Film: Outrage Coda

Završni deo trilogije Outrage Takeshija Kitana, Outrage Coda je impresivno sigurno parkiranje mašine i zatvaranje vrata garaže, film koji isporučuje sve što čovek od njega očekuje i njegova predvidivost je istovremeno i vrlina i mana koja u prvi plan ističe i vrline i mane čitavog ovog gangsterskog triptiha.

Ko je čitao moje impresije o prethodna dva filma (Outrage i Outrage: Beyond) mogao je da primeti oscilovanje mojih emocija između blage iritiranosti time da Kitano ovde ide vrlo utabanom stazom, obilazeći opšta mesta svojih starih filmova i jakuza-filmova uopšte u jednoj ne naročito prikrivenoj ambiciji da kreira triling bioskopskih hitova i okrene dovoljno para za snimanje nečega što sam u ovom trenutku smatra umetnički vrednim, ali i impresioniranosti da čak i na autopilotu iskusni režiser, scenarista, i glumac kreira neke od najupečatljivijih momenata svoje karijere. Kitano je i na Outrage Coda sve napisao i režirao a na kraju i sedeo u montaži i ovo je još jedna izuzetno metodična priča o ratovima između klanova organizovanog kriminala u Japanu (i istočnoj Aziji – deo filma dešava se u Južnoj Koreji), gde se osećaj da pratite izuzeto komplikovanu partiju šaha – ili, možda tačnije, goa – uvećava sa svakim novim preokretom u scenariju.

No, „još jedna“ je ovde operativni termin. Iako ovaj film ima podnaslov „Coda“ i završava se vrlo definitivnim stavljanjem tačke na sudbinu glavnog junaka, on nije nekakva stvarna simbolička kulminacija već u najboljem slučaju još jedno obrtanje istog kruga koji smo gledali u prvom filmu, pa zatim u drugom filmu, sa praktično istim motivima i istim porukama koje smo već dva puta dobili.

Razlike se ovde svakako mogu tražiti u detaljima. Outrage Coda je istovremeno i najmanje nasilan od sva tri filma u pogledu toga koliku minutažu zauzimaju scene nasilja, ali i najviše nasilan od sva tri filma ako se pogleda koliko ljudi svojeručno ubija glavni junak, Otomo.  Takođe, strukturalno, iako i ovaj svoj narativ zasniva na ideji rušenja domina, gde jedan mali incident pokreće lavinu koja na kraju napravi tektonske promene na kriminalnoj sceni Japana, Kitano ovde troši izrazito puno vremena da postavi likove i njihove motivacije, mahinacije, zakulisne planove pa u filmu od nekih stotinak minuta glavni junak dolazi u Japan tek negde oko isteka prvog sata.

Problem koji Outrage Coda ima je svakako taj problem umanjenih prinosa koji dobijate kada ponavljate iste motive, iste tehnike građenja odnosa među likova i njihove nasilničke razgradnje, isto kadrirane scene u kojima tradicionalno ćutljivi, bezizražajni Otomo izgovara pretnje i uvrede jedva podižući glas, slikan kao portret, blago kriveći usta i gledajući pravo u kameru, iste prizore soba za sastanke u kojima sede muškarci u tamnim odelima i ledenih izraza lica diskutuju o biznisu koji podrazumeva reketiranje, prodaju narkotika, prostituciju, nasilje i ubistva. U prethodnom filmu, Kitano se već spretno igrao temom generacijskog jaza i pokazao kako old school jakuze stenju i kukaju što se novo rukovodstvo klana više interesuje za investicije i oplodnju kapitala nego za čast i poštene godine robijanja za familiju, a Outrage Coda ponavlja gotovo istu postavku samo ovog puta pomerajući reflektor pažnje na Osaku prema klanu Hanabishi sa kojim se Otomo bio udružio prošlog puta da razori rukovodstvo tokijskog klana Sanno.

