Pročitani stripovi: Guardians of the Galaxy (Al Ewing + Donny Cates)

Jako dugo, mislim više od decenije, nisam pisao o Guardians of the Galaxy (ako se ne računa osvrt na drugi film iz serijala) a što je u dobroj meri posledica činjenice da je Marvel, u pripremama za lansiranje prvog filma, strip koji je u prvoj deceniji stoleća bio odličan ali ne previše popularan, pokrenuo ponovo, dajući ga na staranje Brianu Bendisu. Ima, naravno smisla da ćete strip koji treba da pripremi planetu za film dati u ruke jednom od svojih najuspešnijih scenarista, ali Bendis je u ovom periodu već bio u fazi visoke dekadencije, a možda se i već premišljao je li vreme da se napušta Marvel. Takođe, da se podsetimo, on nikada nije bio zaista sjajan u pisanju ansambl-stripova bez obzira na sve uspehe sa Avengersima (i činjenicu da sada piše Justice League; Legion of Superheroes su mu u međuvremenu, reklo bi se, oduzeli, ali se dohvatio Checkmatea), pa je i meni njegov Guardians of the Galaxy bio u prvo vreme spor i dosadan a posle i intenzivno nezanimljiv i, što se kaže, digao sam ruke od svega.

S obzirom na uspeh filmova, ovaj strip je i posle Bendisovog odlaska dobijao vrlo dobre timove da se njime bave ali ja sam tada valjda bio pod inercijom zlovolje pa nisam čitao ni Guardians of Infinity koji je pisao meni dragi Dan Abnett, niti serijal iz 2017. godine koji je pisao meni takođe dragi Gerry Duggan (stej, što se kaže, tjund), a pošto sam se, sada, ponesen letnjim entuzijazmom odlučio da čitam aktuelni serijal koga piše sjajni Al Ewing, i vidim imam li šta o njemu da kažem, prvo sam odradio i prethodni, kratki, dvanaestodelni serijal iz 2019. godine koga je pisao Donny Cates.

I, sad, ja sam Catesa u poslednje vreme dosta kritikovao za neke recentne stripove, strogo ali pravično, no ovo ne treba da zamagli činjenicu da je u pitanju vrlo dobar i svestran scenarista koji je, na kraju krajeva, od aktuelnog Venom serijala napravio vrlo popularan strip i, kulminirajući sa King in Black, bez obzira što se meni taj krosover nije preterano dopao, doneo Marvelu potrebni company crossover za ovu godinu.

Njegov Guardians of the Galaxy je i sam krenuo nakon sličnog krosovera, Infinity Countdown/ Infinity Wars kojeg je vodio Duggan, jedne razobručene multiverzalne avanture u kojoj je Gamora, jedan od najpopularnijih likova iz Guardians of the Galaxy, imala prilično centralnu ulogu i to – negativca, a njen otac, Thanos, jedan od najvećih negativaca u Marvelu bio, jelte, ubiven. Sami Guardiansi su tehnički prestali da postoje.

Otud je Catesov serijal imao vrlo programske ciljeve: 1. Oživeti Thanosa i, naravno 2. Dovesti ekipu ponovo na okup, i mada je ovo mogao da bude mehanički, nenadahnut posao, moram da priznam da su Teksašanin i njegovi crtači, Geoff Shaw i Cory Smith isporučili prvorazrednu space operu koja je svoja dva obavezna motiva iskoristila na pravi način pa čak i, kao bonus, napravila neku vrstu konačnog razrešenja odnosa Petera Quilla sa njegovim ocem – a što je bio element zapleta otkada ga je Bendis uveo 2013. godine, opterećujući ionako složen karakter Star Lorda jednim, rekao bih, nepotrebnim porodičnim elementom.*

*naravno, ne kažem da nema ljudi kojima se to legitimno dopalo ali trend infantilizacije likova koji je tako dobro upalio u Star Wars pre više od 40 godina se, jelte, u Marvelu neretko zloupotrebljava

Sa jedne strane, oživljavanje Thanosa koji se maltene još nije ohladio deluje kao prilično kukavički potez od strane Marvela, ali sa druge, Cates je ovde pošteno zario zube u materijal, uspeo da pangalaktičku krizu fokusira na jedan porodični nivo (pored Gamore, tu su i njena sestra Nebula ali i Thanosov brat, Eros, lepi ali zavidljivi Titan) i solidno protrese neke sržne motive vezane za samog Thanosa kome je jedan od osnovnih pokretačkih motiva u životu predstavljala njegova ljubav prema – smrti. Ovaj element u filmovima, naravno, ne postoji na nekom značajnom nivou jer je, verovatno smatran suviše za old school koncepciju, ali Cates se svojski potrudio da makar na mehaničkom, ako već ne na filozofskom planu iskoristi ovaj element pa su snage koje se trude da ožive Thanosa iz zaista najmračnijih krajeva Marvelovog univerzuma,a nasuprot njima stoje bizarni, s koca i konopca sakupljeni Guardiansi u kojima je za ovu priliku u Beta Ray Bill ali i Frank Castle iz budućnosti – kosmički Ghost Rider.

