Film: Punk Samurai Slash Down

Punk Samurai Slash Down iz 2018. godine je trenutno najnoviji film koji je režirao ekscentrični japanski režiser Gakuryû Ishii. O Ishiiju sam nešto opširnije pisao pre par nedelja govoreći o njegovom kratkom, crno-belom filmu iz 2001. godine, Electric Dragon 80.000 V pa je za kratku biografiju ovog pank-režisera uputno na brzinu proći kroz taj tekst. Za potrebe današnjeg osvrta dovoljno je reći da je od početka stoleća pa naovamo Ishii nastavio da radi u vrlo intenzivnom ključu, snimajući žanrovski različite ali estetski srodne filmove, pa da je čak i dobio nekoliko sasvim pristojnih tezgi na televiziji uključujući rad na miniseriji New Ultra Q. Takođe, treba i podsetiti da je još 2000. godine Ishii uradio „propisan“ samurajski film, Gojoe u kome je Tadanobu Asano igrao ratnika koji se zakleo da više neće ubijati nakon prelaska u budizam. Prošlo je skoro dvadeset godina ali sa Punk Samurai Slash Down Ishii se ponovo vratio ovom klasičnom japanskom žanru.

Naravno, kod Ishiija nema ničeg „klasičnog“ a i kada film u naslovu kombinuje reči „punk“ i samurai“ jasno je da se treba pripremiti na sve sem na ozbiljnu jidaigeki dramu. Ne pričamo ni o konvencionalnom chanbara filmu, da bude jasno. Ipak, iako je u pitanju visoko ekscentrično, veoma parodično delo koje se frivolno sprda sa tropima žanrovskog samurajskog filma, treba i primetiti da je u pitanju ekranizacija uspešnog romana što, kako je primetio i autor prikaza u Japan Timesu podseća da su japanski producenti (dosta slično holivudskim, uostalom) danas sve manje spremni da odreše kesu i finansiraju ikakvu produkciju ako ona nije zasnovana na već dokazanom (literarnom ili kakvom drugom) predlošku. Vremena su, jelte, kao i uvek, teška, pa je prodavanje filma već postojećoj publici verovatno hipotetički lakša stvar nego pronalaženje publike za nešto što od samog početka ide kontra svih očekivanja. Osim, naravno, ako ste čitali roman. Onda je ovaj film sasvim u skladu sa očekivanjima.

Punk Samurai Slash Down, odnosno Panku-zamurai, kirarete sôrô, roman, napisao je Kō Machida, ugledni japanski panker, muzičar, poeta, pisac ali i neko ko se kao glumac pojavio u nekoliko Ishiijevih filmova do sada. Machida je početkom osamdesetih izgradio ime za sebe radeći sa bendom Inu, a zatim sa više različitih muzičkih grupa tokom osamdesetih, da bi početkom devedesetih počeo da izdaje svoju poeziju a za njom i romane. Ispostavilo se da je Machida vrlo talentovan pisac pa su različite njegove knjige dobile masu nagrada. Panku-zamurai, kirarete sôrô izašao je 2004. godine a deset godina kasnije i na Engleskom jeziku i okrenuo mnoge glave i u Japanu i na anglofonoj, japanofilskoj sceni svojim snažnim, drskim, sočnim i duhovitim parodiranjem klasičnih jidaigeki tropa. S obzirom da je Machida imaginarijum romana u dobroj meri zasnovao na klasičnim samurajskim filmovima, to da je četrnaest godina kasnije roman i pretočen u film je samo kosmička pravda na delu. To da je film režirao Ishii je pravda nad pravdama jer se radi o režiseru sa korektnim nivoom ikonoklastične, dekonstruktivne energije ali i vrhunskim zanatskim alatom u rukama da napravi film od dva sata neprečišćenog besnila.

