Hawke koji je bio više u avanturističkom maniru).

Da Swamp Thing i danas ima sasvim solidnu težinu u popularnoj kulturi svedoči i televizijska serija iz 2019. godine koja, opet, nije potrajala duže od deset epizoda, pokazujući i da je ovo srazmerno težak koncept za nekakvu komercijalnu eksploataciju. A to važi i za sam strip: Swamp Thing je više koncept, sila prirode, nego „pravi“ lik – na šta podseća i činjenica da je do sada najmanje devet različitih muškaraca nosilo ovu „titulu“ – i publika koja ga voli je ona publika sklona filozofskijim, refleksivnijim stripovima, u kojima nema mnogo akcije, niti karakterološkog rada i koji se bave pre svega razmatranjem odnosa čoveka i prirode, života i smrti (ali i života i besmrtnosti), na planu vrlo simbolički intoniranog horora.

Otud je i lansiranje novog serijala od deset epizoda u ovoj godini istovremeno i lepa vest ali i sasvim jasan signal da DC ne veruje sasvim da pričamo o konceptu ili liku koji ima kapacitet da u ovom trenutku nosi nekakav tekući serijal. Na kraju krajeva, ako verujete u koncept hipoteze Sekhmet, 2021. godina je godina u kojoj se zapadna kultura okreće materijalnom, brzom, agresivnom a potiskuje duhovno, odmereno i pacifističko i ovo svakako nije idealna sezona za The Swamp Thing.

No, izvrsni indijski scenarista Ram V ne potiče iz zapadne kulture i ako mu kažete da su čak i zvezde u ovom trenutku postavljene tako da osujete uspeh njegove desetodelne priče o novom Swamp Thing, on će to verovatno dočekati rečima „challenge accepted“. Već sam mnogo puta pisao o stripovima ovog čoveka, ali to su bili mahom autorski radovi za nezavisn(ij)e izdavače, no Ram V ima i vrlo solidno uporište u DC-ju (a zajedno sa Alom Ewingom preuzima i rad na Marvelovom Venomu nakon odlaska Donnyja Catesa sa serijala), sa radom za Justice League Dark i Catwoman. The Swamp Thing, međutim, deluje kao serijal najugođeniji sa njegovim senzibilitetom i u kome se oseća najličniji ton. V (puno ime mu je Ramnarayan Venkatesan) je početkom godine izbacio dve epizode Swamp Thing u DC-jevoj Future State inicijativi, prelaznom periodu između kraja Rebirth perioda DC univerzuma i onog što imamo danas i sve Future State priče smeštene su u „moguću“ budućnost DC-univerzuma. Naravno, opcionu. V se za Swamp Thing odlučio na kratku, dvodelnu meditaciju o postapokaliptčnom svetu u kome je Swamp Thing neka vrsta nevoljnog demijurga što kreira nove „ljude“ od sopstvenog „biljnog“ materijala, naseljavajući planetu u kojoj je ljudska rasa nestala. Kada se ipak pronađu preživeli ljudi, od kojih neki rade sve na tome da planetu učine nenaseljivom za nove biljne gospodare, Swamp Thing počini neočekivan akt „izdaje“ biljnog sveta za račun života od krvi i mesa, plasirajući jednu veoma lepu parabolu o ljudskoj duši i ljudskoj nesavršenosti ali i kapacitetu za refleksiju i promenu koji su, reklo bi se, uslov za postojanje te duše.

Sjajan crtež Mikea Perkinsa dao je ovim dvema epizodama vrlo dostojanstven a istovremeno epski senzibilitet i poradovao sam se videvši da su Perkins, kolorist Mike Spicer i izuzetni leterer Aditya Bidikar deo V-ovog tima i za The Swamp Thing. 

Sam The Swamp Thing je sasvim odvojena priča od Future State i, kako je „stari“ Swamp Thing uklonjen u Justice League Dark, ovde pratimo rađanje i prve korake novog Swamp Thinga, zaštitnika „zelenog“ ali, potencijalno i čitave ljudske rase od pretnji koje nisu ni sasvim opipljive ni, ako malo zagrebete ispod površine, ultimativno zle, već najpre tuđinske, drugačije.

Levi Kamei je zanimljiv protagonist, na ime svojih dubokih veza sa Indijom (gde mu je porodica), ali i svog statusa „normalnog“ civila, naučnika koji radi u SAD i svojim radom se u određenom smislu distancirao od „istočnjačke“ kulture, njene mitologije pa i magijskih verovanja. U uvodnim epizodama Kamei ne uspeva ni da shvati šta su košmari koje doživljava i kako su vezani za ono što se dogodilo na nedavnom odlasku u Indiju da vidi oca i brata, a prijateljica (sa, možda, benefitima), Jennifer mu pomaže da se snađe u koliziji fantazije i realnosti koja, onda, sasvim nepogrešivo, uvlači i nju u „dublje“ slojeve stvarnosti i izlaže jungianskom susretu sa silama koje zaista vladaju našom realnošću.