S druge strane, Star Lord je u dubokoj depresiji, sa krš-brodom i samo namrgođenim Grootom kao preostalim saradnikom, pa su ove dve priče u Catesovom Guardiansu onaj klasični momenat u superherojskom serijalu gde su svi izgubili iluzije, a zajedno sa njima i životnu energiju i ikakvu volju da se više cimaju oko pravde (ili, jelte, zaštite galaksije), gde se bivši prijatelji stide jedni drugih a bivši ljubavnici se mrze na smrt, gde su čak i plushy-toy-ready likovi poput Rocket Raccoona predstavljeni kao osakaćene, polumrtve osobe kojima je još jedina ambicija da umru na nepoznatom mestu kako ih (bivši) prijatelji ne bi gledali kako kopne. Da je ovo pisao neko manje spretan, ovaj serijal Guardiansa bio bi NEPODNOŠLJIV za čitanje, ali Cates je perfektno odmerio odnos tog dark-age antiherojstva i urnebesne spejs opere i ovde je smena tih teških melodramatičnih scena sa neobrijanim Peterom Quillom i osakaćenim Rockyjem, i nenormalno genijalnih akcionih set pisova* presecanih prekopotrebnim frivolnim humorom odrađena savršeno, dajući u krajnjem ishodu strip koji zaista deluje kao praćenje skupe, visokobudžetne svemirske avanture, a čiji se „negativni“ sloj bola i nihilizma na kraju zaleči snagom bliskosti među likovima koji i ovde manifestno pokazuju da su porodica.

*reći ću samo „rakun u Gundam odelu“

Naravno, pogotovo je bitno to što se pored Gamore i Rockyja u tim vraća i Drax, a koji se oživljava komplikovanim ritualom u drugoj priči što ga izvodi Univerzalna crkva istine, stari neprijatelj Guardiansa, a ovog puta povezana i sa Star Lordovim, jelte, ocem i finale Catesovog serijala je jedan samo malo gorak ali znatno više sladak hepiend koji deluje teško izboreno i na kraju zasluženo. Ceo serijal možete u digitalnoj formi kupiti ovde.

No, moram da priznam da sam se nadao da će Al Ewing podići uloge i od kvalitetne space opere otići na naredni nivo. Briljantni Britanac je upravo to i uradio i aktuelni Guardians of the Galaxy, započet Januara prošle godine je jedan od najkonzistentnije dobrih i zabavnih Marvelovih serijala u ovom trenutku. A kad se uzme u obzir da je Ewing poslednjih nekoliko godina proveo pišući Immortal Hulk, možda i najbolji serijal koga Marvel trenutno ima (uskoro će kraj a onda sledi i moja, eh, analiza), utisak je da su se sa Ewingom JAKO dobro udali.

Iako su Guardians of the Galaxy  koncept nastao još krajem šezdesetih godina, serijal Dana Abnetta i Andyja Lanninga iz 2008. godine je onaj na koga ljudi prvo pomisle kada čuju ime. I filmovi su bazirani na ovoj postavi i koncepciji Guardiansa a ona se najpre može opisati kao „spajanje gomile disfunkcionalnih, asocijalnih pa i antisocijalnih individua u tim koji jedva da funkcioniše (i to uz velike unutrašnje protivrečnosti) ali na kraju balade spasava galaksiju i pretvara se u svojevrsnu porodicu“. Ovo, se, naravno, pokazalo i kao uspešna formula za filmove, ali po prirodi stvari film, kao skuplji medij, mora da bude malo konzervativniji sa promenama postave. U stripovima su Guardiansi često i žestoko promenljiva ekipa – čak i više nego, recimo, Avengers ili X-Men – pa je i jedan od razloga što je Ewingov strip ovako dobar taj da je on ovu prirodu serijala shvatio kao licencu da dovede u ekipu i koga treba i koga ne treba.

