Pročitani stripovi: Roy Rogers, King of the Cowboys – The Collected Dailies and Sundays

Pošto je prethodnih nedelja kolega Ridiculus dosta pričao o (američkom) novinskom stripu, tako sam i ja sebe častio čitanjem kolekcije Roy Rogers, King of the Cowboys – The Collected Dailies and Sundays, a koju je pre skoro tačno deset godina objavio Hermes Press, pouzdani američki izdavač solidno specijalizovan za arhivske radove, uključujući reprinte klasičnih novinskih stripova (Fantom, Mandrak, Džoni Hazard, ali i Popaj i Garfild). Uostalom, ponekad samo želite da pročitate klasičan vestern strip i uživate u staromodnom, klasičnom pripovedanju i nekim od najboljih strip crteža ikada privoljenih na papir.

Američki novinski strip je svakako činio značajan deo moje literarne dijete u osetljivim detinjim godinama. Domaće publikacije poput Politikinog zabavnika i Eks Almanaha su solidan deo svoje strip-ponude zasnivale upravo na sakupljanju kaiševa iz novinskog stripa i objavljivanja istih u formi „pravih“ strip-epizoda. Ben Bolt, Cisko Kid, Rip Kirbi, pomenuti Džoni Hazard su tako bili u stalnoj rotaciji u kući mladoga Mehmeta, a već sedamdesetih i osamdesetih godina su preduzimljivi izdavači kreirali luksuznije „knjižarske“ kolekcije nekih starijih novinskih klasika, od pre Drugog svetskog rata, pa su moj ukus u velikoj meri formatirali serijali poput Flaša Gordona Aleksa Rejmonda (mada sam i serijal iz pedesetih Maka Reboja a koji je u to vreme publikovala Stripoteka veoma voleo), Fantoma Lija Folka i Fila Dejvisa, Mandraka Lija Folka i Reja Mura, Džima iz Džungle i, naravno možda najvažnijeg stripa u mom životu, Princa Valijanta Harolda Fostera.

Ovi klasični radovi su tokom tridesetih i četrdesetih bili „glavni“ medijum američkog stripa u smislu obima publike i magazinski strip je morao dobro da se oznoji kako bi pažnju prebacio na svoj teren i ostvario makar uporediv doseg čitalaca. Naravno, danas su stvari obrnute, ali novinski strip još uvek ima svoje mesto u ovom medijumu. Stripovi o Roju Rodžersu o kojima danas pišem su nastajali negde u periodu kada je novinski strip već doživeo svoj vrhunac i krenu da lagano gubi na relevantnosti, od 1950. do 1958. godine. Uprkos naslovu kolekcije, ovo nikako nije i kompletan opus novinskog stripa o Roju Rodžersu, kralju kauboja, ali je s druge strane i prilično lepo da je ovoliko materijala moglo da se prikupi s obzirom da je u ono vreme bila praksa da se originalni crteži bacaju nakon što se fotografišu za izlazak u novinama. Šest punih crno-belih priča sastavljenih od dnevnih kaiševa i četiri kolor priče tabli koje su izlazile Nedeljom daju sasvim lep pregled ovog stripa i uvid u jedno zanimljivo vreme.

Roy Rogers je, iako to nama danas možda i nije očigledno, velika ikona američke popularne kulture i industrije zabave najšireg zahvata, takoreći kulture glavnog toka. Ako ste bili živi i u Sjedinjenim američkim državama četrdesetih godina prošlog veka, Roy Rogers je bio onoliko mejnstrim figura koliko je to uopšte bilo moguće. Rođen kao Leonard Franklin Slye ovaj je momak od skromnog kamiondžije postao uspešni pevač „vestern muzike“ (a koja nije sasvim isto ono što danas podrazumevamo kada kažemo „kantri“ mada su dva stila bliska i često su marketirana zajedno) u okviru grupe Sons of the Pioneers gde je prvo svirao gitaru a zatim i pevao i stekao i nadimak Pevajući kauboj. Sons of the Pioneers su bili vrlo popularni i počev od tridesetih godina su se pojavili u više od osamdeset filmova i televizijskih produkcija. Slye, koji je kasnije ime promenio u (za holivudsku slavu skoro pa obavezno) aliterativno Roy Rogers je od polovine tridesetih započeo i solo filmsku karijeru, pojavljujući se prvo kao statista pa epizodista u filmovima u kojima je glumio u tom trenutku popularniji kolega Gene Autry. I Autry i Rogers su tokom svojih karijera dobili nadimak „Kauboj koji peva“ i izrasli u nacionalne ikone. Autry je posedovao televizijsku stanicu i bejzbol tim u kasnijim godinama a Rogers je utemeljio i danas uspešni lanac restorana brze hrane. Italijanski proizvođač odeće od teksas-platna, Roy Roger’s je, ’rimetićete, našao ingeniozan način da se nakači na popularnost legende a da ne mora ništa da plati…

