Film: Black Widow

Black Widow je nesumnjivo značajan film za Marvel i Disney po više od jednog kriterijuma. Ovo je prvi film iz Marvelovog filmskog univerzuma koji  Disney lansira nakon velikog poremećaja distribucije i generalnih praksi vezanih za bioskopsko gledanje filmova, pa je tako ovo i film koji paralelno sa ulaskom u bioskope pušten i na Diznijev Disney+ striming servis, da oproba sreću i na kućnom frontu. Iako je ovako nešto uradio i Warner sa svojim Wonder Woman 1984 (i to mu se isplatilo jer je film mlako primljen u bioskopima imao dosta uspešniji istovremeni juriš na dnevne sobe), moglo bi se argumentovati da Disney ovde igra nešto kompleksniju igru sa serijom, well, SERIJA za svoj striming servis koje su poslednjih godinu dana održavale vatru i gradile smisleni most između prethodno završene, treće faze Marvelovih filmova i četvrte koja „zvanično“ započinje sa Crnom udovicom.

Ovo je, dakle, i po tom kriterijumu značajan film jer je završetak treće faze bio ne samo obeležen spektakularnim povezivanjem niti u Avengers: Endgame već i smenom generacija u kojoj je deo glumaca čiji su honorari u međuvremenu solidno porasli ispraćen iz Diznija, jedan deo, uglavnom sporednih likova zadržan za striming serije,  a naredna faza filmske produkcije će se dobrim delom oslanjati na eksploataciju novijih likova (Captain Marvel, Doctor Strange, Ant-Man, Black Panther…) i uvođenje i sasvim novih (Snag Chi, Eternals, pa i, može se argumentovati, Fantastic Four). Tu je i treće krilo, sa jakim franšizama koje se i dalje nastavljaju, ali uz dosta inovacija (Guardians of the Galaxy, Spider-man, Thor) a verujem da će petu fazu konačno obeležiti puna apsorpcija i eksploatacija X-Men franšize u svom, jelte, prirodnom okruženju.

Black Widow je ovde predstavnik nečeg odvojenog jer se radi o liku koji datira još iz prvih Avengersa a koji je tek sada dočekao svoj solo film, kasneći i za „novajlijama“ poput Ant-Mana, Dr Strangea ili Captain Marvel iako je Disney ovde ne samo imao odlično primljen i odlično realizovan lik već i jedan dokazani glumački kapacitet (i popularno lice) u liku Scarlet Johansson. Svakako je i malo ironično da je Black Widow svoj solo film dobila nakon relativno manje popularne Captain Marvel – makar u mediju filma – a pogotovo nakon što je sam lik spektakularno ubijen u Endgame. Bilo je tu vike po internetu da je u pitanju i nepravda i neka vrsta „meke“ mizoginije na delu, no, makar smo dobili film o jednom od najkuljih likova koji su do sada uvedeni u MCU a koga igra glumica specijalizovana za uloge kul akcionih heroina*.

*mada ne nužno uvek u filmovima koji su dorasli toj njenoj ekspertizi

Kad se sve to uzme u obzir, Black Widow je neobično mali pa i donekle u sebe nesiguran film koji bi idealno legao negde u sredini jedne od faza, kao drugi film u sezoni u kojoj bi Marvel već imao nekakav „važniji“ blokbaster. Ovako, stavljen na početak „faze“, kao najavni plotun i nekakav stejtment of intent on ne saopštava ništa specijalno interesantno vezano za četvrtu fazu sem da će u njoj igrati novi, manje poznati glumci, u ulogama „novih“ a svakako manje poznatih likova. Bez sumnje je interesantno spekulisati o tome koliko Marvelova inercija može da bude uspešna u guranju svog blokbaster-cunamija napred i pored opraštanja od jednog dela vrlo popularnih glumaca kao što su Robert Downey Junior ili Chris Evans, a „ražalovanja“ drugih na televiziju, no, mora se priznati da je Kevin Feige do sada pokazao da zna šta radi pa čak i Black Widow koji kreće srazmerno teturavo i neubedljivo, do kraja uspe da se čvrsto uhvati za „Marvel formulu“ i isporuči dovoljno zabave za moje potrebe. Što se publike i kritike tiče, oni su reagovali i bolje sa solidno visokim ocenama i ubedljivom zaradom već tokom prvog vikenda krajem Juna gde je film uzeo više od trista miliona dolara u bioskopima i više od 60 milina putem striminga.

