Pročitani stripovi: Venus in the Blind Spot

Pročitao sam manga horor-antologiju Venus in the Blind Spot a koja sadrži deset kratkih priča što ih je napisao (ili adaptirao) i nacrtao japanski horor-maestro Junji Ito. Kolekcija je izašla pre skoro tačno godinu dana, prošlog Avgusta, za kalifornijski Viz Media i, mada izdavač tvrdi da ovaj strip možete kupiti i digitalno, fakat je da ga ni jedan od servisa trenutno nema u ponudi i da u ovom trenutku jedino možete kupiti papirno izdanje. Što je sa jedne strane bizarno, ipak smo u trećoj deceniji dvadesetprvog veka i hitamo ka drugoj deceniji zlatnog doba u Srbiji, a sa druge i nekako podobno. Junji Ito je zvezda, ali i neko ko voli dobru misteriju pa je i korektno da zbirka njegovih skorašnjih radova bude na neki način ezoterična i dostupna samo onima koji još veruju u ubijanje drveća da bi se na njihovim samlevenim telima tetovirala umetnost.

Junji Ito svakako trenutno proživljava vrhunac svoje slave u SAD: ovogodišnji je dobitnik je Ajznerove nagrade u klasi „najbolji scenarista/ crtač“ za ovu kolekciju i grafički roman Remina koji je izašao u Decembru*, a Adult Swim trenutno radi na anime adaptaciji njegovog kapitalnog horor opusa Uzumaki, o kome smo pre nekoliko meseci pisali ovde. Utoliko, Venus in the Blind Spot je vrlo dobro pogođena kolekcija jer ona ne samo da demonstrira njegovu savršenu veštinu u spajanju sasvim svakodnevnog, čak i banalnog, sa bizarnim i užasavajućim, već ima i simpatičnu ličnu dimenziju sa jednom pričom memoarskog karaktera umešanom među dela mašte i strave.

*originalno serijalizovan u Big Comic Spirits još  2005. godine

Viz Media ne objašnjava iz kog su perioda priče sakupljene u Venus in the Blind Spot, ali koliko ja umem da kažem – a daleko od toga da sam ja nekakav autoritet ovde – većina ovih radova je bila objavljivana u vidu individualnih priča u magazinima i ne pripadaju ni jednoj od ranijih kolekcija ovog autora. Izdavač se, s druge strane, potrudio oko opreme ovog izdanja pa, iako Venus in the Blind Spot nema nekakve suplementalne tekstove, u pitanju je vrlo naočito izdanje, sa dosta kolorisanih tabli i nekoliko lepih postera u boji na samom kraju koji podsećaju na Itovu snažnu ekspresivnost i doista bizarnu, neki bi rekli i pomalo izopačenu maštovitost koju majstor pažljivo pretače u impresivne i uznemirujuće grafičke radove.

Uznemirenje je svakako operativna reč i pri čitanju Venus in the Blind Spot jer su ovo priče koje, mada među sobom prilično različite, u dobroj meri imaju povezujući element u vidu tog spajanja svakodnevne, skoro trivijalne stvarnosti savremenog Japana sa uznemirujućim, često neobjašnjivim a uvek zastrašujućim motivima iz fikcije ili mitologije.

Striktno govoreći, mitologija se ovde odnosi na urbanu mitologiju i Ito se ovde uglavnom ne bavi klasičnim folklorom koji je popularan među kolegama (nedavno smo pisali o serijalu PTSD Radio, na primer) već onim savremenim, koji spontano nastaje u velikim urbanim zajednicama i bez obzira na racionalnost i edukovanost modernog društva, širi se kroz populaciju i ima istu moć nad njenom podsvešću kao i „pravi“ mitovi.