Kako god bilo, Roy Rogers je krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina bio na vrhuncu popularnosti, sa likovima iz njegovih radio-drama, filmova, slikovnica (od kojih su neke objavljivane i u Jugoslaviji, naravno kasnije) i televizijskih serija (uključujući slavnog konja Triggera) koji su bili poznati svakom klincu i svakoj domaćici u SAD i frazama koje su izgovarane na televiziji što su ušle u svakodnevnu rotaciju, pa je sasvim logično bilo i da će po sličnim motivima nastati i novinski strip. Gene Autry je i ovde bio prvi ali je Rogers, može se reći, bio uspešniji, sa serijalima za Dell/ Western koji su prvo išli u magazinima, a od 1949. godine i u dnevnim novinama. Distribuciju je radio u to vreme dominantni King Features Syndicate pa je strip, koji je išao u dnevnim kaiševima i nedeljnim specijalima izlazio sve do 1961. godine i u svojim najboljim godinama (pre 1956, dakle, jer je sa završetkom televizijskog serijala Roy Rogers and Dale Evans opalo i interesovanje raznih izdavača da štampaju strip) procenjuje se da je imao publiku od potencijalno 63 miliona čitalaca!!

Ko je autor Roy Rogersa – makar njegove strip-verzije – je pitanje na koje je već prilično teško odgovoriti. Kako je to često bio slučaj sa novinskim stripovima onog vremena, na ovom propertiju su radile legije crtača i scenarista. Najveći deo stripova u ovoj kolekciji nacrtao je Mike Arens, ali su osim njega Roya Rogersa crtali i John Ushler, Hi Mankin, a u jednoj od najkasnijih inkarnacija i legendarni Alex Toth. Al McKimson koji je potpisivan na ovim stripovima je, po navodima više izvora bio kolektivni identitet nekoliko crtača, urednika i scenarista, a kao ključni scenaristi ovih radova pominju se Al Stoffel, Chuck McKimson, Phil Evans i Carl Falberg. Činjenica da ovde skoro niko danas ne može da se snađe i ponudi sasvim konkluzivne podatke je posledica toga da su u ono vreme stvari rađene brzo, prljavo i bez ideje da se kreira nekakva umetnost koju valja konzervirati za pokolenja.

I, da budemo fer, čitanje ovih stripova ne priziva odmah koncept visoke umetnosti u vokabular, ali opet, radi se o vrlo udobnom i dopadljivom žanrovskom stripu koji, svakako, ima tu stigmu da je nastajao kao postranični projekat monetizacije karijere uspešnog pevača i glumca, te sav zamislivi bagaž vestern mitologije koja je za današnja shvatanja, imala i solidnu količinu rasizma u svojim osnovama, ali je na kraju dana primer kako se strip u ono vreme radio da bude efikasan, karakteran i naprosto – zabavan.

Vestern stripovi su do ovog vremena već bili sasvim utemeljen žanr, sledeći filmske i literarne predloške ali pošto je Roy Rogers bio novinski rad, on je bio prilagođen dnevnom tempu izlaženja. Predgovor za ovu kolekciju ukazuje da je za razliku od urednijih priča koje su karakterisale druge dnevne stripove, kod Roya Rogersa bilo sasvim normalno da nova avantura počne bukvalno na polovini table Nedeljnog stripa a što je podrazumevalo disciplinovano praćenje svakog broja kako biste ispratili ceo narativ.

