Pročitani stripovi: Joker: The Deluxe Edition

Ponesen pobedom Novaka Đokovića na Vimbldonu, impulsivno sam posegao za stripom Joker: The Deluxe Edition koji je izašao pre nešto više od godinu dana a predstavlja prepakovanu, dopunjenu ediciju sada već klasičnog grafičkog romana Joker iz 2008. godine. Činjenica da nisam mogao da se setim da li sam original uopšte čitao kada je izašao – a verovatno jesam – je već dobar indikator koliko je ovaj strip ostavio snažan utisak na mene i na ovo, pretpostavićemo drugo, čitanje. Moguće je naravno, da ga zapravo nisam ranije čitao a da sam sada samo previše star i ogorčen čovek da bih mogao da cenim jednu gritty, mračnu, surovu priču o Betmenovom arhineprijatelju. Kad se uzme u obzir da još nisam sebe naterao da pogledam istoimeni film iz pretprošle godine, možda je naprosto stvar u tome da sam malo zasićen tim ultranihilističkim čitanjima originalnog strip-predloška koja zapravo ne dodaju supstancijalne elemente u originalni, jelte, mitos, nego parazitiraju na njemu i bave se šok-taktikama ne bi li osvojila malo popularnosti. Doduše, kako rekoh, nisam gledao film pa nemam pojma o čemu pričam.

Ali strip sam čitao i, ako je ikako moguće da ga NISAM pročitao pre trinaest godina kada je prvo izašao, tu je zaista u pitanju nekakav bizaran propust. Ovo je pisao Biran Azzarello a crtao Lee Bermejo, i u pitanju su dva vrsna strip-autora koja i personalno dosta štujem i uvek imam interesovanja za njihove nove radove. No, fakat je i da je Azzarello tipičan primer autora čiji je senzibilitet na sasvim drugoj strani od superherojštine i da je njegova želja da piše tvrdo kuvane krimiće uvek stajala perpendikularno u odnosu na njegovu potrebu da piše superheroje jer je to ono što zapravo plaća račune i daje mu slobodu da radi i manje komercijalne stripove koje zapravo voli. Joker je, pak, bila prilika da se spoje ova dva njegova pomalo oprečna interesovanja, pa makar i na štetu prijateljstva sa Bermejom.

Naime, Azzarello i Bermejo su pre ovog romana bili autori miniserijala Lex Luthor: Man of Steel koji je i sam bio jedno gritty prepakivanje najvećeg Supermenovog negativca, kao čoveka koji kao svoju dužnost vidi to da svet zaštiti od „tuđina“ koji se infiltrirao među ljude i zavarao sve sem Luthora da je benevolentni (super)bog koji je tu da štiti i pomaže ljudsku rasu. Kao analiza jedne paranoidne, a dodatno i psihopatske ličnosti, ovaj strip nije bio rđav a svakako je Bermejovo prikazivanje Supermena kao preteće, praktično horor-pojave bilo zanimljivo. No, ovaj strip je gotovo uništio odnos između dvojice autora. Azzarello u uvodu za Deluks ediciju Jokera objašnjava da je rad na Lexu Luthoru bio naporan, frustrirajući i da su se njih dvojica dogovorili da nikada više ne rade strip zajednički jer će to razoriti prijateljstvo koje imaju.

No, par sezona kasnije DC će odlučiti da su mu potrebne „realistične“, „odrasle“ priče koje će u izvesnom smislu osavremeniti neke klasične DC negativce a kako je Nolanov Dark Knight u to vreme potpuno pokorio bioskopsku publiku i najavio eru dominacije superheroja u kulturi glavnog toka,* tako je i postalo jasno da prvi sledeći na redu mora biti baš Joker. I bio je, praktično i jedini. Iako je grafički roman Joker dobio odlične kritike i dobro se prodavao, DC je negde u to vreme već počeo sa planiranjem ributa čitavog univerzuma, radije nego da se prave odvojeni, out-of-continuity, kozmetički eksperimenti za pojedinačne likove** i ostalo je, kako kažu istorija.