Ishii je možda i dalje nepoćudni pank-režiser ali Punk Samurai Slash Down je film koji, na tehničkom planu, ostavlja vrlo povoljan prvi utisak. Iako je pravljen u jeftinijoj produkciji, ovaj film distribuira uticajni Toei i govorimo o vizuelno vrlo upečatljivom radu gde su kostimi i fotografija impresivni i ostavljaju jak utisak „perioda“, sa svom uverljivošću koju bi čovek očekivao od klasičnog samurajskog filma. Direktor fotografije Yoshiyuki Matsumoto ne toliko, ali kostimograf  Kazuhiro Sawataishi i scenograf  Yûji Hayashida imaju solidno iskustvo rada na žanrovskim produkcijama i ova kilometraža i uhodanost se vide sa pitoresknim interpretacijama Edo perioda u kostimima i lepo urađenim i još lepše slikanim setovima kojih, kada se na kraju osvrnete unatrag, zapravo ima vrlo malo. Uprkos svojoj anarhičnoj energiji, Punk Samurai Slash Down je film koji se dešava na malom broju lokacija i koji svoju sumanutu priču priča najviše kroz interakcije likova i njihove ekscentrične karakterizacije.

Parodija kreće praktično od prve scene u kojoj posmatramo harizmatičnog lutajućeg samuraja po imenu Jyunoshin Kake kako naočigled pripadnika lokalnog klana predvođenog mladim ali otresitim gospodarom jednim snažnim udarcem mača ubija slučajno prisutnog hodočasnika. Iako su svi zapanjeni neisprovociranim ubistvom, Kake autoritativno objašnjava da se radi o pripadniku vrlo opasne religiozne sekte koja je na teritorijama sa kojih on dolazi već bila uzročnik haosa i nasilja pa i dovela do pada nekoliko klanova. Gledalac, naravno, odmah vidi da je u pitanju šarada, već na osnovu facijalne mimike glavnog junaka a ako to nije dovoljno, tu je i bestetelsni narator koji, sa sve natpisima što se pojavljuju u stop-kadrovima tokom celog filma, pojašnjava stvari „iza kulisa“.

Kakea igra sjajni Gô Ayano, momak sa ogromnom količinom televizijskog rada iza sebe i njegovi izrazi lica i poziranja donose veliki deo komične energije ovom filmu. Kake sam sebe naziva pank-samurajem i objašnjava da ima nadljudske mačevalačke sposobnosti (a što i vidimo u nekim od uvodnih momenata), ali Kake je istovremeno i klasična varalica, neko ko dolazi sa isfabrikovanim pričama i podupire ih sasvim nemoralnim potezima (kao što je ubistvo pomenutog hodočasnika koji tu ništa nije bio kriv i gledao je svoja posla), a sve to da bi sebi našao dobro plaćen posao u okrilju lokalnog klana Kurokaze. Na Kakeovu sreću, on stiže baš u momentu kada se dvojica oficira lokalnog gospodara bore za njegove simpatije i mada je obojici jasno da je njegova priča o pretnji horde religioznih fanatika puka izmišljotina, oni na nju reaguju radikalno različito. Jedan je odmah i javno demantuje i ljuti se što gospodar posvećuje i sekund vremena tim glupostima, zbog čega će biti ražalovan na dresera cirkuskih majmuna, dok će drugi uz pretnju smrću Kakeu zapravo podržati njegovu priču i Kakea onda vrbovati kao konsultanta da pomogne klanu da se pripremi za rat. Naravno, pravi plan je da Kakea onda pošalje da kako zna i ume proizvede nekakvu vojsku religioznih fanatika koju bi ova frakcija klana lako porazila i time ostvarila potrebnu političku simpatiju kod gospodara.

Kake se tako nalazi ne samo u nebranom grožđu već i okružen bizarnom galerijom likova koji treba da izvedu bizaran plan o kreiranju sekte fanatika iz, praktično ničega. To su, redom, preduzimljivi ali plašljivi samuraj, emotivni, romantični špijun i lokalni seoski idiot sa telekinetičkim moćima. Naravno, guru na koga ova ekipa skoro čistom srećom naleće je pitoreskni, jako ekscentrični, tetovirani pripadnik sada rasformirane sekte na koju je Kake originalno upozoravao – a koja veruje da se ceo univerzum nalazi u utrobi džinovske pantljičare i vernici žele da budu iskakeni od strane božanstva u „stvarnost“ – koji se ponaša psihotčno i ima dvojicu saradnika što služe da naglas proklamuju njegove misli, ali on se pokazuje kao dovoljno efikasan da ne samo prikupi grupicu lakovernih seljana da pristupe obnovljenoj sekti, već da i doslovno preko noći ovo pretvori u armiju fanatika koja će, plešući, slušati svaku komandu svog vođe. Plan, dakle, uspeva, ali uspeva možda i previše jer ova gomila religioznih zaluđenika sada predstavlja stvarnu pretnju za klan.

