Pročitani stripovi: Alberto Breccia’s Dracula

Krajem prošlog meseca američki Fantagraphics objavio je kolekciju Alberto Breccia’s Dracula i kako pričamo o jednom od vizuelno najfascinantnijih  radova najpoznatijeg argentinskog strip-crtača u istoriji, ali i o neobično satiričnom pogledu na gotski horor, osetio sam da je potrebno da ukažem na ovo izdanje, i ispišem reč-dve o njemu. Fantagraphics nastavlja da bude neugasivi svetionik koji anglofonu publiku vodi kroz bespuća stripova što ne spadaju u aktuelni mejnstrim ili što nisu originalno pravljeni na Engleskom jeziku a njihova pod-edicija The Alberto Breccia Library je posle sertifikovanih remek dela kao što su Mort Cinder ili Perramus (o kojima ću pre ili kasnije morati da pišem da bih ikako legitimisao svoje povremeno bavljenje argentinskim stripom) neobično prijatno osvežena izlaskom Dracule.

Alberto Breccia’s Dracula je kolekcija pet relativno kratkih radova nastalih u poznijem autorovom periodu, u vreme kada je Breccia već smatran živom legendom i najvažnijim argentinskim strip-crtačem svih vremena (kada je, uostalom, i njegov sin, Enrique, već bio prepoznat kao izvanredan crtač na ime rada na serijalu Alvar Mayor o kome smo pisali ovde). O Albertu Brecciji sam već pisao u okviru osvrta na Eternaut, ali naravno da vredi za nove čitaoce ponoviti nekoliko najbitnijih podataka o ovom autoru.

Rođen u Urugvaju 1919. godine, Breccia je odrastao u Buenos Airesu i četrdesetih godina postao deo talasa strip autora koji su kreirali ono što će kasnije biti nazivano zlatnim dobom argentinskog stripa. Kako smo već pričali, argentinski strip je u to vreme bio pod velikim uticajem i severnoameričkog ali i evropskog stripa, ovo potonje velikim delom na ime prisustva značajnog broja velikih italijanskih autora u samoj Argentini. Venecijanska grupa, u koju je spadao i Hugo Pratt je izvršila presudan uticaj na sazrevanje argentinskog stripa, a Breccia je pedesetih godina proglašen njenim počasnim članom na ime svog kvaliteta i senzibiliteta.

Prepoznat kao jedan od najboljih crtača svoje generacije, napravio je dalji logičan korak ka osvajanju autorskog, pa, autoriteta, sarađujući sa Héctorom Germánom Oesterheldom, ključnom scenarističkom, mislilačkom i ideološkom figurom strip-scene onog doba, sa kojim je prvo radio serijal Sherlock Time, zatim ključni rad iz šezdesetih, Mort Cinder a onda, na kraju decenije – posle nekoliko godina odsustva iz industrije na ime ekonomskih pritisaka, tokom kojih je porodicu izdržavao predajući na visokim školama – i dva veoma važna stripa: biografiju Čea Gevare (na kojoj je sarađivao i mladi Enrique Breccia) a zatim rimejk Oesterheldovog Eternauta iz pedesetih godina, urađen u naglašeno artističkom i ekstremno pesimističkom ključu.

Veze sa Oesterheldom koji je bio ubeđeni levičar i Peronista – i na kraju mučen i ubijen sa čitavom svojom porodicom zahvaljujući svom aktivizmu – Brecciji su takođe donele priličnu količinu neželjene pažnje od strane vojne hunte koja je diktatorski vladala Argentinom od polovine sedamdesetih godina. Originalne table biografija Čea Gevare i Evite Peron (takođe rađene sa Oesterheldom) zbog toga danas ne postoje jer su ili izgubljene ili konfiskovane. Ipak, Breccia je sedamdesetih godina imao sreću da je njegov rad prepoznat u Evropi i u SAD, pa je mogao da publikuje u evropskim magazinima i fokusira se na autorski rad bez potrebe da se bavi „tuđim“ stripovima koji bi platili račune. Ovaj je rad podrazumevao i saradnju sa uglednim scenaristima (Carlos Trillo i drugi), ali i solo-projekte, uključujući strip-adaptacije nekih dela klasične proze.

Dracula spada u ovo potonje jer je u pitanju strip napisan i nacrtan kompletno od strane Breccije, urađen po prepoznatljivom predlošku Brama Stokera, ali i napravljen na jedan duboko ličan način tako da činjenica da se ovo danas prodaje pod naslovom Alberto Breccia’s Dracula ima puno opravdanje. Ovo nije, kako se to obično kaže, Drakula vaših dedova i otaca. Ovo je na neki način postmoderni, snažno satirični Drakula koji ide nasuprot većini utemeljenih gotskih arhetipova i svojom intenzivnošću daleko nadilazi bilo kakvu primisao o pukoj adaptaciji postojećeg materijala.

Ove kratke priče o Drakuli, bez teksta i, u kontrastu sa najpoznatijim Breccijinim radovima, bogato kolorisane, izlazile su, naravno, u Evropi. Španski Magazin Comix Internacional (koji je objavljivao i evropske ali i severnoameričke nezavisne radove) je ovo publikovao između Septembra 1984. i Februara 1985. godine, ali vredi napomenuti da je sam rad započet 1983. godine i na neki način koincidirao sa završetkom vojne diktature u Argentini koja se urušila nakon oktobarskih izbora te godine.