Naravno da je to određena kocka i da postoji rizik da inflacija veličine tima i gomilanje novih lica bude pogubno za karakter tog tima, ali Ewing ovde demonstrira duboko razumevanje koncepta sa kojim radi. Moglo bi se reći da Ewing shvata a zatim i primenjuje maksimu da su Guardiansi kao ideja i koncept veći od svakog pojedinačnog člana i ovo važi i na „meta“ nivou, dakle, u svemiru u kome sedimo mi koji to čitamo, ali i u samom stripu pa se tokom njegovog rada tim ne samo brzo cepa po, hajde da kažemo, ideološkim linijama, već i dobijamo dva tima koja su u jednoj od ranih epizoda bukvalno usmereni da zarate jedan sa drugim (sve to predvođeni psihopatskim antropomorfnim zecom-snajperistom koji radi za sumnjivog biznismena koji je – antorpomorfni dabar). No, Ewing u potpunosti izbegava dark-age mračnjaštvo i koristi ovu priliku da vrlo jasno razdvoji heroje od onih koji to nisu. Njegovi Guardiansi su najveći tim koji je ovaj strip ikada imao, kasnije operativno razdvojeni na dva terenska odeljenja sa svojim komandirima, kao da je u pitanju, božemeprosti, prava firma, a njegovi članovi su vrlo šaroliki likovi. Ovaj strip je i inače poznat po davanju pomalo zaboravljenim i skrajnutim likovima prilike da zablistaju – na kraju krajeva Rocket i Groot su danas veće ikone popularne kulture od, recimo Human Torcha ili, čak Hulka – pa ovde u ekipu upadaju i Marvel Boy i Moondragon i Nova (Richard Rider), i Quasar (zapravo dvoje njih) čak i Hercules! U kasnijim epizodama, koje se događaju nakon Empyrea, član tima postaje čak i Super Skrull i ovde se zaista radi o najraznovrsnijem (i najnekompatibilnijem) timu u istorijis tripa poznatog po raznovrsnim i nekompatibilnim timovima.

No, važno je istaći i da Ewing ne smatra da je sav posao obavljen time da u timu ima rakuna koji govori, drvo sa pankerskom čirokanom, Kree-mesiju iz druge realnosti koji svoje zakone fizike nosi sa sobom (i oblači se kao Adam Ant)* i, recimo, samog zaštitnika univerzuma. Jedan od ključnih elemenata njegovog rada na Guardians of the Galaxy je pružanje prostora likovima da rastu i menjaju se.

*i u zapanjujućem primeru sinhronizacije, poklapa se sa mojim opsesivnim gledanjem živih snimaka Adama Anta na JuTjubu ovih dana A JA ČAK I NE VOLIM POSEBNO ADAMA ANTA

Ovo je, takođe, mač sa dve oštrice – superherojski strip je uvek raspet između dve prirodne a suprotstavljene potrebe, one da čitaocima uvek pruža poznato i isto kako bi tokom decenija uvek mogli da se uključe, i one da čitaocima stalno pruža dramatične promene kako bi imali utisak da protok tih decenija zapravo ima značaja. Ako balans promašite malo u jednu stranu, sve od prijatne familijarnosti skreće u generičku predvidivost; ako ga promašite u drugu imate ustanak na internetu, peticije, pretnje na društvenim mrežama i ritualno spaljivanje stripova na JuTjubu jer ste izdali srž karaktera i, generalno, kralja, otadžbinu, hardkor – sve što se izdati moglo.

Zato trenutni Guardians of the Galaxy valja posmatrati i kao udžbenički primer rada sa likovima u kome dramatične promene i stvarni udari na status kvo ne dolaze kao kiša uvreda vernim čitaocima koji se na internetu kunu da više ne mogu da prepoznaju likove s kojima su odrasli (mada, ako ste odrastali uz Moondragon, teško da vama može da se zaista pomogne, vi ste odavno otišli negde daleko iza ljudskog), već kao smele, značajne faze u životima pojedinaca i tima koje jesu zapanjujuće, možda i malo strašne, ali ne prestaju da budu fascinantne. Razlika između Ewingovog i Catesovog rada sa likovima Guardians of the Galaxy je u tome da su Catesovi stavljeni u dark-age kalup cinizma, depresije i heroizma-iz-očaja*, dok Ewingovi imaju proverbijalne tri dimenzije, slobodni su da greše, da se ponašaju neočekivano, povremeno i neodgovorno jer imaju čudne vizije i neiskazane potrebe, a da onda svet koji reaguje na takvo njihovo ponašanje, na njima ostavlja neizbrisive tragove i oni su, kad se pojave sa druge strane, ne samo „drugačiji“ već istinski dublji: iskustvo ih je promenilo, oni su, kao osobe – sazreli. I, recimo, Moondragon koga čitate u 2021. godini više nije ona Moondragon iz 2008. godine, ali ni ona iz 2020. godine, ali sadrži i nju jer je iz nje izrasla. Sjajno.

