Pročitani stripovi: Eternals: Only Death is Eternal

Pre par nedelja se šestim brojem završila prva priča novog Marvelovog tekućeg serijala Eternals i pravi je trenutak da popričamo o tome šta se sve u njoj dogodilo. A dogodilo se. Marvel je tačno znao u šta ulazi kada je svoj klasični properti dao u ruke Kieronu Gillenu a  Gillen je uradio ono što Gillen radi najbolje – izvrnuo sve naopako i, uz pomoć veličanstvenog Esada Ribića na olovkama i Matthewa Wilsona na koloru kreirao strip koji je veoma cool. A to je Eternalsima, mislim, veoma potrebno u ovom trenutku.

Premijera filma zasnovanog na stripu Eternals zakazana je za 21. Oktobar, taman na drugi dan praznika u slavu oslobođenja Beograda i, ako je nedavno životopisani film Black Widow bio tek laki peting da se probije led i završi ugovor sa Johanssonovom na, pokazaće se, najgori moguć način, Eternals je onaj „pravi“ hit za ovu godinu, Marvelova tentpole produkcija koja treba da ozvaniči početak četvrte faze MCU filmova kojoj Crna udovica samo tehnički pripada. Svi elementi su tu: raznovrsan, šarolik i zanimljiv glumački ansambl, mlada, Holivudom neiskvarena a atraktivna kineska režiserka na kormilu, pedigre originalnog materijala koji je kreirao sam Kralj Jack Kirby u svojoj, moglo bi se argumentovati, najrazobručenijoj fazi, a koji pruža potencijal za avanturu razmera što bi mogle zaseniti i sam Avengers: Endgame.

Eternals je svakako veliki plotun kojim počinje narednih nekoliko godina našeg života u svetu koji pripada Dizniju, pa je, sasvim namerno sinhronizovano, Marvel ovu godinu započeo pokretanjem novog tekućeg strip-serijala Eternals. Da bi bilo jasno koliko je ovo „big deal“, treba se setiti da još od originalnog Kirbyjevog rada iz 1976. godine ni jedan serijal Eternalsa nije prebacio dvanaest epizoda.

Jer, da bude jasno, Eternals nikada zapravo nisu bili naročito popularan koncept i danas predstavljaju više neku vrstu ezoterične tajne u koju su upućeni samo posvećeni gikovi nego klasičan superherojski strip glavnog toka gde čak i usputni čitaoci imaju u glavi najosnovnije obrise koncepta. Drugim rečima, Eternalsi nisu ni Spajdermen ni Avengers, ni X-Men ni Fantastična Četvorka, i mada su poslednje četiri decenije povremeno izdavani miniserijali držali plamen makar u tinjajućoj formi tako da Marvelova publika nije zaboravila njihovo postojanje (kao što je, recimo, zaboravila originalni Guardians of the Galaxy ili Roma, Svemirskog viteza), u pitanju nije jasna metafora ili, uopšte, jasna koncepcija. Sa Spajdermenom ili X-Men imate koncepciju koju intuitivno razumete i pamtite srž iako se detalji sa decenijama menjaju dok sa Eternalsima „običan“ čitalac verovatno ne ume da u jednoj rečenici objasni o čemu se u ovom stripu zapravo radi. Razlog za to je svakako što su Eternals samo delić šire metafore, delić više koncepcije koji je igrom slučaja izbačen u prvi plan i zaklanja celinu.

Kažem „igrom slučaja“ ali to je samo skraćenica za kombinaciju nešto komplikovanijih okolnosti koje su sedamdesetih godina prošlog veka porodile ovaj strip. Jack Kirby, Kralj američkog stripa se polovinom sedamdesetih vratio u Marvel iz DC-ja. U DC-ju je, naravno, imao punu kreativnu slobodu da radi šta hoće i njegov primarni projekat tamo bila je saga o Četvrtom svetu, grandiozni melanž operetske naučne fantastike i religioznog mita u kome je Kirby uveo sasvim nove koncepte u već solidno komplikovani DC-jev univerzum. Iako se danas smatra jednim od utemeljujućih elemenata modernog DC-ja, i Warner se čak i prsio da napravi film po New Gods stripovima, ovaj koncept se zapravo slabo prodavao i Kirby nije imao priliku da završi svoju priču pre nego što je izlaženje magazina prekinuto.