I, svakako, Marvel formula tu radi posao – Black Widow, na kraju krajeva dolazi kao kulminacija cele sezone priča o nominalno manje popularnim likovima poput Scarlet Witch i Visiona, Falcona i Winter Soldiera, zaključno sa Lokijem u poslednjih mesec i kusur dana, a koje su se u formi televizijskih serija pokazale kao iznenađujuće potentne i kadre da pruže publici pravu meru drame, akcije, komedije i intrige, pravdajući ne samo investiciju u same glumce i produkcije već i u sam Disney+ kao platformu. Black Widow, iako ima skupi CGI spektakl „pravog“ bioskopskog filma, zapravo i sama pomalo izgleda kao direct-to-streaming produkt sa svojom pričom koja je inkonsekventna i u najboljem slučaju pomaže da se uspostave novi sporedni likovi koje će Marvel moći da eksploatiše u budućim serijama i filmovima.

No, inkonsekventnost je ovde ime igre po definiciji s obzirom da se radi o liku koji je „danas“ mrtav pa film Black Widow ide najlogičnijim putem osvetljavanja prošlosti Crne udovice i pokazivanja trauma i drama što su obeležile rast i formiranje ovog lika. Kažem „najlogičnijim“ ali ne nužno i najboljim jer je Black Widow u filmovima do sada svakako osvajala i upravo tom fasadom savršenog profesionalizma i neumoljive efikasnosti. Kao produkt ruskog programa proizvodnje superšpijuna i prebeg u S.H.I.E.L.D. koji simboliše moralnu nadmoć zapada nad tradicionalno podmuklim sovjetima-u-modernijem-pakovanju, Crna udovica je uvek delovala i u određenom smislu superiorno u odnosu na ostale kolege iz Avengersa. Dok je za druge „superheroizam“ bio stvar slučajnih akcidenata ili, u slučaju Kapetana Amerike veponizovanog patriotizma, Nataša Romanov je dizajnirana i psihološki uslovljavana od najranije mladosti da bude vrhunski profesionalni ubica i infiltrator* pa je time njen rad na strani „dobrih momaka“ uvek imao i malo mračni, u najmanju ruku sivi preliv antiheroizma gde su najtamniji elementi njene prošlosti samo sugerisani a traume koje je preživela i ugradila u svoj karakter posredovane samo hladnom, minimalno ekspresivnom glumom Johanssonove.

*prateći u dobroj meri predložak stripa Ultimates Marka Millara i Bryana Hitcha koji se, deceniju i po pokazuje kao presudan za kreiranje tona čitavog Marvel Cinematic Universea

Utoliko, kada film Black Widow krene u vrlo detaljan prikaz detinjstva i formativnih trauma Crne udovice ovo je ne samo nedobrodošlo prepričavanje nečega što je bolje delovalo samo u naznakama i zloslutnim aluzijama već i jedan vrlo generički program opštih mesta i tehnički kvalitetno snimljenih ali nenadahnutih scena koje samo sa daleke distance aludiraju na vrhunce špijunskog filma kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Prisustvo Davida Harboura u ovom otvaranju filma donosi i neizbežnu asocijaciju na Stranger Things a što samo podvlači da Black Widow radi sličnu stvar samo isforsirano, mehanički kondenzovano i bez dovoljno šarma.

Prvih pola sata filma je otud, iako nabijeno bombastičnom akcijom i snažnim emocijama koje treba u nama da proizvedu empatiju, kinematografski vrlo siromašno, sa utiskom da je ovo nekakav generički direct to DVD akcijaš koji je nekom kosmičkom greškom dobio visok budžet a sa kojim sada ne zna šta da radi. Nemaštovitost fotografije i samog teksta ne mogu da budu kompenzovane obilnim korišćenjem lens flare efekata, agresivnim forsiranjem plavih filtera, drmusajućom kamerom i nervoznom montažom.

