Pročitani stripovi: The Many Deaths of Laila Starr

Možda će delovati kao da sjajni indijski strip-scenarista Ram V (puno ime, podsećamo, Ramnarayan Venkatesan) kod mene ima nekakvu protekciju imajući u vidu koliko često pišem o njegovim stripovima publikovanim za različite američke izdavače, ali stvar je zaista samo u tome da je čovek izuzetno talentovan i jako izgrađen pisac (a opet tematski svež i nepotrošen), koji veoma uspešno radi u različitim žanrovima i senzibilitetima. Tako, posle pisanja o These Savage Shores, Grafity’s Wall, Blue in Green i The Swamp Thing, a koji su sve potpuno različiti radovi, objavljeni za pregršt izdavača, danas imam to zadovoljstvo da se osvrnem na miniserijal The Many Deaths of Laila Starr, objavljen za BOOM! Studios tokom ovog proleća i leta i još jednu originalnu priču iz pera ovog nadahnutog kreativca.

The Many Deaths of Laila Starr je filozofski strip i ako to zvuči jako pretenciozno, pa možda i malo zastrašujuće – pogotovo ako ste, kao i ja, stariji čovek koji na kraju teškog radnog dana samo želi malo da se opusti uz laku zabavu – odmah vredi napomenuti da je u pitanju i veoma zabavan strip a koji, uzgred, ima i puno duše. Ovo je, i pored naglašene literarnosti teksta – Ram V je ozbiljan stilista iako nije sklon preopterećivanju tabli količinom slova – takođe i veoma „vizuelan“ strip u kome se najveći deo senzibiliteta posreduje upravo slikama i crtač Filipe Andrade, sjajni Portugalac koji uglavnom radi za Marvel je ovde imao prilike da malo predahne od superherojštine kojom zarađuje za hleb i reklo bi se da mu je veoma prijalo. The Many Deaths of Laila Starr se dešava u Mumbaju tokom nekoliko decenija, protežući se do u našu blisku budućnost i Andrade ima priliku da crta vrlo atraktivnu verziju ovog grada, okupanu jakim svetlom i uronjenu u žive boje. Iako je ovaj strip delimično inspirisan masovnim umiranjem u Indiji i Mumbaju tokom aktuelne pandemije, te mehaničkim, birokratizovanim odgovorom sistema na ovu situaciju, u pitanju je zapravo naglašeno optimistička, pa i duhovna priča. U njoj se život i smrt razmatraju kao opoziti, ali i delovi jednog kontinuuma postojanja, svaki sa svojim jasnim simboličkim vrednostima. U istorijskom periodu u kome se trenutno kao planeta nalazimo, suočeni sa zdravstvenim psihološkim i socijalnim pritiscima kojima pandemija daje samo jedan dodatni, mada važan sloj, pravo je osveženje pročitati umetnički rad koji neraskidivu vezanost života i smrti tretira ovako zrelo, ali ne hladno i cerebralno. The Many Deaths of Laila Starr je emotivan strip koji mi je do svoje pete epizode naterao dosta suza u oči, ali koji je i pored te emotivnosti i uprkos porukama koje šalje – o važnosti onoga što ljudi posle smrti ostavljaju drugim ljudima i čovečanstvu generalno – izbegava upadanje u zamku sentimentalnosti i nekakve nju ejdž poduke. Ovo je možda i važno da naglasim jer se još uvek sećam kako sam pre više od jedne decenije gotovo univerzalno hvaljeni Vertigov Daytripper počastio kritikom da malo zaudara po nju ejdžu – a Ram V je Daytripper pre nekoliko dana na Tviteru naveo kao jedan od uticaja pod kojima je bio pišući scenario za Lailu Starr.

No, drugi uticaji ubrajaju i takve autore kao što je Jose Saramago i, možda najočiglednije, Neil Gaiman, kako solo tako i u kolaboraciji sa Terryjem Pratchettom ali The Many Deaths of Laila Starr, i ovo je važno naglasiti, ima izražen sopstveni glas i „poruka“ koju šalje ne samo da deluje autentično već je i u potpunosti argumentovana samim „radom“ unutar ovog stripa a ne nekakvom referencijalnošću na tuđe radove.

The Many Deaths of Laila Starr je prilično smelo konstruisan utoliko što kao osnov svoje priče uzima religioznu postavku u kojoj „dokazano“ postoje božanstva i zagrobni život besmrtne ljudske duše, ali onda tu postavku tretira kao puki birokratski incident koji omogućava pričanje priče. Sama priča je usredsređena na Lailu Starr i proces njenog sazrevanja tokom dugačkog životnog veka koji se, kako i naslov ukazuje, zapravo odvija kroz nekoliko sukcesivnih života nakon nekoliko Lailinih smrti.

