Pročitani stripovi: Avengers (Jason Aaron, prve tri godine)

Moram da priznam kako mi čitanje aktuelnog Marvelovog serijala Avengers koga od 2018. godine piše Jason Aaron donosi neočekivanu količinu zadovoljstva. Aaron svakako spada u meni draže scenariste modernog doba, pa čak i ako gledamo striktno superherojsku sferu čovek je imao više pogodaka nego promašaja otkad piše za Marvel, no čak i tako nisam očekivao da mi se Avengers pretvori u naslov koji sa entuzijazmom očekujem svakog meseca i uživam u praktično svakoj stranici urnebesne akcije i šmekerski ispisanog teksta. Čitajući ponovo do sada izašle epizode (zapravo sve od prve do četrdesetpete, pošto je četrdesetšesta početak nove priče) u jednom cugu, za potrebe pisanja ovog teksta, preovlađujući utisak je da je Aaron uspešno izveo jedan kvalitetan „back to the roots“ zaokret, vraćajući Avengerse nekim njihovim temeljnim vrednostima, a da istovremeno piše jednu izrazito „svoju“ priču bez otvorenih pozivanja na neke slavne periode u Avengers istoriji ili omažiranja velikih prethodnika.

Avengers su danas tim koga, zahvaljujući uspehu filmske verzije Marvelovog univerzuma u kojoj su oni odigrali centralnu ulogu, zna ceo svet. No, tokom prethodne decenije je bilo zapravo interesantno gledati kako, dok na velikom platnu Avengersi ispunjavaju upravo onu funkciju koju su imali u stripovima tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih – da ujedinjuju likove i elemente pojedinačnih narativa u raskošnu (mada i razbarušenu) celinu koja Marvelovom univerzumu daje taj osećaj povezanosti i „stvarnog“ mesta na kome ono što se desi na jednoj strani kosmosa ima svoje posledice na drugoj, sve to bazirano na herojskim ličnostima zastupljenim u samom timu – stripovi što su izlazili između prvog Avengersa i Endgamea su većinski bili posvećeni dubinskoj analizi prirode Avengersa kao pojave, eksperimentima pa i snažnoj dekonstrukciji.

Da bude jasno, ovo je normalno i uobičajeno – filmovi toliko kasne za stripovima u pogledu obrade iste tematike da je sasvim očekivano da dok jedni pričaju arhetipske herojske priče, drugi, koji su te priče ispričali pre pola veka danas rone kroz postmoderno stanje i dekonstruišu te arhetipove – no zato je i Aaronov dolazak na poziciju scenariste stripa Avengers označio i ubrizgavanje jedne sasvim nove, pa i potrebne energije u ovaj serijal. Da bude još jasnije: ono što je prethodilo Aaronovom serijalu je uglavnom bilo dobro, i serijali Marka Waida nakon Secret Wars, a pogotovo Hickmanovi Avengersi koji su išli tokom tri godine i kulminirali sa Secret Wars su bili priče koje se pamte i kakve se retko ponavljaju, no, Aaron je – sada kada je Bendis odbegao u DC, i „zvanično“ glavni arhitekta Marvelovog univerzuma, barem na kreativnoj strani – vrlo dobro osetio da je publici potreban strip u kome se sržne vrednosti Avengersa ponovo prepoznaju i spretno apdejtuju za novo vreme kreirajući pre svega zabavan superherojski spektakl koji istovremeno ima taman toliko dodira sa nekakvom sociopolitičkom kritikom da se lepo uklopi u klasični Marvelov duh.

Avengersi, da i to kažemo, istorijski meni nisu najomiljeniji Marvelov strip jer sam ja više upućen na priče koje forsiraju karakterizaciju i prizemljenije narative (otud valjda tolika ljubav za Spajdermena i Daredevila, Punishera i, er, Dazzler, a u novije vreme i za, recimo, Ms. Marvel) ali su Avengersi i neizbežan strip jer se oko njih, pogotovo u poslednje dve decenije, vrti najveći deo „meta“ zapleta Marvelovog univerzuma – originalni Heroes Reborn je, mislim, bio tačka preokreta u kojoj su X-Men i Fantastic Four potisnuti malo u drugi plan da bi u ovom veku događaji poput Civil War, Secret Invasion, Secret Empire, Avengers vs. X-men, Secret Wars, Empyre, War of the Realms, zaključno sa nedavnim King in Black (izraslim iz magazina Venom ali zatim povezanim sa Avengersima), bili usmereni pre svega na ovaj tim. Dakle, Avengerse, voleli ne voleli, „morate“ da čitate ako imate ambiciju da ispratite šta se dešava u Marvelovom univerzumu na njegovom generalnom planu.

