Jazz Nedeljom: Anthony Braxton: Quartet (Standards) 2020

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Danas imamo u džez ponudi nešto veličanstveno. Anthony Braxton: Quartet (Standards) 2020 je ovogodišnje monumentalno izdanje na čak trinaest kompaktdiskova (!!!) kojim je dokumentovan materijal što ga je Braxton sa svojim kvartetom izvodio na evropskoj turneji iz Januara prošle godine. Izdanje je dostupno i kao daunloud na Bandcampu i u pitanju je jedan od najlepših paketa džeza što sam ih čuo ne samo ove godine već, verovatno, najmanje u poslednjih deset godina.

To i nije neko iznenađenje, uzevši u obzir poziciju koju Braxton ima u mom ličnom jazz panteonu ali i „objektivno“ u istoriji savremenog džeza.

Rođen u Čikagu 1945. godine Anthony Braxton je jedan od onih ključnih muzičara posleratnog džeza koji su potpuno poništili granicu između kompozicije i improvizacije, ali i između akademije i muzike koja dolazi iz zajednice. Za razliku od mnogih svojih kolega, Braxton nije završio muzičku školu ali jeste je pohađao – njegove su studije bivale prekidane zbog nedostatka novca a i njegova su interesovanja bila prilično raznolika. Posle srednje škole gde je učio elektroniku, Braxton je studirao na koledžu svega jedan semestar pre nego što je morao da prekine jer nije imao čime da plaća dalje studije, pa je kao i mnogi mladi Afroamerikanci svoje generacije stupio u vojsku. Srećom, Braxton je već tada bio muzičar sa izraženim talentom pa je svirao u armijskim orkestrima, prvo u SAD a kasnije i u Južnoj Koreji. Ovo je uprkos činjenici da, za razliku od nekih vršnjaka-muzičara o kojima sam recentno pisao, Braxton nije odrastao u muzičkoj porodici i njegova rana muzička praksa obuhvatala je samo pevanje u crkvenom horu. Takođe – prva Anthonyjeva muzička ljubav bio je rokenrol a ne džez.

No, posle vojske, Braxton je imao prilike da studira (filozofiju i muzičku teoriju) i mada ni jedno nije završio, i jedno i drugo mu je značajno uticalo na dalji životni put. Susret sa čikaškim kolektivom AACM (Association for the Advancement of Creative Musicians) i njihovim prominentim članom, Roscoeom Mitchellom bio je presudan i Braxton se brzo pridružio ovoj zajednici, izrastavši u jednog od njenih najaktivnijih i najsvestranijih članova iz rane faze. Šeszdesete su za njega bile doba nesputane kreativnosti koja je rasla u plodnom okruženju pa je mladi muzičar na svom debi albumu, na kome su svirali i (takođe svi redom legendarni) violinista Leroy Jenkins, trubač Wadada Leo Smith i multiinstrumentalista Muhal Richard Abrams, svirao čak deset instrumenata (mada su, da bude jasno, i ostali muzičari svirali više instrumenata, Jenkins je, recimo, pored violine svirao violu, usnu harmoniku, frulu, bas bubanj i pištaljku). Ovaj album iz 1968. godine, 3 Compositions of New Jazz, je na neki način i najavio širinu Braxtonovih interesovanja ali i dubine do koje će doći tokom narednih pet decenija istražujući savremenu muziku, spajajući džez sa modernoim kompozicijom, nju sa improvizacijom, a onda osmišljavajući sopstvene sisteme u kojima se granica između improvizacije i komponovanja izgubila. Language Music je tako Braxtonov način da tipičnu „crnu“ improvizaciju stavi u koren komponovanja, Ghost Trance Music je ritualistički pristup komponovanju i izvođenju muzike sa često grafičkom notacijom, dok je Falling Rivers Music dalja ektrapolacija grafičkog metoda komponovanja.

