Film: Electric Dragon 80.000 V

Ako ste se danas nadali priči o trećem filmu u Outrage trilogiji Takeshija Kitana, primite moje izvinjenje. Osetio sam potrebu da gusti oblak jakuza-testosterona malo pročistim skretanjem u ekscentričnije vode pa sam krenuo da proverim šta je poslednje radio kultni japanki režiser Sogo Ishii. No, onda sam u pripremama da pogledam njegov najnoviji film, Punk Samurai Slash Down, skrenuo levo kod Albukerkija i sa zadovoljstvom se podsetio njegovog minimalističkog (skoro) remek-dela iz 2001. godine, Electric Dragon 80.000 V. Ovaj film povremeno pominjem kada pričam o savremenom japanskom filmu, kao izvrstan primer niskobudžetnog urnebesa koji spaja crtanofilmovski eksces sa ozbiljnim, autorskim filmmejkingom a koji je, na ime svoje kompaktnosti možda i odlična alatka za inicijaciju nedužnog gledaoca u podzemne rukavce japanskog žanrovskog filma.

Pored njegovog ekonomičnog trajanja, i pank-artističke note za koju čovek uvek mora da ima vremena ako hoće da sačuva malo časti u životu,  jedan od razloga što sam sa zanimanjem reprizirao Electric Dragon 80.000 V je i taj da sam, kada sam ga poslednji put gledao, to činio u vreme kad sam još raspolagao velikim CRT televizorom. Tada mi je ekspresionistička psihodelija ovog intenzivnog art-filma delovala maltene savršeno, ali me je kopkalo kako se film drži danas, kada je najudobniji način da ga pogledam taj da ga pustim na ravnom, ultra-HD ekranu sa 4K rezolucijom i HDR kapacitetima. Hoće li Electric Dragon 80.000 V zadržati svoju sirovu a elegantnu vizuelnu otmenost? Ili će mu odsustvo fosfornog krvarenja i uterivanje u oštrinu za koju nikada nije pravljen oduzeti energiju i taj primalni intenzitet? Čitajte dalje da saznate!

Gakuryū Ishii (rođen kao Toshihiro Ishii, a od koledža pa do relativno nedavno koristio je ime Sogo Ishii) je jedna od centralnih ličnosti novijeg japanskog filma. Iako ne poznat i popularan kao Takashi Miike, Ishii je na neki način jednako uticajan, sa vrlo izgrađenom estetikom baziranom na osobenom shvatanju panka i filmovima koji su svojom sirovom, ali umešno kanalisanom energijom i veoma izgrađenom estetikom uticali i na izgradnju cyberpunk estetike po japanskom receptu. Počevši da pravi filmove još tokom studija, Ishii je na sebe skrenuo pažnju vrhunskim zanatskim umećem i tim sirovim, energičnim pristupom materijalu, radeći sa osmomilimetarskom i šesnaestomilimetarskom trakom i zaobilazeći uobičajeni put za mlade režisere u poznim sedamdesetim godinama prošlog stoleća. Njegovi rani filmovi dobili su podršku studija Nikkatsu pa je momak uzgojen na američkoj rok i pank muzici koju je slušao jer je odrastao u blizini američkih baza u okrugu Hakata, pravio bizarne akcione filmove o bajkerima i mutantima (i mutantskim bajkerima). Ishii nikada nije završio filmske studije jer je, na kraju krajeva, studirao samo da bi imao pristup univerzitetskoj opremi pomoću koje je pravio svoje kratke projekte, tako da je na kraju, kada je postalo jasno da od diplomiranja nema ništa, bio praktično izbačen. No, do tada je Ishii postao neka vrsta legende među japanskim bajkerima i pankerima, pogotovo posle filma Burst City iz 1982. godine u kome se pojavio solidan broj u to vreme aktuelnih bendova. 1983. godine Ishii je osnovao bend Sogo Ishii and the Bacillus Army sa kojim je snimio jedan album, a film iz 1984. godine, The Crazy Family biće mu i poslednji za sledećih deset godina jer studiji više nisu bili zainteresovani za njegov eksces i nemirni artistički duh.

