Video igre: Backbone Prologue

Odigrao sam Backbone Prologue, a što je besplatni demo, odnosno prvi od pet činova narativne avanture Backbone kikstartovane u proleće 2018. godine a izašle u formi gotovog produkta na Steamu početkom Juna ove godine. Moram priznati da me je Backbone veoma privukao svojim odlično odmerenim mizanscenom i estetikom, a koji su delovali srećno ugođeni sa žanrovskim odabirom i postojećim mehanikama u igri, no nakon odigranog prvog čina, a gde su mi utisci bili više pozitivni nego negativni, ustežem se da kliknem na dugme kojim bih obavio kupovanje čitave igre. U narednom tekstu ćemo ukratko objasniti zašto. Mislim, i zašto su mi utisci uglavnom pozitivni ali i zašto nikako da igru kupim.

Backbone je napravio mali tim od svega šest osoba radeći u početku, kako su i sami objasnili, u slobodno vreme a posle uspešne kikstarter kampanje prikupljanja sredstava, i u punom radnom vremenu. Bazirani u Vankuveru, Eggnut su, koliko umem da kažem, mladi studio kome je Backbone prva igra i kao takva ona je dobrodošlo puna karaktera i identiteta. Sa druge strane, izdavač ove igre je kompanija po imenu Raw Fury koja, koliko mi brza Steam pretraga pokazuje, uglavnom objavljuje male, digitalno distribuirane igre sa Pixel Art estetikom a iza sebe ima i nekoliko solidnih indie hitova kao što su Dandara, Kingdom, Gonner, te Bad North. Backbone, sa svojom upečatljivom piksel art grafikom i pažljivo osmišljenim svetom deluje kao idealan naslov za ovog izdavača, a kako Raw Fury imaju iskustva i sa izdavanjem igara na konzolama, a Eggnut je kroz kikstarter prikupio dovoljno para da uradi i konzolne portove, očekuje se da Backbone izađe i za Xbox One, Playstation 4 i Switch do kraja godine. So far so good, što bi rekao Dave Mustaine, čuvajući pančlajn („So what“) za nekoliko pasusa kasnije.

Developer svoju igru opisuje rečima „post-noir“ što, moram da kažem, meni ne znači apsolutno ništa jer bih JA ovu igru opisao kao „noir sa životinjama“. Takođe se koriste reči „roleplaying detective adventure“ a koje su sve tehnički tačne. Osim onog „roleplaying“. Dakle, dve trećine su tačne. Pa nije ni to malo.

Backbone je pre svega narativna avantura u kojoj privatni detektiv-rakun, Howard Lotor, u fiktivnom, kažu „distopijskom“ Vankuveru treba da reši slučaj koji počinje kao just-another-day-in-the-office potraga za dokazima neverstva nestašnog muža ali se brzo pretvara u nešto mnogo mračnije. Veliki deo igre otpada na dijaloge sa pitoresknim likovima koji su svi različite vrste životinja i među njima postoji mnogo intrinzične dinamike i tenzije, a ovo je presecano momentima u kojima morate malo napregnuti intelekt i rešiti uglavnom dosta jednostavne kognitivne zagonetke, ali i instancama šunjanja u realnom vremenu. Backbone je prikazan „iz profila“, dakle, ima klasičan dvodimenzionalni/ sajdskroler režim prikaza koji naprosto zaziva i malo akcionog gejmpleja pa u toku ovog prvog čina postoji i praktično simboličan naklon platformskom igranju ali i pomenutom stealth gejmpleju. Ništa od ovoga nije ni kompleksno a ni sasvim udobno implementirano, da bude jasno, i Backbone ima sve te karakteristike kikstartovane igre koja je puna ambicioznih ideja i maštovitih koncepata što su morali da se stešu na najrudimentarnije forme u krajnjoj verziji igre, pa tako imaju samo ulogu obezbeđivanaj dodatne arome igri koja je suštinski, kako rekoh već nekoliko puta, narativna avantura.

