Film: Outrage

Kako je Takeshi Kitano najavio da će mu Kubi (odnosno Vrat) koji bi trebalo uskoro da bude priveden kraju, biti poslednji film u karijeri režisera, pomislio sam da bi bilo lepo da nešto napišem o recentnijim radovima ovog velikog autora. Prošlu deceniju je obeležila njegova jakuza-trilogija Outrage, sa trećim filmom, Outrage Coda iz 2017. godine kao za sada poslednjim koji je Kitano režirao, pa ću o svakom od ovih filmova napisati po jedan tekst, a što će, ako nas posluže zdravlje i pamet i biti neka vrsta analize dekade njegovog rada (u kojoj je pored Outrage filmova režirao još samo akcionu komediju Ryuzo and the Seven Henchmen). Dakle, danas pričamo o prvom filmu iz trilogije, samom Outrage, snimljenom 2010. godine i nekoj vrsti destilata Kitanove karijere do tog momenta, beznapornog blenda brutalne jakuza-drame i uzdržane, bezizražajne, neme komedije.

Takeshi Kitano je čovek sa CV-jem kakav se retko sreće. Na zapadu je ovaj autor postao poznat izvan uskog kruga weeboa i fanatika jakuza-filmova negde početkom stoleća kada je uradio film Brother, oporu a opet duhovitu gangstersku-dramu koju je Kitano napisao i režirao sa eksplicitnim ciljem da iskoristi interesovanje evropske publike za jakuza filmove. Brother, na kraju krajeva nema ni ime na japanskom, a značajan deo dijaloga je na Engleskom, sa američkim glumcima u nemalim ulogama, dok je internacionalna premijera filma bila na Venecijanskom festivalu svega par nedelja nakon japanske premijere.

Brother je zapadu, dakle, otkrio Kitana kao čoveka koji povezuje visoko i nisko, snimajući jakuza filmove u kojima se brutalnost ugodno spaja sa izvesnom melanholijom a scene ekstremnog nasilja bivaju izbalansirane često neočekivanom, uzdržanom komikom. Zapadna publika je pokazala dovoljno interesovanja da Kitanovi prethodni filmovi postanu na razne načine dostupni za gledanje, pa se danas njegov debi oz 1989. godine, Violent Cop, ili njegova melanholična jakuza-minijatura, Sonatine iz 1993. godine prepoznaju kao klasici novijeg jakuza-filma.

Ono što je zanimljivo je da je Kitano paralelno sa svojim jakuza-sagama pravio i filmove drugačijeg senzibiliteta i žanrova (Kikujiro, A Scene at the Sea itd.), od kojih je na zapadu verovatno najpoznatija njegova verzija priče Zatoichi iz 2003. godine kojom se upisao na dugu listu režisera što su adaptirali ovaj klasik o slepom samuraju za veliko platno, no, brutalne jakuza-priče ostaju ono po čemu se on prepoznaje. A ovo je uprkos činjenici da je daleko pre karijere filmskog režisera Kitano već bio selebriti u Japanu sa dugačkim stažom komičara koji je krenuo još u sedamdesetima (i gde je u mnogim skečevima igrao jakuzu – što je verovatno posledica prirodno grube fizionomije). Njegova uloga u filmu Srećan božić, gospodine Lorens – prvi put da je Kitano glumio „ozbiljan“ lik – je u Japanu shvaćena dosta neozbiljno jer se, kako se pripoveda, Kitano ušunjao na japansku premijeru da vidi kako će publika reagovati na njegov lik samo da bi mu se srce slomilo kada se celo gledalište zacenilo od smeha čim se pojavio na platnu.

Kitano je bio jedan od prvih japanskih selebritija koji su producirali video-igru – Takeshi’s Castle iz osamdesetih, smatran za jednu od najgorih igara svoje generacije, ali nastao na osnovu uspešnog televizijskog programa u kome je Kitano predsedavao žirijem u takmičenju osnovnoškolske omladine u nečemu što je podsećalo na Igre bez granica, samo malčice surovije. Njegova fascinacija jakuzama, pak, potiče još iz detinjstva („bejzbol igrači i jakuze su bili jedini kul likovi koje sam znao“) i Kitano kaže da je kao popularni komičar često bio pozivan posle nastupa da pije sa gangsterima, pa je godinama sedeo i upijao lovačke priče pijanih krimosa, da bi poslednje tri decenije njegove karijere bile obeležene pretakanjem ovih priča u nasilne, fascinantne filmove.

