Film: The Suicide Squad

The Suicide Squad je, kako i ime ukazuje, onaj film koji je Warner očekivao da David Ayer snimi još 2016. godine, ali Ayeru to niko nije rekao. Ayer je, to znamo, inicijalno mislio da snima gritty, mračni super-anti-herojski film na tragu dark age superherojštine osamdesetih kad se pucalo pravim mecima a geopolitika ne samo imala ravnopravno mesto u pričama sa invazijama iz svemira već u njoj Amerika nije bila bezgrešni (i milosrdni) anđeo, samo da bi kasnije stigla direktiva da se sve mora „posvetliti“ i začiniti frivolnim humorom. No, The Suicide Squad Jamesa Gunna umetanjem određenog člana na početak naslova pokazuje šta je ZAPRAVO trebalo već prvi film da bude – a to je parodija na Image Comics stripove iz devedesetih.

Neko će reći da je ovo samo i jedino logično. Ako hoćete film koji imitira energiju stripova koji su imitirali energiju Marvelovih stripova na kojima su se njihovi autori proslavili, samo bez brige o tome šta će misliti urednici i izdavači – jer je Image bio creator-owned operacija – sa jednakim dozama frivolnosti i nihilizma, onda uzmete režisera koji se proslavio u Marvelu i pustite ga da radi šta hoće. James Gunn je i napisao i režirao The Suicide Squad i ovo je, od imena pa na dole, apsolutno njegov džoint i mada ovaj film svakako sadrži sve njegove već tradicionalne manjkavosti u pogledu favorizovanja gega u odnosu na konzistentnost ili uverljivost priče, u pitanju je daleko sigurniji film od Ayerovog originala, ali i film koji DCEU pomera dalje u pravcu dekonstrukcije i servira koktel akcije i komedije – sa pravim, zarađenim R rejtingom ovog puta* – koji se logično nastavlja na (kreativne) uspehe Aquamana, Shazam! i Birds of Prey. Nolanovski intelektualizam i snajderovski gravitas svakako još uvek imaju mesto u Warnerovoj produkciji ali sudeći po ekstatičnim – i svakako pomalo i preteranim – reagovanjima na Gunnov The Suicide Squad, studio će reći da je ovo konačno ono što je tražio od prvog Suicide Squad pa i od Justice League: ansambl-film koji fino balansira između likova, servira akciju i komediju zajedno sa zarađenim momentima patosa i ima sve te zgodne pop-kulturne citate za koje je Gunn, na kraju krajeva majstor a Ayeru nikako nisu išli od ruke.

*uključujući častan muški full frontal

Gunn je sa dva Guardians of the Galaxy filma definisao svoj distinktan pristup superherojštini, ublažujući „herojski“ element i podcrtavajući socijalnu nefunkcionalnost likova, te uglavnom skoro slučajnu kompetentnost za superherojski posao. Iako su Marvelovi filmovi uvak imali element dualnosti junaka, prenoseći taj miks supermoći i ranjive psihologije iz stripova, Gunnov rad je ovo dodatno pojačao, gurajući svoje filmove praktično do granice parodije i nabijajući ih popkulturnim referencama bliskim mejnstrim publici sastavljenoj od „nestručnih“ gledalaca što ne znaju napamet da kažu da li je Bloodsport film sa Žanom Klodom Van Damom ili DC-jev kostimirani plaćeni ubica. Iako njegov humor – kao i njegovo igranje na kartu emocije – često zna da bude plitak i na prvu loptu, nema sumnje da je Gunnova formula unutar Marvelove formule kod publike naišla na jaku rezonancu, pa su Guardiansi sa svojom temom „pronađene“ porodice i šarolikom ansamblom zapravo bili više PG-13 mešap Fast & Furious i Ulice Sezam nego još jedan „klasični“ Marvelov properti i izrasli u ogromne hitove za Dizni sa svom silom sekundarne monetizacije koju su predvodili likovi Rocket Raccoona i Groota.

Ayerov originalni Suicide Squad je i sam bio film u kome se baštini sličan motiv grupe nekompatibilnih, ali u ovom slučaju i sociopatskih likova koja kroz traumatično iskustvo na terenu pronalazi neku vrstu porodične topline ili makar počinje da shvata koncept prijateljstva i bliskosti. Nažalost, taj film je patio od nepovezanog narativa, nemotivisanih likova i nezarađenih skokova u njihovim odnosima i Ayer je nedavno i zvanično porekao da verziju filma koja je išla u bioskope smatra „svojom“, dajući svu podršku Gunnu, po Gunnovim rečima, od prvog dana.