Hanabishi su i sami pod novom upravom i Nomura, novi predsedavajući je na ovo mesto došao po porodičnoj liniji, bez stvarnog iskustva u „propisnom“ kriminalnom radu, bez dana zatvora i, kako naglašavaju (gotovo identično kao i u prošlom filmu) – bez tetovaža. Nomura – koga sjajno igra pokojni Ren Ôsugi – je prototip new school geng bosa, biznismen koga interesuje uspeh poslovanja i koji nosi pulovere i polo majice, a uobičajene nasilničke jakuza-metode rada doživljava samo kao nužan alat, bez naročitog interesovanja za čitavu mitologiju o urbanim samurajima i pričama o čojstvu i junaštvu.

Kao i u prošlom filmu, Nomura ispod sebe ima zamenika i zamenikovog zamenika, te gomilu glava pojedinačnih porodica koji svi imaju svoje agende i sopstvena mišljenja o njegovom stilu upravljanja klanom i Outrage Coda je, očekivano, hronika neprekidnih preokreta u lojalnosti, planova unutar planova da se eliminišu rivali i dođe na vrh piramide organizovanog kriminala. Kitanovi likovi su pitoreskni i upečatljivi i glumci koji igraju Nomurine saradnike (Nishida Toshiyuki i Shiomi Sansei) daju nam izvrsne portrete namazanih prevrtljivih starih mafijaša koji nikada ne otkrivaju karte i mada su im usta puna lojalnosti i časti, na kraju krajeva časti imaju vrlo malo a lojalnost čuvaju samo za sebe i svoje interese.

Važan šrafić u ovoj mašineriji je Hanada, sitna glavešina manje familije a od koga i kreće čitavo obrušavanje klana Hanabishi, nakon što on napravi haos u hotelu u Južnoj Koreji i odluči da mu je lakše da ubije jednog od vojnika lokalne bande koja ovo mesto poseduje, nego da plati dogovorenu odštetu. Hanada je bučan i  drčan gangster, sav u tetovažama i testosteronu ali i predstavnik novije generacije koja naprosto nema poštovanja za disciplinu i hijerarhiju. Kako je ubijeni vojnik jedan od Otomovih ljudi, Otomo, sada praktično penzionisan u Koreji – provodeći dane na doku uz svoju desnu ruku, Ichikawu (harizmatični Nao Omori), koji sve vreme peca – rešava da ovo ne može tek tako da prođe.

Outrage Coda ima možda i previše zapleta za ono što njegov glavni junak želi da uradi, mada ovo i jeste tema celog serijala. Otomov pokrovitelj, korejski biznismen i mafijaš Chang ne govori skoro ništa u filmu ali je (u sjajnom tumačenju Kanede Tokia) njegovo prisustvo u kadru dovoljno da se pokaže ozbiljnost i temeljnost kriminalne strukture koju predvodi. Na drugoj strani su japanski klanovi koji su oslabljeni jurcanjem za parama po svaku cenu, nedisciplinom nižih egzekjutiva ali i nepoštenjem i bolesnom ambicijom onih bliskih vrhu. Otomo i u ovom filmu biva korišćen kao navođeni projektil, kao pametno, jelte, oružje, da hirurškim udarima ukloni neke od ključnih ljudi i promeni – naočigled nemoćne policije – strukturu podzemlja u Japanu, idući od jednog incidenta do drugog i ubijajući svojim putem uz lanac ishrane sve do najvažnijih imena na vrhu, ali Otomo je i neko koga sve to zapravo uopšte ne interesuje.

Kao predstavnik old school jakuza, Otomo je čovek discipline, lojalnosti i bratstva i njega isključivo interesuje da naplati počinjene nepravde i pokaže da je „stari način“ superioran u odnosu na moderno shvatanje organizovanog kriminala u kome se ne poštuju date reči a novac vlada iznad svega. Utoliko i Outrage Coda pokazuje procesiju izuzetno nasilnih činova koje će on organizovati ili sprovesti, koji zbilja menjaju mafijaški pejsaž u Osaki i Tokiju, ali je do kraja filma sasvim jasno da Otoma jedino zanima da osveti svog ubijenog čoveka sa početka filma i da ne zaboravi ljude koji su još u prošlom filmu ubili njegovog saradnika Kamuru.

