Pročitani stripovi: The Man Who Invented the World (aka L’homme qui inventait le monde)

Ponekada se čoveku samo čita klasična naučna fantastika, bez nekakvih modernih tematskih obrada, sa staromodnim konceptima i već pomalo i prevaziđenim karakterizacijama. Zašto, pitate vi, zašto se čoveku to ponekada čita? Šta ja znam, možda čovek ima loš dan, možda samo želi da se za trenutak pravi kako sve te decenije nisu prošle i da je ponovo dječak koji se razrogačenih očiju upoznaje sa novotalasnim SF-om i… Čekajte, novotalasnim, kažete vi? Da, da, kad sam pominjao „klasičnu“ naučnu fantastiku par rečenica iznad, zapravo sam mislio „naučnu fantastiku iz šezdesetih i sa početka sedamdesetih koja je uzimala zaista klasične modele a onda ih dekonstruisala“.

Biti nostalgičan za dekonstrukcijom je, tehnički, jednako loše kao biti nostalgičan za bilo čim drugim, no, loši ljudi rade loše stvari pa sam tako i ja pre neki dan posegao za grafičkim romanom The Man Who Invented the World, franko-belgijskom saradnjom dva iskusna profesionalca a koju je prošle godine izdao francuski Dargaud. Ove smo je godine, pak, mi koji ne razumemo druge jezike, dobili u Engleskoj verziji i u digitalnoj formi i pored tog zanimljivog naslova želju da rastvorim njene digitalne stranice najpre mi je podstakao taj lepi, zreli crtež što ga je isporučio sjajni Belgijanac Bertrand Marchal. Naravno, Marchal, koji je svoju profesionalnu karijeru započeo devedesetih godina prošlog veka radeći za magazin Spirou, je publici, čini mi se najpoznatiji po serijalu Kenya a koji piše, kao i ovaj strip, francuska scenaristička zvezda Rodolphe.

Rodolphe je, dakako, vrlo prolifični stripadžija i pisac koji je objavljivao sve, od young adult fikcije, preko publicistike (vezane za rokrenrol kulturu, za šedzdesete godine prošlog veka itd.), pa do stripova kojih je do sada, kažu na Europe Comics sajtu, nagruvao već preko 150. Čovek nema ni najmanju nameru da sada stane, posebno što je Kenya veoma popularan serijal (o kome bi stvarno bilo red da ovih dana nešto i napišem…), ali on i Marchal su sa The Man Who Invented the World (aka L’homme qui inventait le monde) napravili simpatičnu tangentu i odradili one-and-done naučnofantastični roman, ili makar novelu, postavljenu na, kako rekoh već, neke klasične, pomalo i staromodne temelje.

Opet, staromodno nije i sinonim za prevaziđeno, pa je The Man Who Invented the World vrlo lep strip, sa Marchalovim raskošnim crtežom i relaksiranom naracijom (obim od preko sedamdeset strana omogućava taj neužurbani tempo iako se u stripu radi o, praktično, smaku sveta koji samo što nije). Ovo je kolorisao Sébastien Bouët, a koji je i stalni kolorista Kenye, pa pričamo o vrlo uhodanoj ekipi i u ovom stripu se to vidi. The Man Who Invented the World je naglašeno lepo nacrtan sa Marchalom koji na prvim tablama – što se dešavaju u svrmiru – kao da blago omažira Mebijusa i pruža nam jedan janjetovljevski pointilistički program sred impresivnih prizora asteroida i zvezda iz kojih šikljaju gejziri usijane plazme. Posle zaista spektakularnog početka strip se i maltene bukvalno „prizemljuje“ smeštajući nas u pastoralno okruženje modernog, mada zapravo futurističkog, Senegala, u rizort u Dakarskom zalivu gde se od teških misija odmaraju vojni veterani aktuelnog rata. Marchal i Bouët ovde sasvim menjaju brzinu i ton, zamenjujući horizontalne, sinemaskopske kadrove smirenijim lejautom a kolorit upodobljujući sa atmosferom odmora i rekuperacije, dajući nam plavo nebo, zelenu travu i nežnu, daleku pučinu Atlantika.

Marchal ovde svakako ima prilike da se mestimično razigra, prvo crtajući egzotične životinje, dajući nam na momente uzbudljive kadrove koji pokazuju futurističku tehnologiju što podseća da ovo nije baš ovaj naš svet nego svet bliske budućnosti, kasnije u stripu pomerajući mesto radnje u urbanu košnicu Njujorka, pa još kasnije na opustošenu obalu na sasvim drugom kraju sveta i mada The Man Who Invented the World nikada ne napušta taj svoj relaksirani, metodični tempo pripovedanja, on svakako nudi raznovrstan vizuelni program. No, ovo je, prevashodno, strip o likovima pa je i bitno koliko su oni sami uverljivi. Marchal crta svoje dvoje protagonista i pripadajući ansambl androida i vojnog osoblja vrlo ubedljivo, stavljajući u centar priče dvoje ekstremno privlačnih ljudi koji uspevaju da umaknu manekenskoj artificijelnosti i da nam se koliko-toliko nametnu kao „pravi“ oficiri neke buduće vojske planete Zemlje već godinama uhvaćene u klinč iznurujućeg rata sa neprijateljskom vanzemaljskom civilizacijom. Poručnica Charlene „Charlie“ Barrymore je kompjuterska stručnjakinja poslata na zasluženi odmor na umjetnom ostrvu u Dakarskom zalivu posle punih šesnaest meseci neprekidnih teških misija za pomenutu vojsku Zemlje, a koja je u ovom rajskom vrtu okružena uglavnom androidima. Jedini „pravi“ komšija joj je kapetan John Bowman,* veteran svemirskog istraživanja, jedan od „navigatora“, specijalno utreniranih profesionalaca koji put kroz bezdane dubine kosmosa pronalaze „osećajući“, praktično sažimanjem senzornih i ekstrasenzornih inputa u jednu „apsolutnu“ sliku o svom položaju u kosmosu.