Sa povratkom u Marvel Kralj će lansirati strip koji je imao slične ambicije o prepakivanju kosmologije i istorije univerzuma i uvođenju koncepcije svemirskih bogova u Marvelove stripove*. No, u refleksiji razlike između DC-ja i Marvela, ovaj je strip imao da se fokusira na planetu Zemlju i, koliko je to izvodljivo kada su vam u centru narativa kosmička božanstva, da koristi nešto prizemljeniji, savremeniji ton. Kirby je iščitao sve što je švajcarski publicista Erich von Däniken napisao o svojim idejama kako je život na zemlji kikstartovan od strane kosmičkih bića – sedamdesetih godina prošlog veka ovo je bilo makar zabavno slušati i sećam se čak i dokumentarnih televizijskih programa ozbiljno posvećenih opovrgavanju Dänikenovih teza i „dokaza“ – i mada nije sam u njih poverovao, odlučio je da je ovo odlična podloga za njegov novi strip.

*a koji su, da ne zaboravimo, već imali Galactusa, Eternity, Living Tribunal…

Eternals je prvo trebalo da se zove Celestials – jer je upravo ova rasa kosmičkih božanstava u centru Kirbyjeve vizije o univerzumu koji je oblikovan po njihovim zamislima – ali se to uredništvu nije dopadalo. Odlučeno je da će se strip zvati Return of the Gods – što je, da budemo fer, bukvalno i zaplet Kirbyjevog stripa – kako bi se napravila aluzija na Dänikenovu knjigu Chariots of the Gods, pa su čak i štampane rane naslovne strane sa ovim naslovom i fontom koji je namerno podsećao na najpoznatije izdanje te knjige. No, posle DC-jevog signaliziranja da bi ovo moglo da pokvari idilične odnose među dva velika izdavača (DC je u tom trenutku planirao reprinte Kirbyjevih New Gods stripova) naslov je na kraju promenjen u The Eternals.

Kirbyjev strip je sasvim otvoreno išao na Dänikenovštinu, sa prvom epizodom zbog koje bi se danas podizale tužbe za narušavanje intelektualne svojine, ali je vrlo brzo postalo jasno i da je ovo njegov drugi pokušaj da ispiše grandioznu sagu o Novim Bogovima. Ironično ili ne, onako kako New Gods nije uspeo da dođe do svog zaključka, zahvaljujući slaboj prodaji, tako je i The Eternals otkazan posle devetnaest brojeva sa milion linija zapleta koje su započete i ostale da vise nezavršene. Surova istina je da je Kirby zaista bio u naponu imaginacije ali da je njegov dinamični, operetski stil (on je ovde bio i crtač i scenarista i urednik) naprosto već delovao staromodno u eri gde su čitaoci navikli da očekuju „zrelije“, prizemljenije stripove sa elementima socijalne osvešćenosti i kritike.

Naravno, nije fer reći da je Kirby samo prepisivao New Gods ali sa Marvelovim likovima. The Eternals je imao jedno utemeljenje u „realističnom“ Marvelovom svetu koje mu je davalo određeni humanistički miris, no, možda je glavni problem sa ovim stripom bilo to koliko je Kirby nastojao da se izrazi kroz akciju. Do te mere, čak, da su zapleti, a bilo ih je mnogo, morali da sede na čekanju da strip prođe kroz dugačke, kompleksne akcione scene koje su znale da potraju… Ako kažemo da se borba Ikarisa i (veštačkog) Hulka protegla na čak tri broja a da isto toliko traje i borba sa Dromedanom, fer je insinuirati da je The Eternals maltene najavljivao mange poput Dragon Ball Z u kojima borbe traju po nekoliko meseci a zapletima su potrebne godine da se pomere.

Kako god bilo, Roy Thomas i Mark Gruenwald će se potruditi da kroz stripove o Toru dovedu neke od Kirbyjevih niti priče do raspleta a ovo nije bilo samo iz poštovanja prema patrijarhu već i priznavanje činjenice da, ma koliko da je originalni The Eternals bio haotičan strip koji je skakao između likova i svoj narativ naizgled kreirao nasumičnim bacanjem kockica, Kirbyjeve ideje, vizija i koncepti su dale drugim, disciplinovanijim (ili samo podložnijim uredničkom radu) autorima osnovu da sa njima mnogo i dobro rade.