U devedesetima se Ishii vratio režiranju ali je počeo da radi nešto konvencionalnije filmove, delom jer je hteo da sebi pokaže da ume, a delom jer je to bio jedini način da nađe producente. No, 1996. godine se upoznao sa danas vrlo uglednim glumcem po imenu Tadanobu Asano i njih dvojica će osnovati bend MACH-1.67, eksperimentalni punk-noise sastav koji će Ishiija vratiti njegovim anarhičnim korenima. Otud je iznikao i Electric Dragon 80.000 V, povratak sirovoj energiji i primalnom filmmejkingu, kratak, bučan crno-beli film u kome glavne uloge igraju Asano i treći član benda, Masatoshi Nagase.

Electric Dragon 80.000 V je snimljen u izuzetno izražajnoj crno-beloj tehnici, sa jakim kontrastima i umešno korišćenim osvetljenjem na setovima, te jeftinim ali efektnim specijalnim efektima koji daju prizorima na ekranu posebnu energiju. Ovo je film u kome su panorame grada sa trepćućim svetlima i stroboskopski bljesci neonskog svetla i pucanja električnih pražnjenja elementi „sirove“ psihodelije, destilovane do gotovo bolne efikasnosti. Što je u skladu sa narativom ali i generalnom ekonomičnošću u temelju ovog filma. Poređenja sa deset godina starijim filmom Shinye Tsukamotoa, kultnim Tetsuom su stoga prirodna, ali Electric Dragon 80.000 V ima svoju estetiku, i svoju priču.

Electric Dragon 80.000 V nije nemi film, zvuk i pogotovo muzika su presudni elementi njegove estetike, ali on ima toliko malo dijaloga da je gotovo nevažan i zapravo se najveći deo diskurzivne informacije posreduje kroz objave naratora, praćene pankerski nažvrljanim katakana tekstom, a što u sećanje priziva tekstualne table klasičnih nemih filmova. Ovo je film gde se likovi izražavaju pre svega akcijom i vrlo malo rečima, a njihova akcija je nabijena fatalnom, simboličkom energijom.

Glavni junak filma, Dragon Eye Morrison je bivši bokser, otpušten iz biznisa zbog nekontrolisanih izliva besa koji ga prate još od detinjstva kada je preživeo udar struje sa dalekovoda na koji se pentrao, napona 80.000 volti. Kao jedini način da se smire Morrisonovi napadi besa pokazali su se elektroškovi koje je dobijao preko frontalnog režnja, dakle direktno u čelo, ali pošto ovo u ponovljenim scenama izgleda kao tortura, odrasli Morrison sam sebe leči posebnom spravom koja je neka vrsta kombinacije metalnog stola iz operacione sale i električne stolice.

Struja je u Morrisonu probudila „zmaja“ učinivši nešto njegovom „reptilskom“ delu mozga i on kao odrastao sebe leči (i smiruje) strujom koju pušta kroz celo telo, vezujući sebe za sto, a za život zarađuje kao „Dragon Eye“, odnosno privatni detektiv koji pronalazi guštere-ljubimce što su pobegli njihovim vlasnicima.

Ako ovo deluje kao zaplet nekakve mange, svakako, Electric Dragon 80.000 V se u dobroj meri oslanja na ovakvu estetiku. Ovo je još vidnije u Morrisonovom antagonisti – još jednom „električnom čoveku“, po „imenu“ Thunderbolt Buddha, smirenom i efikasnom urbanom viđilante liku koji danju popravlja električne instalacije a noću kruži opasnim gradom i kriminalce napada elektrošokovima. Thunderbolt Buddha je svoje „moći“ dobio nakon što je preživeo udar groma i iako nominalno pozitivac, njegova opsesija je da pronađe i pobedi Morrisona u tuči.

Film, dakle, uzima jednu klasičnu fighting-manga postavku i nimalo se ne izvinjava zbog nje – u japanskom stripu tradicionalno postoji ta struja formata u kome nam se pokazuju natrprirodno fantastični borci sa posebnim poreklima i filozofijama i gde je čitav narativ podređen tome da se oni dovedu u priliku da se bore. Ovo je osnova nekih od najpoznatijih shonen serijala, poput Dragon Ball ili Grappler Baki, ali se pojavljuje posvuda, uključujući „ozbiljne“ radove kao što je, recimo, Crying Freeman.

