Pročitani stripovi: Knock Em Dead

Miniserijal Knock Em Dead uvek zanimljivog izdavača Aftershock Comics me je odmah zainteresovao svojim vrlo upečatljivim naslovnim stranicama a, na prelistavanje (makar digitalno) i odličnim crtežom generalno. Italijanski crtač Mattia Monaco bio mi je potpuno nepoznat do izlaska ovog stripa, ali sa ovim stripom je demonstrirao izvrsnu kombinaciju italijanskog i američkog stila „realističnog“ crteža sa jakim tuševima, odličnim kompozicijama i intenzivnom energijom unesenom na panele. Kolor koji je radio iskusni Matt Milla je dodatno osnažio Monacov crtež, dajući njegovim užurbanim tuševima dodatnu dimenziju eksplozivnosti i atmosfere.

Aftershock Comics je jedna od onih novijih firmi koje su se tokom prethodne decenije nametnule ozbiljnijim pristupom žanrovskom stripu, zaobilazeći superherojštinu, „običan“ fentezi i licencirane radove i gradeći portfolio na izbacivanju kvalitetnih creator owned serijala sa raznim, ali generalno originalnijim pa i zrelijim interpretacijama fantastičnih ili horor motiva. Pisao sam već o Babyteeth, Unholy Grail, Moth & Whisper ili Jimmy’s Bastards, a recentno i o A Walk Through Hell, i Aftershock je za ovih šest godina koliko postoji svakako izborio mesto za sebe na tržištu. Započinjući kao novi, ali ozbiljan izdavač koji nekim poznatim scenaristima nudi dobre uslove rada i solidnu autorsku slobodu, ali i kvalitetnu produkciju i marketing, Aftershock je vremenom strateški izgradio poziciju koja mu dopušta rad i sa manje poznatim autorima a gde će već sama reputacija firme i dobri koncepti biti preporuka sami za sebe.

Konkretno, scenarista Eliot Rahal nije sasvim nepoznato ime – čovek je uradio respektabilnu količinu superherojskih stripova za Valiant ali i, takođe za Afterchock, dosta uspešni Hot Lunch Special – ali svakako nije neko sa aurom zvezde kakvu imaju Garth Ennis ili Donny Cates, no, u pitanju je profesionalac koji je za Knock Em Dead osmislio i interesantan koncept.

Naime, ovo je strip o stand up komičarima i služi istovremeno i kao moralna pouka o tome šta znači talenat a šta znači rad, bez obzira na to u kom polju radite, ali i kao mali sažetak kulture stand up komedije, rada po barovima, važnosti „imanja svog ja“, tenzija vezanih za audicije za televizijske emisije koje donose stvarni novac i slavu itd. Moram da priznam da me veoma rajcaju priče koje ulaze iza kulisa bilo koje entertejnment industrije a pogotovo one koja se u velikoj meri zasniva na harizmi ljudi što u njoj – ponekad i doslovno – krvare za našu zabavu, pa sam tako pre neku godinu rado čitao strip o profesionalnom američkom rvanju, a Knock Em Dead, koji je sa izlaženjem počeo pred kraj prošle i petom epizodom se završio Aprila ove godine mi je, uz već pomenuti primamljivi crtež delovao kao izvrsna ponuda.

Sažeto rečeno, ovo je neka vrsta životne priče stand up komičara po imenu Pryor Brice – pretpostaviću da je njegovo ime napravljeno kao omaž velikom Richardu Pryoru i pre neku godinu preminulom Patu Briceu – a koji sa sestrom živi u iznajmljenom stanju, trošeći pare koje su ostale iza pokojnih roditelja, odnosno pare od osiguranja koje su brat i sestra dobili nakon što su roditelji poginuli. Ovaj novac Pryoru plaća studije, mada je on mnogo zainteresovaniji za stand up komediju i iz večeri u veče odlazi u lokalne barove i klubove koji pozivaju amatere da okušaju sreću pred publikom tokom pet minuta, nadajući se da uzme neki dinar, ili da makar bude zapažen kako bi svoju pasiju konvertovao u profesionalnu karijeru. Sestra, Ronan, nije ni malo oduševljena njegovim prioritetima u životu jer ona sama krvavo radi u salonu polovnih automobila, za šefa koji je ne poštuje i sa klijentima koji svojski izvoljevaju pa je jedna od prvih scena u stripu svađa između njih dvoje gde ona u Pryora pokušava da utera malo osećaja za stvarnost. No, Pryor je toliko usredsređen na stand up da sestra, priznajući da joj je bratovljeva sreća ipak jako važna, prihvata ovu njegovu životnu opsesiju.