No, kako je kod Kirbyja dosta toga delovalo haotično tako su i kasniji radovi (uključujući Petera B. Gillisa iz osamdesetih sa samo dvanaest brojeva gde je poslednja četiri napisao Walter Simonson, miniserijal Neila Gaimana sa Johnom Romitom Juniorom iz 2006. godine, ali i dve godine kasnije započeti „tekući serijal“ oca i sina Knaupfa ugašen posle svega devet brojeva) morali da se dovijaju kako da od bogatstva materijala naprave koherentne narative. Neiznenađujuće, Eternalsi su pretrpeli brojna retkonovanja u pokušaju da se nađe ta njihova sržna metafora i prirodno mesto u Marvelovom univerzumu, a što je svakako otežano činjenicom da se Kirbyju fućkalo za Marvelov univerzum i uredno uklapanje svog stripa u njegov kontinuitet.

Ono što je Kirby zamislio jeste bilo grandiozno i originalni serijal je uspostavo Celestialse kao rasu nedokučivih kosmičkih božanstava – fantastičnih „svemirskih“ humanoida u jedinstvenim oklopima/ skafanderima, visine i po 700 metara – što u prolazu zasejava planete po kosmosu životom a milionima godina kasnije se vraća da oceni koliko je koji eksperiment bio uspešan i, ako se presudi da je bio neuspešan, zbriše sav život sa konkretnog sveta. U slučaju planete Zemlje, Celestialsi su kreirali tri distinktne rase „ljudi“, od kojih smo mi, „obični ljudi“ naizgled najmanje zanimljiva. Eternalsi su, da bude jasno, rasa skoro savršenih, praktično besmrtnih bića koja imaju moć da mislima kontrolišu materiju na molekularnom nivou a važne istorijske odluke donose spajanjem svojih umova u „uni-mind“. Nasuprot njima su Deviantsi, bizarna rasa smrtnih i dinamičnih bića od kojih je svako, praktično, druge vrste, sa različitom morfologijom, izgledom, moćima, genetikom…

Kirbyjeva zamisao je nesumnjivo očaravajuća sa kontrastiranjem nepromenljivog i večnog savršenstva (simbolizovanog i u imenima koja Eternalsi nose a koja su inspirisala grčke mitove*) i stalno mutirajućeg, propadljivog ali nikada umirenog haosa. Između ovih „bogova“ i „demona“ smešteni su ljudi koji imaju elemente i jednih i drugih i Kirbyjevi naslednici su uložili dosta napora da dođu do konsenzusa šta je ZAPRAVO plan Celestialsa, koje su stvarne uloge Eternalsa i Deviantsa, i jesu li ljudi, kao najslabiji od sve tri originalne zemaljske rase, zapravo najvažniji.

*a što će, opet, u univerzumu gde grčki panteon zaista postoji, kasnije dovesti i do izvesnih trzavica između dve grupe moćnih bića

Gillenov i Ribićev serijal dolazi u trenutku kada je na mnoga od ovih pitanja pronađen „zvaničan“ odgovor i radi sa paletom motiva koja je urednija od originalnog Kirbyjevog razbarušenog teksta, no, Gillen nije čovek koga zovete ako vas zanima uredan i konzervativan status kvo i njegova priča, makar na osnovu ovih šest brojeva a koji zaokružuju prvi narativni luk, i sama sadrži velike potrese  vezane za ovaj koncept.

Odmah da kažemo, Gillen ni na koji način ne imitira Kirbyja* i ulaže častan napor da približi koncepciju Eternalsa novom čitaocu, hipotetički onom ko se za sve zainteresovao slušajući o filmu koji se priprema, sa pametno urađenim i duhovito ispisanim infograficima nalik na ono što smo videli u njegovom nedavnom Warhammer 40K stripu, pa je njegov i Ribićev Eternals i srazmerno newbie-friendly i ne morate znati sve (ili ništa) o Dreaming Celestialu ili o Gaimanovom retkonu da biste ovde mogli da pratite narativ. Opet, ovo je Marvel a Marvel voli da poveže, uveže i promoviše, pa se ovaj strip i direktno nastavlja na recentne događaje u Avengersima ali i Guardians of the Galaxy, sa Gillenom koji nalazi duhovit „meta“ način da nas uputi na konkretnu epizodu GotG koju treba da pročitamo.