Sa svoje strane, Gunn je, u ono vreme poluuspešno kenslovan od strane alt rajt aktivista na internetu i promptno skinut sa daljeg rada na Guardiansima (da bi ga Dizni manje od godinu dana kasnije vratio u franšizu jer neke stvari nemaju smisla a neke stvari imaju smisla), od Warnera dobio zeleno svetlo da radi praktično šta želi sa kojim god propertijem da želi pa je očigledno da se autor vrlo ozbiljno uložio u nešto što je mogla biti i njegova poslednja prilika da demonstrira da je profesionalno zreo za najvreliju igru u gradu – superherojske blokbastere. Na kraju krajeva, za razliku od dobrog broja Marvelovih režisera koji su pokupljeni sa indie festivalske scene, kao relativno neiskusni u pogledu visokobudžetne produkcije, Gunn ima iskustva sa takođe jeftinijim ali decidno žanrovskim Trominim filmovima i njegov pristup Marvelovim radovima uvek je imao primetnu dozu karaktera. Warner je, srećom, uvek insistirao na tome da njihova DCEU produkcija ne teži marvelovskoj uređenosti i konzistentnosti i da se kod njih ceni autorski pečat i vizija, pa je Gunn zaista dobio priliku da uradi stvari koje do sada nismo videli u ovim filmovima i The Suicide Squad stiže u pravi čas da se zaleče rane od vrlo slabog Wonder Woman 1984 koji je bio demonstracija potpunog pomanjkanja ikakve kreativne vizije. Možda i važnije, u poređenju sa direktno konkurentskim Black Widow koji je i sam imao premijeru u bioskopima i na strimingu pre nekoliko nedelja, The Suicide Squad ostavlja utisak pravog letnjeg blokbastera, tentpole filma koji se oseća ugodno u svom ekscesu i primetno pomera granice onoga što visokobudžetni superherojski akcijaš „sme“ da kaže (i pokaže), podvlačeći koliko je Crna udovica zapravo šematski urađen, prilično „suv“ film.

Opet, treba imati i malo mere u reakcijama – utisak je da, pošto Warner stalno pokušava da dostigne Dizni čije su Marvel produkcije sve redom komercijalni hitovi i dobijaju dobre kritike, čim imamo film koji demonstrira minimum kompetencije, na internetu krene lavina oduševljenja. Čak je i pre pola decenije originalni Suicide Squad dobijao ekstatične reakcije, pa tako treba primetiti da i nastavak – a zapravo neka vrsta mekog ributa – ima sada već za Gunna vrlo tipične nedostatke.

Jedan od njih je već pomenuta njegova tendencija da forsira trenutni efekat gega ili nekog drugog pančlajna scene u odnosu na konzistentnost celine pa i The Suicide Squad na momente deluje nepovezano koliko i Guardians filmovi, sa likovima koji doslovno zaboravljaju šta su radili u prethodnom kadru. Recimo, negde pred kraj filma u urnebesnom akcionom finalu, Ratcatcher 2, jedan od novih likovoma izmišljenih za film, beži od svog progonitelja koji se nalazi bukvalno 5-6 koraka iza nje, samo da bi nakon reza po ulasku u novu prostoriju stala da se čudi devastaciji što se u njoj desila, kao da bukvalno u sebi više nema ni trunku adrenalina i straha za život koji su je nosili do pre četvrt sekunde. Na višem nivou, postoje stalne nekonzistentnosti u motivisanosti likova, tonu, uverljivosti mizanscena.

Kada ovo iskombinujete sa Gunnovim čestim telegrafisanjem pančlajna komičnih scena tako da znate kako se vic završava pola minuta pre nego što to film pokaže – scena sa Harley i umirućim superherojem na plaži, recimo – ostaje činjenica da humor u ovom filmu ne radi uvek onako dobro kako scenario to izgleda misli. Naravno, možda je u pitanju samo povlađivanje publici koja je starija, nije „extremely online“ i nije istrenirana za rafalno ispaljivanje gegova i referenci-unutar-referenci, pa se The Suicide Squad time izdvaja od, recimo, Deadpool 2 i njegovog skoro neizdrživog cunamija gegova.

