Pročitani stripovi: I Am Not Starfire

Posle dva dana za redom prilično kritički intoniranih tekstova o DC-jevim stripovima, red je da napišem i jedan pozitivan osvrt na za mene skoro pa iznenađujuće simpatičan grafički roman naslovljen I Am Not Starfire a koga je DC izdao potkraj prošlog meseca. Urađen od strane vrlo pedigrirane Kanađanke Mariko Tamaki na mestu scenaristkinje i odlične kalifornijske ilustratorke Yoshi Yoshitani, I Am Not Starfire je jedan od onih „novih“ DC stripova kojima izdavač nastoji da razbije kalup i učaurenost superherojskog stripa i, koristeći prepoznatljive motive i likove, eksperimentiše sa drugačijim pristupima, pa i uđe u teritoriju drugih žanrova.

Već sam na više drugih mesta, čini mi se, potvrdio da ovo smatram ne samo legitimnim već i pozitivnim nastojanjem. Svakako, ja sam star čovek i konzervativan čitalac superherojštine, ali  superherojski strip ima dugačku tradiciju i smatra se de fakto mejnstrimom američkog stripa, a njegova dugovečnost se u velikoj meri mora pripisati njegovoj spremnosti da se sa decenijama menja i prilagođava novoj publici. „Sržna“ čitalačka populacija, u koju, čovek bi nasumično rekao, spadaju prevashodno gnevni beli muškarci i dečaci na internetu, nije i jedina populacija koja ove stripove čita, često ne i presudna, i to da DC svojim različitim stripovima, pogotovo čestim grafičkim romanima koje u poslednje vreme izdaje a na kojima rade prozni autori je naprosto prirodan proces diversifikacije. Utoliko, I Am Not Starfire je više kao neki polu-indie, queer friendly strip koji biste očekivali da vidite na Boom Box-u nego hardkor superherojština i, neiznenađujuće, to neke ljude dovodi do napada besa.

Štaviše, i pre nego što je strip objavljen, poslednje nedelje Jula, na Goodreadsu i drugim „narodnim“ platformama krenuli su da se ređaju kečevi a trejler za strip je na JuTjubu zasut negativnim ocenama i komentarima koji su svi kopipejstovani iz standardnih alt right priručnika o tome da se stripovi uništavaju pričama koje se bave „identitetom“ i da je ovo jasan primer zašto su mange superiorne. Kako je odavno jasno da su Comicsgate i njihovi aktivisti (koji uglavnom poriču da imaju ikakve veze sa tim jer je ova inicijativa zaradila s pravom lošu reputaciju) dobrim delom zavedene, orkerstrirane marionete u rukama malo jačih igrača, takođe je jasno da sa njima nema neke svrhe ni ulaziti u polemike jer su u pitanju botovi SNS kalibra koji doslovno ponavljaju stvari koje im je neko drugi napisao. Greota je, naravno, da jedan topao, simpatičan i duhovit strip nastrada na ovaj način i pre izlaska, ali to je samo znak vremena u kome živimo i ne govori gotovo ništa o njegovom kvalitetu.

U I Am Not Starfire se radi, nagađate ne o samoj Starfire – princezi Koriand’r, kreaciji Georgea Pereza i Marva Wolfmana, dobrodušnoj seks-bombi iz svemira i stalnom članu (Teen) Titana – već o njenoj ćerki, u ovom stripu nazvanoj Mandy, problematičnoj tinejdžerki koja ne voli što joj je majka svetski poznata superheroina, ne voli školu, ne voli ništa što bi normalno voleli ljubitelji Starfire, farba svoju nasleđenu, vatrenocrvenu kosu u crno, oblači se kao buntovni got, druži se sa blaziranom anarhistom Lincolnom čiji su roditelji vijetnamski imigranti u SAD i stidljivo se loži na ortakinju iz razreda. Iako je Mandy, ovako nabrojano, samo skup indie klišea, Tamakijeva i Yoshitanijeva su joj udahnuli stvaran život i karakter i ovo je strip koji priču o odrastanju i sazrevanju odrađuje dostojanstveno, uvažavajući i žanr u kom radi ali i superherojski predložak na kom nastaje.

