Pročitani stripovi: Heroes Reborn (2021)

Kao što sam najavio pre neki dan, iščitao sam i ovogodišnji Marvelov miniserijal (sa pregršti satelitskih one-shotova) naslovljen Heroes Reborn. Ovo je, u direktnom nastavku svog rada na serijalu Avengers osmislio i napisao Jason Aaron a iako je svaku epizodu praktično crtao drugi crtač, Ed McGuinness je i ovde bio „glavni“, radeći prvi i poslednji broj kao i kratke „dopunske“ stripove na kraju svake epizode.

U prvom redu, vredi se osvrnuti na činjenicu da se ovaj strip zove identično kao Marvelov događaj Heroes Reborn iz 1996. i 1997. godine a koji je došao kao odgovor na masivni krosover Onslaught i služio da zapravo prekomponuje i malčice uredi kontinuitet kao i da modernizuje neke od heroja, takođe autsorsujući neke od likova bivšim Marvelovim autorima u to vreme veoma uspešnim autorima u Imageu (notabilno, jelte, Jimu Leeju i Robu Liefeldu). Ovo je bilo prvo relansiranje mnogih dugovečnih Marvelovih magazina i nekoliko njih je ponovo startovalo sa oznakom da je u pitanju „vol. 2“. Naravno, DANAS se kreće od broja jedan čim se promeni scenarista na serijalu ali za ono vreme bila je to dosta zemljotresna ideja. Iako su mnogi relansirani serijali kritikovani za promenjen ton i orijentaciju, fakat je da je Marvel iskusio značajan skok prodaje praktično svih svojih stripova pa se može reći kako se ovaj kontroverzni potez isplatio. Ovo je bila i neka vrsta poteza očajnika za firmu koja je bila u finansijskoj dubiozi i zapravo krajem 1996. godine ušla u postupak bankrota, no Toy Biz će sledeće godine kupiti ovog izdavača i stabilizovati njegovo poslovanje a većina važnih serijala biće vraćena u „normalno“ stanje ponovnim relansiranjem, i ponovnim kretanjem od broja 1 u „vol. 3“ fazi naslovljenoj „Heroes Return“.

Sve smo to rekli da bismo sada potvrdili ono što i sami nagađate: ovogodišnji Heroes Reborn nema nikakve direktne ili indirektne veze sa onim od pre četvrt veka. Niti je u pitanju događaj vezan za išta izvan samih Avengersa, niti je na bilo koji način uticao na izdavački program ostalih serijala, niti je, čak, iko sem par sporednih likova u Avengersima uopšte svestan da se išta dogodilo između broja 45 i broja 46 tekućeg Avengersa. Drugim rečima, korišćenje poznatog naslova za nešto što je maltene najobičniji „What if…“ razvučen na osam obaveznih i jedanaest fakultativnih epizoda je samo simptom marketinške bolesti od koje Marvel boluje više od poslednjih pola decenije, koristeći iznova i iznova nazive starih, poznatih, neki bi rekli legendarnih krosovera za nove stripove koji sa njima nemaju nikakve veze niti se, čak, može reći da naslovi ikako pasuju uz nove zaplete. Ozbiljno, volim Hickmanov Secret Wars, mislim da sam to jasno stavio do znanja onomad, ali u tom stripu nema nikakvih tajnih ratova, baš kao što Heroes Reborn nije priča o novim verzijama poznatih heroja, nego, baš suprotno, priča o svetu u kome nema Avengersa. Sam Jason Aaron je eksplicitno rekao da ova priča nema nikakve dodirne tačke sa starim Heroes Reborn i da je samo u pitanju drugačiji univerzum, onaj u kome nema Avengersa te da je on sasvim siguran da ovakav univerzum čitaoci još nisu videli. Nije lagao, mada opet, What if… je What if…

Heroes Reborn je pretrpeo i neke dosta snažne kritike od onog što je preostalo od američke, jelte, onlajn kritike, ukazujući da je u pitanju labava priča koja maltene nema pravi zaplet izvan svoje osnovne premise i ovo je svakako tačno. Heroes Reborn ima sedam epizoda a onda je osma zaključak serijala ali se zove Heroes Return samo da bi se čitaoci zbunili, no tokom prvih sedam epizoda priča se zapravo ne razvija unapred i one su najviše iskorišćene za dubinskije sondiranje samih likova i sveta u kome oni postoje, da bi se razrešenje gotovo na silu desilo u Heroes Return. Da je ovo nastajalo osamdesetih, Heroes Reborn bi imao samo dve epizode, ako ne i samo jednu, korektno sveden na What if…, ispitujući svoje premise u seriji kratkih sekvenci i brzajući ka finalu koje će sve vratiti u klasičan status kvo.

