Jazz Nedeljom: Joe McPhee / Lasse Marhaug: Harmonia Macrocosmica

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ovonedeljni album ima potencijal da ponovo isprovocira diskusije – makar neme, one koje čovek vodi sam sa sobom – o tome šta je zapravo džez muzika. Ako sam prošle nedelje pisao o Anthonyju Braxtonu, čoveku koji sasvim nesputano luta između džeza i moderne kompozicije bez mnogo brige o tome gde se žanrovski može svrstati njegova muzika, barem je album bio jasno džezerski intoniran. No, ovo o čemu danas pričamo, pa… uglavnom nije… Još jednom ćemo reći da je sasvim legitimno da smatrate kako džez određuju njegove harmonije, ritmovi, sviračke tehnike i instrumentarij, ali i da podsetimo da se doslovno svaki od ovih elemenata radikalno menjao kroz decenije postojanja džeza kao koncepta. S druge strane, prihvatanje da je džez naprosto nešto što sviraju džez muzičari deluje kao lenja, na kraju krajeva autoreferencijalna „definicija“ ali ona se ispostavlja kao sasvim dovoljna za moje potrebe. Ja sam, na kraju krajeva skroman čovek, bez ambicije da smišljam ozbiljne definicije.

Ovakav uvod treba da ukaže, možda i da upozori potencijalnog slušaoca da je album Harmonia Macrocosmica, a koji su još 2015. godine snimili Joe McPhee i Lasse Marhaug podaleko od ikakve tradicionalne – pa i netradicionalne džez forme. Zapravo, prisustvo saksofona je ovde maltene jedini signal da se može pričati o džez albumu. To i činjenica da taj saksofon svira Joe McPhee, jedan od ključnih saksofonista generacije koja je definisala zvuk, filozofiju i interesovanja džezerske avangarde šezdesetih godina prošlog veka.

Ono što je kod McPheeja zanimljivo je da je u pitanju u velikoj meri čovek koji je išao u sasvim neočekivanim smerovima tokom gotovo čitave svoje karijere a koja traje, evo preko šezdeset godina. Rođen 1939. godine, u Majamiju, prvi instrument koga je McPhee naučio da svira, još sa osam godina, bila je truba a koju je, kako je to u ono vreme išlo, svirao u orkestrima prvo u srednjoj školi a kasnije i u vojsci. Iako ga danas najpre prepoznajemo kao saksofonistu, McPhee nije svirao saksofon sve do svoje tridesetdruge godine kada je, slušajući njujorške revolucionare poput Coltranea, Colemana i Aylera rešio da i sam nauči da svira ovaj instrument. Danas McPhee ima iza sebe decenije sviranja različitih saksofona, trube, flugelhorne, udaraljki pa i trombona a još krajem šezdesetih je predavao na koledžu Vassar u državi Njujork.

Sedamdesete su bile presudna decenija za McPheeja koji je tokom ovih deset godina napravio ogromne korake u svojim interesovanjima i pristupu kreiranju muzike. Ozbiljnije se pozabavio elektronskim zvukom i snimio nekoliko albuma sa Johnom Snyderom, koji je svirao sintisajzere; snimio je nekoliko albuma na kojima je sve instrumente svirao sam; švajcarski izdavač, danas ugledni  HatHut Records je osnovan od strane Wernera Uehlingera 1975. godine sa eksplicitnom ambicijom da objavljuje McPheejevu muziku. Konačno 1980. godine McPhee je upoznao harmonikašicu i avangardnu kompozitorku Pauline Oliveros i sarađivao sa njenim ansamblom Deep Listening Band. McPhee je tokom ovog perioda postao prilično značajna figura u evropskoj avangardi dok je u rodnoj Americi bio srazmerno nepoznat. Tek devedesetih će početi njegove frekventnije saradnje sa američkim muzičarima novije generacije, kao što su Ken Vandermark, Jeb Bishop ili Michael Bisio, uglavnom onima koji su odrasli na zdravoj kombinaciji džeza, roka i avangardne muzike poreklom iz Evrope i SAD i sa kojima je McPhee nalazio prirodan zajednički jezik kao i sa Evropljanima poput Evana Parkera ili, kasnije, norveškog sastava The Thing. McPhee definitivno nikada nije spadao u džez puritance i njegovo interesovanje za neidiomatsku muziku i improvizaciju – poput saradnje sa Nihilist Spasm Band, recimo – je celoživotni projekat za koji nije neko čudo da je porodio album kao što je Harmonia Macrocosmica.