Prva priča u antologiji, nazvana Billions Alone, recimo, spaja fascinaciju urbanog stanovništva serijskim ubicama, pogotovo onim koji imaju nekakav karakterni „potpis“ i unikatan stil, sa epidemijom usamljenosti među japanskom omladinom ali i odraslim stanovništvom. Reč „otaku“ – a koja označava ono što bismo mi nazvali gikom, osobu opsesivno usredsređenu na popularnu kulturu, stripove, video igre, anime – zapadnjački ljubitelji japanske popularne kulture smatraju ordenom časti, ali u Japanu je ona nastala kao pežorativ, opisujući nezdravo opsesivne, desocijalizovane mlade (i sve starije) osobe koje ne izlaze iz kuće, ne zanima ih druženje, ali ni škola ni posao, i samo se bave svojim mangama, Gundam figurama, anime serijama itd. Otaku kultura je dobila i svojevrsni preliv plemenitosti u međuvremenu, ali kada se upari sa recentnim trendom da ogroman broj japanskih mladih osoba u dvadesetim godinama nema životnog partnera (niti ikakve romantične/ seksualne aktivnosti), ali ni posao, jasno je zašto se ovde često priča o patologiji.

Billions Alone prikazuje genezu opštenacionalne panike na ime serije ubistava koje izvode nepoznati počinioci, ubijajući svoje žrtve a zatim ih prišivajući jedne za druge najlonom za pecanje, a sve prelomljeno kroz lik dvadesetogodišnjeg momka po imenu Michio koji je poslednjih sedam godina zatvoren u svojoj sobi, ne ide u školu niti želi da nađe posao i vreme provodi gledajući televiziju i slušajući radio. Strip na vrlo malom broju strana hvata finu ravnotežu melanholije i neke vrste intelektualnog snobizma koji karakterišu protagonistu, ali razrešenje ove priče je ekstremno nasilno i mada ne nudi „lek“ za epidemiju usamljenosti, čak ni, ako ćemo pošteno, ni kritiku iste, ono svakako poziva na uzbunu.

Druge slične priče u zbirci su takođe eksploracije sličnih trendova u japanskom društvu. Naslovna, Venus in the Blind Spot je bizarna naučnofantastična priča o društvu japanskih ufologa koje je osnovao hirurg opsednut misterijama neidentifikovanih letećih objekata, a koje okuplja uglavnom mlade, nerdi muškarce. Sudbina se tako namešta da hirurg ima ćerku, veoma lepu Mariko Shono koja predsedava sastancima udruženja, a u koju su praktično svi članovi tajno zaljubljeni. Jednog dana, pak, protagonist, jedan od članova društva, shvata da ne može da vidi Mariko kada mu priđe na nekoliko metara, kao i da isti problem imaju i svi ostali članovi i sastanci koji slede su neobične farse u kojima učesnici slušaju glas devojke u koju su zaljubljeni, ali ne mogu da je vide sem kada se ona od njih znatno udalji.

Priča ima veoma „naučnofantastično“ razrešenje sa detaljnim objašnjenjem fenomena selektivnog slepila, ali osnovni sloj ove pripovesti je svakako ta socijalna nelagoda vezana za mlade, nesnalažljive muškarce opsednute plemenitim nerdovskim temama (šta je uopšte više nerdi od potrage za letećim tanjirima?) a koji zapravo u sebi kriju nesazrelu, neutaženu, pa i, pokazaće se, pomalo patološku seksualnu glad koja za mnoge od njih nikad ne dobija način da se kanališe na „prirodan“ ili makar socijalno najmanje štetan način. Ito priču vodi do neizbežno mračnog finala, dajući nam u punoj meri obe strane medalje, i melanholični, skoro plemeniti element usamljenosti i neutažene žudnje – ono kako gikovi vide sebe – ali i nasilnu, bestijalnu provalu patološki izvitoperenih nagona. Utoliko, ove priče su jednako kritične prema otaku/ nerd populaciji (koja čini Itovu primarnu publiku, naravno), koliko su prema njoj i blagonaklone i pokazuju da je razumeju.

Itov crtež je nešto umireniji, naturalističkiji u ovim pričama u odnosu na ono što ste od njega navikli da gledate ako kao referencu uzimate Uzumaki, ali njegov bizarni, superiorni grafički ekstremizam dolazi do izražaja u pričama The Licking Woman i The Enigma of Umigara Fault. Ova prva je mračna urbana horor legenda o ženi koja na ulicama prilazi ljudima i liže ih nakon čega ovi dobijaju užasne bolesti i umiru i Ito ovde do kraja spaja sasvim „obične“, zaista svakodnevne prizore i motive sa zastrašujućim body horror slikama i motivima. The Enigma of Umigara Fault je možda i najstrašnija priča u kolekciji na ime svog perfektnog rukovanja motivima koji su izuzetno jednostavni i time imaju neodoljivu moć arhetipa. Košmari koje Ito ovde kreira igrajući na kartu klaustrofobije neverovatno skučenih prostora koja imaju i neobjašnjivu ali sasvim prirodnu, magnetsku privlačnost su zastrašujući već na ime toga da ovde ne postoji „spoljnja“ pretnja i da je užas vezan prvenstveno za svakog pojedinačnog protagonista individualno. Bukvalno sam se stresao čitajući ovu priču.

