Pročitani stripovi: Kill My Mother trilogija Julesa Feiffera

Iskoristio sam poslednjih nekoliko dana da se pobliže upoznam sa trilogijom grafičkih romana obično nazivanom „Kill My Mother Trilogy“, a koju je između 2014. i 2018. kreirao jedan od najpoznatijih severnoameričkih strip-autora i satiričara, Jules Feiffer.

Feiffer je neka vrsta mitske figure u američkoj popularnoj kulturi, ali i kulturi uopšte i kada ga opisujemo kao strip-autora, to zapravo dotiče samo jedan deo njegove kreativne biografije. Doduše, vrlo važan deo. Rođen 1929. godine u Bronksu, Feiffer je već pre navršenih sedamanest počeo da radi kao asistent možda najvažnijem američkom strip-autoru svih vremena, Willu Eisneru, sa kojim je kasnije radio kultni The Spirit. Sam Eisner Feiffera – koji se sam „pozvao“ kod njega na razgovor za posao – nije smatrao za posebno dobrog crtača – a i sam Feiffer je za sebe govorio da ne crta dovoljno dobro da bi bio crtač niti piše dovoljno dobro da bi bio pisac pa da je rad u stripu i, kasnije, crtanom filmu, bio način da se ova dva njegova nedovoljna talenta uzajamno podupru – ali je cenio njegov duh, i slično poreklo i detinjstvo koje su imali, pa će Feiffer sa Eisnerom na Spiritu biti neka vrsta kreativnog partnera, sa idejama i, pogotovo, sugestijama u domenu dijaloge koje je stariji autor umeo da usvoji.

Feiffer je posle rata izrastao u vrsnog autora novinskog stripa – a koji su i bili prvi njegov kontakt sa ovom umetničkom formom, u raznim dnevnim listovima koje je uglavnom nezaposleni otac donosio u kuću – i između ostalog pune 42 godine radio strip za njujorški Village Voice. No, kreativna glad ga je vodila u veoma različite strane, pa je Feiffer napisao više od trideset knjiga, pozorišnih i filmskih scenarija, od kojih su neki nagrađivani, a već 1961. godine dobio je Oskara za animirani film Munro koji je sam napisao i nacrtao. 1986. godine je dobio Pulicerovu nagradu za političku karikaturu, 2004. je dobio nagradu Milton Kanif za životno dostignuće od trane Nacionalnog udruženja karikaturista – Kanif i Ajzner su mu, po sopstvenim rečima, i najvažniji strip-uzori – a 2010. godine sličnu nagradu od Američkog udruženja pisaca. Čovek bi pomislio da će se Feiffer mirno penzionisati ili, eventualno, nastaviti da se bavi svojim radom u polju podučavanja, ali čovek bi se prevario.

U dobrom zdravlju i dalje kreativno veoma vitalan, Feiffer je početkom prošle decenije rešio da se oproba u kreiranju grafičkog romana – strip forme koju do tada nije pokušao da uradi a što deluje pomalo i neobično uzevši u obzir da je po sopstvenim rečima, kod novinskog stripa pre svega cenio njegov kapacitet da priča dužu priču, da ne pominjemo da je njegov mentor, Eisner, po mišljenju mnogih teoretičara bio autor koji je i utemeljio formu grafičkog romana.

Bilo kako bilo, Kill My Mother iz 2014. godine (izdanje kuće Liveright) je bio prvi Feifferov rad ovog tipa i došao kao iznenađenje praktično čitavom svetu. Ni oni koji su sa njegovim radom bili upoznati isključivo preko političkih karikatura kao ni oni koji su ga znali pre svega kao ilustratora popularnih dečijih knjiga nisu bili spremni na tvrdo kuvani, razuzdani omaž klasičnoj noir literaturi i filmu, u stripu koji je, pokrivajući period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka ispleo komplikovanu storiju o nekoliko žena uhvaćenih u periodu promena brojnih paradigmi, počev od ekonomske depresije tridesetih pa do perioda Drugog svetskog rata kada je zaposlenost žena u SAD potpuno promenila svoju prirodu i kvalitet.