Iako bi neupućen čitalac zaključio da je Braxton jedan od onih hardcore cerebralaca koji beže od klasične harmonije kao Đavo od krsta i čija je muzika lišena konvencionalnih estetskih činilaca, istina je i da se radi o jednom od najkarakternijih saksofonista svoje generacije. Na kraju krajeva, Braxtonu se pripisuje da je snimio prvi solo-saksofon album još 1969. godine, uticajni For Alto koji je u mnogome promenio percepciju ovog instrumenta i okinuo plimni talas solo-albuma za razne vrste saksofona koji i danas traje. No, važnije za našu današnju priču, Braxton još od devedesetih izvodi i snima i brojne džez (i ne samo džez) standarde, u različitim kombinacijama muzičara, često sam svirajući klavir umesto saksofona na njima i album Quartet (Standards) 2020 je neka vrsta ultimativnog iskaza u ovom ogranku Braxtonovog stvaralaštva.

Evropska turneja na kojoj je ovo snimljeno organizovana je u Januaru 2020. godine, taman kada je planeta krenula da se suočava sa činjenicom da joj preti pandemija neviđenih razmera. Naravno, na albumu se ništa slično strahu, panici niti neizvesnosti ne čuje, ovo je na kraju krajeva bila turneja organizovana kako bi se njome obeležio Braxtonov 75. rođendan i atmosfera na ovim izvedbama je odgovarajuće slavljenička.

Braxton je već izdavao kolekcije izvedbi džez standarda, notabilno četvorostruki CD 19 Standards (Quartet) 2003, ali ovaj album, takođe snimljen na evropskoj turneji izvodila je postava u kojoj nije bilo klasičnog bubnjara (Kevin Norton je svirao udaraljke) a umesto klavira smo imali gitaru Kevina O’Neilla. Ako vam je duša žudela za zaista klasičnim džez kvartetom koji će pod Braxtonovim vođstvom izvoditi standarde onda je Quartet (Standards) 2020 ono pravo: ovde klavir svira Britanac Alexander Hawkins (poznat po saradnji sa ogromnim brojem prominentnih avangardnih figura: Evan Parker, Joe McPhee, Louis Moholo-Moholo…), kontrabas svira takođe londonski mladi improvizator Neil Charles a bubnjar je Irac Stephen Davis. Ova „ostrvska“ ekipa sa Braxtonom preko devet večeri na kojima su snimljeni nastupi u Londonu, Varšavi i Velsu (gradu u Austriji, dakako) izvodi fantastičan program Braxtonovih obrada takvih imena kao što su Dave Brubeck, Sonny Rollins ali i John Coltrane pa i, er, Simon & Garfunkel.

Pričamo, da bude jasno, o šezdesetsedam kompozicija i više od danaest sati muzike koja je istovremeno konvencionalno prelepa ali koja ne sakriva Braxtonovu avangardnu prirodu. Zapravo, korišćenje mladih, evropskih muzičara za ovaj projekat je i neka vrsta prepoznavanja koliko je Braxtonova generacija učinila na tome da moderni džez približi mladim evropskim snagama ali i ukaže da granice između džeza i akademske savremene kompozicije nisu neprelazne, naprotiv, pa je Braxton i jedna od figura koje su nove naraštaje naučile da je podjednako važno znati da se svinguje i svira pravi, osećajan bluz, kao što je važno pocepati notnu knjigu i svirati atonalno onako kako otkucava bilo samog, jelte, univerzuma.

Gotovo da mi je nemoguće da izaberem neku od kompozicija za ilustraciju, ali recimo da je tema iz filma Tačno u podne, Do not forsake me, o my darlin’, a čiji je autor legendarni Dimitri Tjomkin, dobar izbor već na ime toga koliko u njoj Braxtonov kvartet lako i prirodno spaja razdragan pristup obradi teme, sa progresivno sve smelijim lutanjima od osnovne melodije i ulaskom u teritoriju u kojoj nema ritma niti harmonije. A opet, ovo se ne događa na nekakav revolucionaran, ustanički način, ovo nije ni hladna, akademska dekonstrukcija niti pankersko inaćenje „tradiciji“ i kada kvartet svira temu, on je svira sa mnogo ljubavi i šarma, bez postmodernog odmaka ili satiričnih peckanja. Postepeni prelazak u atonalnost i slobodnu svirku (sa Davisom koji posle lepog gruva na bubnjevima na svoje činele nasrće gudalom) otud deluje kao sasvim prirodno istraživanje potencijala koje je Tjomkinova dramatična, setna balada uvek u sebi čuvala, samo se čekao pravi sastav da otključa njene tajne.

