Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 04-09-2021

Well, well, well, što bi rekao Šojić (RIP Lepi Lane), stigao nam je i novi Iron Maiden, dame i gospodo. A pre nego što čujete šta o njemu mislim (a mislim mnogo), pogledajte šta nam je JOŠ sve stiglo. A stiglo je, pa, iznenađujuće mnogo toga, od paragvajskog satanističkog doom metala, preko psihijatrijskog death metala iz SAD i Nizozemske i abrazivne doom avangarde iz Japana, pa do lazarevačkog heavy šutiranja u dupe. Zaista, bila je ovo dobra nedelja.

A počinjemo kao i uvek sa bek metalom. I, bam, ova nedelja je baš kilavo počela po pitanju blek metala i taman kada sam se zapitao hoće li se IŠTA pojaviti da razbije monotoniju meni istozvučećih melodičnih melanholičara, TRASBAM, eto nama Norvežana po imenu Issolei. Ovo je prilično misteriozna ekipa koja ne priča mnogo o sebi i snima albume koji se izdaju tek mnogo godina kasnije. Cilicium je snimljen još 2017. godine a tek sada ga publikuje sjajni norveški Terratur Possessions i ovo je blek metal koji se smešta u udobnu sredinu između intelektualne, cerebralne muzike i sirovog, primitivnog blek prebijanja. Naravno, Issolei su i u muzici dosta hermetični, kako i očekujete, sa dosta disharmonije, ponavljanja, i zvukom koji je aktivno neprijateljski masterovan, ali je ovo i muzika energije (makar i negativne) i emocije (sasvim sigurno negativne). Treba ih izdržati, ali Issolei su meni na ovom albumu mnogo više intrigantni nego bilo šta drugo u blek metalu što sam čuo u toku nedelje:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/cilicium

Britanski Aldorfrea imaju sasvim korektan debi EP, In Deepest Isolation gde je blek metal brz i čvrst mada istovremeno i dovoljno melodičan za potrebe najvećeg dela publike. Nema Aldorfrea neke ambicije da nas obori s nogu originalnošću ili visokom dramom, ali ovo je korektno napisano, solidno snimljeno (mada krajnji produkt, kao što je i običaj, praktično nema dinamike) i donosi potrebnu količinu žestine u moj život. Lepo:

Švedski Death Epiphany svira mračan, okrutan black/ death metal pun hrskave distorzije i pretećih disonanci. EP Traversing the Blood Mist ima četiri pesme surovog prebijanja i hermetičnog metala, odsviranog vrlo sigurno sa tipično andergraund zvukom koji nije rđav ali je sasvim programski neupeglan sa gitarama koje prže distorziju i škripanja iz sve snage. Tako i treba da bude, naravno, jer ovo je muzika smrti, propadanja, bezumlja. Vrlo lepo:

https://death-epiphany.bandcamp.com/album/traversing-the-blood-mist

Njemački Hrast svira atmosferični blek metal sa vrlo dugačkim pesamam i izraženim melodijama što meni nije prva želja kada slušam blek metal ali debi album ove bavarske ekipe, Beyond the Ethereal Horizon, je zapravo prilično dobro seo na moje uši. Svakako, sve je to, ako hoćete, pretenciozno, po dužini i po zvuku itd. ali Hrast sviraju dovoljno uverljivo za moj ukus, pevanje je brutalno i mada ne kažem da bih ovo slušao svaki dan, vredi da se posluša:

https://hrast.bandcamp.com/album/beyond-the-ethereal-horizon

Kad smo već kod melodičnijeg blek metala koji nije automatski po mom ukusu, glazgovski Aristarchos na prvom i istoimenom albumu pomalo razbija kalup na koji su nas navikli škotski blek metal bendovi, nudeći muziku koja je manje utemeljena na folk motivima a više zanosi na maltene simfonijsku grandioznost. Aristarchos sviraju tako žestoko i svoje aranžmane toliko kite napadnim melodijama da to prelazi na teritoriju onoga što se meni dopada na ime čiste tvrdoglavosti. A, da bude jasno, ovo je i odlično napisana ploča. Dugačke pesme, al odvaljuju iz sve snage:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/aristarchos

Jermenski Violet Cold izbacio je novi EP, Pride a koji sadrži četiri instrumentalne verzije pesama sa recentnog albuma, Empire of Love. Empire of Love smo svi ekstremno pohvalili za lepu mešavinu avangardnog razmišljanja i nežne ljudske emocije ovog proljeća, pa ako ste slušali taj album i mislili koliko bi još bolje bilo da na njemu nema pevanja, Pride je BAŠ za vas:

https://violetcold.bandcamp.com/album/pride-ep

Čileanski Füthan je, pak, blek metal po mojoj meri, žestok, brz, pun zlih rifova i zastrašujućih disonanci, naizgled bez drugih emocija do gnjeva i razjarenosti. Njihova strana split albuma La Eterna Noche sa zemljacima Xalpen ima tri odlične pesme i uprkos tome što sam napisao u prvoj rečenici ne treba misliti da ovo nema opseg, i harmonski i emotivno, samo je fokusirano na agresiju i bes, ali čak i publika sklona melanholičnijem metalu ovde će naći ponešto za sebe. Füthan su vrlo solidno producirani i mada ne znam kakva je Xalpenova strana ovog izdanja, pričamo o vrlo dobrom predstavljanju čileanske scene:

https://futhan.bandcamp.com/album/la-eterna-noche

Kad smo već kod čileanske scene, Apostasy imaju novi demo, Witching Fire – Sabbath 2 i njihov black-thrash metal je ovde u sjajnoj formi. Bend, naravno, ima već tri albuma i postoji duže od trideset godina pa pričamo o iskusnoj, kvalitetnoj ekipi ali divno je videti sa koliko energije i svežine oni treskaju ove lepe pesme. Staromodne, to da, ali nikako zastarele, sa odličnim rifovima, brzim tempom i zvukom koji je dobar a opet vuče na tu lepu old school sirovost. Sjajno:

https://thegreatapostasy.bandcamp.com/album/apostasy-witching-fire-sabbath-2

Sermon of Flames nisu iz Čilea nego iz pitome i prijateljske Irske ali njihov debi album, I Have Seen the Light, and It Was Repulsive je brutalna a pomalo i genijalna kombinacija sirovog blek metala i sirovog death metala koja UŽIVA u disonanci i živi od agresivnosti. Naravno, čista agresivnost bez elegancije nije dovoljna za dobru umetnost ali Sermon of Flames se pokazuju kao ljudi od ukusa pa iako njihove pesme vole buku, haos i hermetičnost, one su uvek pisane da budu maksimalno napete i svirane iz sve snage. Otud je album izuzetno osveženje za mene, sa spajanjem bolesnog, avangardnog death metala i čiste buke (već u trećoj pesmi jedan od instrumenata je bušilica) u oživljenom lešu nesvetog blek metala. Izvrstan pogodak za kultnu etiketu I, Voidhanger:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/i-have-seen-the-light-and-it-was-repulsive

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Lammping iz Toronta su mi i na svim prethodnim izdanjima bili odlični pa i novi album, Flashjacks donosi očekivano maštoviti psihodelični, fazirani ali suptilno aranžirani, višeslojni psihodelični rok. Lammping su za ovaj album još više izbrusili svoje kompozitorske ali i produkcijske veštine pa pričamo o izdanju koje je zapravo vrlo kompleksno ispod svoje prijateljske, skoro pop-fasade. Pesme su atmosferične i karakterne,a pune interesantnih ideja iskorišćenih na najbolji način za kreiranje psihodeličnog efekta koji se vozi na kvalitetnim harmonskim i ritmičkim strukturama. Lammping su, sada to mogu da kažem bez ikakve sumnje, izuzetan bend koji psihodeličnom roku sa svakim izdanjem donosi svežinu i originalnost i koji ne smete propustiti:

https://lammping.bandcamp.com/album/flashjacks

King Weed otvaraju novu školsku godinu tipično masnim, heavy albumom stoner instrumentala, Slaves Of Freedom. Verovatno već znate da li vam se njihov blend (i brend) psihodeličnog bluza i melodičnog metala dopada a ako ne znate, Slaves Of Freedom je vrlo pristojno produciran album odmerenog tempa i epskog čilovanja uz moćne gitare i stamen gruv. Naočito:

https://kingweed.bandcamp.com/album/slaves-of-freedom

Magnetic Eye Records nas je dosta dugo tizovao najavljujući treći album teksaških LowFlyingHawks. Fuyu (a što bi bila „zima“ na Japanskom) opravdava visoka očekivanja  pružajući nam ploču koja je u jednakoj meri atmosferična i MASIVNA.  LowFlyingHawks nisu tek još jedan stoner bend i njihova muzika u sebi ima dosta psihodelije pa onda i postrokerske emotivnosti, nešto ambijentalnih ambcija, a sve to uz prilično heavy zvuk. Ovo je mnogo melodičnija ploča nego što je standard za slična izdanja ali je vrlo raznovrsna i puna lepih iznenađenja:

https://lowflyinghawks.bandcamp.com/album/fuyu

Children of Atom iz Spokejna u Vašingtonu prže vrlo tvrd, šmekerski teški rok koji kombinuje bluz, metal ali i malo fank uticaja da nam skuva neodoljiv obrok rifova, gruva i himničnog pevanja. EP Children of Atom dolazi pet godina nakon prvog albuma (bilo je tu singlova u međuvremenu i ovaj materijal ih sadrži) i pravo je osveženje za nedelju kojoj je očajnički nedostajalo klepetuša, daira i ukusno distorziranih gitara što piče bluz kroz wah-wah pedale. Childsren of Atom su napisali neke od najboljih pesama koje sam čuo u poslednjih sedam dana, pa ih OBAVEZNO treba poslušati:

https://childrenofatom.bandcamp.com/album/ep

Britanski Krachwerke nude „stoner and heavy rock, mostly instrumental“ na albumu Die Krone ali ovde ima i dosta pevanja i to dobrog. Ovo je muzika sporog tempa ali epskog zahvata, odličnog zvuka i dobro odmerene melodičnosti kojoj ne smeta težina niti ona smeta težini. Pritom, album je podugačak i ima razne interludije i druge interesantne ideje pa ovo apsolutno treba čuti:

https://krachwerke.bandcamp.com/album/die-krone

Cowl iz Briža su mi najprijatnije iznenađenje ove nedelje. Njihov demo, Lord Cowl ima tri pesme niskobudžetnog ali jako solidnog, pankerskog, gotskog horor-roka splajsovanog sa dum metalom, promućkanog, snimljenog uživo u studiju i namenjenog ispijanju naiskap. Ovo je mračno i prljavo a opet razigrano i zabavno, svakako malo i podugačko ali mu je srce na pravom mestu pa ohrabrujem slušanje, pogotovo uz cenu daunlouda od koliko date.

https://cowldoom.bandcamp.com/album/lord-cowl-demo

Ripple Music ove nedelje ima drugi album sastava Doctor Smoke iz Ohaja i uprkos imenu ne radi se o klasičnom stoner rok bendu. Štaviše, album, Dreamers and the Dead je uz sve svoje doom rock elemente zapravo mnogo brži i dinamičniji od doom ili stoner klasike,  mešajući fine, lepo odmerene rifove, sjajno „okultno“ pevanje i razigranu metal svirku. Bendovi koje Todd dovodi na Ripple Music su retko „običan“ stoner koji vrti samo bluz i gruv pa Doctor Smoke podsećaju da je izdavač popularan upravo zbog te kombinacije visokog kvaliteta i originalnijeg prilaženja heavy i doom formulama. Album je osvežavajuće raznovrstan, melodičan, himničan i možete ga slušati i sa svojim ne-stoner prijateljima, dakle, još jedna sigurna pobeda za Ripple Music:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/dreamers-and-the-dead