Ton The Swamp Thing je, za sada, pogođen veoma dobro, sa snažnim ’70s vajbom ali i jednom proto-Vertigo dimenzijom, pogađajući tako neku zlatnu sredinu senzibiliteta koji intuitivno vezujemo za Swamp Thing. Likovi deluju odraslo i „stvarno“ a istovremeno uverljivo ranjivo i zbunjeno, dok je horor koji proživljavaju utemeljen ne samo na DC-jevim konceptima kontrasta između „zelenog“ (sveta biljaka) i „crvenog“ (sveta od krvi i mesa) već i umešno kombinuje različite urbane mitove iz šire popularne kulture. Ram V je izuzetno načitan čovek sa sposobnošću da sažvaće i upakuje arhetipove iz vrlo različitih kultura (čitali ste These Savage Shores? Ako niste, šta, za ime sveta, čekate?) u konzistentan, logičan narativ koji u ovom slučaju ima i taj potrebni filozofski odmak. Opet, kako je ovo ipak DC-jev mejnstrim strip u 2021. godini, u njemu mora da bude i malo akcije, a ona je, kao i sve ostalo u ovom stripu izvanredno nacrtana od strane suludo izvrsnog Mikea Perkinsa. Ovaj Britanac spada u onu grupu autora koji su se preko rada za domaći 2000AD brzo probili do američkog tržišta a koji je izvrsnu reputaciju sagradio radeći na kultnom Brubakerovom Kapetanu Americi. Sa godinama Perkinsov realistični, „odrasli“ stil crtanja dobio je određenu dimenziju gizdavosti i u The Swamp Thing on naprosto briljira kombinujući mračniji, odrasliji, realistični ton koji vezujemo za britanski strip šezdesetih i sedamdesetih, sa fantazmagoričnim, raskošnim fantazijskim hororom. Perkinsove table su istovremeno i vrlo detaljne i pune izražene teksture i užurbanog rada sa lejautom, ali i uredne i lake za praćenje čak i kada se razbija jasan redosled pripovedanja. Naravno, Bidikarov letering je ovde od presudne važnosti i za ton ali i za usmeravanje čitaočevog oka, dok Spicerovi topli, intenzivni kolori svemu daju potreban osećaj živosti, ali i stalne transformacije, bujanja, borbe živog i mrtvog tkiva i njihove stalne zamene mesta. Gostovanje crtača Johna McCree u petoj epizodi – u kojoj se pojavljuje i John Constantine – proširuje tonalnu paletu na vrlo osvežavajući način sa Irčevim anarhičnijim ali snolikoj horor-atmosferi ove epizode vrlo podobnim stilom.

Strukturno, The Swamp Thing deluje vrlo ambiciozno i nisam siguran da će priča zapravo uspeti da poveže sve svoje niti do desete epizode. V ovde radi na nekoliko nivoa, dajući nam protagonista koji treba ne samo da shvati kakva je njegova uloga u (jungianskom) ekosistemu planete Zemlje, ko su mu neprijatelji a ko prijatelji, već i da prihvati da je istovremeno postao i više i manje od čoveka. Veza sa biljnim svetom, sa „zelenim“, je korišćena da se protagonist „uključi“ i u sećanja koja nisu vezana samo za ljudske neurone već, preko kruženja materije u prirodi i stalnog „vaskrsavanja“ mrtvog kroz novi život koji se njime hrani, za zelenu ekosferu, i na jednom simboličkom planu (ako već ne na striktno biološkom) ovo u punoj meri ispunjava sve te arhetipske kalupe koje Swamp Thing, zaštitnik ne samo „zelenog“ već čitave Zemlje, treba da popuni. Priča kombinuje lokalizovane, „monster of the week“ epizode sa dužim narativom koji se, evo, do polovine serijala samo sve više produbljuje i mada, kako rekoh, nisam siguran da će sve niti priče na kraju biti savršeno ispraćene i povezane, za sada je u pitanju vrlo intrigantan, višeslojan narativ koji kombinuje različite pripovedne pristupe uvek čuvajući simbolički i filozofski jezik (vizuelni i drugi) značajan za korektno „Swamp Thing“ iskustvo. Nije neko čudo da V u Marvelu sarađuje baš sa Alom Ewingom jer The Swamp Thing ide vrlo sličnim putem kao i njegov Immortal Hulk, a pride u nekim epizodama postoje jasni omaži The Savage Hulk momentima iz sedamdesetih koji su me raznežili.

Ostaje, naravno, da strip iščitam do kraja kada najesen bude završen i donesem konačni sud. Sasvim je moguće da The Swamp Thing neće na zadovoljavajući način zaokružiti priču i da će nas ostaviti sa više pitanja nego odgovora i poluformiranim glavnim junakom te intrigantnom ali nedorađenom heroinom u liku Jennifer. No, za sada, ovo je jedan od najzanimljivijih stripova koje je DC pokrenuo ove godine, sa jasnim oslanjanjem na klasične formate iz bogate prošlosti ovog izdavača ali  osobenom, prema budućnosti okrenutom energijom. Pritom je i jedan od najlepših stripova na tržištu u ovom trenutku. Proverite sami ovde.