McPheejev sparing partner na ovoj ploči je Norvežanin Lasse Marhaug, jedna od centralnih figura norveške i evropske avangardne muzike poslednjih tridesetak godina, neumorni istraživač čistog, jelte, zvuka i jedan od, za mene, retkih evropskih muzičara koji su u polju power electronics/ harsh noise muzike napravili karijeru uporedivu sa najboljim japanskim predstavnicima ovog stila. Marhaug je postao poznat na ime dvojca Jazkamer/ Jazzkammer sa Johnom Hegreom, koji uprkos imenu nije zaista imao mnogo veze sa džezom i bio prevashodno power electronics projekat inspirisan japaskim uzorima poput Merzbow. No, Marhaugovo i Hegreovo dosledno interesovanje za pronalaženjem muzike u haotičnom, nepoćudnom zvuku ovaj je bend izdiglo daleko iznad evropskog (i zapadnog uopšte) proseka pa je ovaj sastav nastupao i na džez festivalima. Marhaug već više od deset godina nastupa solo, sarađujući i sa džez muzičarima (Ken Vandermark, Paal Nilssen Love), a onda i sa… drugim muzičarima (Otomo Yoshihide, Jim O’Rorurke, pa i sam Merzbow) a gledali smo ga i u Beogradu, na Dis-Patch festivalu još 2007. godine kada je imao nezaboravni nastup sa sve spontanim uključivanjem Džonija Rackovića u performans.

Marhaug i McPhee se znaju još od početka veka – bilo bi čudnije da se putevi ovakva dva muzičara nisu ukrstili – i zapravo su pre ovoga svirali u kvartetu gde su ostala dva člana bili Paal Nilssen Love i Michiyo Yagi, pa je nastanak albuma kao što je Harmonia Macrocosmica bio pitanje „kada?“ a ne „da li?“ Snimljen još 2015. godine, prošle je godine izdat za norveški kultni Smalltown Supersound, u okviru njihovog serijala AFJ-Series (Actions For Free Jazz, dakako, a što nas vraća u temu džez muzike) a u pitanju je baš onakav spoj slobodnog sviranja saksofona i elektronske, abrazivne buke kakav biste očekivali od ova dva autora.

Ali, dodao bih, veličanstven spoj. McPhee se interesovao za elektronsku muziku još od pedesetih godina prošlog veka, nakon što je uticajni saundtrak za kultni naučnofantastični film Zabranjena planeta čitavu generaciju osvestio za potencijale sintisajzera, i Harmonia Macrocosmica u sebi, zapravo ima i taj neki kosmički elektronski vajb, koji, da bude i sasvim jasno, u sebi nosi i malo postmodernog kiča što mu lepo stoji.

Ne da će nepripremljen slušalac ovaj album odmah prepoznati kao nešto što voli da malo i namiguje. U skladu sa avangardnim pravilima, Marhaug i McPhee ga započinju (i završavaju) mrtvoozbiljnim kombinovanjem zvukova koji efikasno izazivaju konfuziju između toga šta je „prirodno“ a šta „elektronski“. Rekli smo već da je McPhee multiinstrumentalista koga ne treba svoditi samo na saksofon, ali Avalanche, koja album otvara, zapravo donosi lupove napravljene samo usnom dupljom i (lažnim) glasnim žicama, bez pomoći metala i ventila, ali i bez reči ili melodije. Preko njih McPhee nabacuje slomljene, nervozne pregršti nota iz saksofona i ovo albumu u startu daje teskoban, hermetičan prizvuk.