Nemački The Picturebooks imaju novi album, The Major Minor Collective i ovo je prilično zabavan, pomalo avangardni ali svakako zarazno gruverski teži rok sa GOMILOM gostiju i vrlo lepim studijskim zvukom. Ne znam NIŠTA o The Picturebooks ali pošto ih izdaje Century Media siguran sam da imaju solidan pedigre. Ovaj album to potvrđuje, nudeći odličan, glasan, vrlo maštovit rokenrol i ja sam uživao:

Budimpeštanski Liquidacid su bend čiji članovi sviraju u bendovima što orbitiraju oko Psychedelic Source Records kolektiva (Lemurian Folk Songs, Satorinaut itd.) pa vas neće PRETERANO iznenaditi da ova trojka svira instumentalne psihodelične džemove po uzoru na kolege. Album  Pillars of Inconsequence donosi četiri dugačka, moćna džema jake distorzije, dobrog gruva i puno psihodeličnih efekata. Kako smo i navikli od budimpeštanskog heavy psych izraza, ovo je sirovo, beskompromisno i uglavnom jako dobro, sa moćnim gitarskim pustolovinama i cenom od koliko date, i ako vam ne smeta pomalo lo-fi zvuk, ne smete ga propustiti.

https://liquidacid.bandcamp.com/album/pillars-of-inconsequence

A i sami Psychedelic Source Records su izbacili novo izdanje ove nedelje, Nagykörű Sessions, još jednu kolekciju džemova snimljenih u uobičajeno rotirajućoj postavi i nemam tu šta da mnogo mudrujem, ovo su dugački, lo-fi džemovi ali odsvirani sa mnogo pažnje da se postigne jedan praktično ritualni osećaj. Snimak je urađen na obali reke Tise pa to MOŽDA objašnjava što su muzičari ovde generalno tiši i meditativnije nastrojeni, sa dosta dab senzibiliteta u muzici, možda u želji da svečani ambijent prirode nekako ugrade u kompozicije koje stvaraju. Kao i obično, ovo plaćate koliko želite:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/nagyk-r-sessions

Paragvajski Lucifer’s Children me je raznežio svojim prijatnim, sabatovskim doom metalom. Njihov novi, drugi, album, Signs of Saturn je staromodan i hardrokerski dum, sa lepim, melodičnim rifovima i dobrim solažama. Svirka je vrlo solidna a zvuk, iako očigledno ne rađen u nekoj skupoj produkciji, meni zapravo prija svojom dinamičnošću i prirodnošću. Lidi Ramirez za mikrofonom je vrlo karakterna pevačica ako već ne neka „tehničarka“ i ovaj album je veoma po mom ukusu a svega je dva dolara:

https://luciferschildren.bandcamp.com/album/signs-of-saturn

Ne znam da li su Teksašani Revan ime uzeli po ONOM Revanu iz igre Knights of the Old Republic, ali njihov EP/ mini album, Altruist Ruined sa šest pesama nudi sjajan, faziran vrišteći teški rok. Ovo nije stoner, niti sludge, a nije ni blek metal ili thrash mada ima elementa svega nabrojanog, sa vrlo sirovim, prijemčivim zvukom, i živom, ubedljivom svirkom. I pesme su napisane dobro, da se iskoriste neke zanimljive ideje i probiju uobičajeni kalupi. Bend iznad svega ima priličnu količinu karkatera pa ovo sa zadovoljstvim preporučujem:

https://revan.bandcamp.com/album/altruist-ruined

Ah, novi Rise to the Sky? Već? Ovaj momak iz Čilea svakako ne miruje i ovo mu je već treći album za poslednjih deset meseci, ali u pitanju je i dalje vrlo dopadljivi death doom sa puno melodije i melanholije. Per Aspera Ad Astra, kako se ova ploča zove je vrlo sigurno sklopljena kolekcija pesama koje ne traju predugo, već taman onoliko koliko treba da izvozaju svoje razigrane melodije, i koje ne idu presporo već taman toliko sporo da deluju svečano i veličanstveno kiči. Ako su vam se dopala prethodna izdanja ovog jednočlanog čuda, sebi dugujete da ovo makar preslušate:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra

Šveđani Wolves in Haze na drugom albumu, Chaos Reigns sjajno kombinuju stoner doom, sa sve teškim zvukom i niskim štimom, i klasičniji heavy metal pa i nešto malo thrash elemenata za jednu maštovitu i dinamičnu smešu rifova, refrena i pesama. Chaos Reigns je ploča sa jedanaest kompozicija koje imaju pankersku lakoću svirke i stilsku ujednačenost koja se zasniva pre svega na ideji da ovde stil nije toliko bitan i da mora biti prilagođen samim kompozicijama. Vrlo lepo:

https://wolvesinhaze.bandcamp.com/album/chaos-reigns

Za vrlo klasičan stoner rok ove nedelje ćemo se obratiti rimskom bendu Solar Mantra čiji album Away nudi sve što vam treba: šmekerske rifove, ubedljivu ritam sekciju, upečatljive refrene. Solar Mantra nemaju nekakav posebno originalan način tumačenja stoner formule, njihova muzika je tačno ono što čujete u glavi kada pomislite na stoner, ali ovo je svejedno prijatan, zapaljiv album teškog roka i o njemu ne treba puno filozofirati već ga treba slušati, idealno u društvu:

https://solarmantrastoner.bandcamp.com/album/away

Boris su nas obradovali novim živim albumom. No World Tour „In Your Head“ 2021 je zapravo snimak nastupa sa partija kojim je obeleženo izlaženje prethodnog studijskog albuma, No, i mada je ovo praktično živa verzija tog albuma, bend ima sasvim drugačiji zvuk (čak i štim) i ovo je agresivno alternativno čitanje istog materijala. Boris su, kao što se zna, ne samo majstori teškog, moćnog metal zvuka već i posvećeni istraživači elektroakustičkih divljina i No World Tour „In Your Head“ 2021 je zvuk briljantnog haosa kakav samo ovaj japanski trio ume da skuva. Obavezno.