*koja i danas traje mada od nje najviše profitira konkurentski Disney/ Marvel

**Mada su oni rađeni za glavne heroje poput Supermena, Betmena, Wonder Woman i Green Lantern u okviru Earth One „serijala“

No, Azzarello i Bermejo su rešili da prekrše svoj zavet da više neće raditi zajedno, osećajući da u sebi imaju tu jednu ultimativnu priču o Jokeru a, još verovatnije, voljni da dobro zarade na ime ogromne popularnosti koju je isposlovao tog leta izašli film gde je pokojni Heath Ledger definisao Jokera onako kako će mejnstrim publika videti više od deset narednih godina. Jack Nicholson i Mark Hamill su posledično postali deo istorije a kreveljeći, balaveći Ledgerov psihopata će biti neka vrsta novog standarda i ono što dobijamo u ovom stripu je i vizuelno ali i tekstualno u dobroj meri varijacija na istu temu.

U međuvremenu sam otišao i prevrnuo svoje kolumne koje sam pisao za UPPS i nimalo se iznenadio videvši da JESAM čitao ovaj strip kada je izašao. Sa zebnjom sam prelistao šta sam tada pisao, plašeći se da je mlađi i gluplji Mehmet imao nekakvu neodrživo pozitivnu reakciju na strip koji, priznajem, ima određenog šmeka što u meni i danas izaziva izvesnu dobrovolju, no sa zadovoljstvom sam potvrdio da je i taj Mehmet tada imao razumno dobar ukus i razložan način da izloži zašto Joker naprosto nije sjajan strip generalno, niti dobar strip u superherojskom univerzumu partikularno.

Generalno, ovo je strip koji ima zaplet ali on je nebitan: Joker izlazi iz Arkham Asyluma jer je – nekako – ubedio lekare da više nije, jelte, mentalno obolela osoba i rešava da povrati teritoriju i poslove koji su, dok je on mardeljao i primao terapije, rasparčali i preuzeli drugi gotamski kriminalci. Ova kampanja ponovnog preuzimanja je, naravno, nimalo metodična već anarhična, haotična, utemeljena pre svega na Jokerovom nepredvidivom, impulsivnom karakteru i potrebi da udovoljava svojim trenutnim hirovima, a ne na nekakvoj konkretnoj volji za moć ili potrebi za parama. Drugim rečima, Joker ovde ubija, muči, ponižava i ismeva gotovo nasumično i sasvim eksplicitno kaže da ga boli dupe za pare. Sve to posmatramo iz rakursa henčmena po imenu Jonny Frost koji od običnog vozača biva apgrejdovan maltene u Jokerovu desnu ruku dok sam shvata da je ušao preduboko u psihopatske dubine Jokerovog sveta i da će iz njega izaći ne kao ozbiljan plejer sa lepim penzionim fondom već kao još jedna žrtva nihilističkog iživljavanja titularnog krimosa.

Zaplet je, dakle, nebitan, a sa njim je u klasi i pripovedanje koje je neusmereno, meandrirajuće, i Joker jedva da zaista ima priču. Ovo je pre svega psihološka analiza Jokera kao sile, jelte, prirode, odnosno haotičnog agenta u srcu nečega što sebe naziva „organizovanim kriminalom“. Azzarello govori o tome da je želeo da uhvati taj osećaj da je Joker lik koji, kada uđe u prostoriju, automatski čini da svi prisutni postaju nervozni jer niko nikada ne zna šta će mu sledeće pasti na pamet pa su ovde i kreirane brojne epizode u kojima se Joker ponaša nepredvidivo, ponekada nasuprot svojoj reputaciji, samo da bi najednom sve resetovao i počinio još neku svirepost.