Kill My Mother, da bude jasno, nije otvoreno politički niti socijalni komentar, ovo je pre svega lična priča o nekoliko neobičnih sudbina, igrokaz koji se pre svega usredsređuje na likove i njihove osobenosti i ekscentričnosti, ali kao i veliki deo (dobre) (mada, kad smo već tu, i loše) žanrovske literature, on te političke i socijalne opservacije i komentare bez greške ima u pozadini i u podtekstu.

Feiffer u Kill My Mother prikazuje svoj osobeni glas i stil pripovedanja koji je razmahan, veoma živ i usredsređen na same likove. Ono što se prvo primećuje je da u ovom stripu nema nikakvog sveznajućeg naratora, nema pojašnjenja i prepričavanja u titlovima, nema sažimanja koja bi ponudio sam autor. Kill My Mother kao jedine nedijegetičke elemente teksta ima samo naslove poglavlja i ukazivanja u kojoj godini se koji deo priče dešava. Svo ostalo pripovedanje stavljeno je u dužnost likovima i oni su veoma raspričani, ali i razigrani. Decenije pisanja dramskih tekstova i rada sa glumcima – makar preko posrednika – se ovaploćuju u Kill My Mother, sa Feifferom koji svojim protagonistima daje često dugačke unutrašnje, ali i spoljašnje monologe, diskusije sa samim sobom, povremeno prave male monodrame, a koje stoje u ravnoteži sa scenama gde likovi pričau jedni sa drugima, napravljenim ponovo praktično u formi scenskih igara.

Feifferovi likovi apsolutno imaju svoj glas i nikako nisu samo megafon za autora, naprotiv, ovaj strip u dobroj meri i jeste istraživanje nekoliko potpuno različitih karaktera, od razmažene ćerke koja maltretira svog najboljeg druga i mašta o tome da ubije majku za koju smatra da nikada nije kod kuće (a idolizuje oca, poginulog policajca), preko uvek pijanog privatnog detektiva i bivšeg najboljeg druga pomenutog oca, a kod koga majka danas radi kao sekretarica, pa do niza ekscentričnih likova iz holivudske orbite. Štaviše, drugi deo stripa, koji se događa tokom Drugog svetskog rata prebacuje težište na Holivud i šou-biznis u širem smislu (jedan od likova sada je scenarista uspešnog radijskog programa, a njen najbolji drug je oficir Američke vojske) i drama dostiže svoj vrhunac baš baveći se holivudskim podmetačinama i smicalicama, uspevajući da usput provuče i prijatnu queer dimenziju a koja nema mnogo veze sa aktuelnim gibanjima u popularnoj kulturi i očigledno je refleksija Feifferovog pogleda na istoriju Holivuda. Naravno, sam Feiffer je u periodu koji opisuje strip, još bio veoma mlad, pa on i sam kaže da je Kill My Mother pre svega trebalo da bude omaž pisanju Dashiela Hammeta i Raymonda Chandlera, ali, i, očigledno, filmovima Johna Houstona i Billyja Wildera sa nimalo prikrivenim prstohvatom ajznerovskog The Spirit začina u celom receptu.

I veličanstve je to omaž, sa opet sasvim osobenim čitanjem noir predložaka, Feifferovim karakterističnim „karikiranim“ crtežom i jednom praktično fimskom tehnikom režiranja i montiranja scena, a da se opet i koriste tehnike koje može da izvede samo strip (preklapanje „zvuka“ i naracije u mnogim scenama). Jedna od stvari koju svakako treba unapred prihvatiti je da Feiffer ne koristi „klasično“ strip pripovedanje, odnosno da su kod njega redosled panela i oblačića na tabli manje standardizovani nego što smo možda navikli, a što uz bučan, često vrlo „ižvrljan“ crtež i letering koji je na momente nečitak zahvaljujući imitiranju rukopisa može da uplaši čitaoca. No, isplati se potruditi, a ono najbolje tek dolazi.