*koji, da ne bude zabune, za mene obavlja posao, ali najviše na ime familijarnosti samog kalupa

Ovde kao svakako najočigledniji primer dolazi Star Lord koga Ewing izvlači iz lovable-rogue-sa-manjkom-poštovanja začaurenosti u koju ga je strmeknuo Bendis a onda ga filmovi tu cementirali dodajući obilni premaz fratboy „šarma“* i omogućio mu da u sebi prvo potraži želju za srećom, zatim da u nju posumnja a ZATIM da se transformiše u produhovljenijeg, naprosto STARIJEG muškarca koji i dalje ume da odvali dobru šalu kad mu se namesti na zicer ali je primetno refleksivniji, značajno promišljeniji u svemu što radi i po prvi put zapravo kao da zaslužuje pompezni partizanski nadimak koji nosi.

*iako, kad se vratite i pročitate Abnettov i Lanningov strip, vidite da je moderni Star Lord zapravo zrelija osoba, sa primetnim autoritetom koji ide uz nekog ko je svašta video i doživeo i kome taj manjak samopoštovanja dolazi na ime ozbiljnih životnih promašaja a ne pukog nerazrešenog odnosa sa ćaletom

Ewing ovde potpuno beži iz proverbijalnog rezervata i Star Lordova transformacija je prikazana kroz sekvencu koja je dostojna najboljeg Heavy Metala ili čak njegove originalne, francuske BD inspiracije, a sjajni crtač Marcio Takara ovde potpuno iskače iz šablona i pruža pregršt tabli apsolutno fantastične geometrije i mašte.

No, Star Lord je samo lik koji se najvidljivije transformiše, ali ono što se dešava drugde u stripu je jednako zanimljivo – sa odnosom Moondragon i njene supruge Phyle-Vell koji upada u dramatičnu tenziju kada Moondragon „spoji“ u jednoj ličnosti svoje dve verzije iz različitih univerzuma i znate već da negde moram da pomenem Granta Morrisona, već sam izudarao preko 2,000* reči a sve se grizem za jezik, dakle, ovo je skoro pa morrisonovski prevrat i jako zanimljiv momenat u životima dve opasne žene.

*a MOGAO sam da pomenem da je on kreator Marvel Boyja ali sam se junački uzdržao

Dalje imamo duo Rocket Raccoon i Groot od kojih svaki prolazi nekakvu transformaciju sa Grootom koji je tretiran kao šala, ali dobra, ali i koji ima neke ključne momente u narativu, ali onda sa Rockyjem koji i sam postaje očigledno refleksivniji i zreliji (npr. nosi elegantna odela) mada, pošto se radi o, jelte, rakunu koji voli velike puške, ovo ima i lep komični preliv. Možda je meni najdraže da Richard Rider, aka Nova ovde dobija dosta prostora da i sam bude čovek-koji-se-menja. Abnettov i Lanningov Nova je bio ključni deo originalnog Annihilationa i to da je Rider danas član Guardiansa je barem NEKAKVA kompenzacija za zverstvo što u 2021. godini nemamo NIKAKAV solo magazin o Novi (mislim, pristao bih i na Sama Alexandera). Ali to da je Rider i sam nesavršen, povremeno i grubo u krivu je tek perfektan rad sa likom koji je i nastao kao varijacija na originalnog Spajdermena – bez obzira na sve kosmičke moći i, jelte „Nova Force“ i sličnost sa DC-jevim Green Lantern – i uvek je i trebalo da bude konfliktna, komplikovana osoba koja se bori svim srcem ali se prevashodno bori da sazri. Epizoda u kojoj se u krosoveru sa S.W.O.R.D. (koji takođe piše Ewing) Rider sreće sa Magnetom i sukob, a onda pomirenje između njih dvojice je verovatno najbolji karakterni momenat u Marvelu 2021. godine sa dvojicom muškaraca koji se prvo ponašaju kao pećinski ljudi a onda se sebe uverljivo postide.