Senzibilitet ovih stripova je onaj vrlo klasični, tradicionalni vestern, pre vremena refleksija i dekonstrukcija koje će doći (prevashodno na filmu) u šezdesetim godinama, a radnja Roya Rogersa smeštena je u period kada je „Divlji zapad“ i dalje bio ubedljivo divalj. Iako u ovim stripovima nema MNOGO susreta sa nativnim stanovništvom (samo jedan stvaran „Indijanac“ se pojavljuje u jednoj od epizoda, dok su drugi, ispostavlja se, belci maskirani u nativno stanovništvo kako bi krivicu za svoja zlodela prebacili na populaciju obližnjeg rezervata), ono gde divljina prebiva je u toj ideji da iako svako mesto ima svog šerifa, i postoje institucije poput sudova, i, jelte, zatvora, velikom delu pravde se na kraju dana pristupa pomoću snažne pesnice i požrtvovanog detektivskog rada „običnog“ sveta, odnosno talentovanih kauboja poput Rogersa. Sam Rogers, iako „kralj kauboja“ zapravo se u ovim stripovima uopšte ne bavi kaubojskom profesijom i, po već poznatoj matrici, svoje vreme provodi ispravljajući nepravde u lokalnim zajednicama, ali i u zabačenim mestima blizu granice gde podmukli ljudi druge ljude pljačkaju, varaju, ucenjuju, neretko i muče i ubijaju, a sve zarad materijalnog dobitka.

Rogers je u ovim stripovima predstavljen kao legenda Zapada, čovek čije se ime – ali i fizionomija – dobro znaju širom naselja blizu granice, ali i neko ko je dobar sa svima, i sa lokalnim šerifima, i sa predstavnicima kancelarija za indijanska pitanja, i sa vlasnicima vestern cirkusa, i sa samim nativnim stanovništvom. Rogers je, naravno, oličenje vrline, lepi beli muškarac koji odlično puca, sjajno se bije (i vrlo eksplicitno koristi džudo-tehnike da pobedi krupnije protivnike), ali je i neko ko je prema svakome ljubazan, bar dok se ne pokaže da ovaj naginje kriminalu, neko ko smatra da su žene ravnopravne sa muškarcima (sasvim u skladu sa činjenicom da je na televiziji dugo imao partnerku Dale Evans, a koja će mu biti i treća supruga, čije je ime bilo u samom nazivu serije) ali je istovremeno i džentlmen, konačno neko ko iako precizno puca i odličan je u tuči, mnoge probleme rešava prevashodno primenom intelekta.

Ovo je svakako u skladu sa medijumom u kome su ovi stripovi nastajali – strip kaiš je u pedesetim godinama već očigledno bio inferioran u odnosu na magazinski strip kad se priča o prikazu akcije, naprosto na ime svog formata i kvaliteta štampe, pa iako, naravno, ovaj strip ima ogromnu količinu atraktivnih tuče i opake pucnjave, veliki deo slučajeva u koje se Rogers upliće zahtevaju određeni detektivski rad. U skladu sa tim „divljezapadnjačkim“ senzibilitetom koji smo gore pominjali, pravda se ovde oslanja na neposredno dostupne dokaze ili iskaze pouzdanih svedoka, pa neretko imamo situacije u kojima sam Rogers, uprkos svojoj zvezdanoj reputaciji, razgnevljenim stanovnicima nekog zabačenog gradića mora da dokazuje da nije on pucao na šerifa ili opljačkao poštansku kočiju. Ovo su zajednice u kojima se strancima po definiciji ne veruje i u kojima se bezbednost zasniva na posedovanju oružja i spremnosti da se (potencijalne) pretnje rešavaju hic et nunc, bez uplitanja institucija i države.

Naravno, to je klasični vestern seting ali ovi stripovi su pisani lakim tonom, bez pokušaja da se bilo propagira „pravda granice“ u nekakvom konzervativnom ključu, bilo da se ona osuđuje sa nekakvih progresivističkih pozicija. Štaviše, dobar deo ovih stripova ima blago farsične elemente sa često teatralnim zamenama identiteta i dovitljivim taktikama da se nadmudre protivnici a koje podrazumevaju i česta maskiranja, ali i ingeniozne tehnološke izume, konje dresirane da se ponašaju na tačno određen način itd. Iako je, kako rekosmo, gro ovih stripova smešteno u još uvek klasičnu vestern-eru, dakle, reklo bi se u kasni devetnaesti vek, jedna od kasnijih Nedeljnih priča – neobjašnjivo – kao da je smeštena u savremeni period (dakle u pedesete godine prošlog veka) sa prikazivanjem moderne opreme za ronjenje, kamp prikolice pa, u jednom kadru i savremenog automobila.