*jedini kojima je to zaista pošlo za rukom bili su Joe Casey i Tom Scioli na grandioznom omažu Kirbyju nazvanom Gødland

Ključni element zapleta jeste vezan za prvu priču iz Aaronovog Avengersa i rebalansiranje ideja o tome za šta „služe“ Eternalsi na planeti Zemlji, a za šta „služe“ sami ljudi u kontekstu univerzuma. Kako su ljudi – sa njihovim potencijalom da spontano izrode superheroje i druga supermoćna bića – od strane Celestialsa zapravo kreirani da budu imunosistem univerzuma koji će spontano reagovati na pretnje poput horde buba koju smo videli u Avengersima – tako su Eternals, tako moćni, savršeni i večiti, zapravo postavljeni na zemlju da budu podrška ljudima, da im pruže zaštitu od pretnji koje bi sistemski mogle da ih zbrišu i obezbede Sunčev sistem od napada što bi ciljano išli na to da unište imunosistem univerzuma.

Ovo su velike ideje, svakako, zavodljive takođe, a Gillen ih tretira veoma pažljivo, dajući Eternalsima jasnu svrhu i modus funkcionisanja, ali svoju prvu priču formatirajući najviše kao porodični „murder mystery“ narativ.

Jedan od glavnih problema u vezi sa Eternalsima je – naravno – ta njihova savršenost. Kreiranje drame sa rasom praktično neranjivih i besmrtnih bića je relativno teško i sam Kirby je ove svoje postavke u praksi ignorisao pokazujući Eternalse u raznim formama smrtne opasnosti. Kasniji retkoni su se svi na svoje načine dovijali da reše ovaj problem a Gillenova koncepcija je makar interno konzistentna i ima uverljivu naučnofantastičnu energiju. Strip počinje nakon kolektivnog samoubistva Eternalsa koje smo videli u Aaronovim Avengersima, oživljavanjem likova jednog po jednog, a kroz funkcionisanje „mašine“ koja nam služi i kao sveznajući – i pomalo sarkastični a kako epizode prolaze i sve nervozniji – narator za ovu priču. Mašina je, u ovom slučaju, sama planeta Zemlja i Gillen vrlo pazi na to da posloži svoje metafore tako da se funkcionisanje ekosistema i naše generalne navike da o njima razmišljamo kao o gigantskim organizmima, uklopi u tu ideju da je SVE rezultat inteligentnog dizajna i planetarnog (pa i univerzalnog) inženjeringa od strane Celestialsa i da sistemi, ma koliko nama delovali tajanstveni, nasumično-magični i neprozirni, zapravo operišu u okviru jednog kompleksnog ali logičnog i konzistentnog plana.

Ključni kvalitet Gillenovog i Ribićevog stripa je to da ove visoke koncepcije i kosmičke vizije (a ima toga koliko hoćete, sa lokacijama koje su smeštene „između trenutaka u vremenu“ ili „između šest veštačkih molekula skrivenih ispod južnog pola“) ne kidnapuju strip i ovo nije starlinovska „svemirska“ saga u kojoj likovi uglavnom pričaju u ogromnim infodampovima, a da sa druge strane ni mikrozapleti i akcija ne kreiraju kirbyjevsku disrupciju, potiskujući te grandiozne koncepte duboko u pozadinu dok mi gledamo stranicu za stranicom šibanja između kostimiranih junaka.

Hoću reći, ovo je pažljivo izbalansirana „dvorska“ drama u kojoj se praktično porodica večnih i jako moćnih bića suočava sa svojom smrtnošću. U Gillenovoj verziji Eternalsa – a koja će se, ako nas iskustvo ičemu uči, verovatno pokazati kao ugođena sa onim što ćemo videti u filmu – „besmrtnost“ ove rase zasnovana je na sistemu rezurekcija u „Mašini“ koje podrazumevaju ponovno formiranje tela ako je Eternal bio uništen ili drugačije ubijen* i „učitavanje“ ličnosti iz poslednjeg bekapa, nešto slično onome uvedenom za mutante u aktuelnom X-Men. No, iako se Eternalsi oživljavaju jedan po jedan nakon kolektivnog samoubistva u Avengersima, Zuras, njihov izabrani predvodnik – i analog grčkog Zevsa – je ponovo ubijen i ne može biti oživljen jer „nešto nije u redu sa mašinom“.