No, moram da kažem da, iako uvažavam ove kritike i razumem zašto se mnogim čitaocima nije dopalo što strip ne forsira priču koliko likove, mislim da je ovo i pomalo pogrešna perspektiva iz koje se posmatra Heroes Reborn. Ovaj strip je prevashodno zaista What if… i to „What if Marvel’s Universe was in fact DC universe, a sve to kada bi Jason Aaron imao odrešene ruke“. Ako se posmatra kao labavija serija eksperimenata, dekonstrukcija i parodija u kojoj Aaron pokušava da istakne razlike između DC-ja i Marvela, ali i potencijale sinergije, sve spakovano u priču koja je zapravo sasvim nevažna, trivijalna i na momente otvoreno parodična, onda, čini mi se, stvari dolaze na svoje mesto i Heroes Reborn je zabavan opit u šta-bi-bilo-kad-bi-bilo orbiti koju su pre Aarona obilazili mnogi, uključujući i samog Stana Leeja početkom ovog veka u seriji stripova pod zajedničkim nazivom Just Imagine… gde je Stan the Man imao pristup DC-jevim likovima i slobodu da ih preoblikuje po svojoj volji.

Kažem da je Heroes Reborn „zabavan“ ali svakako treba primetiti da je ovo i rad koji apsolutno upada u kategoriju „stripa o stripovima“, dakle u pitanju je dijalog, dekonstrukcija, reimaginacija, omaž, parodija i rekonstrukcija i koliko će vama lično biti zabavan svakako zavisi i od toga koliko poznajete DC-jevu i Marvelovu istoriju, koliko vam ZNAČI kada se neko bavi njenim fiktivnim prekomponovanjem i ukrštanjem motiva na kreativne načine i koliko taj sloj stripa može da vam kompenzuje činjenicu da je ovo zaista vrlo jednostavna, pa i trivijalna priča.

Hoću reći, zaplet i rasplet su ovde praktično nebitni. Jednog dana se Blade, lovac na vampire i jedan od svežih članova Avengersa budi u svetu u kome – nema Avengersa. Umesto toga „najmoćniji heroji na svetu“ su Squadron Supreme of America, a koji rade direktno za američku vladu, čiji je predsednik, nećete se sasvim iznenaditi ako ste čitali Avengerse do ove tačke, Phil Coulson, bivši agent S.H.I.E.L.D.-a. Oh, i dominantna religija u SAD je kult Mefista.

Prva epizoda stripa se dotiče Bladeove konfuzije, pa onda i zapanjenosti što je on jedini koji shvata da je u pitanju nekakva lažna verzija stvarnog sveta, zatim nevoljkog priznanja da neke stvari u ovom svetu funkcionišu bolje nego u njegovom, a onda i rezignirane odlučnosti da pronađe ostale članove tima i jednog po jednog ih osvesti za činjenicu da im je neko ukrao stvarnost i zamenio je ovom blasfemičnom laži i da je potrebno da se Avengersi ponovo okupe i, jelte, pesnicama, nateraju univerzum da se vrati u normalne tokove.