A ako već morate, onda je zgodno kada je u pitanju strip koji daje vrlo old school miris gde je praktično svaka epizoda zaokružen narativ, a u sklopu dužih, ali ne prenaglašeno kompleksnih priča, i da praktično svaka epizoda daje zadovoljavajući luk gde imate i zaplet, i akciju i nekakav rasplet. Aaron je vrlo iskusan profesionalac i njegovi radovi na, recimo, Thoru ili Wolverine and the X-Men su pokazali da je u stanju da planira dugačke narative prirodno razdeljene na manje priče gde je čitalac na kraju podjednako zadovoljan i detaljima i celinom. Avengers u potpunosti preuzima ovu vrstu energije i radi se o još jednom serijalu u kome Aaron nastupa sa robusnim idejama i koncepcijama što menjaju neke temeljne postavke Marvelovog univerzuma a da to ne deluje kao da autor na silu ubacuje svoj ego u živo tkivo što su ga drugi satkali, već kao prirodna evolucija i nadgradnja radova prethodnih velikana.

Naravno, ni to nije za svakoga – ljubitelji filozofskijeg, tonalno mračnijeg Aarona koji su voleli njegovog Punishera, Wolverinea ili Hulka (da ne pominjem sad Scalped) ovde možda neće biti oduševljeni atmosferom koja je kombinacija ambicioznih naučnofantastičnih i religijskih zapleta i jedne frivolnije, kurčevitije dinamike, ali utisak je da se Aaron izuzetno zabavlja dok ovo piše pa deo te njegove zabave nekako ne može a da ne zarazi i čitaoca. Rekao bih da je ovde Aaron našao praktično idealnu ravnotežu između svoje u dosadašnjem radu vrlo izražene dve težnje: one da radi strip koji ima filozofsku ambiciju (prevashodno u odnosu čoveka i Boga) i one da radi akcionu komediju sa likovima koji imaju beskrajno šarmantne karaktere i uvek idealnu repliku koja i najtežu situaciju olakšava šmekerskim bravadom. Poslednja verzija Aaronovog Thora je bila rađena upravo u ovom ključu, ali sa Avengersima je scenarista uspeo da podigne ovaj pristup na sledeći nivo tako da serijal u kome ne postoji jedan glavni junak ipak isijava ličnost i karakter.

Utoliko, moja uobičajena negativna predrasuda prema superherojskim ansambl-pričama, pogotovo kada su u pitanju timovi kao što je Avengers (ili Justice League preko u DC-ju) gde snažni i etablirani likovi gube ogroman deo svoje dubine na ime pretrpanosti „ekrana“, ovde nema za šta da se uhvati – naravno da Aaronovi likovi ne dobijaju onu količinu vremena „pred kamerom“ kao što je imaju u svojim solo-serijalima, ali Aaron je izuzetno izbrusio svoje pisanje i u stanju je da nam u svega dve ili tri rečenice da Kapetana Ameriku, Kapetanicu Marvel, Iron Mana ili Black Panthera destilovanih na svoje suštine, često u replikama koje su intenzivno duhovite a da opet ne dolazi do klizanja u parodiranje ili puko verglanje stereotipova.

U tehničkom smislu, Aaronovi skriptovi ovde taj old school miris imaju i na ime korišćenja pristupa koji jesu pomalo staromodni – često korišćenje „prepričavanja“ i dramatičnog tona u titlovima me je podsetilo na najbolje dane Roya Thomasa, sa jednom ekonomičnošću u Aaronovom pisanju koja ne opterećuje pripovedanje prevelikim količinama teksta a dodaje svemu preliv plemenite sapunske opere i povezuje događaje pred našim očima sa tim nekim kontekstom vječnosti u kojima se dešavaju. Isto tako, korišćenje oblačića koji pokazuju misli protagonista se danas smatra gotovo potpuno prevaziđenim ali Aaron ih upotrebljava odmereno i postiže izvrstan odnos između brzine pripovedanja i gustine informacije.