Film počinje da dolazi na pravu temperaturu kada se Johanssonova upari sa Britankom Florence Pugh koja igra Yelenu Belovu, „drugu“ Crnu udovicu a u ovom filmu njenu „sestru“ iz tajnog ruskog programa špijuna u dubokom kaveru u SAD, i hemija između dve profesionalke koje su istovremeno vezane sa nekoliko godina života u istoj lažnoj porodici uspeva da film izdigne iznad generičke špijunske akcije i podari mu malo tipične MCU magije. Pughova odlično igra mlađu i impulsivniju sestru koja, za razliku od Nataše, nije uspela da prebegne kod Amerikanaca i postane internacionalno cenjeni superheroj, a njena tragična istorija vezana za program proizvodnje superšpijunki, Red Room, i želja da oslobodi druge Crne udovice praktično hemijskog robovanja direktoru programa, Drejkovu, čini narativni zamajac filma.

Smeštanje priče Black Widow u Civil War period koji smo gledali u trećem Kapetanu Americi je zgodan trik da se kanonski objasni zašto Nataša i njena sestra ne mogu da računaju na pomoć Avengersa, ali ima i skoro tipično stripovsku inflaciju pretnji, pokazujući da je pored svih Hydra zavera i Lokijevog a zatim Thanosovog ulaženja u rat za sveopštu dominaciju, na planeti Zemlji operisala i još – najmanje – jedna tajna organizacija sa resursima i ambicijom da vlada svetom. Program Red Room je ovde tehnički nezavisna inicijativa, otcepljen od ruske administracije i usredsređen na uređivanje sveta po Drejkovljevom diktatu pažljivo planiranim asasinacijama, no Black Widow, kao film, u ogromnoj meri igra na „red scare“ kartu, oslanjajući se skoro bez ikakvog odmaka na hladnoratovske stereotipe o potpuno amoralnim Rusima. Čak je i centralni motiv u filmu to da Drejkov svoje operativke ne samo psihološki uslovljava još od detinjstva praveći od njih emotivno zavisne profesionalne ubice, već da koristi poseban biološki inženjering koji im u potpunosti oduzima slobodnu volju i čini ih doslovno robotima od krvi i mesa koje on direktno kontroliše.

Ovo je svakako „stripovska“ metafora i ona bi mogla da funkcioniše na filmu samo da Black Widow nema taj za MCU tipičan (kvazi)naturalistički ton gde glumci svoje likove igraju kao stvarne ljude koji samo uzgredno imaju supersnagu i druge natprirodne moći.* Ovako, bez obzira na to što je Drejkov danas slobodan strelac i nije vezan za Putinovu Rusiju, čitav film se bazira na agresivnoj antiruskoj, antikomunističkoj paranoji i ksenofobičnom zazivanju dehumanizacije drugog koji jesu obeležja značajnog dela pop-kulture iz doba hladnog rata ali danas, ovako posredovana bez dovoljno kempa ili nekog drugog odmaka, deluju  zastarelo, ružno i neprimereno (pogotovo ovako pažljivo razdvojeni od „prave“ Rusije koja je ipak, Putin be damned, solidno tržište i, uostalom, Disney ne želi stvarne političke talase u svojim filmovima).

*mada uglavnom supersnagu, brzinu, ofanzivnu tehnologiju ili ofanzivnu magiju – u skladu sa baziranjem MCU arhetipova na millarovskoj rekonstrukciji Marvelovih predložaka, supermoći se ovde maltene isključivo ovaploćuju u formi oružja i MCU je skoro pa i depresivno lišen imaginativnijih heroja sa ekscentričnijim moćima na kakve su nas navikli ur-majstori medijuma poput Leeja, Ditka, Kirbyja ili, čak, Claremonta

Sa druge strane, korišćenje Davida Harboura u ulozi Red Guardiana je, recimo, jasna spona sa onim kako su predstavljani sovjetski superheroji u Marvelu u vreme Stana Leeja, samo, naravno, sve formatirano do jake parodije i kempa. Harbourov Red Guardian ne samo da je zbir hodajućih klišea o „Rusima“ (sa sve tetovažom imena Karla Marksa na prstima, a što naravno, jedva da bi imalo smisla sve i da je Guardian bio rival Kapetana Amerike u Drugom svetskom ratu, a nije: u filmu čujemo da on sam tvrdi da se s njim borio u osamdesetima – kada je „ovaj“ kapetan Amerika još bio zamrznut u santi leda) već je i jedna generalno socijalno nefunkcionalna pojava. No Harbourova gluma, preterana i sa izraženom komičkom dimenzijom uspeva da „proda“ lik kao polomljenu ali u krajnjoj liniji humanu, pa i dragu roditeljsku figuru i njegovo prisustvo uveliko osvežava film kojim, sasvim prirodno, dominiraju jake žene. Sama Johanssonova je uobičajeno dobra sa svojim hladnim profesionalnim pristupom većini situacija ali i sa sasvim ljudskim, prijatnim karakterom u situacijama kada „ne radi“ i ansambl solidno funkcioniše, zaključno sa Drejkovim koga Ray Winstone – još jedan Britanac – igra sa vrlo kvalitetnim projektovanjem ljige i, jelte, posebne vrste toksične muškosti.