Sve to zvuči kao užasno visok koncept, ali The Many Deaths of Laila Starr je zapravo, kako već rekoh, zabavan strip prilično lakog tona. Pračetovski i gejmenovski uticaji na stranu, sam Ram V postiže da mu tekst u isto vreme ima i jednu svečanu ozbiljnost – na kraju krajeva priča se bavi ozbiljnim, teškim temama – a da istovremeno ima i lakoću, duh pa i duhovitost. Shvatanje da su život i smrt istovremeno i najozbiljnije stvari na svetu ali i stvari koje treba tretirati sa određenim ironijskim (ne i ciničnim) odmakom, da treba prepoznati svoju majušnost u perspektivi vječnosti i univerzuma ali i svoju ogromnu važnost u perspektivi osoba koje su nam najbliskije – ovo su stvari koje Ramov tekst odlično radi, a da ne mora da tim shvatanjem izudara čitaoca po glavi, odlučujući se za fino odmereni, blago poetski a opet žanrovski efikasan rukopis.

Sam zaplet ima gotovo farsičnu energiju na početku sa aktuelnom boginjom smrti kojoj vrhovno božanstvo neimenovanog panteona saopštava da se njeno radno mesto ukida jer se na Zemlji danas rađa osoba koja će proniknuti u tajnu besmrtnosti i, pretpostavka je, dati je čovečanstvu na poklon, time praktično brišući potrebu za jednim božanstvom koje bi se bavilo samo smrću. Ovo je ispisano duhovito, lako i sa dobrohotnim satirisanjem korporativne politike, ali The Many Deaths of Laila Starr nije sprdnja i kada se boginja smrti obre u smrtnom telu na Zemlji, sa imenom Laila Starr i svešću da je upravo ražalovana najgore što iko može da bude ražalovan a na ime jedne kenjkave bebe koja još ne zna (bukvalno) ni gde joj je dupe ni gde joj je glava – njen prvi impuls je da bebu pronađe i ubije. Na kraju krajeva, dojučerašnja boginja smrti je već oduzela tolike živote kroz ljudsku istoriju…

Prva smrt Laile Starr nastupa nekoliko minuta kasnije, pod točkovima kamiona kog nije videla pretrčavajući ulicu a nakon shvatanja da oduzimanje života svojim – sada i samim smrtnim – rukama, nije isto što i apstraktni posao besmrtnog božanstva. Bog života je vraća u telo Laile Starr nekoliko godina kasnije, jer mu je simpatična i ovim počinje priča o Laili i Dariusu, bebi sa početka stripa koga će ona posle svake svoje smrti sretati sa po nekoliko godina – i decenija – dodatih jednom fascinantnom životnom putu.

Ova literarna alatka, gde za protagonistkinju prolaze puki dani dok za predmet njenog interesovanja prolaze ključne decenije, čitave životne ere ispunjene događajima što čoveka iz korena menjaju je praktično genijalna i Ram V je koristi do maksimuma da Dariusu, čoveku koji stari i prolazi kroz životne uspone i padove, podari mnogo karaktera i dubine ali i da Laili, koja ne stari i tehnički je (ako ne i sasvim) besmrtna plastično prikaže koliko je njen „život“, pogotovo onaj večni na koji je oduvek računala zapravo u poređenju sa njegovim – beznačajan.

Ram V ne specifikuje religiju koja je u temelju ove priče ali pošto je radnja stripa smeštena u Indiju i u pitanju je politeistički panteon, sa jasnim vizuelnim aluzijama na postojeće bogove (ali ne i direktnim prepisivanjem uloga iz samog panteona), moglo bi se argumentovati da njegova satira na božansko (koje se tretira kao birokratizovana korporacija) ima naglašeno indijski miris ali ovo zapravo nije tačno i The Many Deaths of Laila Starr ima senzibilitet vrlo blizak i zapadnom čitaocu – uostalom Laila je sasvim lako mogla da bude puki anđeo i satirična dela u kojima je judeohrišćanski raj prikazivan kao birokratizovano, neveselo mesto svakako nam ne manjkaju (nije li i sam Preacher bio baš to?). Poenta koju pokušavam da podvučem je da ovaj strip koristi satirične elemente ne kao pančlajn već samo koliko mu je potrebno da istakne da je ljudski život ono „stvarno“ čudo i da bogovi (ili anđeli), ako ih ima, postoje prevashodno da bi to čudo servisirali, ali da nikada neće i sami biti na jednakom nivou čudesnog.