Sada uzmite ovaj pristup i proširite ga na trinaest diskova i šezdesetsedam pesama. Quartet (Standards) 2020 je neužurbana, kako sam već rekao, slavljenička kolekcija kompozicija u kojima Braxton i njegov kvartet autentično uživaju u muzici koja je, sasvim jasno, obeležila i njihova muzička odrastanja i sazrevanja. Neke od kompozicija su još iz tridesetih godina prošlog veka (Too marvelous for words), neke su iz šezdesetih, a među njima je Bacharachova Alfie čiji je prvi minut atonalna salata zvukova i gestova, u odjeku apstraktnog uvoda za original koji je pevala Barbara Streisand gde su klavir i harfa sparingovali u orbiti pre nego što će gudači najaviti pevačicu. U Braxtonovoj verziji, saksofon nosi temu tako nežnim, tako fražilnim tonom da se čovek trgne i seti da je ovo čovek koji je veliki deo svoje karijere proveo kreirajući tuđinske, geometrijski stroge i onostrane zvučne krajolike iako je mogao da mlati pare i lomi srca svirajući ljupke džez balade.

Nazad u tridesete nas vraća Autumn in New York, kompozicija Verona Dukea napisana za brodvejski mjuzikl Thumbs Up! a koju publika možda najbolje pamti po Sinatrinoj verziji sa kraja četrdesetih iako su je izvodili i snimali i Bing Crosby i Charlie Parker i Sarah Vaughn, i Bill Evans, pa i sama Billie Holiday. Braxton i njegovi muzičari ovde tako lako sviraju savršen gruv da je gotovo nemoguće ne zaboraviti da je ovo izvedba iz 2020. godine sa većinski evropskom postavom i saksofonistom što je decenijama pramčana figura surove, beskompromisne avangarde.

No Braxton nikada nije bio suvi intelektualac razdvojen od tradicije i, jelte, duše, pa i ovaj masivni album na ovo na najbolji način podseća. Možda je najlepša ilustracija to kako ovaj kvartet izvodi Black Nile Waynea Shortera. Ova snažna, energična bop kompozicija sa Shorterovog albuma Night Dreamer iz 1964. godine (na kome svira postava što smo navikli da je u to doba slušamo sa Coltraneom: Reggie Workman, McCoy Tyner, Elvin Jones, plus Lee Morgan na trubi i Shorter na saksofonu) je kod Braxtona transformisana u sanjivu bluz-baladu snažne kinematske atmosfere, eksperimentalna u pratnji, ali duboko duševna u temi i njenoj razradi. Sam Braxton ovde uzima Shorterovu liričnost i daje joj duboki dodatni sloj impresionizma, kreirajući praktično snoliku verziju kompozicije koja kao da i sama otkriva stvari o sebi koje nije znala.

Mogao bih ovako bukvalno o svakoj kompoziciji na albumu ali onda bismo ovde takođe bukvalno bili do jutra. A muziku je IPAK lepše slušati nego o njoj čitati, pogotovo kada se radi o ovakvom spoju klasičnih tema i nadahnutih, vrlo proživljenih izvedbi. Braxtonov kvartet ovde postiže tu matematički idealnu ravnotežu između dubokog poštovanja ali i autentične ljubavi prema originalnoj muzici i sopstvenih ideja o tome kako je džez tokom decenija koje su protekle od njenog nastavka rastao i razvijao se, kao i kuda može dalje da ide. Ovo je album – snimljen i miksovan izuzetno dobro – koji se može slušati i kao puka muzika za relaksaciju i pozadina za razgovor sa konzervativnijim prijateljima ili članovima porodice a koji sa druge strane bogato nagrađuje i posvećena, duboka slušanja. I koji ima materijala toliko da će vam biti potrebni meseci da ga zaista savladate. Počnite što pre:

https://newbraxtonhouse.bandcamp.com/album/quartet-standards-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s