*verovatno nije baš POTPUNA slučajnost da ovaj čovek deli prezime sa likom iz Odiseje 2001

Bowman je u priličnom burnoutu i uostalom, na višem je vojnom rangu od Charlie pa je i upućeniji u činjenicu da Zemljani gube rat. Iako nominalno njih dvoje treba da na ovom ostrvu odmaraju i pune baterije kako bi se osveženi vratili ratnom naporu, Bowman se pokazuje kao klasičan troublemaker, neko kome je pun kurac i vojne hijerarhije što nema šanse da dobije rat, i pretvaranja da je sve u redu iako je Zemlja, reklo bi se, svega nekoliko dana udaljena od potpunog uništenja, a povrh svega muče ga i stalni košmari pa on vrlo brzo predlaže svojoj novoj prijateljici da njih dvoje lepo uteknu sa ostrva preko noći i sami sebi nađu zabavu kao na pravom, a ne vojnom letovanju. Charlie pristaje i dvoje umornih vojnika se ponašaju maltene kao srednjoškolci koji su poobegli od kuće, umičući sveprisutnom vojnom nadzoru i provodeći naredne dane bez većeg cilja sem da se zaista odmore, provode, zezaju. Naravno, nešto iskusniji čitalac će vrlo rano u narativu biti svestan signala koji ukazuju kako će se ova priča do kraja izmetnuti. Uostalom, nije da sam naslov stripa ne nosi prilično jak spojler…

Pomenuo sam gore da je The Man Who Invented the World pomalo i staromodna priča i svakako će modernoj čitateljki upasti u oči da, iako je glavna junakinja nominalno Charlie, strip se u velikoj meri, gotovo do fetišizacije vrti oko Bowmana, dajući njemu ne samo centralnu ulogu u narativu (čitavog sveta ne samo stripa) već i sav protagonizam. A što je, jelte, pomalo i ironično jer je Bowman, decidno, čovek koji ne zna šta bi, ispražnjen ne samo od iluzija već i od želja. I mada postoje i određena opravdanja u samom zapletu zašto je to tako, fakat je da se ovde „žena“ u narativu koristi prevashodno da motiviše od rata i beznađa umornog muškarca. To da strip pri kraju pokazuje da je svestan da je ovo kliše se dalje potire kada se u samom finalu kliše zatim prihvata i kao opravdan. Rodolphe verovatno misli da je ovo priča o trijumfu ljubavi nad ratom, ali ne škodi ovde i malo feminističkog čitanja koje će primetiti jedan karakterološki podređen položaj u kome je Charlie, kao i ne preterano prikrivenu eksploatacijsku dimenziju u čestom prikazivanju protagonistkinje u, jelte, Evinom kostimu, izloženu pomalo i invazivnim pregledima lokalnog vojnog lekara. Ovo je toliko čest element klasičnog franko-belgijskog stripa da ga mi odavde skoro i ne registrujemo, ali kada ovako nešto čitate na Engleskom, bude tu i malo lupanja po čelu.

No, dobro, da su to neke fatalne transgresije – nisu, pa je The Man Who Invented the World pre svega strip čiji zaplet – i rasplet – možemo kritikovati kao već viđen. I sad, ja kažem „kritikovati“ ali kako sam na početku teksta i pomenuo, ponekada zaista samo želite da pročitate jednu familijarnu, predvidivu starinsku SF priču i The Man Who Invented the World upravo to nudi. U skladu sa novotalasnim predlošcima, ovo je priča o ratu Zemljana sa tuđinima koji su apsolutni „drugi“ i koje nikada ne vidimo niti išta saznajemo o njihovoj motivaciji. Arahnidni oblik neprijateljskog komandnog (kosmičkog) broda je jasna aluzija na „zlatno doba“ naučne fantastike kada su insektoidni tuđini bili popularna prečica da se u publici izazove automatsko gađenje i strah, ali ovo nije strip koji se zaista bavi tuđinima. On se prevashodno bavi Bowmanom i njegovom presudnom ulogom kao poslednje linije odbrane ljudske rase od totalne, jelte anihilacije.

I, moram da priznam, kad se dođe do spektakularnog finala za koji nas je relativno spor i metodično pripovedan središnji deo stripa pripremao, Rodolphe i Marchal nekako ne uspevaju da se izdignu iznad stereotipa. Mislim, možda sam na početku mislio da sam upravo stereotip i želeo, ali njihova završnica i finalni preokret posle te završnice su naprosto mininalno maštoviti (pritom sasvim predvidivi) i jednoj priči koja bi pre pedeset godina delovala sveže, ne daju dovoljno modernog premaza da je ja smatram časnim apdejtom klasičnih motiva.

Opet, i ja sam star i ogorčen čovek i svakako je prihvatljiva ideja da će nekom mlađem čitaocu The Man Who Invented the World biti mnogo snažniji u svom spekatakularnom finalu i onom što se nakon njega dogodi. U svakom slučaju, pričamo o lepom stripu sa zrelom ako već ne originalnom pričom i sigurnom, prijemčivom naracijom. Vredi probati, pa evo njegovog Comixology izdanja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s