Jasna poruka je ovde upravo ona o ceni, o tome da ljudski život košta, da je deo dijalektičkog procesa kome bogovi – barem kako sami misle – zapravo ne pripadaju i da oni onda ne mogu da prepoznaju cenu, a sa njom im izmiče i sama vrednost.

Ja sada ovo sve sažimam na jednom apstraktnom nivou ali to je zato jer ne želim da prepričavam The Many Deaths of Laila Starr pošto je ovo strip ispunjen izuzetno upečatljivim epizodama koje treba da sami iskusite, bez toga da vam ih neko unapred spojluje. Ram V jako dobro rukuje karakterizacijama, pokazujući Lailu (teoretski superiornu) kao nekoga kome treba mnogo više interakcija sa svetom ljudi da bi uopšte počela da shvata njihove dubine, a sa druge strane pokazujući Dariusa kao nesavršeno, ali jako kompleksno, duboko ljudsko biće čiji je put kroz život ispunjen i gubicima i greškama, ali i uzvišenim, veličanstvenim događajima. Ključno, on je čovek koji čovečanstvu treba da donese besmrtnost, ali strip nam vrlo postepeno – i nikada to zapravo do kraja ne izgovarajući – pokazuje i zašto je ovo nepotrebno i zašto ta besmrtnost, u određenom smislu već postoji.

S druge strane, scenario koristi i mnoge elemente indijske kulture, kako savremene (sa sve odmerenom kritikom kastinskog sistema) tako i tradicionalne, dajući zapadnom čitaocu taj dah druge kulture a bez senzacionalističke egzotičnosti, kreirajući svoje male, mirne set pisove dostojanstveno i odmereno. Vrana koja prenosi duše na onaj svet ili stara kuća koja govori su, ako tako želite da ih vidite, veoma gejmenovski elementi i nema sumnje da je Gaiman izvršio jak uticaj na V-a ali isto tako nema sumnje da V govori svojim glasom i priča svoju priču.

Izbor Filipea Andradea za crtača na ovom stripu bio je ništa manje nego nadahnut. Njegovo kadriranje i tempo pripovedanja su apsolutno savršeni za strip koji treba da pogodi idealnu ravnotežu između naturalističke, svakodnevne atmosfere i uzvišene filozofske parabole, sa puno sjajnih kompozicija i smelim skokovima između slika, pozicija, lokaliteta. Andrade je izuzetan crtač koji nikada ne natrpava kadar i njegove table odišu lakoćom i prostornošću, bez obzira što on često dodaje u njih puno detalja koji oživljavaju mizanscen. Iako sam se u početku pitao da li će Andrade, kao Portugalac moći da iznese autentičnost na koju su nas navikli V-ovi indijski saradnici na drugim stripovima postavljenim u Indiju što ih je ranije radio, već posle par tabli sam se opustio i klimnuo glavom. Andrade zna šta radi.

Sa svoje strane, kolori na kojima mu je asistirala Ines Amaro su tako presudan element atmosfere i – na kraju krajeva i poruke – ovog stripa da ih treba posebno istaći. U poslednjoj epizodi postoji scena u kojoj Laila i Darius sede na obali i gledaju zalazak sunca i to je možda najlepše kolorisan kadar koji sam video u stripovima ove godine. Letering koji je radio Deron Bennett je takođe izuzetan, sa jakim karakterom i jednom ljupkošću u dizajnu, a koji opet ne umanjuju čitljivost.

The Many Deaths of Laila Starr je, ako to možda nisam dovoljno jasno sugerisao, ne samo jedan od najboljih stripova koje sam čitao ove godine već i jedan od onih radova koje možete jednako da pokažete sumnjičavoj publici što misli da su stripovi imanentno nezreo medijum za nedoraslu publiku i da čekate na reakciju kada shvate da su očekivali u najboljem slučaju Paola Koelja a dočekalo ih je nešto mnogo duhovitije, elegantnije i umetnički življe. V ima verovatno najbolju godinu u svojoj karijeri – sasvim zasluženo – a kako mu sada kreće i Venom za Marvel (sa Alom Ewingom, štaviše), nadam se samo da će i dalje imati vremena za ovakve male a veličanstvene projekte. Comixology stranica je ovde a kolekcija je najavljena za Novembar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s