I, nećete se ni sada iznenaditi, upravo se to i dogodi samo na ne previše zanimljiv način. Bladeovo prikupljanje tima nije mnogo dramatično a finalna tuča u Heroes Return je jedan sasvim standardni superherojski okršaj oko magičnog mekgafina koga superzločinski protivnici koriste da održavaju lažnu realnost. Ako ste čitali Marvelove stripove u poslednjih dvadeset godina, videli ste isti zaplet ne znam ni ja koliko puta, uključujući u House of M, u Secret Wars, u Secret Empire, u Avengers: Standoff!, u Age of X, u Age of X-Man i verovatno još barem desetak priča i Heroes Reborn samom zapletu i raspletu ne dodaje ništa radikalno novo ili zanimljivo. Bladeova potraga za istorijskim događajem koji je izmenio „normalnu“ vremensku liniju dovodi ga do toga da u ovoj verziji stvarnosti Kapetan Amerika nikada nije pronađen zamrznut u santi leda godinama posle Drugog svetskog rata i kao takav se on „danas“ vodi samo kao poluzaboravljena legenda iz rata a aktuelna verzija realnosti je na neki način urednija ali i surovija od „prave“ verzije. Squadron Supreme of America su nemilosrdniji tim od Avengersa, privržen ideji američke izuzetnosti i njenim desničarskim interpretacijama koje diriguju „tough on crime“ odnos ka društvenom inženjeringu, pa u ovom univerzumu maltene nema ozbiljnijih superkriminalaca na slobodi jer je većina njih pohapšena i bačena u negativnu zonu, a što uključuje i, recimo Hulka koji je tamo dospeo već posle prvog puta kada je napravio haos u nekoj urbanoj oblasti. Jennifer Walters ovde, konsekventno, nikada nije i sama postala Hulk i ima uspešnu advokatsku karijeru, Luke Cage nikada nije dospeo u zatvor i od uličnog mangaša je postao policajac a zatim i inspektor koji nikada ne zaboravlja svoju povezanost sa zajednicom pa je policija koju on vodi, u teoriji, humanija i bliža običnom narodu. Peter Parker nikada nije postao Spajdermen i poznat je samo kao šeprtljasti fotoreporter Dejli Bjugla, dok je njegov izdavač J. Jonah Jameson sekretar za štampu Bele kuće…

Ovo su zanimljive pretumbacije klasične postavke, ali naravno, najvažnija je ta da su Squadron Supreme „glavni“ superherojski tim u ovoj Americi i da imaju direktnu saradnju sa predsednikom. Kada sam, pišući o Avengersima, pomenuo da je Aaron – iznenađujuće – neka vrsta naslednika Roya Thomasa, čak nisam imao na umu to da je upravo Roy Thomas kreator Squadron Supremea, ali, da, sada se i tog detalja valja prisetiti. Squadron Supreme je nastao pre skoro tačno pedeset godina kao Marvelova verzija DC-jevog Justice League of America, prvo u formi tima superzločinaca, Squadron Sinister a onda i kao direktan omaž nazvan Squadron Supreme. Tokom decenija je ovaj tim uglavnom gostovao u tuđim stripovima a u ovom veku je imao svoj alternativni Marvelov univerzum, zapravo više njegovih verzija, izlazeći za nekanonski Marvel MAX imprint. No Aaron je ovaj tim uveo direktno u mejnstrim univerzum, očigledno od početka planirajući da ih u jednom trenutku suprostavi svojim Avengersima i prikazujući ih kao, da bude jasno, kreirane i kontrolisane od strane samog Mefista.

Utoliko i Heroes Reborn u dobroj meri treba čitati kao parodiju, ne nužno zlonamernu, ali svakako dobrim delom nestašnu. Članovi Squadron Supreme su od početka bili direktni omaži najvećim DC likovima – Hyperion kao Supermen, Power Princess kao Wonder Woman, Nighthawk kao Betmen, Doctor Spectrum kao Green Lantern, Amphibian kao Aquaman, itd. a ova verzija nema Amphibiana ali ima Blura kao analog Flasha.

Aaron je u seciranju ovih likova pomalo i nemilosrdan i ovo su, ako hoćete, i ne sasvim blagonaklona čitanja DC-jevih veličina, a što je direktan kontrast njegovom prikazivanju Avengersa kao osoba sa, rekosmo već, nedostacima i sumnjama, ali nedvojbeno dobrim i herojskim ličnostima. U poređenju sa njima Squadron Supreme čine osobe sa fatalnim karakternim nedostacima ali ovo ne treba nužno videti kao „napad“ na DC; ove likove je, u ovoj priči, kreirao sam nečastivi i Aaronov eksperiment se zapravo zasniva na pretpostavci da su u pitanju po definiciji nesavršene, „loše“ verzije ovih heroja.