Ovo je posebno vidno u pogledu „novog“ lika, odnosno „novog“ Ghost Ridera koji je i zaista najnoviji član Avengersa. Robby Reyes nije Aaronov lik, kreirali su ga 2014. godine Felipe Smith i Tradd Moore za tadašnji novopokrenuti All-New Ghost Rider, ali ovaj magazin je izgurao svega dvanaest brojeva pre gašenja (a njegov nastavak, Ghost Rider iz 2016. godine je stao sa petim brojem) pa je Reyes zaista dobio šansu života u novim Avengersima. Ovde on igra ulogu tog novog momka u timu sastavljenom od samih legendi i služi kao vrlo uspeo neksus humanizacije narativa. Avengersi i istorijski a svakako u Aaronovoj verziji, fokusiraju se pre svega na pretnje visokog nivoa, braneći planetu Zemlju a onda i univerzum, da ne pominjem druge ravni postojanja od velikih pretnji i tamo gde su Kapetan Amerika i Kapetanica Marvel samo ikone, gde su Tony Stark i Black Panther nedodirljivi ratni stratezi, gde je Thor, jelte, BOG, a She Hulk i Blade su sile prirode, Reyes je momak-mehaničar iz siromašne četvrti istočnog Los Anđelesa koji podiže malog i bolesnog brata i gleda da ga ilegalne ulične trke od kojih zarađuje malo novca da se porodica prehrani ne odvedu na nišan neke od lokalnih bandi. Reyesova sasvim prirodna zapanjenost – i sindrom samozvanca što ga napada – dok radi sa ljudima kojima je spasavanje sveta bukvalno nešto što se dešava skoro svakog četvrtka je fino uklopljena sa njegovim neverovatno velikim moćima koje on tokom ovog stripa tek počinje da shvata, prepoznajući kakva su kombinacija kletve i blagoslova i kolika je cena stupanje u ulogu Ghost Ridera što su je pre njega igrale četiri druge osobe.

Ovde Aaron – koji je, ne zaboravimo, solidan deo svoje rane reputacije u Marvelu i izgradio pišući Ghost Ridera – daje idealnu podlogu za njemu omiljene rasprave o zagrobnom životu i paklu, o grehu i iskupljenju, o zapitanosti šta Bog, ako ga ima očekuje od nas a šta nam onaj drugi nudi itd. i Reyes ne samo da predstavlja „srce“ ovog tima u njegovo uzemljenje u ljudskom, podsećanje za šta se Avengersi STVARNO bore – a što nije teško ni zaboraviti kada se na dnevnom planu sukobljavate sa vampirima, supermoćnim KGB agentima i pretnjama božanskih razmera – nego i ima vrlo dobar karakterni luk, sa jednom pričom koja je usredsređena baš na njega i njegovu trku sa zastrašujućim suparnikom a za mesto na čelu samog pakla.

Ko ne voli ove paklene teme svakako će biti uslužen na drugoj strani, pogotovo u uvodnoj priči koja je istovremeno i omaž ranim Avengersima i kasnijem stvaralaštvu Jacka Kirbyja (njihovog koautora, jelte) ali i prilično radikalno prekomponovanje istorije Marvelovog univerzuma. Ovaj magazin počinje diskusijom između Tora, Iron Mana i Kapetana Amerike oko toga da li je uopšte potrebno – ili moguće – ponovo okupiti Avengerse posle svega što se desilo prethodnih godina, ali kada sa neba počnu da padaju mrtvi Celestialsi, jasno je da su planeti potrebne akcije a ne reči, ili bar nikakve dalje reči nakon pokliča „Avengers Assemble“.

Kirby je Celestialse u originalnom serijalu Eternals predstavio kao jednu od najvećih tajni univerzuma, rasu nedokučivih kosmičkih božanstava što planete i živote na njima oblikuje po svojim zamislima a kasnije ih ocenjuje i uništava ako nije zadovoljna „postignutim“ i mnogi su u kasnijim decenijama imali svoje varijacije na ove ideje (Hickman u svojim Avengersima, recimo), a neki su Celestialse koristili nemaštovito i grubo, kao, recimo, Cates u King in Black. Aaron uspeva da postigne maltene perfektan balans proširujući mitos o Celestialsima relativno sitnim detaljima ali koji onda imaju krupne posledice na istoriju života – i superherojštine – na planeti Zemlji. Ova uvodna priča koja povezuje i Lokija sa Avengersima, kako je i red, i uspeva da ima i elemente psihološke analize likova usred urnebesnog sci-fi spektakla i opšte tuče, je samo uvod za dalje prekomponovanje ideje šta su danas Avengersi.

