Pročitani stripovi: Wonder Woman: Dead Earth

Kada sam pre par nedelja pisao o stripu Beta Ray Bill Daniela Warrena Johnsona, napomenuo sam da mu je ovo drugi rad za velike, korporacijske izdavače a da je prvi bio prošlogodišnji Wonder Woman: Dead Earth za konkurentski DC. Kako o tom stripu do sada nisam pisao a, istini za volju, i suviše retko pišem o Wonder Woman (poslednji put, nažalost, povodom vrlo slabog recentnog filma), plus činjenica da je ovo bio praktično kompletan autorski rad jednog meni vrlo omiljenog strip-kreativca – sve su to, čini mi se dovoljni razlozi da danas napišem mali osvrt na ovaj četvorodelni miniserijal iz prošle godine čija je kolekcija izašla prvog Decembra a čiji su kvaliteti – bezvremeni.

Dobro, malo je to i stvar ukusa, naravno, Johnsonovo baratanje likom, delom i istorijom Wonder Woman ali i ostatka DC univerzuma svakako ne može biti po ukusu svakog čitaoca, ali pod bezvremenošću ovde prevashodno mislim da je u pitanju strip koji se dešava u jednoj potencijalnoj, a svakako alternativnoj budućnosti DC univerzuma koji poznajemo i koji bi se, da je izašao samo nekoliko meseci kasnije, perfektno uklopio u DC-jev Future State ciklus, sav sastavljen od priča koje imaju isti status „moguće“ budućnosti.

Čitava poenta Future State je utemeljena u radu Scotta Snydera koji je sa krosoverom Dark Nights: Death Metal, kako sam onomad objašnjavao, praktično manifestno rastrgnuo taj fetiš „kanona“ i „glavnog kontinuiteta“ DC-jevog univerzuma/ multiverzuma/ omniverzuma, pružajući jednostavan pančlajn koji na kraju krajeva samo na papiru priznaje ono što je već dugo godina istina u praksi: samo mali broj opsesivnih fanova zapravo brine o tome koliko je kontinuitet uredan i može li se SVAKA priča o određenom superheroju (ili univerzumu) dosledno uklopiti uz sve ostale ikada objavljene priče o njemu; ostatak publike pre svega želi dobre priče, a ako su one direktno kontradiktorne nekoj drugoj priči, pa, taj ostatak publike je dovoljno zreo da prepozna neograničenu moć literarne fikcije. Već sam to pominjao ali Snyder se ovim (i ne samo ovim) svrstao direktno uz skut Granta Morrisona (za kog nisam siguran zna li uopšte da Snyder postoji), slaveći REALNOST fikcije na jednom mnogo višem nivou nego što je puko, suvo, često neveselo proveravanje mogu li se dva događaja opisana u stripovima logično zamisliti kao deo jedne životne priče.

Ovo pišem jer Daniel Warren Johnson je na potpuno drugoj strani od scenarista kao što je Morrison ili dva njegova velika nastavljača u DC-ju (Snyder) i Marvelu (Hickman). Ako ove autore prevashodno možemo da svrstamo u konceptualiste, kreativce koji se bave velikim pitanjima vezanim za prirodu univerzuma, postojanja, za odnos između onog što smatramo fikcijom i onog što smatramo realnošću, ali često im ne ide pisanje uverljivih likova ili prirodnih dijaloga među njima, Johnsona ja, naprotiv, doživljavam kao autora sa nogama čvrsto na zemlji koji je pre svega zainteresovan za ljudsko stanje, unutrašnji život likova i njegovo ospoljavanje kroz sukobe sa često nezamislivo ogromnim pretnjama. Kod Johnsona svakako postoji koncept, ali on je za njega zainteresovan pre svega kao način da svoje likove dovede u situacije gde moraju da se napregnu do pucanja, fizički i emotivno, da prevaziđu neke svoje unutarnje brane i realizuju se u akciji koja nosi njihovu suštinu, pa makar ta suština bila bolna, možda čak i donekle sramotna (kao u Beta Ray Billu ali i u Murder Falcon gde je Johnson perfektno svom protagonisti udelio i snagu i ranjivost, i poštenje i stid).

Wonder Woman: Dead Earth je upravo ovakva priča, moguća budućnost planete Zemlje u kojoj se Diana ne seća šta se desilo kada se probudi u svetu što je mnogo decenija udaljen od naše zajedničke budućnosti i što je temeljito razoren. Ovo je postapokaliptična priča u kojoj se isprva čini da Wonder Woman čak i nije obavezan sastojak – narativ na početku prati grupicu mladih osoba iz lokalnog kampa gde žive ostaci preživelih ljudi nakon nuklearnog rata koji je opustošio planetu a koji sada prikupljaju hranu i druge potrepštine, izloženi oštrim vremenskim uslovima i čudovišnim haedra bićima koja se pojavljuju niotkuda i agresivno napadaju preživele. Sama Diana, na koju ova grupica likova naleće je slaba, zbunjena i ne seća se ne samo kako se zatekla tu gde se zatekla, nego bukvalno ne pamti ništa iz poslednjih nekoliko decenija – njena sećanja su, kao i čitaočeva, vezana za „doba heroja“, vreme kada je bila članica Lige pravde i rame uz rame sa Supermenom i Betmenom štitila planetu od upravo ovakvih katastrofa.