Svakako, pomalo je i bolno gledati Hyperiona koji je emotivno nezreo tuđinski natčovek što žudi za prihvatanjem od strane zajednice (i radi kao nastavnik istorije u osnovnoj školi u svom civilnom identitetu) a svoj osećaj nepripadanja kompenzuje daleko prenaglašenim, patološki nacionalističkim patriotizmom. Aaron ovde, svakako, kritikuje i američki džingoistički „hiperpatriotizam“ a koji je, sećamo se, i pre Drugog svetskog rata, Supermena (čija je Hyperion, jelte, per/verzija) opisivao kao borca za „istinu, pravdu i američki način“ i podseća da, iako je i sam Marvel imao epizode u kojima postoje elementi nacionalističkih ispada (neke od njih je, neko bi rekao, napisao i sam Aaron…), već to da je većina likova nastala nakon Drugog svetskog rata povlači jasnu razliku između dve kuće.

Nighthawk, verzija Betmena, dobija možda i najviše prostora u ovom stripu i satelitskim one shotovima jer je u pitanju svakako zanimljiv lik koji u Betmen-predlošku pronalazi značajnu patologiju a zatim je još više pojačava time što Nighthawka u ovom univerzumu spaja sa elementima Spajdermenovog mitosa. Otud je Green Goblin zapravo spoj tradicionalnog ludila Normana Osborna, ali i hiperpsihopatskog nihilizma Betmenovog Jokera, klasični nacistički superzločinac Red Skull je ovde Black Skull jer je spojen sa vanzemaljskim simbiotom koga je prvo nosio Nighthawk, a pomenuti policijski inspektor Luke Cage ovde igra i ulogu komesara Gordona i ima reflektor na krovu policijskog sedišta kojim priziva Nighthawka kada je potrebna njegova pomoć.

Aaron znatno više prostora i rada ulaže u psihološku analizu ovih likova nego u radnju serijala koja je, rekosmo, zapravo trivijalna i služi samo kao izgovor za ovaj, njemu, ali i meni, priznaću, zanimljiviji projekat. Tako i Doktor Spectrum dobija jednu dramatičnu epizodu u kosmosu, gde Rocket Raccoon igra ulogu DC-jevog Loboa – i koristi deformisanog Groota kao oružje – a heroj se pokazuje kao zbunjeni improvizator koji na kraju ima više sreće nego pameti, i više sujeverja nego vere, a koji je daleko preopterećen patriotizmom do mere da se može reći da ne misli svojom glavom*, dok je Zarda, Power Princess, pokazana kao intenzivno seksualizovana, zapravo sasvim amoralna verzija Wonder Woman koja nikada nije oprostila genocid nad svojim ženskim sunarodnicama i igra po taktu američke administracije samo zato što joj to trenutno odgovara. Konačno, Blur je hiperaktivni, ADHD-om gotovo osakaćeni „trkač“ koji koristi 48 televizora i 20 mobilnih telefona i tableta u isto vreme, samo da mu ne bi bilo dosadno kada se odmara, takođe, kao i ostatak tima, naglašeno narcisoidan i samozaljubljen, što se očitava i kroz lajvstrimovanje svojih avantura i ulagivanje sponzorima. Naravno, sa svoje strane, Nighthawk je u svom civilnom identitetu političar koji izgovara lepe stvari i drži sasvim inspirativne govore u Kongresu ali koji je veoma blizak vlasti, kako, uostalom, od čoveka iz old money orbite i očekujete.

*verglajući maltene doslovno neke od delova teksta iz Mooreovog Watchmena u podsećanju kako je i ovaj DC-jev strip, pogotovo posle Snyderovog filma umeo da dobije pogrešna tumačenja pogodna za desničarske ideje

Ponovo, ovo su naglašeno negativna čitanja DC-jevih predložaka, ali, ponovo, ovo je strip u kome je ove likove kreirao sam Đavo i utisak je, pogotovo znajući Aarona i njegovo često bavljenje religijskim temama, da ovo nije kritika DC-ja koliko podsećanje da moć mora da ima i nezavisnu kontrolu da ne bi pala u korupciju – a što je maltene od reči do reči ono što Nighthawk izgovara u Kongresu.