*ne treba zaboraviti da je Gaimanov strip pokazao da čak i razaranje tela Eternala na atome nije dovoljno da bi se govorilo o „smrti“ i Gillen se ovde igra sa idejom da su Eternali pre svega koncept ega u kome je fizička forma sekundarna, a što otvara mnoge nove i zanimljive aleje spekulisanja o tome kako uništiti Eternale napadom na sam ego

Gillen vrlo spretno, dakle, masu složenih koncepata ispresavija tako da može da kreira narativ sa srazmerno malim brojem sržnih likova (favoriti čitalaca kao što su Sersi, Sprite – koja je ovde žensko kao što će biti i u filmu – Thena, Phastos, prevrtljivi Druig, ali i, naravno, najlepši i najherojskiji od svih, Ikaris) a koji su onda, bez obzira na svoje skoro bezgranične moći ubačeni u mučnu intrigu i igru mačke i miša sa izdajnikom u svojim redovima koga treba pronaći i neutralisati.

Gillen ovaj zaplet umešno koristi ne samo da čitaoca zabavi kolopletom trilerskih tropa i suludo atraktivnim scenama akcije, već i da uđe dublje u karakterizacije likova i servira nam možda do sada i neprevaziđeno slojevite Eternale koji imaju komplikovane i često naoko sasvim suprotstavljene motivacije, moralne nazore, ekscentričnosti – baš onako kako očekujete od likova koji žive već milion godina a nedavno su otkrili da su neka vrsta bedinerki, spremačica, u najboljem slučaju negovateljica za rasu koja je po svim kriterijumima njima inferiorna.

Naravno, skoro svi likovi pričaju sa onim, za Gillena tipičnim, britanskim ciničnim tonom u glasu i treba imati afiniteta prema dijalozima – ali i monolozima naratora – koji nose tu hladnu, suvu humorističku notu. Moram da priznam da je meni takav Gillen svakako drag ali ako vam je smetalo što u Thoru ili Darth Vaderu koje je on pisao ima povremenih „ispada“ ovog tipa, u Eternals je to značajno češće pa kalibrišite unapred svoja očekivanja.

Jedan od primetnih napora koje će Gillen ovde uložiti je da Ikarisa preoblikuje u, maltene, alatku, dajući ovom liku namerno plitak, izuzetno utilitaristički karakter. „Mašina“ Ikarisa opisuje kao „strelu“, nekoga ko leti pravo i pogađa u metu, ukazujući da je on, za razliku od drugih, slojevitijih Eternalsa poput Sersi ili Thene koje vole da razmišljaju i kreiraju komplikovane planove, praktično živo oružje, sila koja se pojavljuje i rešava stvar i koja će i najkompleksnije koncepte razložiti na najjednostavnije delove a onda među tim najjednostavnijim delovima pronaći onaj koji treba udariti da bi se sve srušilo. Poslednja epizoda prve priče ovo maltene i doslovno prikazuje, a mada strip svakako ima i blago satiričnu komponentu, sprdajući se blagonaklono sa Ikarisom, on mu se ne podsmeva, naprotiv, pokazujući da je ova vrsta jasnoće vizije i fokusiranosti na misiju jednako važan kvalitet kao i nekakava „viša“, sintetička inteligencija. Gillen se već sa ovakvim idejama igrao u prošlosti – Teon iz kratkovečnog serijala Generation Hope mi prvi pada na pamet – ali je u slučaju Ikarisa ova vrsta fokusiranja lika, čini mi se, vrlo srećan način da se čitaocu pokaže koliko su Eternalsi međusobno različiti.

A ovo je i bitno jer su Eternalsi sve samo ne jedinstveni i Gillen vrlo snažno igra na ideju dvorskih intriga, političkih poteza u pozadini, laži, bodeža u tami, izdaja i dvostrukih izdaja. Možda, naravno, Celestialsi nisu to baš tako planirali, ali već je Kirby pokazao da među Eternalsima kojih ima jedva stotinak, postoje različite frakcije i zapravo različite kulture koje neće uvek na isti način videti prioritete svoje rase ili put do njihovog dosezanja.

Da stvari budu složenije, ovaj strip koristi i oživljenog Thanosa kao glavnog negativca (or is he?), lukavo se nadovezujući na njegov pad u crnu rupu u Guardians of the Galaxy i pokazujući kako ljubavnik same smrti nije nužno gori – bar po efektima svojih činova – od „dobrih“ likova koji delaju u očaju i najboljoj nameri.

