Knjiga: Supergods (Grant Morrison)

Samo što sam pre nekoliko meseci dosta sumorno natuknuo da izgleda da je Grant Morrison „diplomirao“ stripove i da mu je kombinacija dobrih para i uzbuđenja rada u novom medijumu* praktično potpuno odvukla pažnju na drugu stranu te da novih stripova iz njegovog pera, pogotovo superherojskih, više možda i neće biti, a DC je kao da su samo mene čekali najavio da je u pripremi miniserijal Superman and the Authority koga će Morrison napisati, a koji je, već i iz imena vidljivo, neka vrsta njegovog eksperimenta sa jukstapozicioniranjem dva veoma različita koncepta, jednog bliskog njegovom srcu u ogromnoj meri, drugog prema kome je sa godinama razvio možda i dosta neprijateljski stav.

* TV Serije za Netfliks, delom po njegovim autorskim stripovima

Prva epizoda ovog stripa izašla je prošlog meseca i meni je prijala – Morrison ovde koristi mnoge sebi svojstvene motive ali uspeva da postigne svež ton i tempo pripovedanja – pa sam pomislio da je svakako ljudski da ovde ostavim i prikaz njegove do sada jedine „prave“ knjige, pre deset godina izašlog publicističko-memoarskog naslova, a naslov je to poprilične mase: Supergods: What Masked Vigilantes, Miraculous Mutants, and a Sun God from Smallville Can Teach Us About Being Human. U daljem tekstu, valjda je jasno, samo Supergods.

Supergods nisam, zapravo čitao kada je izašao i razlog za to je bilo možda što sam se osećao pomalo kao da overdoziram Morrisonovim pisanjem. Bio je to period njegovog vrlo ozbiljnog angažovanja na DC-jevim glavnim propertijima, od gigantskog krosovera Final Crisis koji je kompletiran 2009. godine, preko sa njim paralelno stvarane ultimativne priče o Supermenu u All-Star Superman, prevratničkog rada na Betmenu u nekoliko serijala, pa do rada na prvoj godini relansiranog Action Comics u kome će se Morrison ponovo dohvatiti originalnog DC—jevog superheroja i umesto „poslednje priče o Supermenu“ koju je napisao u All-Star Superman dati nam svoju verziju prve priče o Supermenu. Da bude jasno, sem Final Crisis koji dan-danas nalazim teškim za svariti i doživljavam ga više kao poetski-esej-u-stripu nego kao uspešan narativ, sve ovo ostalo, zaključno sa pomalo kontroverznim Action Comics radom, spada u meni najomiljenije stripove koje sam čitao u ovom veku. Posebno je zanimljivo da je Morrison, čovek sklon gotskoj estetici – vidljivoj koliko u njegovom oblačenju toliko i u neprebrojnim kultnim stripovima o Betmenu koje je napisao – i njenim htonskim korenima, da ne pominjem evropskom utemeljenju, zapravo možda još izdržljivije nego Betmenom fasciniran Supermenom i da je, nakon fascinantnog rada na dva serijala o Green Lantern, ponovo odabrao „velikog plavog“ za svoj sada zaista možda poslednji rad u superherojskom stripu.

No, ako ste čitali Supergods, koji sam ja poslednjih nekoliko nedelja sa velikim zadovoljstvom gustirao, ovo ne bi trebalo da bude iznenađenje. Uprkos svom pažljivo kultivisanom imidžu čoveka koji se rado bavi mračnijom stranom magije i njenih obreda, koji inspiraciju za rad pronalazi u konzumaciji narkotika i koji je, kada je pre više od tri decenije došao u DC, odmah raspalio sa pričom o evropskom ekspresionizmu i avangardnom filmu iz istočnog bloka kao glavnim svojim nadahnućima za te, jelte, njihove superherojske stripove, Morrison je iznenađujuće veseo, optimističan čovek, čak, moglo bi se reći, hedonista sa neverovatnom verom u bolje sutra ne samo za sebe već za čitavu ljudsku rasu pa i opšte postojanje. Supergods sadrži vrlo detaljnu deskripciju magijske vizije koju je autor imao na Tibetu, u finalu putovanja usmerenog ka otkrivanju sveta i sebe koje je Škot preuzeo devedesetih godina prošlog veka, i ovaj opis priča o petoj dimenziji i bićima što stoje izvan vremena i univerzuma i koja su mu pokazala da, zaista, sve što postoji ima srećan, zadovoljavajući, zapravo euforičan kraj (a koji, s obzirom da vreme nije ništa do iluzije potrebne nama još ne progledalim da ikako pripišemo smisao postojanju – i nije, tehnički, kraj) i Morrison svoj život od te tačke nadalje živi sa jednom opipljivom radošću i optimizmom koje se vide ne samo u njegovim stripovima – ako dobro zagrebete ispod često konfrontativne površine – već i u intervjuima koje povremeno daje a koji su puni entuzijazma i volje da se diskutuje o često vrlo ezoteričnim temama.