No, Pryor nema uspeha. Njegovi nastupi ne izazivaju mnogo smeha niti ikakvih značajnih reakcija i sedeći u kolima sa kolegom-komičarem koji jedva da ima nešto više uspeha od njega, on dobija i jako važne životne uvide u to da nije dovoljno biti strastven, niti imati dobar tekst – publika želi da vidi i čuje autentičnost, celog, što se kaže, čoveka, čija je umetnost zapravo on sam. No, pre nego što stigne da uopšte reflektuje na ove bombe istine, Pryor će, zajedno sa njihovim autorom pretrpeti saobraćajnu nesreću u kojoj obojica stradaju, osim što Pryor biva na kraju spašen medicinskom intervencijom. No, lekari i sestre kao da primećuju neke neobičnosti u njegovoj fiziologiji…

Knock Em Dead je, suštinski, priča o opasnostima đavolje pogodbe u kojoj, zapravo, sam nečastivi uopšte ne figuriše. Pryor od svoje volje prima duh preminulog kolege u svoju „ljušturu“ i ovo mu daje neobično važan „boost“ kad dođe vreme da posle bolovanja ponovo pokuša sa stand upom. Publika reaguje, kapne tu neka para, ali aranžman u kome dve duše dele jedno telo nije idealan za Pryora i on će na posletku u pomoć pozvati profesionalca kako bi se obavio svojevrsni egzorcizam. No, kada nakon njega sa identičnim materijalom sa kojim je pokidao u baru pre nekoliko večeri pokuša nastup pred novom publikom, magija je, nagađate, nestala i Pryor je opet onaj neupečatljivi, neharizmatični komičar koga se niko ne seća pet minuta nakon silaska sa bine. Prvi stvarni greh koga Pryor onda čini je taj da nešto što mu se prvo desilo slučajno reši da sada izvede namerno i u procesu „endorcizma“ koji će ponovo od njega napraviti duhovitog kralja komedije on iz pakla – mislim, realno – priziva dušu legendarnog Lennyja Brucea.

Bruce je, praktično, otac moderne stand up komedije u SAD, jevrejski fenomen koji je hapšen zbog opscenosti tokom svojih nastupa – a ovo je suđenje na kraju bilo važan kamen-međaš u tretmanu slobode govora u američkoj javnosti – a koji je stand up komediju neraskidivo vezao za nemilosrdnu socijalnu kritiku trasirajući tako put kojim će posle njega ići legende poput Richarda Pryora i Georgea Carlina. No, ovaj momenat prizivanja Brucea u Briceovo telo je i tačan momenat u kome Knock Em Dead kao da gubi ideju o tome o čemu se  ovom stripu zaista radi.

Prisustvo Lennyja Brucea u ovom stripu je u najmanju ruku slabo iskorišćeno i skreće pažnju i na to da zapravo tokom svakog Pryorovog nastupa mi ne čujemo šale već su one predstavljene imaginativnim korišćenjem grafika leterera Taylora Espositoa. Ovo još jednom ukazuje na izvrsnu artističku dimenziju ovog stripa ali i na to da strip o stand up komičarima – ljudima čija je čitava priroda da budu KARAKTERI veći od života – nema u sebi mnogo humora niti dovoljno karaktera.

Prema kraju, strip zapravo pomalo gubi i tu ideju šta zapravo želi da kaže i mada nudi moralnu pouku o tome da se ne treba kititi tuđim perjem i da je uspeh u životu zapravo bezvredan ako ste do njega stigli varajući, ta pouka ne doseže se nekakvim organskim putem. Eliot Rahal, recimo, poslednju epizodu piše iz perspektive petnaest godina kasnije, dajući nam u flešbekovima Pryorovu i Ronaninu životnu priču koja je od njih napravila zvezde šou biznisa ali ovo samo u čitaocu proizvodi svest da bi radije čitao TAJ strip od ovog koji je sklopljen iz malih, uglavnom intimnih epizoda između likova koji jedva da su dobili prostora da prodišu pre nego što su uklonjeni iz scenarija.

Nije da Knock Em Dead nema svoje kvalitete na planu pripovedanja, Monaco radi vrlo efektne montaže koje predstavljaju protok vremena i strip povremeno impresionira načinom na koji pravi rezove i skokove u radnji. Kao što sam već rekao, crtež je vrlo dinamičan i uspeva da postigne odličnu ravnotežu između realistične, slice of life prezentacije i horor-fantastičkih scena, ali i apstraktnih montaža kojima se prikazuju stand up nastupi. Prostori koje Monaco predstavlja su prepuni karaktera – od postera na zidu u Pryorovoj sobi, do različitih logotipa barova u kojima on nastupa – i sami likovi su nacrtani izražajno i sa puno ličnosti.

No, sve to ne može da nadomesti činjenicu da centralno uporište stripa, sam lik Pryora Bricea nema mnogo duha – što jeste u skladu sa temom stripa – ali ni karaktera. Sam lik tvrdi da u sebi nosi strast ali čitalac je ne vidi i to, u kombinaciji sa činjenicom da strip zna otprilike šta hoće da kaže ali jako mnogo meandrira do te svoje poente i bavi se detaljima onda kad je potreban čvršći nastup i jasnija obrada centralne teme, umanjuje njegov kvalitet.

No, i uz ove zamerke, Knock Em Dead je strip zanimljive teme i izvrsnog, energičnog crteža pa je legitimno preporučiti ga – uz izvesne rezerve – radoznalom čitaocu koji u svemu ne traži isključivo savršenstvo i ponekada su mu dovoljni i interesantni elementi. Ako spadate u njih, evo stranice na Comixologyju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s