Pogovor za ovu kolekciju od strane italijanske autorke Danielle Brolli naglašava da je Breccia u vreme osmišljavanja i začetaka Dracule bio politička meta. Vojna hunta je osećala da joj se bliži istek roka pa iako je Breccia bio prevelika javna figura da bi prosto nestao, nije bio pošteđen šikaniranja i pretnji, uključujući pozive usred noći, pretnje smrću njemu i čitavoj porodici, sav onaj asortiman koji, sa žaljenjem, povremeno prepoznajemo oko sebe i danas.

Utoliko, iako je Breccia u to vreme radio nekoliko stripova sa drugim autorima, Dracula je u neku ruku i njegov lični iskaz i neka vrsta mentalnog procesuiranja perioda potonuća i pada vojne diktature, prelomljena kroz gotski horor transformisan u postmodernu satiru pa i, na momente – vodvilj.

Drakula kojeg Breccia ovde crta je daleko od zavodljivog, magičnog gotskog gospodina koga pamtimo iz klasičnih adaptacija Stokerovog predloška i ovaj strip  u prvom redu karakteriše groteska. Brollijeva ukazuje na sličnosti sa stilom slikara kao što su nemački futuristički slikar i autor grafika George Grosz ili austrijski ekspresionista Oskar Kokoschka, a kompleksnost Breccijinih kompozicija u ovom stripu i korišćenje boje i osvetljenja svakako joj daju za pravo. Naravno, Breccija je pre svega strip-autor pa pored toga dobijamo i snažno i ubedljivo vizuelno pripovedanje koje se ovde odvija bez ikakve pomoći teksta.

Breccijine satirične priče o Drakuli su priče o slabosti i nesigurnosti, o opadanju i pogrešnim procenama. Već u prvoj Drakula biva ponižen od strane američkog superheroja koji je OČIGLEDNO Supermen samo nema amblem na prsima (a ako pogledate skice na kraju kolekcije, videćete da je na njima crtan sa amblemom, koji je na kraju verovatno uklonjen da se izbegnu problemi sa DC-jem), ali i od strane žene koju je odabrao za svoju (seksi) žrtvu. Druga priča je bizarna varijacija na klasični narativ iz Stokerovog romana, da bi kasnije priče varirale Edgara Allana Poea, ali i roman ja sam legenda Richarda Matesona. U Breccijinim verzijama svaki od ovih predložaka biva subvertiran, satirisan, pa povremeno i otvoreno ismejan, sa Drakulom koji je manje „legenda“ a više izraubovani predstavnik jednog starog, prošlog doba. Ovim se ne želi reći da se stripovi iscrpljuju u prostoj komičnoj dimenziji i zapravo varijacija na Mathesona sadrži izuzetno snažne slike koje aludiraju na političke čistke u Argentini, sa nepreglednim poljima grobova bez imena na spomenicima. Ova priča odlazi daleko unatrag od gotskog horora i prikazuje maltene biblijske (ili makar apokrifne) scene mučenja i dehumanizacije gde „pakao na Zemlji“ nije puka književna metafora već sublimacija poslednjih godina života u Argentini u kojoj je režim, što je slabiji bio, postajao sve pokvareniji i suroviji.

Breccia ove kratke priče bez teksta priča bez žurbe, dajući čitaocu mnogo vremena da ispituje njegove vrtoglavo kompleksne kompozicije, i pazeći da mu oko kroz njih vodi na inovativne načine, fokusirajući ga na konturu Drakule ili na neki od važnih detalja na njegovom telu (recimo opsceno predimenzionirane usne). Breccijin Drakula nije zastrašujuća figura, koliko je groteskna, kao naduvena, prestarela verzija Bele Lugošija koja tetura kroz krajolik – i zajednicu – što je odavno prevazišla strah od vampira-iz-literature. Kolorni rad je gust, debeo i snažan a Breccia veoma pažljivo koristi osvetljenje da nam slike predstavi, po potrebi, kao dvodimenzionalna ulja na platnu ili kao dugačke, kontrastne kompozicije koje sugerišu prostor i dubinu i uvek se pažljivo usredsređuju na jedan detalj koji čitaoca drži usidrenog i sigurno ga vodi od panela do panela po tabli koja bi, u rukama manje spretnog autora bila samo nerazaznatljivi haos krivih linija i gusto nanesene boje. Iako je tokom sedamdesetih postao poznat kao crtač koji radi čudesne stvari samo olovkom i tušem na belom hameru, Breccia ovde demonstrira jednako siguran rad sa kolorom i Dracula je u najmanju ruku zbog toga esencijalna kolekcija koja pokazuje jedan od poznih radova velikog majstora.

Breccia je Draculu radio nakon Perramusa, stripa koji je možda najreprezentativniji za osećaj represije i bezizlaznosti pod vojnim režimom u Argentini i u poređenju sa njime je svakako u pitanju lakše štivo, sa, čak, žovijalnim elementima. No, iako nema težinu Perramusa niti ambiciju Morta Cindera, Dracula je Breccijino poigravanje sa klasičnim književnim motivima u medijumu kolora i fantastično izvitoperenih slika koje ne treba olako otpisati. Neke od tabli u ovoj kolekciji su najbolji Breccia svih vremena a to je valjda vredno svačije pažnje. Comixology digitalnu kolekciju ima ovde, a Fantagraphics će vam tvrdokoričenu verziju rado prodati na ovom mestu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s