Naravno da nama, racionalnim, „normalnim“ osobama ponovljene Morrisonove deskripcije magijskih rituala koje je izvodio u različitim momentima u životu i rezultata koje su ovi obredi proizvodili deluju – u najnaklonjenijem tumačenju – kao halucinacije bogatog scenariste koji se zaneo pri konzumaciji psihodeličnih narkotika, ali Supergods je razoružavajuće iskren tekst u kome Morrison sam kaže da je magija stvar tumačenja stvarnosti koliko i verovanja i da je i on sam istoj isprva pristupio kao skeptik uzgojen na kulturi poštene radničke, proleterske i pomalo i siromašne škotske porodice gde su mu otac i majka bili socijalni i politički aktivisti što su protestovali protiv nuklearnog oružja i bili hapšeni zbog radničkog angažovanja, kao i da je bio u potpunosti straight edge kada se zainteresovao za magiju. Utoliko, njegov pristup, tretiranje rituala kao pukih tehnoloških postupaka gde B uvek sledi iza A i sve redom je, po njegovim rečima dao tako nesrazmerno spektakularne rezultate da mu je postalo potpuno jasno da ne može da nađe drugo objašnjenje do da je magija stvarna i da, iako demone on doživljava kao puke personifikacije loših ljudskih strana, ovo ne čini ni jednu interpretaciju legitimnijom od druge.

Ateista, posvećeni socijalista – koji je uspeh našao u surovom kapitalističkom svetu američkog mejnstrim stripa – decenijski strejter koji je pod „stare“ dane otkrio psihodelike, a posle njih ekstazi i plesne klubove, te magiju što ga je upoznala sa demonima i višim bićima za koje se usteže da iskoristi termin „božanstva“, Morrison je mogao da završi kao tek dekadentna figura škotske strip-scene (preseljene u SAD), dendi kontrast Marku Millaru, drugom poznatom škotskom scenaristi koji je pokorio američki strip dajući Amerikancima TAČNO ono što im je trebalo: nasilje, „realističnost“, trijumf geek kulture. I sam Morrison kaže da je oko polovine devedesetih smatrao da je prerastao superherojski strip, da su mu pare koje je zarađivao garantovale kreativnu (i drugu) slobodu dovoljnu da se bavi samo onom što ga interesuje, a to su bili bizarni, psihodelični i intenzivno simbolični radovi poput The Invisibles. No, Supergods je svedočanstvo da se Morrison nije superherojima vratio samo zato što je DC-ju bio potreban neko ko ume da piše i što su iz očajanja zbog padajućih tiraža Justice League of America potpisali opsceno visok ček za njegove usluge – Morrison ne veruje u bogove, to smo već utvrdili, ali veruje da su koncepti bogova, koje su ljudi osmislili u modernom dobu najintenzivnije ovaploćeni u superherojima i da njihovo postojanje – na papiru i u boji – oblikuje (zapadni, ali i drugi) svet u toliko opipljivoj meri da ih treba tretirati kao božanstva. Ili, makar, da je nemoguće njima ne biti fasciniran.

Supergods nije bila baš sasvim shvaćena niti prihvaćena knjiga kada je izašla. Recimo, prikaz u Njujork Tajmsu od pre deset godina žali se da je ovo neusmeren, rasplinut narativ u kome nije jasno koja je centralna teza knjige od gotovo petsto strana, koja ide u previše detalja na mnogim mestima, a sam autor, koji bi trebalo da je neka vrsta njenog glavnog junaka, ni ne figuriše u tekstu prvih osamdeset strana. Ovakvi prikazi su verovatno i doprineli da kažem sebi da ću malo sačekati sa Supergods i da možda treba da se još odmorim posle Final Crisis pre nego što uletim u tekst koji bi obećavao sličan nivo haosa samo bez lepih crteža. I, naravno, možda bih zaista pre deset godina bio u problemu sa Supergods, pitajući se kada  će konačno knjiga da „počne“, ali, nekako mi deluje da nije tako. Supergods je divan tekst. Svakako ekstravagantno dugačak i svakako, zaista i malo rasplinut pri kraju gde autor praktično ponavlja zaključke nekoliko puta, opijen spoznajama do kojih je došao i žudeći da prenese entuzijazam na čitaoca, ali bez sumnje divan i izuzetno poučan tekst ne samo za Morrisonove poštovaoce već i za svakog koga interesuje superherojski koncept.