Kill My Mother je – primljen odlično od strane publike i kritike – bio samo okidač za dalji Feifferov rad na grafičkim romanima pa je dve godine kasnije izašao Cousin Joseph, prikvel za Kill My Mother a koji se bavi policajcem Samom, pomenutim suprugom i ocem protagonistkinja prvog romana, i njegovim poslednjim danima. A ako je prvi roman bio disekcija intimnih i pomalo dekadentnih ličnih istorija, Cousin Joseph je brutalni „pandurski“ noir, mnogo bliži klasičnim predlošcima po tematici i tonu, i eksploracija nekoliko ljudskih sudbina isprepletanih i povezanih vrlo političkim, vrlo socijalnim motivima primerenim eri u kojoj se priča događa. Cousin Joseph ne škrtari na radu sa likovima, ali je ovo mnogo otvorenije „socijalni“ narativ, koji se bavi usponom klasne i sindikalne borbe u ranim tridesetim godinama prošlog veka, paranojom vezanom za „crvene“, ali i senima antisemitizma i radikalnijeg američkog nacionalizma. Feiffer ovde servira i zbilja bizarne, savijene likove koji imaju vrlo upitne navike i interesovanja, ali je u ovoj priči njegovo pripovedanje našlo idealan balans između likova, njihovih subjektivnih (često vrlo pitoresknih) percepcija sveta oko sebe i samog zapleta koji ima jaku sociopolitičku srž pa je dolazak do finala obeležen mešavinom užasa i divljenja na strani čitaoca kada se vidi kako se spajaju opšte i posebno, lično i socijalno.

Sa Cousin Joseph Feiffer je ne samo preciznije postavio zaplet, razradu i rasplet već i još više razigrao svoj jezik i pripovedanje, pa je tako treći i finalni deo trilogije, Ghost Script, iz 2018. godine, praktično počasni krug. U tom trenutku već osamdesetdevetogodišnji Feiffer i sam kaže da mu je inicijalni plan zaista bio da napravi prijatan omaž noir piscima svoje mladosti ali da se stvar otela kontroli i da nije mogao da pobegne od potrebe da ispriča priču koja zaseca vrlo duboko u jednu od neuralgičnih tačaka američke posleratne (unutrašnje) politike.

Naime, ako se Cousin Joseph bavio sindikalizmom, antisemitizmom i američkim nacionalizmom, sve na planu straha od „crvene pretnje“, Ghost Script koji se događa u ranim pedesetim godinama i koristi likove iz prethodne dve priče je centriran, ponovo, na Holivud i događaje oko njega, ali sa središnjom temom koja se bavi makartijevskim progonima „komunista“ i Komitetom za ne-američke aktivnosti što je stavljao glumce, scenariste i druge kreativne radnike na crne liste i onemogućavao ih da rade.

Ove teme su, naravno, već mnogo puta obrađivane u popularnoj kulturi, ali Feiffer je čovek tačno tog uzrasta, plus Jevrejin iz siromašne porodice da može sa velikim autoritetom da nam priča „kako je zaista bilo“ a zatim, korišćenje likova i elemenata zapleta iz prva dva romana mu omogućava da nam da vrlo lične, vrlo snažne pančlajne za nekoliko ljudskih sudbina i uveže ih u širu sliku. Neiznenađujuće, tokom dugačkog vremenskog perioda preko kog se razvijala ova saga, neki likovi su promenili predznak, od negativaca postali pozitivci i obrnuto, a Feiffer je ovde i najsigurniji i najslobodniji u pripovedanju. Njegovi likovi ovde neretko plešu u svojim monolozima i dijalozima, a pokret, stih i muzika, pa i humor su neodvojivi delovi Feiffeorovog osobenog pristupa naraciji.

Nije Feiffer za svakoga, nagađam, pogotovo ne za čitaoca iz naših krajeva koji neće biti unapred upoznat sa njegovim karakterističnim, bučnim crtežom niti će razumeti mnogobrojne reference na stare filmove i prozu od pre osamdeset godina. Takođe, ova trilogija, zbog pomenutih osobenosti crteža i leteringa nije idealna za čitanje u elektronskoj formi – strip i ne postoji na Comixologyju i osuđeni ste na Amazonovo Kindle izdanje ako ste digitalni purist – pa sugerišem da ako ikako možete, kupite ove stripove na papiru. Sam Kill My Mother, podsećam, ne mora biti idealan lakmus-test u smislu da ako vam se on nije sasvim dopao, ostala dva romana imaju pročišćeniju tematiku i sigurniju naraciju. Ali ako vam se JESTE dopao, ostala dva treba da kupite bez razmišljanja. Svakako, Feiffer je sa ove tri knjige sebi upisao još jednu sigurnu recku u karijeri koja, i nakon devedesete, za njega i dalje beskompromisno traje. Pa nek mu je nazdravlje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s