U čemu je onda problem, pitate vi razložno a ja kažem da ne znam. Stigavši do poslednje strane bio sam vrlo zadovoljan stripom kao jednom feelgood fantazijom o klinki koja stiže do hepienda iako se rukama i nogama borila – kako to već buntovni tinejdžeri rade – ne samo da pobegne što dalje od njega već i da svi drugi priznaju da je hepiend laž koju je izmislio establišment i slutim da je, pored pomenute lezbijske orijentacije protagonistkinje, „problem“ u tome da je ćerka na Starfire, u kanonskim stripovima ipak malo drugačija. Najprostije rečeno: heteroseksualna je i proverbijalna dobra riba.

Što je besmislen razlog da se iko sekira: Kingdom Come, dakle strip u kome je Mar’i Grayson kreirana kao ćerka Dicka Graysona, Nightwinga i Starfire, ni sam ne spada u kanon – ovo je po zvaničnoj DC-jevoj nomenklaturi paralelni univerzum obeležen kao Zemlja 22 – a i ovaj strip je, kao i većina ovih grafičkih romana koje DC objavljuje ili planira da to uradi, i sam sasvim očigledno „out of continuity“ i predstavlja varijaciju na poznate teme radije nego „nametanje“ publici nekakve „nove realnosti“.

Ovoliko pišem o ovom glupom „problemu“ jer je u pitanju sjajan primer za to da su glasovi koji se bune protiv nametnutog „diverziteta“ i „identitetskih tema“ u superherojskom stripu samo odjeci generalnih mantri o istom stvarima što dolaze iz alt right krugova i nemaju veze sa stvarnim problemima ili čak, stvarnim fenomenima, već se samo prave lutke od slame da se šire strah, nesigurnost i očaj a onda regrutuju mase za svoj, jelte, cilj. Hoću reći, da je voljeni serijal Spider-man Loves Mary Jane, romantična, devojačka priča pripovedana iz perspektive stidljive i zaljubljene MJ Watson iz prve decenije ovog veka nastala danas, skoro sam siguran da bi fasovala slične reakcije.

Elem.

I Am Not Starfire je veoma dopadljiv rad sa Yoshitanijevom koja u potpunosti izbegava superherojske stereotipove i, a što je vrlo osvežavajuće, strip prilagođava svojoj protagonistkinji. Onako kako je Mandy niska, zdepasta i stamena, tako je i crtež u ovom stripu zasnovan na jakim konturama sa veoma malo senčenja, karikiranim, povremeno grubim (povremeno i vrlo suptilnim) fizionomijama te jakom koloru koji izbegava teksturiranje. Naravno, Yoshitanijeva ovo sve koristi majstorski da stripu da karakter i energiju ugođene sa stalno namrgođenom tinejdžerkom koja ima probušen nos i maže crno oko očiju, nadrndanu što joj je majka selebriti i superheroina koju zna ceo svet i što je njen sopstveni odnos sa maltene svima koje poznaje, a svakako sa skoro svima u školi, uvek obeležen ovom činjenicom.

Naravno, Starfire je od svog nastanka tretirana kao praktično ideal ženstvenosti u fizičkom smislu, sa izgledom svemirskog supermodela i sa karakterom koji je bio mešavina „ženske“ ranjivosti i osećajnosti, ali i superherojske snage, letenja, bacanja lasera iz prstiju itd. U ono vreme je to bio pa i progresivan način da se piše svemirska princeza/ robinja (i Koriand’r je imala i određenu queer ili makar queer-friendly dimenziju). Utoliko, oblikovanje Mandy da bude mala, zdepasta, nadrndana i decidno bez supermoći je vrlo prirodan način da se napiše strip o tinejdžerki koja ne samo da ne može da bude nova i unapređena verzija slavne majke, već to i ne želi i ide direktno uz kurac svetu što samo to od nje očekuje. Naravno, najviše od svih strada sama majka koja od ćerke stalno dobija prkos, inaćenje, prekide komunikacije, pa i odluku da posle srednje škole neće upisivati koledž jer je to puki konformizam i prihvatanje da budete nešto što drugi očekuju od vas umesto da budete ono što jeste. Sama Starfire, naravno, nikada nije završila koledž niti je ZAISTA bila išta drugo osim poznate superheroine (mada je u ranim brojevima Wolfmanovog i Perezovog Teen Titans vidimo kako se slika kao fotomodel, ali najviše iz hobija) i jaz između deteta koje „mora“ da radi mundane stvari što majka nikada nije morala je prirodno i elegantno oslikan.

Pritom, Mandy je napisana vrlo dobro, kao i ostatak kasta u ovom stripu i I Am Not Starfire, na svu sreću, izbegava ton self-indulgentnog, depresivnog tinejdžera kakav smo, statistički, mogli da očekujemo. Umesto toga, Mandy ima suvi, mračno duhoviti glas, a sinergija crteža i teksta je perfektna da nam prezentuje heroinu koja je „negativna“ ali simpatična i relatabilna, bez preterivanja bilo u stranu depresivnosti, bilo komičnosti.