U ansambl se sjajno uklapa i pomenuti Hercules – drugo zverstvo koje vredi pomenuti je to da u 2021. godini niko da se seti da Gregu Paku da neke pare da piše solo magazin o ovom liku – ali i pomenuti Marvel Boy koji je, pa, marvelozan lik i Ewing pokazuje koliko je do sada bio nemaštovito korišćen od strane, er, drugih autora (pogotovo jednog kojeg nećemo imenovati ali recimo da mu se ime rimuje sa Rajan Endis).

No, ovo nije strip koji RAZBIJA sa likovima ali tom radu žrtvuje zaplete koji su trivijalni i u najboljem slučaju uslužni, naportiv. Ewingov Guardians of the Galaxy je verovatno najmaštovitiji GotG do sada, sa konstantno interesantnim pričama i novim idejama unutar zapleta ali i metazapleta. Sa velikim sam zadovoljstvom video kako Ewing upešno koristi company crossover događaje (konkretno Empyre i King in Black) da u svom stripu ima relevantnu i smislenu priču koja se savršeno uklapa u „veliku sliku“ a da istovremeno potpuno leži ovom magazinu. Da je sreće, i drugi scenaristi bi umeli ili smeli da ovako srećno koriste motive koje su drugi kreirali. No, ključni „trik“ koga Ewing iznova koristi zapravo uopšte nije trik – ovo je strip koji je po prirodi stvari raskošna spejs opera i samo treba da dobro razumete šta sve ovaj podžanr omogućuje dobrom scenarisit i onda se priče, reklo bi se, pišu same.

Dobro, naravno da se ne pišu same, pljuje se tu krv i guta znoj, ali sve što je do sada Ewing uradio deluje kao najprirodniji moguć izbor – prva priča o sukobu sa bogovima sa Olimpa*, pa onda genijalan momenat detektivskog procedurala posle Empyrea a kao uvod za King in Black (u kome Rocket Raccoon, ko drugi – briljira), izvanredno vođen sukob sa Doktorom Doomom… Ewing u svakom momentu ima perfektan način da kreira situacije koje nisu puko prepisivanje iz Star Wars ili već, starih GotG stripova, i ovde su i zapleti i raspleti i preokreti konstantno novi, maštoviti, iznenađujući.

*ako neko vodi evidenciju, posle Aarona i Catesa, Ewing je treći Marvelov scenarista koji se kači sa bogovima u aktuelnim stripovima. Mada, on je i u svom Image serijalu We Only Find Them When They’re Dead imao tu „božansku“ dimenziju u prvom planu

Nije, dakle, preterano reći da je Ewing ovde zaista na vrhuncu svoje, jelte, igre, i da mu pisanje pametne i povremeno avangardne spejs-opere ide od ruke kao praktično nikom drugom u Marvelu, pa je samo najobičnija pravda to da sa šesnaestim brojem Guardiansa počinje krosover (ali isključivo između stripova koje piše sam Ewing) The Last Annihilation a koji će, nadam se, proneti slavno ime Annihilationa svuda gde treba, uz svest da ni jedan strip koji je Marvel izdao a imao je Annihilation u naslovu nije bio loš.

Crtači, pak? Ubijaju. Marcio Takaraje svakako najbolji od sve trojice koji su do sada ovo crtali, njegov rad je ovde konstantno imaginativan i fantastično maštovit, a kolori koje preko crteža baca Federico Blee su tek dodatni sloj užitka, no i Juann Cabal se sjajno uklapa sa Bleejevim kolorom i mada je Cabalov lejaut načelno dinamičniji, pa i na momente skoro preterano dinamičan, ovo je stalno jako atraktivan ali i odlično pripovedan strip. Juan Frigeri koji trenutno radi serijal sa Bleejem je možda najbliži „kućnom stilu“ Marvela onako kako ga shvatamo u trećoj dekadi 21. veka, ali je istovremeno i jako dobar, dajući nam čist lejaut, jasnu naraciju, energičnu akciju, sve tačno kako i koliko treba.

Guardians of the Galaxy je, dakle, ne samo povratio svoje časno ime, već i, mogu da kažem, trenutno predstavlja jedan od najmaštovitijih, najdinamičnijih Marvelovih stripova, sa dekonstrukcijama koje ne deluju ni grubo ni neusmereno i sa stalnim rastom i promenama likova, a da je istovremeno u pitanju i sasvim pouzdana kosmička opera u kojoj dobijate tačno onoliko superiorne akcije i urnebesnog humora koliko je potrebno da svesku zatvorite srećni i kažete da ćete ovde sa zadovoljstvoom biti i sledećeg meseca. Može li superherojski strip uopšte da ima veću ambiciju? Pratite Guardianse na Comixologyju ovde.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s