Ishii, dakle, ne inovira na nivou postavke, ali apsolutno dominira na razini izvedbe. Njegovi likovi su ljudi malo reči i mnogo akcije, fantastično kontrastirani i sa puno ljubavi oblikovani kroz njihovu estetiku i ponašanje. Zanimljivo: Thunderbolt Buddha, koji je moć stekao „od prirode“ je onaj racionalniji, smireniji od njih dvojice, opremljen skupljom tehnologijom, sa urednijim životom i jasnijim planovima. U scenama koje nam ga predstavljaju vidimo ga da koristi razne gadžete, uključujući (za 2001. godinu) sofisticirane kompjutere da pronađe Morrisona (i druge svoje mete).

U kontrastu sa njim, Morrison je čovek haosa, čiji je životni i radni prostor nešto između metalnog đubrišta i zoološkog vrta punog reptila. Tamo gde Thunderbolt Buddha ima scene smirenosti i kontemplacije dok samo stoji i sluša (ili vežba), Morrison svira BOLNO distorziranu električnu gitaru koja kao da preuzima kontrolu nad njegovim telom, ili se vezuje za metalni sto i prži elektrošokovima.

Sukob između dvojice rivala je na kraju sukob između eksperimentalnog panka i elektronskog daba – oba legitimna žanra, oba napravljena od strane istog benda – MACH-1.67 – ali pobednik može biti samo jedan. Film zbog svog vrlo kratkog trajanja ne ulazi preduboko u filozofiranje i daje nam efikasan bosfajt na kraju u kome trijumfuje ono primalno, sirovo, ne čovek tehnologije i racija, već čovek-zmaj, probuđen tehnologijom ali prirodniji od onog koga je probudila priroda. Thunderbolt Buddha u jednom momentu ismeva Morrisona objašnjavajući da je bednih 80.000 volti ništa u odnosu na dva miliona koliko je on dobio od groma, ali ispostavlja se da nije sve u tome čiji je, jelte, napon – veći.

Film je snimljen savršeno, sa Ishiijem koji izvlači ekstremno mnogo efektnog materijala iz izuzetne fotografije i osvetljenja. Pažnja obraćena na detalje – to kako su glumci obučeni ali i dizajn Morrisonove gitare daje svemu jednu finu, upečatljivu teksturu. Naravno, brza, efikasna montaža se podrazumeva – Ishii je svoje veštine tesao na kratkim filmovima i uparivanju muzike i filma pa Electric Dragon 80.000 V uspeva da smesti na idealnu poziciju između kratkog, eksperimentalnog filma i muzičkog spota bežeći od česte indulgencije onog prvog ali ne upadajući u plitki manirizam onog drugog. Ovaj film je u velikoj meri i oda rokenrolu, panku i buci, sa ponovljenim, izuzetnim scenama u kojima Asano svira gitaru kao da mu život od toga zavisi i urlajućim, ekstremno abrazivnim saundtrakom tokom scena akcije. Asano je ovde ostvario jednu od svojih najupečatljivijih uloga, a pričamo o čoveku koji je igrao Kakiharu u Miikeovom Ichi the Killer i koga su u ono vreme nazivali azijskim Johnnyjem Deppom. Ovaj je glumac zapadnoj publici najpoznatiji kao Hogun iz Marvelovih filmova o Thoru, ali u Electric Dragon 80.000 V on idealno spaja svoj idoru šarm sa neodoljivom pank sirovošću i ova mu kombinacija savršeno stoji.

U kontrastu sa njim, Nagase je takođe perfektan kao izveštačeni, robotski smireni Thunderbolt Buddha, figura perfekcije i promišljenosti koja ipak, na momente pokazuje gotovo patološku adikciju vezanu za elektricitet i potrebu da se dokaže pronalazeći bes u svom odabranom antagonisti a onda ga pobeđujući. U filmu jedva da ima drugih likova ali sa svega 55 minuta trajanja, on je TAMAN dovoljno veliki da iznese moćne formate ova dva glumca.

Electric Dragon 80.000 V je, zaključiću, i danas impresivan i urnebesno upečatljiv kao i pre dvadeset godina. Njegova fotografija je, čak i na nepraštajućim površinama modernih ekrana konfrontativna i prelepa, režija i montaža su savršen spoj napadnog, drskog stila i zanatskog savršenstva, glumci su ikoničkih razmera a dizajn zvuka i saundtrak su legendarni. Bez obzira na to što se ne radi o delu prevelike dubine, ovo je filmmejking u svojoj čistoj, sirovoj formi, a opet umešno oblikovan tako da bude efikasan, pa na kraju i prečišćen u onome što „govori“. Skoro pa remek-delo? Da, kao i sva najbolja pank ostvarenja u našoj istoriji.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s