Moja najveća briga vezana za I Am Not Starfire je bila to da je strip isprva izgledao kao vrlo korektan indie/ coming-of-age naslov, koji nije imao nikakvog razloga da bude smešten u DC univerzum. Prva polovina strpa ne zahteva da Starfire bude išta više do selebriti, možda TV glumica ili spisateljica, i čitav superherojski sloj je delovao kao puki premaz šminke – nešto slično kritici koju sam uputio inače solidnom naučnofantastičnom stripu Far Sector. Ne da bi me ovo nateralo u juriš na internet ili pridruživanje ekstremnim frakcijama „fanova“ koji review-bombuju ovo izdanje već nedeljama, ali sebe smatram čovekom koji je u stanju da prepozna kada je nešto samo mehanički – ponekada i samo cinično-maketinški – spoj dva koncepta od kojih ni jedan nije zaista oplemenjen tim spajanjem.

No, Mariko Tamaki uprkos svojim korenima u drugačijem tipu grafičke proze ima već poprilično iskustvo u pisanju propisnih superherojskih stripova, kako u Marvelvu tako i kod DC-ja i I Am Not Starfire se u svojoj kulminaciji uspešno i prilično zabavno žanrovski transformiše da napravi spoj te young adult/ teen literature sa „pravom“ superherojskom sapunskom operom. Ovo jeste u neku ruku „prečica“ do hepienda, jer, bez obzira na prirodu iskušenja kroz koje Mandy mora da prođe i pretekne, ona u finalu dobija gotovo idealan ishod sa perfektnom samorealizacijom ali i svim mogućim bonusima koje možete da zamislite u ovavkoj priči. No, može se reći i da Tamakijeva i Yoshotanijeva superherojštinu i supermoći ovde jasno koriste kao „bajkovitu“ metaforu, računajući da je njihova publika dovoljno inteligentna da razume kako je veliko iskušenje kroz koje Mandy pred finale prolazi i spektakl koji to nosi prevashodno metaforički momenat odrastanja, jedna tačka kristalizacije osobe koja, u stvarnosti i nije tačka već proces, a superheorjski stripovi i služe da nam daju metu prema kojoj treba da idemo radije nego da nas zadovolje dajući nam samo ono što je očigledno dostižno.

Utoliko, I Am Not Starfire je jedan lepo zaokružen narativ koji svu svoju tinejdž-buntovnu energiju i svu svoju superherojsku bajkovitost stavlja u kvalitetan balans tako da na kraju dobijemo podsetnik da stvari nisu savršene, uključujući roditelje, školu, nastavnike, ljude iz škole, simpatije itd., ali da će stvari autentično biti bolje kada se odrastanje prihvati ne samo kao stvar koja se događa već i kao stvar koju radite.

Čemu onda tolika povika i pobuna na internetu, pitate vi i ja ponovo samo mogu da slegnem ramenima. Lezbijski sadržaj ovog stripa je toliko blag i romantičan da je gotovo nezamislivo da u 2021. godini od rođenja Alahovog proroka Ise neko može zaista da se oseća ugroženo – pogotovo kada u drugim superherojskim stripovima imamo gej romanse, gej venčanja, gej klabing i sve što uz njih ide. Ponovo je bezbedno pretpostaviti da „borba“ protiv „kulturnog marksizma“ i „identitetske politike u superherojskom stripu“ naprosto nije autohtoni proces koji potiče iz zajednice, već od spolja uvezena strategija iz centara koji se oslanjaju na neonacističke ideje i pare što kroz više proksija stižu iz budžeta tajnih službi različitih država. U tom smislu, biti glup je legitimno, biti naivan je legitimno, biti tvrdoglav je legitimno ali biti agresivan i aktivno raditi na tome da nekome upropastite posao – ili mentalno zdravlje – pa, to nije legitimno. Čak i najkonzervativniji ljubitelj superherojskog stripa i dalje ima bogatu ponudu na raspolaganju te se napadi na ovaj šarmantni i veoma lepo realizovani grafički roman ne mogu pravdati ni po jednom jedinom osnovu. Uterajte, dakle, kontru, zlonamernima, ako vam se sve ovo što sam napisao dopalo, i priuštite sebi čitanje I Am Not Starfire putem Comixologyja.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s