Ovo nije samo za sebe rđava ideja, naravno, ali strip, sa tim odsustvom jasne priče – koja, da budemo fer, kada je Joker u glavnoj ulozi, skoro da i ne može da postoji – na kraju bude samo procesija vrlo grafičkih, vrlo brutalnih scena i ovaj se roman od tvrdo kuvanog krimića sa ambicijom da naslika psihološki portret psihopate, ali i sociološki portret grada u kome je ovakav psihopata just one of the guys, posle izvesnog vremena pretvori u čistu eksploataciju. Betmen, koji se ovde na kraju pojavljuje, korišćen je samo kao tupo oružje, bez stvarnog kontrasta između dva klasična antagonista, policijski inspektor koji regrutuje Frosta da mu pomogne u borbi protiv Jokera je neiskorišćen i plitak lik, a Harley Quinn je upadljiva na ime potpunog odsustva karaktera i distinktna je jedino na ime Bermejovog vrlo seksualizovanog crteža. Tu je i Killer Croc koji je ovde pretrpeo reimagnaciju i pretvoren je u afroameričkog geng-bosa koji se vozi unaokolo sa gomilom crnih gengbengera i odrađuje prljave poslove za Jokera, a što je, čini mi se, element koji bi, da je ovaj strip nastao danas, bio pod mnogo ozbiljnijim analitičkim pogledom. Harvey Dent odnosno Two Face je ovde jedini lik koji ima potencijala da bude više od pančlajna ali ni sa njim Azzarello ne uradi bogznašta.

Kad se sve to stavi na gomilu i kontekstualizuje Bermejovim raskošnim, tehnički odličnim crtežom, ali koji tu dimenziju nihilizma još više podcrtava (uz tuš Micka Grayja i izvrsne kolore Patricie Mulvihill), zaista je zanimljivo čitati blurbove iz onog vremena i pitati se jesu li strip-kritičari tada zaista OVO želeli od superherojskog stripa. Ne zaboravimo da je ovo bio period u kome je  Grant Morrison pisao jednu od najmaštovitijih, najimpresivnijih priča o Betmenu ikada, istražujući njegove gotske, fantastičke korene, a što, u kontekstu uspeha filma Dark Knight i projekata kao što je ovaj strip sada deluje kao skoro uzvišeno plemenit čin.

IGN je, recimo, napisao da je Joker „literarno dostignuće koje s pravom zaslužuje da bude svrstavano uz The Killing Joke“ što je zbilja ubistvena šala znajući  koliko se danas ovaj strip smatra problematičnim po više osnova. Za deluks izdanje dodati su i kratki humoristički stripovi koje su Azzarello i Bermejo uradili negde u ono vreme a koji su praktično parodija na njihovog Jokera što je na kraju krajeva častan način da se pruži makar neka protivteža haotičnom nihilizmu originalnog materijala.

Ostavimo finalnu presudu Mehmetu iz 2008. godine koji je bio blagonaklon ali strog. Ni ja, što se kaže, ne bih to bolje napisao.

„Sam Joker je u ovom romanu zbilja zastrašujuća, do gađenja čak, pojava, koja svoj  fascinantni intelekt upotrebljava kao oružje prevashodno oslanjanjem na potpunu  nepredvidivost koja mu daje prednost u bilo kojoj vrsti konfrontacije. Naravno, Jonny  Frost i čitalac do kraja stripa shvataju da on nije zaista nepredvidiv i da je, konačno,  svaka njegova radnja motivisana privlačenjem Betmenove pažnje, ali objasnite to  gomilama ljudi iz raznih društvenih slojeva koji stradaju od njegove ruke u ovom stripu.

Kada se kao kontrast Jokerovom naizgled bezumnom nasilju stavi jedan mali flešbek na  Frostovo detinjstvo koji snagom paradigme uspostavlja model za izrastanje dečaka u  kriminalca, to je tačka na kojoj shvatamo razliku između Jokera i svih drugih zločinaca,  linija razdvajanja ljudskog od neljudskog, linija koju je Joker odavno prešao i sa njene  druge strane se oseća… neopisivo.  Azzarellov i Bermejov roman je, kako rekoh u osnovi nepotreban jer smo sve to već na  ovaj ili onaj način znali, ali to ne znači da ne treba da ga kupite i pročitate. Više ovakvih  stripova značilo bi da bi se fokus pažnje publike možda sa Holivuda premestio natrag na  originalni materijal i podsetio odakle je sve počelo. “

Dakle, tako. Pa, kome se čita, evo stripa na Comixologyju ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s