No, i na strukturnom nivou svakako se ovde još više primećuje koliko Gunnu treba vremena da uđe u pravi tempo. I sa drugim Guardiansima sam primetio da film tek posle sat vremena počinje da deluje kao propisan narativ a ne serija jedva povezanih sekvenci, i mada je The Suicide Squad spretnije sklopljena priča, može se reći da Gunnov stil sada podrazumeva konvergenciju fragmentiranih elemenata u nešto sa konzistentnijim tonom od polovine filma. Ovde ne mislim samo na to, niti prevashodno na to kako se uklapaju elementi zapleta, koliko na nekonzistentnosti u tonu, neujednačen rad sa likovima, uvođenje i izvođenje njihovih priča iz narativa pre nego što su zaista obavili posao. No, ova vrsta razbarušenosti očigledno jeste ono što Gunn želi da radi a producenti to od njega i očekuju. Sa The Suicide Squad postoji i dodatni sloj narativne hirurgije gde Gunn mora da napravi jasan rez koji razdvaja njegov od Ayerovog filma, pa se ovde radi sa još većim brojem likova i individualnih karakternih i narativnih lukova. Zapravo, tokom prvih sat vremena je The Suicide Squad pomalo kao da gledate dva filma koji se dešavaju paralelno ali nisu nužno povezani, sa različitim tonom i ambicijama. Sa jedne strane je priča o Ricku Flagu i Harley Quinn kao „povratnicima“ iz prvog filma i ovaj narativni luk je i sam iseckan na pojedinačne tokove, sa parodičnim, dekonstruktivnim scenama koje pokazuju stanje u „direkciji“ Task Force X, sa Flagom koji dobija humanizovanu dimenziju kakvu pamtimo iz stripova (uključujući i žutu majicu koju takođe pamtimo iz stripova) ali i sa Harley koja posle prvog filma dobija jasan put ka emancipaciji…

… sem što je, naravno, ta emancipacija već odrađena u Birds of Prey, pa je Gunn, koji tvrdi da je scenario pisao i pre nego što je znao šta će se u Birds of Prey dešavati, vrlo srećno pogodio kombinaciju humorističke psihoze i ipak ispravne etičke srži u liku Quinnove, dajući joj nekoliko ikoničnih scena akcije ali i par uspelih gegova.* A ovo je i tim bitnije jer film u neku ruku duplira njen lik kroz Ratcatcher 2 koja je i sama kombinacija superkriminalca sa uznemirujućom supermoći, ispravne etičke orijentacije i sestrinske energije u timu sastavljenom od mužjaka što se hvataju za predimenzionirane pucaljke svaki put kada se stide da rukom dotaknu sopstveni penis.

*pogotovo dobro je odrađen diptih vezan za ime Milton koji poštuje publiku i podrazumeva da će ona upamtiti ne samo sporedni lik koji jedva da figuriše u narativu već i da će shvatiti kako i zašto Quinnova greši u prvoj sceni

Gunnova dekonstruktivna preduzmiljivost ovde može da se razmahne više nego u Guardiansima jer nije sputana PG-13 i family friendly tropima (u svakom smislu) pa je paradiranje i parodiranje mačo-klišea ovde u prvom planu, pogotovo sa likovima Bloodsporta i Peacemakera koji su programski postavljeni kao dva aspekta istog arhetipa alfa mužjaka. Obojica imaju parodično prevelike pištolje, obojica su superiorne ubice koje nikada ne promašuju, obojica nose kostime i maske koji ne služe da prikriju njihov identitet već, naprotiv, da ga naglase, predimenzioniraju „poruku“ koju šalju već svojim imenima. Ovde se najbolje vidi taj element parodiranja ekstremnosti koju su Image Comics stripovi iz devedesetih forsirali i mada su i Peacemaker i Bloodsport DC-jevi likovi, obojica u Gunnovoj interpretaciji više deluju kao da su ispali iz Wetworks ili WildCATS, sa gotovo toksičnim oblakom testosterona koji se širi oko njih i praktično odsustvom ideje da iko od njih ima ikakav „civilni“ život izvan poslovnih persona.