Ne želim da spojlujem šokantni preokret koji strip plasira u šestoj epizodi ali treba reći da se radi o možda najvećem retkonovanju u istoriji Eternalsa i ideji oko koje se već lome koplja po internetu. Gillen daje određene – vrlo sitne – sugestije kuda strip ide tokom priče, pokazujući komplikovanu istoriju odnosa (emotivnih i seksualnih) između nekih Eternalsa i „običnih ljudi“ pa su saznanje do koga na kraju dolaze i poslednja scena u prestonici Deviantsa, Lemuriji, makar emotivno zarađeni iako verujem da je u pitanju vrlo gorka pilula da se proguta za ljude koji ove stripove čitaju poslednje četiri i po decenije i navikli su na stalne retkone ALI NE OVAKO.

Ako niste jedan od onih čitalaca koji će iz principa biti protiv ideje koju Gillen uvodi pri kraju prve priče, vredi reći i da je njegov i Ribićev Eternals pre svega zabavan strip. Ovde su tempo pripovedanja, ton dijaloga, način sažimanja komplikovanih istorija i retkonovanja postojećih znanja prilično dobro izbalansirani a ansambl lepo podešen da imamo i frivolnu Sprite i ozbiljnog Phastosa, jednostavnog, usredsređenog Ikarisa, antiherojskog Gilgamesha, komplikovanu ali inteligentnu Thenu, prevrtljivu ali možda na kraju dana pozitivnu Sersi itd. Kad na to dođu i obavezne scene borbe u kojima Gillen pravi jasan napor da stvari „režira“ a Ribić podseća zašto je već deceniju jedan od najcenjenijih crtača sa ovih prostora u Americi, dobijamo zaista lepo zaokružen „mejnstrim“ superherojski strip.

Naravno, Ribićev crtež nosi veliki deo atraktivnosti priče koja je, svakako, i duhovita i maštovita, i otmeno dramatična, a gde njegov pažljiv rad sa anatomijom donosi velike isplate s obzirom da je ovo strip o „savršenim“ bićima. Sa godinama se Ribić jako izšlifovao i u drugim elementima pa je određena statičnost koju vezujem za njegov crtež ovde zapravo primenjivana planski i u scenama gde će imati efekat hiperrealnosti – kao da gledate fotografiju napravljenu u jako visokoj definciji, jako brzom kamerom – a scene borbe su mu moćne i dinamične, baš kao i izrazi lica i „gluma“ likova. Ribić skoro već deset godina ne koristi tuš već radi olovkama i zatim kompjuterski senči crteže tako da oni uvek imaju izvesnu mekoću a koja odlično funkcioniše sa njegovim vrlo pažljivo i uredno rađenim kompozicijama. Matthew Wilson i sam pazi da kolor uskladi sa tom mekoćom crteža i mada je Eternals vrlo mejnstrim-izgledajući strip sa jasnim konturama, atraktivnom anatomijom i urednim lejautom, on ima i određenu artističku dimenziju koja pasuje ovako visokom konceptu. Clayton Cowles ovde radi letering i njegov dizajn titlova za „Mašinu“ je odličan primer kako možete imati „karakteran“ a opet vrlo čitak prikaz teksta koji treba da se izdvaja neobičnošću.

Eternals je dakle, u ovoj prvoj priči, strip koji ne samo donosi jaka obećanja – kako su to radili i prethodni serijali o ovim likovima – već i koji, uprkos snažnom retkonovanju, uspeva da bude i jasna i dinamična i vrlo zabavna priča. Gillen nije morao da pripitomi ili zaglupi svoj intelektualni pristup fantastici a istovremeno nije ni morao da mesarski „popravlja“ Kirbyja, shvatajući koliko mu originalni koncept i ono što je Aaron uradio pre par godina daje slobode da priča svoju priču (mada uvažavam da puritanci smatraju da je baš to uradio). Istovremeno, utisak je da se Ribić ovde veoma zabavlja i strip odiše dinamikom i uzbuđenjem koje će, nadam se, potpomognuto filmom, značiti da ovaj Eternals možda ipak potraje duže nego prethodni pokušaji. Zaslužio je. Serijal možete na Comixologyju pratiti ovde.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s