Problem Supergods je, zaista, što nije baš sasvim jasno šta je ova knjiga: je li u pitanju analitički istorijat superherojskog žanra u stripu sa opširnim tangentama kojima se obuhvataju film i televizija, ili je u pitanju Morrisonova intelektualna – i, er, manje intelektualna – biografija, sa sve nabrajanjem u koje je škole išao, kako je počeo da radi stripove, kako je dobijao koji ugovor, kako je postao panker*, kako je postao rejver, kako je kad je video Matriks video sebe, kako je razgovarao sa kosplejerom obučenim u Supermena u vreloj noći Comic Cona u San Dijegu 1999. godine i ovo je bio presudan, možda i magičan momenat iz koga će skoro deceniju kasnije izroniti All-Star Superman, kako je otkrio magiju i droge, kako je držao za ruku oca dok je ovaj umirao a onda izveo tibetanski ritual da proveri treba li njegovoj duši ikakva podrška u pronalaženju puta u zagrobni život…** Sasvim je legitimno reći da Supergods deluje kao da su dve knjige slepljene u jednu, na silu i bez dovoljno uredničkog intervenisanja, ali ovo je, kao i mnogo drugih kritika koje sam u vezi sa Morrisonom pročitao tokom svog života, promašivanje poente.

*tako što je video ovu pesmu na Top of the Pops

**spojler: ne, stari levičarski borac se savršeno snašao

Jer Supergods je pre svega priča o pronalaženju smisla u svetu koji ga, jelte, imanentno nema, pronalaženje vere iako ste dete posvećenih socijalista i levičara, pronalaženja ne samo razbibrige u medijumu stripa – i šire, popularne kulture – već i ključnih istina vezanih za moderno doba. Morrison kroz Supergods ne samo da izvanredno metodično i detaljno prolazi kroz istoriju superherojskog stripa, pruža opširne i promišljeno analitičke osvrte na mnoge važne autore i radove*, već i celu tu priču prirodno ugrađuje u sopstveni svetonazor. Rezultat je da ne dobijamo „objektivnu“, akademsku publikaciju o istoriji superherojskog žanra koja teži nekakvoj nepristrasnosti već vođenu, sasvim eksplicitno ličnu istoriju koja ne pretenduje da ikako bude konačna, ali dolazi od strane čoveka koji je o ovim stvarima razmišljao pola veka a u mnogima i sam učestvovao, koji je potpuno fasciniran mnogim elementima superherojske kulture a ima alat da ih raščlani na elemente i „objasni,“ te strastveno pokazuje zašto su – za njega – oni tako važni.

*da ne pominjem i povremeno vrlo nestašne žaokice na radove Briana Bendisa i Marka Millara, dok Alan Moore dobija ništa sem poštovanja bez obzira što Morrison vrlo jasno pokazuje da je, u vreme njegovog izlaženja, Watchmen smatrao neprihvatljivim drekom

Morrison je odavno poznat kao „meta“ pisac stripova, kao neko ko je u američki strip uveo ne samo teme i estetiku zaista vezane za prevashodno evropsku „visoku“ kulturu već i sebe uveo kao lik u neke od narativa, ali ovo nikada nije bilo puko pronalaženje originalnosti u jednom po definiciji reciklaži posvećenom medijumu. Supergods metodično pokazuje zašto Morrison superherojske stripove – medijum izvorno namenjen srednjeklasnim adolescentima sa previše slobodnog vremena – legitimno vidi kao deo istog kontinuuma kulture sa delima „visoke umetnosti“, ali i kako ih doživljava kao „stvarne“ svetove samo na drugoj ravni postojanja od naše i kako je umetanje sopstvene „dvodimenzionalne projekcije“ u ovaj svet bio način da istinski komunicira sa njim.

Naravno, neki od najuzbudljivijih stripova koje je Morrison napisao, poput fantastičnog Flex Mentallo* ili recentnijeg Multiversity su opsednuti ovim idejama, a Supergods detaljno pokazuje zašto i zašto je legitimno da i sami postanemo u razumnoj meri opsednuti istima.