Većina karaktera igre, ali, da bude jasno, i najveći deo efektivnog igranja, odnosno prevazilaženja prepreka koje priču zadržavaju na mestu odvija se kroz dijaloge, pa je Backbone, iako developer smelo* zaziva point and click avanture kao preteču, zapravo bliži vizuelnim novelama po svojim osnovama. „Roleplaying“ koji igra pominje ne postoji u tehničkom smislu – nema statistika, levelapovanja, opreme, ili radikalno različitog rešavanja problema – i svodi se na to da su dijalozi zasnovani na sistemu sličnom onom iz IE-style RPG-ova, a što je, uz obilato dosoljavanje noir atmosferom i „odraslim“ temama bilo dovoljno da isprovocira i neke možda i preterano entuzijastične komparacije ove igre sa Disco Elysium. Da budemo sasvim jasni: Backbone definitivno ne igra ni u istoj ligi sa Disco Elysium, ali, da budemo i pošteni, igra ima svoje adute i ostavlja vrlo jak prvi utisak.

*da ne kažem prevarno – ovde nema mnogo pojntovanja i kliktanja a inventar, recimo, služi samo za ukras

Jer, mislim, ko može da NE voli igru u kojoj ste tipični sirotinjski privatni detektiv u odrpanom mantilu, lišeni iluzija, brzi na jeziku ali jako spori kada treba da sednete i izanalizirate zašto vam se život pretvorio u nadmudrivanje sa uličnim dilerima i raspalim džanki-rakunima, u sudoperu punu prljavih tanjira i procesiju „slučajeva“ koji se svode na hvatanje nevernih muževa na delu i ignorisanje rasističkih uvreda? Niko, eto ko. Vankuver u ovoj igri je klasno dosta izdiferencirano društvo, sa čovekolikim majmunima koji su na vrhu socijalne piramide, sa rasnim netrpeljivostima između različitih vrsta krznašica i glodara, sa rakunima koji su, po svemu sudeći osuđeni na ulogu parija, dočekivani podsmešljivim terminom „striper“ i tretirani kao neko kome nema mesta ni u jednom malo boljem lokalu. Endžin Unreal 4 koji je korišćen za ovu igru uspeva da ponudi dopadljivu kombinaciju lepo napravljenog piksel arta i modernijih 3D efekata sa zumiranjem, švenkovanjem pa i u par slučajeva sa dinamičkim osvetljenjem. Uz saundtrak koji su uradili Danshin i Arooj Aftab a koji se ovaploćuje u formi mračnog „doom jazza“, Backbone je svet što vas prosto mami na istraživanje.

Dijalozi su takođe dobro napisani i mada sam u nekim reakcijama video vajkanje što u igri nema glasovne glume, meni ona nije nedostajala. Likovi, svaki od njih pažljivo nacrtan i napisan, svi prosto pucaju od „glasa“ i karaktera i Howardove interakcije sa njima su odlične, podobno žanrovske i životne, dajući igraču i potrebne informacije ali i „ukus“ sveta u kome se igra događa.

Glavni zaplet u ovom činu odnosi se na pronalaženje muža koji posle posla u banci ne ide pravo kući već, kaže njegova žena, lunja ko zna gde i vraća se ćutljiv, mirišući čudno. Ovo pronalaženje podrazumeva klasičan detektivski rad – razgovor sa ljudima koji rade na ulici, pa, kasnije, kada se utvrdi da je pomenuti muž (inače vidra) verovatno u lokalnom džez-klubu The Bite, dalji razgovor i pronalaženje načina da rakun u mantilu prođe pored baunsera koji ulaz u taj klub čuva. Backbone kreira i nekoliko kognitivnih zagonetki koje podrazumevaju baratanje brojkama i oblicima (jednu od njih ni iz drugog puta nisam uspeo da rešim što znači da nešto verovatno nije u redu sa mojim očima), pa onda i par akciono-avanturističkih mini-set-pisova gde morate da se šunjate i skrivate iza nameštaja ili da kreirate diverzije kako biste se provukli pored osoblja kluba koje će vas izbaciti napolje ako vas zatekne tamo gde vam nije mesto. Backbone Prologue se završava mračnim preokretom na kraju prvog čina i igra, u pogledu priče i atmosfere, likova i karaktera, prilično obećava.