Dodatno, strip je, značajno više nego što je standard za Aarona i njegov Avengers, intoniran kao rad sa kraja srebrnog doba, sa prenaglašenim emocijama, povremeno vrlo operetskim set pisovima koji očigledno imaju nameru da delom omažiraju a delom parodiraju Marvelov period u kome je Roy Thomas bio i šef i autor. Već u prvoj epizodi se Hyperion bori protiv Doktora Dooma koji je pronašao dragulj Cyttoraka i sada je kombinacija „normalnog“ Dooma i Juggernauta i uspeva da skrši njegovu oklopljenu rukavicu, kojom ga ovaj stiska za grlo, samo stezanjem svojih vratnih mišića, na Doomovo ogromno iznenađenje i zaprepašćenost. Neki od satelitskih one shotova, recimo, Marvel Double Action koji je napisao Tim Seeley idu još bliže omažiranju/ parodiranju ere, pa u ovom stripu dobijamo rad koji direktno imitira Spajdermena iz vremena pogibije Gwen Stacy – sa sve titlovima koji se obraćaju direktno čitaocu, dramatičnim rezovima, ali i lažnim referencama na druge stripove – samo što su u glavnim ulogama Nighthawk i Falcon.

Kako već rekoh, užitak u ovom stripu, dakle, direktno zavisi od toga koliko vam znači ova vrsta omaža i dekonstrukcije. Moj je osećaj da Aaron ovde nije upao u puki larpurlartizam i mada strip ima trivijalan narativ, njegov rad sa likovima i rekonstrukcija istorije u kojoj se mnogi motivi neočekivano a plodno ukrštaju* daju dovoljno te neke postmoderne energije da se osnovni motiv: propitivanje moći i odgovornosti, etike heroizma i kontakta sa zajednicom, konačno sa „pravom“ istorijom, da se taj osnovni motiv ipak osvetli u dovoljnoj meri.

*recimo institut Ravencroft je predstavljen kao mnogo bliži Arkham Asylumu – kojim je ionako bio originalno isnpirisan – a Gwen Stacy u njemu radi kao lekar i terapeut, da bi noći provodila kao Nightbird (aka Night Gwen), verzija Batwoman u ovom univerzumu…

Naravno, ne treba ni zaboraviti da je Aaron ovde sarađivao sa nekim izvanrednim crtačima. McGuinness je u prvoj epizodi naprosto raskošan, podsećajući kakav spektakl može da napravi kada ima vremena (i izuzetnog tušera kao što je Mark Morales). Dale Keown je već radio u Avengersima tokom Enter the Phoenix a njegova epizoda ovde je takođe etalon superherojskog spektakla sa slikama od kojih pola može direktno na zid. Federico Vicentini crta izuzetno upečatljivu, energičnu i jako psihodeličnu epizodu u kojoj je Blur glavni junak, dok naš Gera, stari Aaronov saborac, dobija epizodu fokusiranu na Nighthawka i uspešno spaja superherojski gotik i svoju „prirodnu“ mračnu tehniku.

Heroes Reborn je, dakle, strip koji ne morate čitati. Ništa što se u njemu dogodilo nije naročito bitno sem te sugestije da je ovo samo jedan od Mefistovih planova koji će u nekoj daljoj budućnosti eskalirati u smeru još dramatičnijih kriza, a sami likovi se većinski ničega ne sećaju. No, kao jedan detaljan i prilično masivan What if… Heroes Reborn je pravi zlatni rudnik interesantnih eksperimenata i potentne parodije. Ako ste u toj fazi svog života, kao neki od nas, da vam „meta“ čitanje stripova može kompenzovati neimpresivan zaplet i radnju – a, da ne zaboravimo, pa čitali smo i Doomsday Clock sa praktično istih pozicija a taj strip čak i nema parodične ambicije – Heroes Reborn je sigurno vredan napora. Evo ga ovde.

2 comments

  1. Dobro jutro! Nisam pronašao klasičan link za uopštene komentare na stranici, pa ću koristiti poslednju objavu. Interne fanzinaške šale na stranu, ono što mene zanima ja da li ćeš i kada početi sa recenzijama kako recentne tako i stare domaće i svetske punk i HC scene. I ne, nemoj reći da nemaš vremena, pišeš po milione tekstova mesečno, naći će se vremena i za ovo! Ukoliko može mjetal, jazz i strip – može i ovo.
    Pliiiz!

    • Pa… stvarno ne znam…. Mislim, ja ono što od panka i hardkora čujem obično pridružim nedeljnoj kolumni o metalu. Nisam imao u planu osvrte na neke klasične albume, ali ne kažem da o tome ne bih mogao da razmišljam. Šta bi bilo tebi zanimljivo?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s