I kada se film svede na ovo, jasno je da je ovo još jedna, praktično, parodija, da Kitano ponovo svog glavnog junaka – koga, jelte, sam igra – formatira kao jednog ironičnog anđela osvete što nije nimalo zainteresovan za moć, uticaj, čak ni novac i kome ljudski život ništa ne znači ako nije upravljan čašću i disciplinom, do mere da ubija punu sobu ljudi koji su došli da čestitaju jednom starom jakuzi izlazak iz zatvora, samo zato što će ga to dovesti korak bliže njegovoj glavnoj meti – Hanadi.

Pierre Taki koji igra Hanadu je naprosto izvanredan prikazujući perfektno taj new school gangsterski senzibilitet obeležen metamfetaminima, seksualnim fetišima i nasiljem, a onda, kada pritisak postane preveliki, on se pretvara u preplašenog klinca koji moli za milost. Taki je dve godine posle ovog filma uhapšen na ime kokaina koji mu je policija pronašla i jedno vreme je delovalo kao da je njegova karijera završena – u Japanu su ovakve stvari mnogo ozbiljniji incidenti nego u SAD ili u Evropi – no, čovek je prebrodio ovaj incident i još uvek je aktivan. On je na neki način perfektan protivteg Kitanovom Otomou u ovom filmu, ali i starijim, uzdržanijim mafijaškimbosovima, sa emocijama koje deluju autentično i upečatljivo. I naravno, scena njegove egzekucije je nešto posebno.

Naravno, sve ovo što sam napisao je moglo skoro od reči do reči da se kaže i za prethodni film, uz možda samo promenu nekih imena. Outrage Coda je tvrdoglavo, vrlo dosledno hodanje identičnom stazom sa istim porukama i istim arhetipovima likova koji, istina je, nose druga imena ali se ponašaju identično i mada su pogubljeni na još maštovitije načine u Codi, ne donose ništa supstancijalno različito u odnosu na ono što smo već videli.

Takeshi Kitano ovde, dakle, radi sasvim maniristički i Coda umesto kulminacije serijala deluje kao još jedna epizoda televizijske serije, doduše rađene vrhunskim autorskim postupkom. Kitano ovde, mada se i TO od njega očekuje, apsolutno briljira i kao glumac i kao režiser, pružajući nam stalno samo krtinu ove priče, a izuzetni direktor fotografije Katsumi Yanagijima sa praktično svakim kadrom donosi po jedno remek delo kompozicije ili vizuelne naracije. Outrage Coda ima i najizrazitije spektakularne scene „akcije“ mada je u Kitanovoj tradiciji i to da je akcija sa telima koja lete unaokolo u nasilnom, grčevitom plesu, uvek centrirana oko nepomičnih figura gotovo statua. To da Otomo maltene uopšte ne skida tamne naočari u filmu, čak ni u sceni gde ubija desetine ljudi, jedva se pomerajući da zahvati što više njih rafalom je još jedno podsećanje da Outrage treba gledati i sa komične strane i da Kitano ponovo uspeva da neke klišee parodira istovremeno dok ih u punoj meri eksploatiše. Ovo uključuje i pretučene prostitutke i pogubljenje automobilom i Changa koji u svakoj sledećoj sceni sve više liči na Marlona Branda…

Outrage Coda je, dakle, ponavljanje svega dobrog, ali i svega manje dobrog što smo gledali u ovom ciklusu, manje kulminacija a više još jedna epizoda koja, s obzirom na odsustvo stvarnog krešenda zaista deluje kao da je arbitrarno odabrana da bude kraj „priče“. Jer, da bude jasno, priče ovde nije ni bilo za tri filma i Coda je tek još jedan krug – počasni, ali gotovo identičan kao i onaj pre njega. Naravno da mi je prijao, ali bih voleo da Kitano prekrši ono što je obećao i da u sebi nađe inspiracije makar za još jedan jakuza-film koji bi se odmakao od templejta i na nekakav manje očekivan način zaokružio njegov rad u ovom žanru.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s