No, ovaj tonalni izlet ne ruši osnovnu postavku stripa i praktično svaka epizoda ovde je zasnovana na jasno definisanom sukobu (gde, najčešće, neko pokušava da se obogati na tuđ račun, beskrupuloznim i nasilnim metodama) a za čije potrebe se definišu i negativci koji imaju jednostavne ali sasvim razumljive motivacije. Priče osvežava to što neki od likova imaju tajne agende i ne od samog početka jasne lojalnosti i pored nekoliko likova koji se ponavljaju u više priča (meksički dečak Čili koji, naravno, priča na način koji bi danas bio potpuno neprihvatljiv i smatran praktično rasističkom karikaturom, ali i Willie, Rogersov saradnik koji je, po profesiji, nadrilekar i prodavac lažnih „magičnih eliksira“) ove epizode uspešno kreiraju neke vrlo solidne epizodiste oba pola koji sa Rogersom sjajno sarađuju i daju stripu finu karakternu dimenziju – od mlade, otresite vozačice poštanske kočije, preko njenog saradnika koji je „šašavi izumitelj“ pa do devojke što radi u vestern-cirkusu i kopača zlata koji pokušava da se oženi preko oglasa, stripovi o Roy Rogersu imaju ugodno pitoresknu galeriju likova koja mu značajno obogaćuje ton.

Slično je i sa jezikom koji je sav naglašeno „zapadnjački“, prepun sočnih idioma i namerno pogrešno izgovaranih, zapadu prilagođenih reči. Nije za ignorisati ni to da je jedini nativni Amerikanac koji se ovde pojavljuje, Two Shadow iz lokalnog plemena, i pored svog ne sasvim savršenog Engleskog zapravo prikazan kao ne samo preduzimljiva i časna već i obrazovana osoba koja ima snažan karakter, ali i duhovitost i ugodno se spasava stereotipa plemenitog divljaka.

Crtež je… pa… savršen? Dobro, svakako nisam objektivan jer sam zaista odrastao na radovima koje je distribuirao King Features Syndicate i klasičan novinski crtež iz četrdesetih i pedesetih je za mene praktično definicija strip-crteža po sebi, ali ovo je nesumnjivo izvrsno rađen strip koji u međama veoma krutog medijuma i izuzetno niske tehnologije, iz dana u dan i nedelje u nedelju nudi konzistentno lep, čitak, karakteran crtež koji savršeno dočarava vreme i prostor, nudeći ekstremno romantizovanu ali uverljivu verziju „Divljeg zapada“ i ljudi koji su tamo živeli. Pripovedanje  u ovom medijumu je i samo veoma određeno njegovom svedenošću (sa neretkim ponavljanjima poslednje scene od prethodnog dana) ali Arens i ostali koji su radili stripove u ovoj kolekciji su naprosto fantastični, dajući nam izuzetno jasne narative i atraktivnu akciju u vrhunski ekonomičnoj formi. I sve to sa mnogo šarma.

Roy Rogers, King of the Cowboys – The Collected Dailies and Sundays teško da je strip za svakoga. On je tonalno staromodan, na momente i politički problematičan (pomenuti meksički dečak, mada sa druge strane, strip ima progresivan odnos prema ženskim likovima pa i nativnim Amerikancima onoliko koliko ih se dotiče) i bavi se jednom sasvim izmaštanom verzijom istorije koju danas mnogi smatraju štetnom. Sa druge strane, ovo je izuzetno nacrtan i izvrsno pripovedan avanturistički strip koji ima veliku količinu duha pa i ingenioznosti u svojim pričama. Meni je svakako dragoceno da nam je i posle sedam decenija dostupan ovaj materijal – a koji je lako mogao da potpuno nestane – a ako vas je sve ovo zainteresovalo, Comixology kolekciju prodaje ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s