I, konkretno, Aaron manifestno izmešta Avengerse iz Sjedinjenih američkih država i stavlja ih nasuprot ikakvim hegemonističkim idejama koje bi administracija SAD mogla da ima verujući da najmoćniji supertim na planeti pripada Americi i za nju radi. U njegovoj kompoziciji tima, veterani poput Tora, Kapetana Amerike i Iron Mana ustupaju mesto na čelu Black Pantheru a što je po mnogo osnova odličan izbor. Ne samo da ovo Avengersima daje tehnološko i ideološko zaleđe napredne socijalističke monarhije što pripada trećem svetu i snažno je suprotstavljena imperijalističkim ambicijama „prvog“ sveta, nego je i Panther idealan lik za predvodnika tima na ime svojih uglavnom veoma čistih ruku po pitanju građanskih ratova među superherojima.

A ovo jeste značajno jer Aaron sa ovim serijalom vrlo očigledno ide na odmak od tog nekog postmodernističkog skepticizma spram superheroja u kome su sukobi unutar same zajednice češći i često značajniji nego sukobi sa „spoljnim“ pretnjama i svesno uspostavlja svoje likove kao heroje koji niti pripadaju ijednoj naciji, niti su savršeni. Naprotiv, ovde se, veoma u skladu sa klasičnom Marvel postavkom, svi heroji suočavaju i sa svojim nesigurnostima, nedostacima, sumnjama itd. ali ih na kraju dana herojima čini to da nikada ne oklevaju da glavom krenu tamo gde drugi neće ni proverbijalnom nogom i svesno žrtvuju, ako treba i život, kako bi svet opstao još koji dan.

U old school poteze spada i podgrevanje sukoba sa Atlantidom i njenim vladarom Namorom koji ovde predstavlja ozbiljnu pretnju stanovnicima „površine“ i iako ovo ni po kom kriterijumu nije nov i originalan motiv, Namor dobija taman toliko ubedljive motivacije (i kvalitetne karakterizacije) da iako sve vreme „navijamo“ za Avengerse, budemo svesni i da nešto radikalno mora da se menja u tretmanu mora i okeana.

A ovaj tim Avengersa je postavljen u tačnu poziciju da bude taj neki agens promene – samo dok ona dođe na red – već i time što se kroz ceo serijal provlači sukob niskog nivoa između Avengersa i administracije SAD koja ih sada smatra potencijalno neprijateljskom silom – naročito jer je na čelu tima neamerički građanin – pa Amerika na ovo mesto postavlja svoj novi „zvanični“ tim superheroja, Squadron Supreme, Marvelovu varijaciju na DC-jev Justice League of America. Squadron Supreme su, u ovoj verziji, vrlo preteće formatirana ekipa, neka vrsta simbola spone između konzervativne, nacionalističke politike i velikog biznisa i naravno da prirodni antagonizam između njih i Avengersa mora na kraju da eksplodira. Ovo se zaista i događa, ali u miniserijalu Heroes Reborn (koji deli naziv sa događajem iz druge polovine devedesetih) o kome sam nameravao da danas takođe pišem jer je organski deo ove priče o Avengersima, ali neće i za njega biti mesta pa ćemo to odraditi ovih dana.

Bilo kako bilo, uz Squadron Supreme i gomilu ruskih/ postsovjetskih operativaca sa supermoćima koji podsećaju da nije Amerika jedina supersila kojoj ne treba verovati kada su u pitanju jedva kontrolisana oružja za masovno uništenje, Drakula i njegovi vampiri su treća velika grupa antagonista sa kojima Avengersi ovde imaju posla. Ponovo, ovde Aaron lepo spaja klasičan, kempi senzibilitet vampira u Marvelovom univerzumu sa prilikom da piše priče koje imaju geopolitičku dimenziju i Drakula je ovde, naravno, vešti manipulant, vampiri imaju svoj građanski rat istovremeno sa borbom protiv Rusa i Avengersa, a sve je to i izgovor da Blade postane punopravni član Avengersa – potez koji se spektakularno isplaćuje već u scenama gde ga gledamo kako sarađuje sa tek napupelim izdankom Man-Thinga koga koristi kao sajdkika i zove ga – Boy-Thing.

Ni jedno plato nije preveliko za Aaronovu viziju, pa Avengersi odlaze u svemir da se bore protiv Galaktusovih glasnika za novog Star Branda, koji je, bukvalno, beba. Ovo ne samo da nam daje Srebrnog Letača u ulozi praktično negativca, već i Tora koji biva zaražen Brood parazitom pa Aaron boga kog i inače piše kao simpatičnog beefheada sada može da maltene pretvori u Hulka,* ali, u jednoj kasnijoj priči dobijamo i Iron Mana i Kapetanicu Marvel u ulozi „roditelja“ bebe sa moćima da uništi čitave zvezde.