Johnson piše postapokalipsu tipično empatično, pokazujući i loše ljude među preživelima, ali i one dobre, požrtvovane i plemenite. Ovo me je pomalo podsetilo na senzibilitet kultnog Hermannovog Džeremaje a sa kojim Johnson deli i malo crtačkih sličnosti kad malo bolje razmislim, pa mi je strip na početku veoma prijao. Dianin dolazak u kamp, naravno, pokreće dijalektičku promenu i iako se ona ne seća zašto i kako je ovde gde jeste, njena uloga istorijskog zaštitnika ljudske rase ovde se realizuje kroz prevratničku akciju i jako inspirisanje preživelih da i sami delaju. Diana, nakon što svrgne okrutnog vladara male zajednice i povede odbranu kampa protiv napada ogromnih mutiranih haedra čudovišta postaje neka vrsta benevolentnog vođe ali i božanske figure stanovništva kampa i, svesna da je preživljavanje u ovim uslovima za ljude praktično nemoguće, odlučuje da ih sve preseli na ostrvo sa kog potiče. Temiskira je, naravno, istorijski, ekskluzivna lokacija za Amazonke kojima Diana pripada, da ne pominjemo da je muškarcima zabranjen pristup pod bilo kojim uslovima, ali Dianina računica je da stara pravila ne mogu da važe u svetu gde doslovno gledamo kako je ljudska rasa na rubu istrebljenja. Johnson se umešno poziva na prvi Dianin susret sa muškarcem, na samom ostrvu, i kako je u njoj ovaj susret sa bićem po svim kriterijumima inferiornim u odnosu na (polu)božanske Amazonke proizveo duboku ljubav prema ljudskoj rasi, ali strip dobija prilično šokantan preokret kada protagonistkinja stigne do Temiskire i shvati ne samo kako je došlo do ograničenog nuklearnog rata što je razorio ljudsku civilizaciju već i koja je bila njena lična uloga u uništenju sveta.

Ovo nije strip o tome da su superheroji i sami grešni ili da superheroji imaju mračnu stranu – takve smo alternativne budućnosti ionako mnogo čitali (uključujući radove Toma Taylora za DC, poput Injustice ili DCEASED, a čiju verziju za Marvel Australijanac uveliko najavljuje) – već pre svega strip koji implicitno prepoznaje da su superheroji, kao bića prevashodno akcije, onaj proverbijalni čekić koji sve probleme pred sobom vidi kao eksere i da njihova rešenja za probleme zbog toga ne moraju zapravo biti korisna za ljudsku rasu. Ovo jeste neka centralna filozofska linija stripa, ali je ispripovedana kroz vrlo grandiozan, operetski narativ o padu sveta i onom što je bilo posle, sa agresivnim, skoro psihopatskim bogovima i protagonistkinjom koja gubi veru u ljude svega nekoliko strana nakon što je sa suzama u očima objasnila zašto će ih zauvek voleti i smatrati vrednim borbe.

Johnson nije neki suptilni poeta i njegovi narativi su najčešće bučni, prepuni monumentalnih figura i nezamislivo snažne akcije, sa likovima koji se izražavaju plačući ili urlajući pa je i Dead Earth ovako formatiran. No, sam zaplet je intrigantan i služi i da se istraži upravo ona srž samog lika koju u stripovima što se dešavaju u normalnom kontinuitetu često nemamo kada da vidimo. Diana je ovde na „mrtvoj Zemlji“ (što je možda i nenameran ali meni svakako zanimljiv kontrast sa Morrisonovim pričama o ovoj istoj ženi u ciklusu Wonder Woman Earth One) a ona je i sama napravljena upravo od zemlje, kako ovaj strip na samom početku podseća, pa je u neku ruku pad planete i ljudi u koje se tako zaljubila pre mnogo godina, nešto što ona doživljava mnogo ličnije od nekakvog „prosečnog“ superheroja. Johnson je stavlja na veoma teška iskušenja, cepajući njenu ličnost maltene na dvoje, terajući je ne samo da objasni kako je moguće da istovremeno veruje u ljude, voli ih, ali i da je od njih umorna i ne veruje im (i ona to i čini) već i da na kraju izabere stranu u ratu – praktično najposlednjijem od svih, u kome se i skoro manifestno bira između ljudskog, ma koliko ono bilo krivo i prevrtljivo i božanskog, ma koliko ono bilo izvitopereno.