*u kome se spaja tako mnogo njegovih životnih interesovanja da je gotovo u pitanju Morrisonova lična karta, od posveta ocu, preko savršene kondenzacije magijskih vizija i Morrisonove stvarne i moguće rokenrol karijere do izvanredno višeslojnog – i emotivnog – rada na pokazivanju strip-univerzuma kao stvarnih i važnih na istoj ravni sa našim

Hoću reći, ova knjiga je pre svega jedno veliko ljubavno pismo superherojskom žanru ali napisano tako da ne samo objasni autorovu ljubav prema njemu do najsitnijih detalja, već da je zbilja razgori i u samim čitaocima i da istovremeno i kod možda neiniciranih probudi želju za čitanje superherojskog stripa generalno ili Morrisonovih radova partikularno.

A delom taj efekat se postiže i jednim iskrenim, neposrednim tonom. Svakako, Morrison je razuzdan pisac sklon kićenom izražavanju, dugim rečenicama, neretko sumanutim komparacijama, ali Supergods je tekst nabijen energijom i entuzijazmom koji ne oduzimaju na metodičnosti i analitičnosti i zapravo rade u sinergiji sa njima. Knjiga na taj način ima brojne tekstualne bravure koje ispisuju Morrisonove poente značajno snažnije nego što bi „suvlji“ akademski tekst mogao, stavljajući nas ne samo u autorovu glavu već i u njegov endokrini sistem, dopuštajući da osetimo ono što i on oseća.

Ovo nisu samo opservacije vezane za same superheroje – a ovde ima suvog zlata kada se priča o Sueprmenu ili Betmenu, ali i uvida o tome da je pre svega Hermes, a ne Zevs predložak za SVE superheroje – ili za razliku između DC-ja i Marvela, za distinkcije između „doba“ superherojskog stripa ili za razloge što su Image stripovi (a i sam je Morrison pisao Spawna jedno vreme) u devedesetima bili to što su bili, već, neretko, za kulturu uopšte, ljudsku (mada prevashodno zapadnu) civilizaciju generalno, za kulturne trendove i životne stilove. Recimo da ovaj deo pokazuje gde je Morrison bio 2011 godine, precizno pogađajući kako će se sledeća decenija u zapadnoj kulturi odvijati, istovremeno zastupajući poziciju levičarskog cinika ali i iniciranog optimiste: „One day, someone thought, consumers will all be geeks, chained to computer screens, entangled with enthralling game worlds, surfing porn or squirreling through eBay as the seasons turn outside. One day soon, we would all be cyborgized by a rapidly evolving communications network of iPhones and iPads and their descendants, these portable exo-minds bonding like prostheses to more and more of us at a younger and younger age. Soon they’ll be implanting phones and cameras in the womb, to get us addicted to the ads early on. In a world-to-come like that one, we might all be persuaded to buy into the fantasies of geeks. A growing population of “kidults” could be sold on boys’ toys and the new, improved on-screen adventures of Batman, Spider-Man, the Hulk, and Green Lantern, helped along by books like this one—which would suggest some hidden value in the smeary power fantasies of the disenfranchised. And so it was.“

Ako ste čitajući ovaj pasus pomislili da je sve to malko previše za vas – možda i jeste. Ako ste, pak, u sebi osetili žalac prepoznavanja, familijarnosti, bliskosti – Supergods je štivo koje ćete verovatno polapati iz sve snage. Morrison je čovek skoro savršene biografije, sa idealnim odnosom trezvenog levičarskog morala i hedonističkog, dekadentnog šarma, zaključno sa stalnom kritikom kapitalizma dok radi u njegovim toplim njedrima, pronašavši sopstvenu slobodu (uključujući i nedavno otkrivanje da se rodno identifikuje kao ne-binarna osoba) ali i radeći godinama i decenijama da nam pokaže da smo ipak u svemu ovome zajedno i da će, iako to ne izgleda uvek tako i Darkseidova anti-životna jednačina uvek radi na tome da nam smrsi konce, na kraju sve biti dobro. Možda neće, naravno, ali Mesija koji ne veruje da bogovi postoje a demone prepoznaje u ljudskim slabostima i koji nam ne šalje ni upozorenje da treba da se kajemo – iako se i sam kaje zbog mnogo čega – niti kritike za grešnost i slabost, već poruku da smo, zapravo, mi, koji smo stvorili bogove, po definiciji nešto iznad njih – Superbogovi – pa, to je mesija sa kojim biste rado lomili pogaču od heljde i pili sojino mleko. Čim Superman and the Authority bude najesen gotov pisaćemo o njemu, a do tada, čitajte Supergods.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s