Ovo je svakako element važan za Suicide Squad generalno – taj da su ovo više „operativci“ a manje superheroji, da nose oklope, kacige i opremu radije nego spandeks kostime, da koriste vatreno i hladno oružje – a veoma zaoštren i „ekstremizovan“ u Imageovim stripovima iz devedesetih gde su i sama imena likova bila više pojmovi a manje tipičan sklop nešto-čovek karakterističan za „stare“ superheroje. Tako smo umesto Catmana, Batmana, Supermana, Plastic Mana, Hawkmana itd. u Imageu imali likove sa imenima poput Zealot, Void, Maul, Warblade, Grifter, Disperse, Noir, Claymore, Flattop, Dozer, Grail, Shaft, Diehard, Riptide, Twilight, Combat, Deadlock, Tag i, naravno, Fourplay. Peacemaker i Bloodsport se, očigledno, u ovo savršeno uklapaju, ali Gunn ih zatim umešno produbljuje dajući Bloodsportu izvesnu ranjivost i etičnost a Peacemakeru, iako je on nominalno predstavnik negativnog stereotipa o toksičnoj muškosti i imperijalističkoj interpretaciji patriotizma, taman dovoljno ljudskosti da ga vidimo kao časnog čoveka koji je doneo mnogo loših odluka radije nego kao nekog istinski zlog.

Ovde svakako vredi istaći da je kasting – za ova dva glumca ali i generalno – odrađen vrlo dobro. Iako je Bloodsport pisan praktično kao da će u filmu ovo biti nastavak Deadshotove priče iz prvog dela (sa sve maloletnom ćerkom), Idris Elba liku daje dobrodošlu energiju i osobeni karakter ne najmanje na ime odlično upotrebljenog londonskog akcenta. Sa svoje strane John Cena kao Peacemaker filmu donosi jedan potreban beefhead kvalitet, ubacujući u sve taman toliko ljudskosti da se ne svede na puku parodiju. Treći „mačo“ lik, Rick Flag Joela Kinnamana dobija idealnu formu straight man karaktera smeštenog između svih ovih larger than life persona i sam Kinnaman ga igra sa više razmahanosti i zadovoljstva nego u prvom filmu, a da ne prelazi u kozerstvo i parodiranje.

David Dastmalchian sa svoje strane daje Polka-Dot Manu (jednom old school liku koga je kreirao Bill Finger lično) idealan melanž parodične energije* i tragične milenijalske traumiranosti i ne bi me čudilo da on postane svojevrsna seksualna opsesija određenim populacijama. Stallone kao glas za CGI-animiranog Kinga Sharka je, po Gunnovim rečima bio poslednji izbor jer nijedan prethodni glasovni glumac nije uspeo da lik zaista oživi, a što je bizarno jer – iako Slaj posao obavlja odlično sa tih 7-8 rečenica koliko izgovara – u pitanju je jednodimenzionalni geg-karakter očigledno napravljen da bude „R“ verzija iskombinovanih Groota i Draxa iz Guardians of the Galaxy koji su u prvom filmu svakako i bili jedan, pa dupliran lik. Margot Robbie je na ovom mestu u svojoj karijeri već zvezda koja je lik Harley Quinn internalizovala i njeni performansi u filmu, tamo gde ih Gunn ne usporava preko svake razumne mere (pomenuta scena na plaži) su uglavnom odlični. Srazmerno neiskusna portugalska glumica Daniela Melchior filmu daje vrlo ugodan „etnički“ element a koji je dalje, a to moram da pozdravim, podcrtan činjenicom da se film najvećim delom dešava u latinoameričkoj ostrvskoj državi Corto Maltese, a gde lokalni likovi izgledaju autentično i među sobom pričaju na Španskom sa sve vrlo stajliš titlovanjem tokom ovih scena. Ovde se Gunnu valja skinuti kapa za smelost koja nije očigledna nama što ove filmove gledamo sa strane.