Outrage je film koji je, slično Brotheru, snimljen sa eksplicitnom programskom namerom da bude uspešan u bioskopima. Nakon Zatoichija iz 2003. godine, a koji je bio solidan hit, Kitano je ostatak decenije utrošio na autobiografsku trilogiju (Takeshis’, Glory to the Filmmaker i Achilles and the Tortoise) koja je smatrana ekscentričnom i nije uspela da zaista pronađe publiku. Utoliko, Outrage je i najavljivan kao Takeshijev „povratak“ onome po čemu ga publika najbolje zna i zbog čega ga najviše voli. Naravno, ne sumnjam da je samog Kitana ovo prilično zabolelo jer je sasvim očigledno da je smatrao da je u jakuza-žanru on već rekao sve što je imao da kaže i da je odbijanje publike da dublje prepozna njegova druga interesovanja i kvalitete morabiti delovalo frustrirajuće na njega. Čini se da sam Outrage ovo eksplicitno pokazuje jer je u pitanju film koji nihilizam Kitanovih jakuza-drama odvrće na jedanaest do momenta kada gledalac nema drugu reakciju do da počne da se smeje i zapita se kada je Kitano očekivao da ćemo prepoznati da se nalazimo u vicu.

Naravno, Kitano nije Miike i on svoje karte otvara veoma polako te je njegova režija u Outrage uvek odmerena, elegantna i uzdržana, baš kao i njegova gluma. U ovom filmu Kitano igra Otomoa, siledžiju iz jedne tokijske gangsterske porodice koji odrađuje najprljavije poslove za šefa, namazanog i prevrtljivog Ikemotoa. Otomo je tu kada treba da se zaplaši, povredi, pa bogami i ubije, ali je i veza sa lokalnim policijskim inspektorom koji obezbeđuje da porodica može nesmetano da operiše na svojoj teritoriji. Kitanovo prisustvo u kadru je uvek impozantno, sa nepromenljivim izrazom lica i kada preti i kada vređa i kada potvrđuje da je razumeo naređenja i kada se (a i to mu se dešava), čudi. Iako u par scena vidimo da Otomo ima devojku – vizuelno izuzetno upečatljiva Yuka Itaya – ona u filmu nema čak ni ime i nema apsolutno nikakvih pretenzija da ćemo preko nje upoznati Otomovu „nežniju“ stranu – on je, naprosto, nema.

Outrage je „staromodan“ jakuza film utoliko što uzima trope jakuza filmova i zatim ih ređa jedan za drugim sve dok količina apsurda ne zaseni ozbiljnost drame koju gledamo. Otomov šef, Ikemoto se u zatvoru pobratimio sa šefom susedne porodice i sa njom mulja poslove oko prodaje metamfetamina, trudeći se da sakrije dodatni profit od glavešina klana. No, kada mu se sa vrha kaže da nije zgodno da se dve nominalno suparničke porodice vide kao maltene jedna, Ikemoto instruira Otomoa da kreira lažne sukobe između dve ekipe.

Prvih dvadesetak minuta filma izgleda kao da je u pitanju priča o sitnom krimi-planu koji izleće sa šina i proizvodi velike posledice, sa egoima jakuza koji su veći od njihove svesti o potrebi da budu disciplinovani vojnici i da uvek čine ono što je najbolje za porodicu. Kitano kao i uvek ima perfektan tempo u režiranju scena koje izgledaju statično, sa pozorišnim kompozicijama, sve dok ne eksplodiraju u bljeskovima ekstremnog nasilja i brzih rezova. Ali Outrage je generalno režiran ekstremno brzo – Kitano je bio i montažer na ovom filmu i između scena koje imaju potrebnu dozu naturalističkog ponašanja, značajnih pogleda, ćutanja i tišine se, zapravo, prelazi veoma brzo, skačući sa lika na lik i sa mesta na mesto u jednom majstorskom oslikavanju šire slike koja pokazuje kako rat za teritoriju između dve porodice dolazi kao partija komplikovanog šaha na više tabli odjednom, sa mnogim igračima koji nisu ni svesni da su njen deo niti ko sve ovo zaista organizuje.

I ovo je, pokazuje se, zapravo tema filma. Outrage nije film o zaveri porodice protiv svog člana niti o ratu između dve porodice, ponajmanje o jednom poštenom gangsteru u moru korupcije, iako na momente spretno koristi signalizaciju da nas ubedi da baš to gledamo. Outrage je film o praktično matematičkom ništavilu, potpunoj ispražnjenosti života jakuza, ljudi koji su nominalno vezani komplikovanim sistemom pravila i hijerarhijom zasnovanoj na časti i lojalnosti, ali su to sve koncepti koje ovaj film potpuno demolira, ubijajući svoje likove sistematično i efikasno, sve dok ne postane jasno da igramo igru u kojoj nagađamo da li će IKO dočekati odjavnu špicu na nogama.

Utoliko, ovo se od filma koji vam je nelagodno da gledate jer nemate za koga da navijate – svi likovi su potpuni negativci i psihopate, skloni ispadima sadističkog nasilja – transformiše u pomenutu partiju šaha gde likovi zapravo imaju ličnosti i karaktera koliko i figure na tabli, a dinamika pripovedanja i njihovog kretanja kroz priču je ono što vas drži investiranim.