No sa druge strane, Backbone ovim prvim činom kreira i gomilu proverbijalnih crvenih zastava koje upozoravaju da plaćanje čak 25 evra za punu verziju igre možda nije najpametniji potez koji bih mogao da povučem ovog leta. Možda je samo psihologija u pitanju, naravno, ali da igra košta desetak evra, ne bih imao dilema da li da je kupim, potpuno svestan da prikazi kažu da se može završiti za 3-4 sata i da u narednim činovima ima vrlo malo „igranja“, a da se fokus stavlja na priču.

Ovako kako jeste, moram da ukažem da Backbone, na osnovu prologa,  pati od popriličnog broja kikstarter-sindroma koji na gomili umanjuju vrednost nečega što, kako rekosmo, ostavlja odličan prvi utisak.

Pre svega, mislim da igra načelno gubi time što pokušava da bude i narativna avantura i igra kognitivnih zagonetki i blagi akcioni naslov. Mislim, razumem potrebu da se monotonost jednog tipa igranja malo razbije, da se celo iskustvo malo obogati ali čini mi se da je ponekada vrednije uložiti sve svoje – u ovom slučaju po definiciji skromne – resurse u to da sržni deo iskustva produbite što više možete. Ovako, Backbone kao da emituje blagu nesigurnost u pogledu toga šta ona ZAISTA jeste i pomalo se tetura kada obećava osvežavajuće nove mehanike igranja a koje se onda pokažu kao svedene na nivo maltene zametka. Hoću reći nema NIČEG sramotnog u tome da samo budete kvalitetna vizuelna novela sa dobrom piksel art grafikom i igra ništa ne bi izgubila na svojoj kinematičnosti i karakteru i da je lišena ikakve akcije. Kad su već drugi potegli Disco Elysium – ta igra je napravila naoko smeo a zapravo najlogičniji moguć potez odlučivši se da bude RPG bez borbe i u svojoj finalnoj formi se realizovala kao jedan od najboljih naslova bilo kog žanra poslednjih nekoliko godina. Backbone je mogao da napravi sličnu odluku i onda se igrač ne bi osećao pomalo glupo kada prebira po inventaru pitajući se za šta mu služe prikupljeni predmeti za koje se, do kraja prvog čina pokazuje da ne služe ni za šta.

Slično, neke od „zagonetki“ koje Howard rešava ne vode nikuda (konkretno ona sa kombijem) i možda je moguće da ovo ima nekakvog odjeka u kasnijim delovima igre, ali svakako je pomalo zabrinjavajuće da u praktično demou imate set pis koji nema nikakav pančlajn.

Možda najproblematičnije, pogotovo za igru koja se nesmotreno poziva na roleplaying, ovaj prvi čin ima vrlo tvrdo zacrtanu sekvencu događaja koju igrač prolazi i ona se ni na jedan način smisleno ne menja bez obzira na njegove pokušaju da „roplplejuje“ na različite načine. Prolog sam odigrao dvaput, birajući sasvim različite načine da Howard razgovara sa sugrađanima i mada je ovo dalo nešto drugačiji šmek dijalozima, ništa se u odvijanju priče nije promenilo. Igra, recimo, sugeriše da postoje dva načina da se uđe u klub nakon što Howarda odande izbace, ali u oba moja prelaska na kraju sam bio praktično uteran u jednu istu sekvencu postupaka i do kraja prvog čina se ništa nije promenilo.

Što, kako rekosmo, šalje malo zabrinjavajući signal da je Backbone, i u svojoj punoj formi, igra koja ima prelepu prezentaciju, dobro osmišljen svet i solidno mnogo karaktera, ali da je u pitanju samo fasada iza koje se krije prilično siromašno, mehanički svedeno a sadržajno vrlo ograničeno iskustvo. Nemam u ovom trenutku planove da igru kupim po pomenutoj ceni od 25 evra, ali priznaje da me svet što su ga Eggnut smislili i Howardova priča intrigiraju pa možda kasnije tokom ove ili sledeće godine, kada igra bude na nekom ozbiljnijem popustu, cinični rakun i ja nastavimo svoje druženje. Javiću kakvi su krajnji utisci kada do toga dođe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s