https://boris.bandcamp.com/album/no-world-tour-in-your-head-2021

Idemo sada na thrash, hardcore, grindcore pa lagano prema death metalu. Kanađani Infrared sviraju kvalitetan, čvrst thrash metal po uzoru na klasičan Bay Area zvuk na svom trećem albumu, From the Black Swamp. Radi se svakako o iskusnim muzičarima pa se i na albumu čuje jedno autoritativno vladanje formom koje uključuje i dobru produkciju ali i promišljenost u pisanju pesama što imaju distinktne identitete i ističu se čestim zanimljivim idejama i sitnim detaljima koji osvežavaju i inače solidne teme. Dvanaest pesama visokog kvaliteta za sve koji vole Testament, Death Angel i sličnu bratiju.

https://infraredmetal.bandcamp.com/album/from-the-black-swamp

Meksički Satan Blood svira prljavi, oštri blackened thrash/ crust i EP Black Speed Of Destructuction (Satanic Singles) je petnaestak minuta lo-fi užitka. Ovo je bend koji hvata na ružnoću i bes ali koji ima taman dovoljno sviračkih veština da zvuči pozitivno besno a ne nekompetentno u svojim izvedbama. Garažna produkcija ali MNOGO duše.

No Sexism! Only Fuck’n’Roll! – Decade of Excess je retrospektiva rada brazilskog thrash metal benda Thrashera i radi se o dopadljivom paketu sa čak 23 pesme sakupljene sa njihovih raznih izdanja. Thrashera nisu „čist“ thrash metal, odnosno njihova muzika je značajno rokerskija, bliža nekakvim korenima ekstremne muzike, dakle, i pankerska, sa generalno jeftinijom, sirovijom produkcijom alii sa mnogo šmeka. Svakako vredno poslušati ako nikada do sada niste slušali ove ljude, možda otkrijete šta vam je u životu nedostajalo:

https://murderrecords.bandcamp.com/album/no-sexism-only-fuck-n-roll-decade-of-excess

Head In A Jar dolaze iz Sidneja, imaju već dva albuma a novi EP, Suburban Witchcraft donosi četiri pesme vrlo prijatnog, energičnog thrash metala sa malim zanošenjem ka thrashcoreu. Head In A Jar imaju mašte i rifovi u ovim pesmama znaju da prijatno iznenade, ali im je svakako najjače oružje dobar gruv i spontana energija kanalisana kroz disciplinovanu svirku. Na pevača se valja navići ali meni se dopada njegovo očajničko lajanje. Vrlo lepo:

https://headinajar.bandcamp.com/album/suburban-witchcraft

Nemački Nocturnal izdali su četvrti album, i to za Dying Victims pa to odmah sugeriše dobar provod. A što se i dobija, ako volite prljavi, old school black-thrash metal. Serpent Death nije lo-fi ploča ali ima iznenađujuće prijatan, starinski zvuk sa svirkom koja je daleko od kompjuterske preciznosti kakva se danas maltene podrazumeva u ekstremnom metalu. Ovo je živo dinamično, puno ljuljanja tempa i šaranja po činelama a pošto je miksovnao i masterovano da se sve dobro čuje, time je još simpatičnije. Nocturnal, ključno, pišu odlične rifove i dobre pesme koje drže pažnju i ne puštaju čoveka da se odlepi dok se album ne završi. Retko se u ovoj muzici čuje nešto ovako originalno i maštovito:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/nocturnal-serpent-death

Fight The Vomit iz Finiksa u Arizoni prže prljav i anarhičan crustpunk na svom EP-ju Bridgeless. Iako je ovo jako distorzirano, puno fidbeka i jeftinog reverba na vokalima, muzika je zapravo napisana maštovito i odsvirana ubedljivo pa se bend ističe onim najređim što čujemo u ovakvoj muzici: idenitetom. Fino. Plaćate koliko poželite:

https://fightthevomit.bandcamp.com/album/bridgeless

Hate Offering iz Portlanda sviraju bolestan, disonantan grindcore/ thrash na istoimenom EP-ju, sa vrlo solidnim zvukom i popriličnim trudom oko pesama. Ovo su ekonomične ali ne prekratke kompozicije koje imaju vremena i za aranžiranje i za brže delove, pa i za malo gruva, a zvuk benda je onaj masni, teški, bogati, nisko naštimovani i basom umilno ispunjeni metalni stil koji tako dobro paše ovoj muzici. Odlično pevanje, odlično sve, Portland uvek isporuči:

https://hateoffering.bandcamp.com/album/hate-offering-ep

Take ‘Em Down iz Džakarte na istoimenom EP-ju sviraju staromodni i vrlo simpatični metalizirani hardcore. Ovo je kao da slušam neki finski bend iz 1983. godine, recimo, sa samo za nijansu boljom produkcijim. Take ‘Em Down, dakle, ne osvajaju nekom originalnošću niti inovativnošću ali zvuče autentično i onako simpatično luzerski. Meni divno:

https://takeemdown.bandcamp.com/album/take-em-down

Crime Scene iz Antverpa su pank metal bend kome peva niko drugi do Jerry A iz Poison Idea. Kako su se spojili, ne znam, ali demo  Crime Scene demo tape je prijatan teži rokenrol koji definitivno nema genijalnost Poison Idea ali pokazuje potencijal benda da bude sasvim pristojan zasebni entitet. Jerry je uobičajeno sjajan i sa interesovanjem ću pratiti šta bend dalje radi. Dodaću i da je sedam dolara za dve pesme malo ambiciozno ali hajde, bend ima malo star powera na svojoj strani:

https://crimescenebelgium.bandcamp.com/album/crime-scene-demo-tape

Nordt iz Brunsvika mešaju hardcore, death metal i black metal na svom prvom EP-ju, Ride for Death za jednu salatu rifova, harmonija i ritmova koja na kraju nema puno osebujnog karaktera, ali je makar korektno sklopljena od sasvim funkcionalnih delova i ako ne tražite neku mnogo visoku logiku u ovim pesmama, uz njh se može lepo klimati glavom i uživati.