*Naravno, Tor i She-Hulk imaju i kratku romansu u ovom stripu, jer je ovo ipak i sapunska opera

Ako ni to nije dovoljno, Aaron ima i paralelne zaplete koji se tiču prvog Avengers tima što je postojao još pre milion godina – i ovo funkcioniše odlično, pogotovo kada „naš“ Tony Stark ode u daleku prošlost i tamo ima zapanjujuće otkrovenje a najveći sukobi u ovoj njegovoj priči tiču se, ne mnogo iznenađujuće, plana samog Mefista da zavlada čitavim vremenom i paralelnim stvarnostima. Aaron uspešno podgreva ovaj centralni zaplet, dok njegovi Avengersi moraju da rešavaju strahovite izazove kao što je sukob sa bogom Meseca, Khonshuom tokom priče Age of Khonshu koja odlično koristi Moon Knighta kao konfliktnog antagonistu, a onda i turnir na kome se odlučuje ko će biti novi nosilac kosmičke ptice uništenja i ponovnog rađanja – Feniksa. Primetno je kako Aaron ovde uzima kao sa švedskog stola ideje, likove i koncepte koje su drugi smislili, koristi ih smelo i maštovito ali i sa poštovanjem. Svaki put kada nešto doda na mitos koji su kreirali Kirby ili Moench ili Claremont, ovo je smislena, respektabilna nova ideja koja produbljuje postojeću fikciju i povezuje je sa drugim mitovima i konceptima u Marvelovom univerzumu.

A što je, rekao bih jedan vrlo dobar način da pišete Avengerse, poštujući likove, poštujući postojeće priče, ali im dopuštajući da organski rastu i menjaju se tako da ne beže od svoje prirode već da ona kroz ove priče evoluira. Naravno, na sve ovo dolazi i činjenica da je, ako to već nisam do sada dovoljno naglasio, ovo strip u kome su heroji zaista heroji – i to ne kao idealizovane obezljuđene figure na nebu već kao opipljive, trodimenzionalne ličnosti koje umeju i da se plaše, pa i da budu narcisoidne ili malodušne, ali koje se nikada ne predaju. Ako superherojski stripovi generalno, a Avengersi partikularno, treba da imaju i ulogu nadahnuća za mladu publiku, mislim da Aaron ovde radi dobar posao. A pritom je veliki deo teksta đavolski duhovito, lako ispisan, sa humorom koji je plasiran perfektno i uklapa se i uz likove i njihove karaktere, kao i uz crtež.

Kad smo kod crteža, Marvel je ovde očigledno odrešio kesu, pridružujući Aaronu Eda McGuinnessa, jednog od najskupljih crtača u superherojskom biznisu koji nije, kako se moglo pretpostaviti, uradio samo prvu priču već se vratio i za nekoliko narednih. Pored njega tu su i jednako spektakularni Javier Garron i David Marquez pa i još par manje poznatih ali odličnih crtača tokom priče Enter the Phoenix i ovaj strip ima jednu uspelu konzistenciju tona i dinamike (mada frizure Carol Danvers i Tora DIVLJAČKI variraju kad je u pitanju dužina) a koja se uklapa i sa Aaronovim pisanjem što forsira energiju i non-stop akciju.

U celini, Avengersi su, do sada, strip koji gotovo idealno isporučuje superherojski mejnstrim program u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo su Marvelovi superheroji predstavljeni kao neidealizovane ali bespogovorno herojske, moćne figure sa srcem na pravom mestu, spakovani u priče koje su urnebesno VELIKE i ambiciozne, na platnu za koje povremeno ni čitava galaksija nije dovoljna a da se opet ta ukorenjenost u ZEMLJI i ljudima – i samim nesavršenim, često grešnim, ali uvek vrednim truda – nikada ne izgubi. Ovo je, dakle, čak i u svojim najkliničkije ispisanim momentima (Enter the Phoenix je bukvalno hronika turnira) spektakl sa dušom i uvek priča sa više slojeva koja gleda i propituje Boga ali se nikada ne odriče čoveka. A što je zaista lepo. Uskoro pišemo o Heroes Reborn a Aaronu želim još bar nekoliko godina pisanja ovog stripa uz priznanje da nisam ni znao da priželjkujem modernog naslednika Roya Thomasa a da sam najmanje od svega očekivao da ga nađem u Aaronu. Priroda, eto, ponekad sve odradi sama. A strip možete pratiti ovde na Comixologyju.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s