Ako imam zamerku na kasting, ona je najpre na to da je Olga Kurylenko besmisleno protraćena na lik koji ne samo da ništa ne govori već ima i masivan oklop, kacigu i, kada je skine, deformisano lice pa njen glavni adut – upečatljiv lik i manekenski stas – ovde nemaju smisla. Naravno, traćenje koncepta Taskmastera na one-off negativca koji je definisan samo svojim setom supermoći je poseban prestup – čak i da na stranu stavim svoju ljubav ka stripovskom Taskmasteru i žal da malo ko razume potencijal njegovog karaktera, notabilno je da film ideju o njegovom „super-fotografskom pamćenju“ praktično samo pomene i nikako je onda ne iskoristi do finala u kome ga naši junaci pobeđuju kao najobičnijeg minibosa. Dodatno, finalni obračun između likova koje igraju Kurylenkova i Johanssonova se rešava metaforičkim pritiskanjem dugmeta za resetovanje u skladu sa temom čitavog filma da se ljudska volja može u potpunosti kontrolisati spoljnim, hemijskim uticajem, a što u potpunosti ignoriše važan deo zapleta u kome vidimo da Takmaster ima legitiman razlog da žudi za osvetom.

Film je, dakle, u dobroj meri sklopljen mehanički, po formuli, iz mase delova za koje unapred znate da moraju da budu tu gde jesu (uključujući zgodne mekgafine koji teraju naše junake na distinktne aktivnosti u finalu), sa „realizmom“ u glumi koji mu više odmaže nego što pomaže i sa pristojnim ali na kraju krajeva i dosta generičkim akcionim scenama kakve danas imate i na televiziji. Kostimi su prilično kul i lepo dizajnirani ali filmu vidno nedostaje „superherojska“ gizdavost i on je, zapravo, i blago ismeva kroz dizajn uniforme za Red Guardiana. Ako primetite da preko uvodne špice ide verzija Nirvanine Smells like teen spirit, a da ni jedna od devojčica koje ste upravo gledali nije još tinejdžerka a sam Kurt Cobain je do 1995. godine kada se sve to dešava, bio već odavno sahranjen, to je svedočenje o pomalo bezdušnoj prirodi ove produkcije koja više pritiska dugmiće i čekira kućice na formularu nego što, jelte, krvari za umetnost. Ono što film spasava je ta superiornost Marvelove formule u odnosu  na „obične“ akcione trilere, zapravo iznenađujuće dobra hemija među likovima i spoj humanosti i humora koji daje celoj priči vitalnost kakvu slične produkcije drugih studija nemaju.

Sa druge strane, vredi i ponoviti da je ovo suštinski inkonsekventan film o „menace of the week“ pretnji koja se u „kasnijim“ filmovima ne pojavljuje i da je ideja kako svedočimo snažnoj i značajnoj katarzi za sam lik Nataše Romanov time vidno umanjena. Sa druge druge strane, iako je Johanssonova ovde dobila svoj „veliki“ solo-film, njen lik nije dobio praktično nikakvo produbljenje i u određenom smislu Pughova i Harbour uspevaju da joj ukradu šou pa je i to nekakva pirova pobeda za ženu za koji se zna koliko je jako želela ulogu Crne udovice…

Dakle, srazmerno neubedljiv film za Marvel, ali i film koji jasno demonstrira zašto je Marvelov kinematski univerzum i u svojim slabijim momentima, svejedno za prsa ispred konkurencije. Za prvu polovinu druge godine pandemije, reklo bi se, sasvim optimalno.

3 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s