https://nordtofficial.bandcamp.com/album/ride-for-death

A Grindcore Tribute To Nirvana je upravo ono što mu ime kaže, kompilacija trideset grindcore bendova koji obrađuju Nirvanu. Jeste li za ijedan od njih čuli? Verovatno ne? Valjaju li? Mnogi, zapravo, da. Ko obrađuje Smells Like teen Spirit? Zapravo niko. Ove pesme nema na albumu jer je verovatno smatrana suviše savršenom da bi je iko pipnuo. Probajte ovu kompilaciju, ima zanimljivih momenata:

https://suddenstrikerecords1.bandcamp.com/album/a-grindcore-tribute-to-nirvana

Preskočio sam par poslednjih split izdanja Agamenon Project (koja i dalje izlaze na nedeljnom nivou) ali Agamenon Project x SDM je solidno zanimljiv. SDM su vrlo pristojan old school thrashcore/ grindcore sastav sa šet kratkih, efikasnih pesama na ovom izdanju a Agamenon Project obrađuje Nirvanu (!), Ratos de Porao i Misfitse. Vredi! A plaća se koliko god date:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/23-21-agamenon-project-x-sdm

Grex iz Čilea su na EP-ju  Transición Mental  pokazali svoj najbolji profil, nudeći nam težak, rifaški deaththrash i, ako volite zle gitare, mošerske rifčine,  blastbitove i divljački vokal, Grex imaju, što se kaže, vaš broj. Četiri pesme poštene, momačke, znojave svirke napravljene za šutku, producirane korektno, ponekada je to sasvim dovoljno.

https://grexband.bandcamp.com/album/transici-n-mental

Headshrinker iz Denvera su projekat članova Polyptych i Havok a debi album, Callous Indifference je praktično konceptualni album koji se bavi istraživanjem mentalne bolesti ne kao objekta morbidne fascinacije kako to u metalu ume da bude, već na jedan empatičniji način. Je li death metal, makar i progresivni pravi medijum za ovakve operacije? Pa, jeste, jer ovo je muzika puna bola i agonije, ali urađena respektabilno, sa kompozicijama koje ubacuju death metal, doom, depresivni blek metal pa i elemente industrijske muzike u blender i na drugu stranu izbacuju masu interesantnih pesama koje su nepredvidive a opet interno dovoljno zaokružene da Headshrinkerovo eksperimentisanje ne zvuči kao samodovoljno. Vrlo lep zvuk i jako dinamičan master su dalje prednosti ovog albuma koji sa svakim slušanjem otkriva po jedan nov nivo među svojim disonancama i rifčinama.

https://headshrinker.bandcamp.com/album/callous-indifference

Bloodphemy iz Utrehta na svom četvrtom albumu, Blood Sacrifice takođe se bave (između ostalog) mentalnim bolestima, ali na mnogo žanrovskiji način. Primereno, i muzika je divljački mada disciplinovano odsviran death metal severnoevropskog tipa, sa relativno jednostavnim aranžmanima i naglaskom na rifu i melodiji radije nego na kompleksnim ritmovima ili promenama tempa. Bloodphemy su brutalni, sa moćnim zvukom i ubedljivom izvedbom i ovo je ploča za ljude koji death metal vole na nivou agresije i abrazije a ne zanimaju ih progresivne tendencije. Opet, da me se ne shvati pogrešno, Bloodphemy ne pišu glupe ili generičke pesme (slušajte Conviction, recimo, za interesantan ritam i aranžman), već samo svode svoju muziku na krtinu. Odlično:

Za ljubitelje nepšto progresivnije, modernije a svakako američkije varijante death metala, Broken Glass Sanctuary iz Bej Ejrije u Kaliforniji ima prvi album, A Kingdom Below i ovo je simpatična i slušljiva ploča death metala koji flertuje sa progresivnim deathcore zvukom, ali se uglavnom drži sa death metal strane plota. Generalno, za onog koga ne zanimaju podžanrovske distinkcije i ratovanja unutar metal zajednice, ovo je ploča brutalnog zvuka i krvoločnih rifova:

https://brokenglasssanctuary.bandcamp.com/album/a-kingdom-below

Kad već pominjemo deathcore, Carnifex imaju novi album i mada to, naravno, nije moja muzika, fer je reći da je osmi album kalifornijskog benda vrlo korektan i da će njihovoj publici, pretpostavljam, biti potaman sa svojim blago progresivnim stremljenjima i još uvek beskompromisnim zvukom. Lično, Carnifex mogu lepo da trošim na nivou, recimo pola pesme ili jedne cele pesme pa da se malo odmorim pa da idemo dalje, ali primećujem koliko ovde ima proggy upliva, sa klavirima i klavijaturama između klasičnog deathcore nabadanja tako da… idu i oni napred valjda. A i aploudovali su ceo album na JuTjub što je vrlo korektno.

Nunslaughter nastavljaju da imaju odličnu 2021. godinu, pa posle vrlo solidnog EP-ja od pre nekoliko nedelja, stiže i novi album, Red Is the Color of Ripping Death. Za EP sam rekao da je solidan ali ne naročito inspirisan, ali čini se da se bend samo čuvao za glavno jelo, pa je Red Is the Color of Ripping Death naočita i dopadljiva kolekcija jednostavnih, ali vrlo tr00 pesama old school death metala. Nunslaughter ne komplikuju, na kraju krajeva bend postoji skoro tri i po decenije i ovo im je (tek!) šesti album, tako da se formula dobro zna a opet nije izlizana, i ovde dobijamo fine rifove, ekspresivno pevanje, generalno odličnu izvedbu i zvuk koji je živahan. Pesme su načelno kratke, vrlo efikasne i album nema šanse da dosadi jer ovih 14 komada brzo proleti i čoveka ostavi žednim za još. Sjajno:

https://nunslaughter.bandcamp.com/album/red-is-the-color-of-ripping-death

Fini debi EP za Xenospawn iz Ajove: Eternal Bloodlust ima tri pesme žestokog brutalnog death metala koji se drži dosta old school formula, pa iako ima solidno aranžirane pesme, ne preteruje sa komplikacijama i pazi da ponudi dobre, mračne, raspale rifove i evokativne solaže. Zvuk je takođe nešto prirodniji nego što je standard za moderni death metal pa Xenospawn odmah zvuče simpatično a ovo su i tri lepo napisane pesme pa mogu da kažem da je u pitanju impresivan debi:

https://xenospawn.bandcamp.com/album/eternal-bloodlust-ep

Abdomen Canvas sa Floride na Metal Archivesu imaju samo jedan prikaz za jedan od svoja tri EP-ja iz prošlih decenija i ocena koju su dobili u tom prikazu je… er… nula. Metal Archives ima dobro dokumentovani bif sa deathcoreom kao žanrom, ali povratničko izdanje, Abdomen Canvas je album, naslovljen Sacrosanct i mada je ovo daleko od nekakve ozbiljne lektire, meni nije bio nesimpatičan. Ovo nije detahcore već melodični death metal koji se ni ne trudi da sakrije napor da se emulira The Black Dahlia Murder i mada je produkcija jeftinija (pogotovo užasno nedinamičan bubanj bode uši), a pesme su pisane po formuli, album svakako ima dovoljno lepih kvaziklasičnih melodija i dovoljno visok tempo da meni bude simpatičan. Recite da imam niske kriterijume ali kad bend ne smara „meditativnim“ pasažima, nemaštovitim brejkdaunovima i kojekakvim introima itd. onda meni ne smetaju ni deathcore vokali ni ništa drugo:

https://abdomencanvas.bandcamp.com/album/sacrosanct

BlightMass iz Tampe pronose plamen kvalitetnog death metala koji vezujemo za ovaj grad na Floridi a njihov drugi album, Harbinger of Lucidity ima lep, old school zvuk, ali i vrlo kvalitetnu, pa i „tehničku“ svirku koja impresionira kad se čovek udubi u detlaje. No, pesme su ovde u prvom planu, a ne tehničke demonstracije i Harbinger of Lucidity je zaista prijatna ploča death metala koji je i gruverski i brz i melodičan i mračan, baš ono sve što treba:

https://blightmass.bandcamp.com/album/harbinger-of-lucidity-2

Kanadski Dead Soul Alliance svira već nekoliko godina i ima iza sebe jedan EP ali Behind the Scenes im je prvi album i kao takav, meni je prilično lepo legao. Ovo je onaj moderni old school death metal koji ne voli da preteruje u komplikovanju aranžmana i važniji su mu dobra atmosfera i moćan rif od neparnih ritmova i egzotičnih harmonija. Meni to, moram da kažem, vrlo solidno funkcioniše uz jako dinamičan master koji dopušta da se ovo izdanje momački odvrne i uživa u talasima moćnih gitara i rešetanju bubnjeva. Bendu se prigovara da je ovo malo suviše standardno i nemaštovito, ali Dead Soul Alliance sviraju žustro i album traje jedva 34 minuta, ne uspevajući da preko svojih devet pesama ikako dosadi. Snažno, živo, ubedljivo, sa odličnim zvukom meni je ovo jako prijalo:

https://dsadeath.bandcamp.com/album/behind-the-scenes

Filth Chasm imaju demo sa tri pesme, Demo ’21 i ovo je lo-fi death metal pokolj po receptima starih majstora, sa jeftinim, prštavim distorzijama, non-stop krljanjem i demonskim kricima na mesto pevanja. Filth Chasm rade u tradiciji blackened death haosa koju su utemeljili veliki prethodnici poput Blasphemy i vrlo uspešno nude maltene nefiltrirani haos za vaše slušalačko uživanje. A ja sam, da ne bude zabune, uživao, ovo je vrlo energično i moćno. Jedini problem je što, da biste dobili download morate da kupite kasetu, ali ako ste hardkor to ćete učiniti sa apetitom:

https://stygianblackhand.bandcamp.com/album/demo-21

Ovo je bila dobra nedelja za Floridu pa smo dobili i konačno prvi album sastava Wharflurch koji od kraja 2019. godine izdaje masu muzike u kraćim formama. Psychedelic Realms ov Hell ima šest pesama teškog, hermetičnog old school death metala koji voli moćan, veliki rif, nizak štim i generalno mračnjaštvo. Bend je psihodeliju iz naslova ne shvata kao licencu da mnogo eksperimentiše sa komponovanjem pa se ona nalazi pre svega u detaljima (slušajte npr. intro za Abandoning Reality), ali i u gruvu koji proizvode ovi tamni, polomljeni rifovi i neumoljiv ritam. Glavno je svakako da Wharflurch ovde demonstriraju vrlo solidno shvatanje kako se pišu kvalitetne pesme koje i pored sve te hermetičnosti i mraka umeju da slušaoca puste „unutra“ i tamo ga zadrže. Plus, zvuk je vrlo zanimljiv. Odličan debi i obavezna lektira za OSDM slušaoca:

https://wharflurch.bandcamp.com/album/psychedelic-realms-ov-hell

Beyond Grace su iz Notingema i na svom drugom albumu, Our Kingdom Undone sviraju moderno produciran, ali i malo progresivan death metal. Nije ovo baš skroz po mom ukusu, Beyond Grace imaju isuviše tog skoro djentovskog senzibiliteta u svojoj muzici ali ovo je svakko dobro napisano i ubedljivo izvedeno sa dovoljno dobrih ideja da sam ja album slušao sa zanimanjem i na kraju bio zadovoljan tim progresivnim smerom kojim bend ide, Pored totga, kad se uzme u obzir da death metal albumi generalno u skoro 100% slučajeva imaju nacrtane demone i rastrgnuta tela na omotu, kombinacija gole žene sa keltskim crtećima po telu i konja na kome ona jaše je još i osvežavajuća:

https://beyondgrace.bandcamp.com/album/our-kingdom-undone

Pređimo na poslednju sekciju u kojoj je klasični heavy zvuk i njemu srodne stvari. Lazarevčani Claymorean mogu da se pohvale trećim albumom ove nedelje (petim ako računate i staru inkarnaciju benda) i, to da se zaista LEGITIMNO pohvale. Eulogy for the Gods stiže četiri godine nakon prethodnog albuma i ovo je pošten, znojav a melodičan heavy metal sa dosta power metal elemenata, vrlo solidnom produkcijom i pesmama koje fino spajaju klasičan heavy pristup sa nešto progresivnijim power elementima. Kao stari Iron Maiden fan, pozdravljam da se u zvuku Claymorean čuje dosta uticaja Maidena pored očiglednih Virgin Steele korena (uključujući jednu njihovu obradu), ali ovo je sazreo materijal, muzika koja se ne oslanja na kopiranje postojećih predložaka već daje legitiman originalni doprinos žanru. Ritam sekcija je ubitačna, i zvuči vrlo živo, obojica gitarista zvuče veoma dobro (uključujući solaže) a pevačica Dejana Garčević odvaljuje, pružajući, prljav, energičan, old school performans koji nam daje zlo i naopako u potrebnim dozama. Ako išta mogu da kritikujem to je da su pesme na engleskom a da naglasak u pevanju (i njen i ostatka benda kad ubacuju bek vokale) ume da bude malo balkanski tvrd ali nije to dilbrejker. Album u celini je vrlo dobar i sa uživanjem sam ga slušao možda i malo iracionalno ponosan što Lazarevac ima bend sasvim svetske klase i to ne u smislu produkcije ili imitiranja postojećih predložaka već u pogledu karaktera i identiteta.

https://claymore1.bandcamp.com/album/eulogy-for-the-gods

Malison iz San Dijega su vrlo drusan, a melodičan power metal bend koji spaja nakićenost klasičnog heavy izraza sa energijom thrasha. Što ume da bude idealno. Drugi album benda, Death’s Embrace možda nije BAŠ idealan ali Malison imaju vrlo solidnu formulu koja im uglavnom ne dopušta da upadnu u previše cheesy pozeraja niti da se pesme svedu na sprinterske vežbe. Death’s Embrace ima i taman toliko progresive u svojim aranžmanima da stvari ostaju sveže tokom osam komada a kvalitet svirke i produkcije su na vrhunskom nivou da se karakteristična energija koju bend ima ubedljivo prenese na slušaoca. Veoma dobro:

https://malison.bandcamp.com/album/deaths-embrace

Konačno, album nedelje je svakako sedamnaesti studijski album Iron Maiden i to ne samo zato što je u pitanju meni najomiljeniji bend svih vremena. Hoću da kažem, Senjutsu je legitimno dobra ploča i koliko god ja bio neobjektivan na ime svoje skoro četrdesetogodišnje ljubavne afere sa ovim bendom (i činjenice da skoro sve u metalu posmatram iz perspektive koju je definisao Iron Maiden), te svestan da je i veliki deo sveta jednako neobjektivan i da Mejdni uvek dobijaju solidnu količinu pozitivnih kritika ma šta objavili, rekao bih da se može objektivno tvrditi da je Senjutsu iznenadio metal zajednicu širom globusa. I to ne samo zbog toga što je bend namerno krio da je album u pripremi sve dok pre nekoliko nedelja nije pustio prvi singl, Writing on the Wall, na internet, pokazujući da se muzički nije ništa radikalno promenilo a da bend proživljava ne drugu već ko zna koju po redu mladost, sa spotom urađenim u simpatičnom anime stilu. Senjutsu je, tematski onako bizaran mišmeš tinejdžerskih pop-opsesija i „odraslih“ meditacija o ratu i smrtnosti kako smo već navikli da očekujemo od ovog benda, a muzički se radi o destilatu praktično svega što je Iron Maiden nudio još od reujedinjenja sa Dickinsonom i Smithom pred kraj prošlog stoleća. Dakle, TU nema mesta iznenađenjima. Ovo je sada već oprobana mašina – autorski sa kompozitorskim dužnostima uredno razdeljenim između Stevea (kome ponegde u pomoć priskoči Gers) i Smith/ Dickinson komboa, ali i producentski sa Kevinom Shirleyjem koji se danas sa Harrisom potpuno razume i pronalazi prilično srećnu sredinu između naturalističkog zvuka i glasnog masteringa očekivanog od današnje rok muzike. Ja, naravno, više i ne očekujem da ijedan album Iron Maiden zazvuči onako zdravo kako je zvučala trilogija The Number of the Beast – Piece of Mind – Poweslave , ali Senjutsu ima prihvatljiv zvuk sa bubnjevima koji drže dosta svoje prirodne akustike i sintisajzerima koje Shirley uglavnom drži pod kontrolom. Video sam da ljudi dosta gunđaju na klavijature na ovom albumu – a što me je podsetilo na mene kad sam imao 12 godina – ali Maiden ih već duže od tri decenije koriste samo za ukras pa je to slučaj i na ovom albumu.

Šta još očekujete? Da Murray i McBrain sviraju uobičajeno fantastično bez ikakve ambicije da se istaknu autorski, zadovoljni znanjem da bez njih ovaj bend naprosto ne bi zvučao onako kako smo navikli da zvuči i da upravo na ime njihove pouzdanosti Steve i ostali autori u grupi imaju slobodu da muzički inoviraju. Ne mnogo, naravno, evolucija zvuka Iron Maiden je glacijalno spor proces, ali ipak inoviraju.