Naravno, to znači da je Outrage i manje relatabilan film od nekih Kitanovih prethodnih jakuza-radova, jer se, na kraju krajeva, radi gotovo o parodiji, o filmu koji je procesija nasilnih scena, ne samo u grafičkom smislu (mada, naravno, imate i toga koliko hoćete, sa likom koji pregriza sopstveni jezik zbog udarca u donju vilicu i drugim kome u toku scene „ispitivanja“ u kuhinji restorana zarivaju štapiće za jelo u uho a satarom odsecaju prste koji odleću u posudu sa vegetarijanskim nudlama što će potom biti poslužene mušteriji koja ne obraća pažnju na nasilje udaljeno pet koraka i blaženo igra svoj Nintendo DS…), već i u svakom drugom. Likovi jedni druge lažu u lice, zlostavljaju ih verbalno i teraju ih da rade ponižavajuće stvari. Ovo uključuje i civile i ovo je film koji na svim nivoima eksplicitno demolira jakuza-kodeks, ali ne (ili ne samo) kao praznoslovlje iza koga se oni najviši u hijerarhiji skrivaju dok ispod njih nastupa pakao za sve, već kao trop jakuza-žanra, poštapalica za autore da publici serviraju „dobre“ i „loše“ likove kako bi ovi mogli da pravilno odaberu stranu u dramskom konfliktu. Outrage to nema – ovde su SVI loši i ubijaju se jer publika to želi da vidi, sve surovije, sve ekstremnije, šireći nasilje poput krvave fleke po celom gradu.  

I to je, dakako, taj nivo nihilizma koji nije lako progutati. Ovde nema likova koji su simpatični – čak i Kitanov Otomo, iako obdaren old school šarmom, ide daleko preko linije prihvatljivog rano u filmu a i do kraja se pokazuje kao naivna budala što je, možda, još gore – ali druga strana tog novčića je i da ne osećate ništa kada bilo ko od njih umire. Kitano prolazi kroz kast kao da čisti zelen i likovi do malopre puni sebe, kočoperni i spremni da osvoje svet, završavaju u sa metkom u čelu ili otkinutom glavom a da niste ni stigli da se zapitate ko ih zapravo ubija i ko od toga ima koristi.

Ali niko – niko nema koristi a likovi maltene da ubijaju sami sebe. Iznenađujuće, ovo je upravo bila poenta u Sonatine, filmu koji je plenio melanholijom i humanizovao svoje jakuze pre nego što ih je pobio. Outrage je međutim mnogo ciničnija priča i ovde se krv pušta zato što se može a životi u nasilju završavaju se nasiljem bez ikakvih naučenih lekcija ili, čak, primisli da je možda moglo biti drugačije. Ne smem da tvrdim ali utisak mi je da je Boban Skerlić religiozno odgledao ove filmove pre nego što je pristupio režiranju Klana – serije koja ima sličnu ambiciju da pokaže nihilističku dimenziju ne samo kriminalnog života već i samog žanra.

To da je film i pored svega gledljiv imamo da zahvalimo sa jedne strane Kitanovoj preciznoj, matematički postavljenoj naraciji koja nam pokazuje gotovo otvoreno ne samo da nasilje rađa nasilje već da je ono na kraju krajeva stavljeno u službu sasvim besmislenih ambicija koje se nikome nisu ispunile a oni koji na kraju „pobeđuju“ u ovoj priči su jedino dobili znanje da su oni živi a da drugi to nisu – ovde se ne vide stvarni ekonomski ili bilo kakvi drugi dobici. Sa druge strane, naravno, likovi su svi izuzetno upečatljivi, koliko god da dobijaju malo vremena pred kamerom i opcija da pokažu višeslojnost. Jun  Kunimura je savršen kao Ikemoto i zapravo njegovo lapidarno upravljanje svojom porodicom i incidentima koje izaziva i „lako ćemo“ stav su jedna od ranih sugestija da je Outrage film koji negira postavke klasične drame i pokazuje da ona može da postoji samo ako likovi u nju veruju. Ikemoto ne veruje ni u šta – pred kraj filma vidimo da se kocka u kasinu ali da kad gubi samo traži od krupijea da mu da još čipova na poklon, ne prihvatajući, dakle, ni ideju o prepuštanju ćudima slučaja kao neke metafore za sudbinu – pa od njega i kreće taj talas nihilizma koji ponese sve ostale likove što ubijaju svoje pobratime, šefove, ali i vozače i devojke, sve dok skoro niko ne ostane u uspravnom položaju do kraja filma.

Outrage, naravno, nije film sa porukom, ubijanje praktično celog kasta obezbeđuje da nemamo nikoga ko bi mogao da sedne i reflektuje na ono što se desilo, a njegovo pokazivanje da nasilje rađa nasilje ide pre svega na napolje, prema publici. Niste prepoznali Kitana kao ekscentričnog autobiografa, kao da kaže Outrage. Želeli ste još jedan film u kome on ubija jakuze skamenjenog izraza na licu i sa malo reči? Outrage će vam dati baš to pa onda deset puta više dok ne počnete da halucinirate i u njemu tražite transcendenciju koje, programski, u filmu nikako nema. Pa, doborodošli u retrospektivu Kitanove prošle decenije. Vidimo se u Beyond Outrage.

3 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s