Kombinacija klaustrofobije i neodoljivosti skučenih, intimnih prostora je i u priči Human Chair, adaptaciji pripovetke  čuvenog japanskog autora misteriozne proze po imenu Edogawa Rampo. U pitanju je umetnički pseudonim pisca po imenu Tarō Hirai, a koji predstavlja japanski izgovor imena Edgar Allan Poe, koji je opet bio veliki uzor Rampou. Human Chair ima element te „primamljive skučenosti“ – a koja dalje prerasta u zastrašujuću klaustrofobiju – kakvu pamtimo sa početka Poovog Artura Gordona Pima, ali je sve izmešano sa tipično japanskim, pseudofolklornim pa i elegantno erotskim ali uznemirujućim idejama fetiša, ljubavi, odanosti. Itov crtež ovde prosto šokira ljubavlju sa kojom su predstavljene gotovo nezamislive scene.

Vrlo slično je i sa An Unerathly Love, takođe adaptacijom Rampowe priče koja je otvorenije fetišistička i predstavlja „čistiji“ horor. Slično, How Love Came to Professor Kirida je adaptacija britanskog pisca Roberta Hichensa i jedina u ovoj kolekciji predstavlja „klasičnu“ priču o duhovima.

Ito već iza sebe ima opširan autobiografski opus – manga serijal Junji Ito’s Cat Diary – ali priča master Umezz and Me je slatka i simpatična crtica koja govori o Itovoj ljubavi ka horor mangama koja je izrasla iz čitanja radova majstora starije generacije i praktično oca horor mange, po imenu Kazuo Umezu. Ito prikazuje ne samo kako je kao klinac gutao Umezuove radove već i momenat u životu kada mu je bilo ponuđeno da sam uradi mangu po Umezuovom scenariju koji je u to vreme bio pretakan u film. Ito je na kraju odustao od ovog projekta jer nije mogao da ga uklopi u tadašnji raspored obaveza i bio, razumljivo, prilično tužan, samo da bi, kada je video film doživeo otkrovenje: njegovo tumačenje Umezuovog predloška je bilo na sasvim drugoj strani od onog što je urađeno u filmu i manga bi, da je napravljena imala vrlo stereotipan horor ukus i delovala zastarelo u odnosu na eleganciju i otmenost filma.

Kolekcija se završava zastrašujućim koktelom folklora i horora koji spaja jako mnogo motiva, od preljube preko ljubomore i patoloških majčinskih nagona, pa do zlostavljanja dece, a da priča Keepsake ipak na kraju ima i svojevrsnu toplinu, iako se završava skoro pretećim ponavljanjem obrasca strasti i nasilja koji smo već videli. Ito i u ovoj priči postiže taj efekat upečatljivog a namerno nedorečenog, uzdržavajući se od toga da čitaocu pruži jasnu „pouku“ i umesto toga samo majstorski raspoređujući motive i elemente u prostoru i vremenu, za naše razmatranje i refleksiju.

Utoliko, Venus in the Blind Spot je podsećanje na to koliko je ovaj autor oduvek bio eksponent „umetničke“ obrade horor motiva, sa opsesivnom potragom za strašnim, pretećim i odvratnim u onome što nas okružuje, ali bez želje da nas osuđuje ili stavlja na stub srama. Itov horor nije horor resantimana, prebacivanja i društvene osude – čak i kada sasvim očigledno pokazuje patološke elemente u samoj zajednici ljubitelja žanrovskog štiva kao u nekim od ovih priča – već više podsećanje da smo svi u svemu ovome, i da, na kraju svega „milijarde samih“ mogu biti same zajedno, deleći iste strahove, istu tugu, melanholiju ali i uzvišenost u svojoj zajedničkoj ranjivosti. I to je, naravno, plemenito. Tvrdo koričenu kolekciju možete potražiti od izdavača.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s