Koji avangarda često i nehotično izaziva – njeno programsko bežanje od tema, melodija i harmonije često joj daje tuđinski pa i „horor“ senzibilitet – setimo se kako je Kubrik koristio Ligetijev Rekvijem za scene u Odiseji 2001 – ali ovo je prilično izraženo na Harmonia Macrocosmica. Ima nečeg zbilja primalnog, somatskog u tome kada ste svesni da zvuci koje čujete nisu proizvedeni samo oscilatorima ili sintisajzerom, da nisu u pitanju samo kontakt-mikrofoni na metalnim predmetima, oprugama i šipkama, već da su u pitanju stvarni pokreti delova ljudskog tela, pluća, dijafragme, usne duplje, prstiju. Sa sedamdesetšest godina koliko je imao u trenutku snimanja, McPhee zvuči fokusiranije i efektnije nego ikada, izvlačeći nezemaljske, bestelesne zvuke iz saksofona, puštajući ih da lebde preko Marhaugovih avetinjskih, distorziranih emanacija.

I Marhaug ovde daje jak performans – ovo nije puki „laptop noise“ kakav je postao popularan u prvoj deceniji ovog veka na međunarodnoj avangardnoj koncertnoj sceni i mnogi zvuci su ovde „organski“, proizvođeni „pravim“ predmetima, amplifikovanim dodirima i tretiranjima metalnih predmeta i žice. I to albumu daje jednu intimni mada ne manje zastrašujući kvalitet.

No, horor ovde nije jedina dimenzija muzike i Harmonia Macrocosmica u skladu sa svojim imenom ima ambicije da pronađe i transcendenciju u grubom, strogom zvuku. Avalanche je recitacija po nekoliko reči za svako slovo alfabeta (od „Avalanche“ do „Zero“) koje McPhee izgovara monotonim glasom preko uzdišuće elektronike i lepršavih saksofonskih lupova. Ona je jako hipnotična iako je istovremeno i vrlo retro. This Island Earth je jedan od najekspresivnijih momenata na albumu sa McPheejem čije vokalizacije usred elektronske oluje zvuče prkosno, i ako već ne radosno, a onda intenzivno, živo, moćno a kada uzme saksofon u ruke dobijamo i „čist“ muzički iskaz.

McPhee saksofon više svira prema kraju albuma, pokazujući koliko je jednostavnost produkt decenijske dosledne eksploracije zvuka, muzike, žanra i ne-žanra. Njegove su linije često distorzirane, bremenite naporom a opet potpuno kontrolisane pa iako vrlo retko svira išta tonalno, McPhee je ovde izuzetno ekspresivan u okruženju koje na kraju više ne čujemo kao samo neprijateljsko već i kao uzvišeno, puno izazova ali i nagrada. Zvono sata u Avalanche ili neočekivan akord na sintisajzeru u Celestial Trash su podsećanja da ova muzika ne postoji samo u izolaciji, da ovo nije puki zvuk već deo „našeg“ sveta, nešto što ima direktne veze sa našim životima.

McPhee do kraja pronalazi i momente za kratke, jednostavne melodije (u, recimo, Two Lost Worlds) dok je finalna, naslovna pesma praktično free jazz odsviran preko perfektne oluje buke i radosnog besa. Harmonia Macrocosmica je veličanstven, maštovit i dostojanstveno odsviran album dvojice veterana avangardne muzike koji su došli sa dve vrlo različite strane i prepoznali jedan drugog do mere da na snimku često slušalac ne može da razlikuje šta radi jedan a šta radi drugi. Konfuzija, eto, ponekada ume da oslobađa.

https://joemcpheelassemarhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica

https://marhaug.bandcamp.com/album/harmonia-macrocosmica-2020

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s