*Gunn ga je, na kraju krajeva, označio kao „najgluplji lik koji postoji u DC-ju“

Film i jeste vrlo „stajliš“, sa režijom koja često ide na mini-flešbekove da objasni kako smo došli na mesto na kom smo sada, naslovima ovih scena i činova u filmu „ugrađenim“ u same scene, ali i intenzivnim i maštovitim koloritom. Ovde nema ni trunke plavo-sivog kolornog diktata koji je obeležio Nolanove i Snajderove filmove pa i Ayerov Suicide Squad, ali ni kičastog šareniša Aquamana. Gunnov možda najveći doprinos DCEU je to bestidno prihvatanje činjenice da snima „comicbook movie“ i odbijanje priklanjanja nolanovsko-snajderovskim formatima „ozbiljne“ drame. Gunn shvata da drama u superherojskm stripu ima sopstveni ukus, format i boju i uspeva da pogodi skoro idealan balans između razobručene psihodelične maštovitosti* i pažljivo formatiranog patosa i rasta likova. Scena u kojoj Harley (kojoj su tetovaže već izmenjene da označe raskid sa Jokerom) shvata da je na korak od ulaska u novu toksičnu vezu, gde onda pravi odlučan korak nazad i prema zrelijem emotivnom životu je urađena izvrsno, sa pravilnim odnosom kempa i autentičnog karakternog rada. Kasniji set pis sa njenim bekstvom iz mučionice gde svaka scena biva progresivno sve psihodeličnije intonirana a elegantno koreografisana je jedan od najupečatljivijih momenata u filmu i signal da je Gunn konačno rešio da zaista „uđe“ u akcione scene i potrudi se oko koreografije i montaže a da ne izguubi taj sloj stilizovanosti koji je krasio njegove prethodne filmove. Rezultat je da The Suicide Squad DALEKO bolje prikazuje akciju ne samo od Ayerovog originala koji je forsirao mrak i snimanje iz ruke već i od Guardians of the Galaxy gde se Gunn često programski uzdržavao od akcentiranja akcije bežeći često, tokom akcionih scena, iz kadra u kome se dešava „glavni deo“ scene, u stilizovanost ili parodiju.

*King Shark i Starro the Conqueror na velikom platnu? U istom filmu? I još se bore u finalu? Nisam očekivao da ću ovo ikada doživeti.

A što je dobar način da se imaju i jare i pare. The Suicide Squad zaista udobno postiže balans između parodije i iskrene interpretacije stripova koji su, uz sve svoje kičaste slojeve, imali i sami jednu iskrenu, neposrednu srž, ali i balans između dekonstrukcije „starog“ Ayerovog modela i, čak, vraćanja „pravoj“ dimenziji Suicide Squad koncepta u kojoj članovi tima, iako okoreli kriminalci na kraju ne postaju heroji ali stižu do spoznaje da sve što su oni uradili i zbog čega su dospeli u zatvor, ne može biti gore od onog što rade za američku vladu. Gunn je, mora se priznati potpuno neočekivano, udenuo jednostavnu ali nimalo uvijenu kritiku američke spoljne politike u samu srž priče i mada sam video komentare da je razočaravajuće što likovi na kraju odaberu da se pogode sa Amandom Waller umesto da otkriju istinu čitavom svetu o najružnijoj strani Ujka Semovog sna, ovo je potpuno u skladu sa realističkim, pesimističkim tonom Ostranderovog strip-predloška.

Sve u svemu, The Suicide Squad je legitiman dah svežine u DCEU produkciji ali i u generalnoj superherojskoj filmskoj ravni sa ne revolucionarnom ali svakako pomalo prevratničkom energijom koja R rejting koristi prirodno, bez forsiranja, sa rizičnim ali dobro izvedenim tranzicionim raskidom sa „starim“ Suicide Squad i sa odlično unapređenim modelom „nađene porodice“ za ubilačke psihopate. Gunn ni ovim filmom nije sebe pretvorio u mog OMILJENOG savremenog režisera – pomenuta površnost u povezivanju scena i povremena trapavost u gegovima – ali jeste snimio film koji me je zabavio, a i koji je, sudeći po svemu, oborio i neke rekorde ovog prvog vikenda (mada nije dosegao svojih projektovanih 30 miliona dolara na domaćem boks ofisu) prikazivanja i izazvao lavinu dobre volje na internetu. Kameo pojavljivanja ne samo Michaela Rookera i Nathana Filliona već i Taike Waititija dodatno doprinose osećaju da su „svi“ moderni superherojski i naučnofantastični propertiji nekako povezani a to u mnogome doprinosi prepoznavanju kod mejnstrim publike i Gunn ovo dobro zna. Warner ga se ne odriče, pa će Gunn pre početka rada na Guardians of the Galaxy 3 pvo napisati i nadzirati produkciju HBO-Max serije Peacemaker u kojoj ćemo videti i prošlost i budućnost titularnog antiheroja. Dakle, budućnost za Suicide Squad, posle svega, i dalje postoji.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s