Neću spojlovati događaje iz stripa jer neki od preokreta u zapletu imaju jak emotivni impakt, ali ne mogu da ne ukažem da strip pokazuje ne samo kako (i zašto) je Diana ubila Supermena tokom poslednjih časova „stare“ Zemlje, već i da u finalu priče ona iz njegovog leša čupa kičmeni stub sa lobanjom i koristi ga kao hladno oružje u presudnom poslednjem sukobu.

Johnsonovi stripovi uvek imaju element body horrora, vizuelno ali i konceptualno – u Extremity smo imali amputacije, u Murder Falcon kancer, u Beta Ray Billu je u centru priče dehumanizujuća deformisanost glavnog junaka – ali Johnson nije šok-taktičar i on ove motive upotrebljava da bi svoje likove humanizovao. Otud Dead Earth nije tek još jedna priča u kojoj Supermen biva ubijen zarad malo PR poena već polemika sa idejom da žene (oličene u Amazonkama) možda zaista nikada ne mogu da veruju muškarcima (čak ni kada su „super“) ali i neka vrsta toplog ponovnog ujedinjenja dvoje starih saveznika (i ljubavnika) posle smrti gde je centrali deo skeleta pokojnog Kal-Ela u Dianinim rukama neka vrsta simbola vraćanja Supermena njegovoj suštini, njegovoj jednostavnoj prirodi gde je čitava svrha njegovog postojanja – čak i posle smrti – da pomogne svojoj usvojenoj planeti da preživi, čak i kada pokušavaju da je ubiju s razlogom besni bogovi.

Ponovo, Johnson nije suptilni detaljista već bučni metalac ali njegovi stripovi nisu „glupi“ već samo okrenuti primalnim energijama i izražavanju kroz akciju. Otud je i Dead Earth strip što opija crtežom iz kog naprosto šiklja energija. Pomenuti body horror elementi ovde su prisutni ne samo u užasno mutiranim haedra čudovištima već i u liku Barbare Minerve aka Cheetah koja je i sama preživela nuklearni holokaust i dekade oskudice posle njega, ali je okrutnim eksperimentima transformisana u još monstruozniju formu od one na koju smo navikli. Johnson ovde gotovo potpuno ukida erotsku dimenziju ovog lika, pretvarajući Barbaru u maltene čistu bestijalnost, dajući joj jedan doktormoroovski nivo uznemirujućeg ishoda neetičkih vivisekcijskih opita i crtajući je asimetrično, sa zastrašujućom niskom zuba na desnoj strani lica.

No, scene borbe su ono gde strip dobija zaista vagnerovsku dimenziju sa Johnsonom koji je uvek perfektan u prikazivanju ogromnih srazmera a bez gubljenja detalja. Gigantska bića i jedna samo u stripu moguća elastičnost tela i oružja ovim scenama daju i neverovatnu kinetičnost ali i prvorazrednu horor-kinematičnost, ponovo bez naglašavanja eksploatacijskih dimenzija ovakve postavke. Johnson je, da i to ponovim, onaj old school autor koji smatra da akcija nije samo obavezan deo superherojskog stripa, već i esencijalan, da se superherojski strip ovaploćuje i izražava kroz akciju možda više nego kroz išta drugo, pa je i ogroman broj strana u Dead Earth posvećen pažljivo režiranim scenama dinamične akcije i urnebesne borbe koja i pored sve svoje tragične pozadine deluje katarzično i pročišćujuće. Naravno, Mike Spicer na koloru i Rus Wooton na leteringu dopunjuju Johnsona skoro perfektno a autorov lični letering koji se tiče zvučnih efekata je poseban element karaktera ovog stripa.

Johnson je čovek idealan za pričanje ovakvih priča: monumentalnih, spektakularnih i sa puno neizbrisivih žrtava i ireverzibilnih posledica. To ga čini malo nezgodnim za rad u „normalnim“ superherojskim serijalima (barem na dužnostima scenariste) ali kada mu se da kreativna sloboda, on isporučuje memorabilne, upečatljive emotivne i snažne priče poput Wonder Woman: Dead Earth. Ako vam se čita strip u kome je bitno samo da znate najosnovnije podatke o Wonder Woman, gde je ona svedena na svoju suštinu, pokazujući ne samo svoju snagu već i volju da tu snagu stavi pod (tuđu) kontrolu jer razume i rizike koji uz tu snagu idu, u kome je Supermen ubijen ali je to u redu, i koji je nacrtan i kolorisan SPEKTAKULARNO – Wonder Woman: Dead Earth je za vas i ODMAH pribavite sebi digitalnu kolekciju ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s