Senjutsu je album koji možda najsrećnije do sada odmerava odnos progresivnog metala koji je Steveu očigledno blizak srcu još od ranih devedesetih, i potrebe da se kreiraju pesme sa velikim, himničnim refrenima. Smith i Dickinson su ovde, naravno presudni u kreiranju keči, zaraznih hitova koji, verovanto, po Steveovom mišljenju, nemaju PREVIŠE supstance ali Steve nije glup čovek i razume potrebu za pesmama uz koje se udara nogama o zemlju i mlati glavom, pa je tako pomenuta Writing on the Wall sasvim dobar izbor za prvi singl (sa svojom „kantri“ temom za koju Smith kaže da je zapravo aluzija na ostrvski folk iz kog je kantri i nastao i sjajnim razvojem teme nakon refrena) a, recimo, energična, rokerska Days of Future Past (neko nam je čitao klasični Uncanny X-Men? Rispekt.) bez obzira na svoje srazmerno kratko trajanje i vrlo potrošnu tematiku, osvaja sjajnim refrenom i jačim tempom. Smith i Dickinson su veoma razrađen tandem pa je i njihova The Darkest Hour varijacija na tipično steveovske prog-folk komade sa setnom ratnom tematikom, ali sa manje meandriranja u aranžmanu i više, hajde da kažemo, hitoidnog potencijala. Smith, međutim, pomaže i Harrisu na naslovnoj pesmi koja ima, za Maiden, prilično originalnu ritmičku matricu i vrlo lepo razvijenu folk-temu i čovek prosto zažali što Steve i Adrian ne sarađuju češće jer je ovo jedno od najboljih otvaranja albuma Iron Maiden u ovom veku. Zapravo, ovo je i jedan od najboljih ALBUMA Iron Maiden u ovom veku, fokusiraniji i sigurniji od meni inače sasvim pristojnog The Book of Souls (od čijeg je izlaska prošlo, sedite ako stojite, čak ŠEST godina) a daleko ubedljiviji od inače slabijeg The Final Frontier, pa i zreliji, kompozitorski i zvučno od A Matter of Life and Death sa kojim deli dosta tema i interesovanja. Dance of Death je, možda iznenađujuće, album sa najboljim pojedinačnim pesamama koje su Maideni napisali posle 2000. godine, ali tu se radi o dosta neujednačenoj ploči…

Kakogod, Senjutsu najbolje trijumfuje na mestu gde sam to najmanje očekivao, u pesmama koje je napisao sam Steve Harris. Stivova opsesija „progresivnim“ aranžmanima koja je još nekako držana pod kontrolom osamdesetih a onda potpuno eksplodirala kada su prvo Smith a onda Dickinson napustili bend izvor je mnogo naprosto napumpanih, predimenzioniranih pesama koje traju daleko duže nego što to ima smisla i toliko liče jedna na drugu da je meni teško da ih razlikujem. Kada mu u njima pomažu drugi autori, recimo Smith, to ume da bude veličanstveno – Paschendale je i dalje jedna od najboljih pesama koju je bend ikada napravio – ali često je u pitanju samo generičko ređanje rifova i tema. Na prošlom albumu je Dickinson na sebe preuzeo dobar deo ove dužnosti (pa su podugačke If Eternity Should Fail i Empire of the Clouds njegove i… recimo da su u pitanju tek poluuspešni eksperimenti) ali ’Arry se na ovom vratio i to u opakoj formi. Nije sve što je Harris ovde izmaštao savršeno, recimo, Hell on Earth koja album zatvara je puna maštovitih momenata ali je aranžmanski skarabudžena i vidi se da joj je falilo još vremena u rerni, ali kada radi, Harris ovde STVARNO radi. I opet, nije da se on ikako odmiče od formule, praktično za svaku njegovu pesmu unapred znate kako će ići – imaće uvod bez ritma sa bas gitarom koja razlaže akorde, imaće folklornu temu preko koje Bruce peva prateći je bez ikakvih intervala, imaće ređanje urednih harmonija koje znamo već decenijama, imaće promenu ritma, možda i tempa prema kraju pa finale u kome se sve umiruje i vraća razlaganju iz uvoda – ali Steve ovde naprosto sjajno pogađa i teme i njihovu smenu i kreira neke od najmemorabilnijih trenutaka u novijoj istoriji benda. Čak su i Stratego i The Time Machine, napisane sa Gersom primeri kako Harris ovde bolje kontroliše svoje proggy impulse i kreira pesme koje pored rifa, ritma i teme imaju i ATMOSFERU, pa i karakter, Lost in a Lost World gotovo da zvuči kao nešto sa Seventh Son  i to u najboljem mogućem smislu, a Death of the Celts i The Parchment su mudro ostavljene za pred kraj albuma jer se radi o Harrisovim najboljim momentima u poslednjih petnaestak godina. Ova prva je, praktično drugi deo The Clansmen samo sa mnogo sigurnijim i interesantnijim aranžmanom, i, uostalom, mnogo boljom keltskom temom u osnovi kompozicije, a ova druga je praktično Powerslave 2 sa preko dvanaest minuta najfinijeg modernog Mejdna (i sa sasvim neočekivanim škripanjem magneta na gitari tokom srednjeg dela koje se jako čuje kada slušate na slušalicama) i da sam se ja pitao ona bi bila i poslednja na albumu.

No, to kad ja budem producent, a za sada samo mogu da konstatujem da sam ovaj album za ova dva i po dana otkad ga imam preslušao više puta nego praktično ijedan još od Dance of Death i da mi je srce puno što vidim da internet uglavnom reaguje isto kao i ja. Iron Maiden su institucija za sebe i sa njima je danas nemoguće porediti bilo Metaliku bilo Judas Priest. Ovo je bend koji sada postoji izvan istorije, potpuno nedodirljiv za trendove i koga kritičko mišljenje može da dotakne samo na ime estetike a što je i najbolje. Uostalom, koji drugi bend ove veličine, ovako korektno kao Mejdn, album odmah po izlasku stavi čitav na JuTjub da i sirotilja može da ga sluša koliko joj duša ište? Ni jedan drugi. Mejdn su jedni i jedinstveni i ovaj svet je blagosloven dok ih ima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s