Punk Samurai Slash Down režiran je energično, pa i grčevito, sa čestim skokovima unazad kroz vreme da se objasne neobjašnjivi događaji u sadašnjosti, čestim stop kadrovima i upadicama naratora koji pojašnjava unutarnje misaone procese protagonista i video sam da zapadni kritičari ovo porede sa postupcima Guyja Ritchieja,  što je fer osim što je Ishii ovakve stvari radio daleko pre nego što je čuo za Ritchieja. Njegov humor je drzak, na momente sasvim infantilan i film definitivno ima pristup sačmare, ispaljujući na gledaoca sve što mu padne na pamet, sa nadom da će nešto od toga pogoditi metu. Ovde ima klasičnog slepstika, pokazivanja dupeta, majmunisanja (doslovno, scena u kojima majmuni od ljudi prave… pa… majmune…) (i gađaju ih izmetom), igara reči od kojih i glumci povremeno kao da prevrnu očima, pa onda na momenat sasvim ozbiljnih, sjajno montiranih scena borbe katanama koje se začas preokrenu u infantilnu parodiju gde protivnici jedni drugima guraju testise u usta. Ovo nije „dekonstrukcija“ chanbara filmova koliko agresivno sprdanje sa svim žanrovima kojih Ishii može da se seti, uključujući mjuzikl i samu komediju.

I taj pristup je, kako se i očekuje od strategije sačmare, ipak samo delimično uspešan. Punk Samurai Slash Down mi jeste bio zabavan tokom čitavog svog trajanja od dva sata ali ovde ima naprosto previše futidža za vrlo tanku narativnu premisu koju film rabi, pa je u poslednjih četrdesetak minuta „zabavnost“ postizana najpre na ime zapitanosti kakvu će sledeću bizarnu scenu, ili atraktivnu (plesnu) koreografiju Ishii da nam servira a ne na ime nekakve konzistentnosti radnje ili privrženosti likovima. Utoliko, završna scena u kojoj film zatvara petlju zapleta sa početka ima značajno manji patos nego što je autor, čini mi se, nameravao.

Drugim rečima, Punk Samurai Slash Down se ne drži nužno kao konzistentan film i ako vam pažnja malo popusti tokom gledanja može se desiti da u jednom trenutku sebe uhvatite kako vam se čini da gledate seriju skečeva. No, unutar individualnih scena Ishii demonstrira visoko tehničko majstorstvo a ansambl glumaca regrutovan za ovu produkciju čini čuda sa bizarnim materijalom koji mu je serviran. Shôta Sometani, koga sam nedavno hvalio za Miikeov First Love i ovde ima sjajnu epizodnu ulogu kojom maltene krade ceo šou, transformišući se iz plašljivog, birokratskog samuraja u sumanutog religioznog fanatika. Jun Murakami i Jun Kunimura (ovog potonjeg sam nedavno obožavao u Kitanovom Outrageu) su izvrsni kao dvojica oficira i njihova borba za premoć unutar klana je možda najpribližnije što ova priča priđe drami, a neizbežni Tadanobu Asano hara veoma telesnom glumom koja komediji dodaje element onostranog.

A koji je neophodan kada se prema kraju filma ispostavi da religiozna komponenta priče nije puka izmišljotina. U finalu Ishii mora da balansira velike setove, ogromne, masovne koreografije te baraž specijalnih efekata i ovo je možda najmanje zadovoljavajući deo filma jer Ishii ne nalazi idealan odnos između „klasične“ chanbara estetike i parodične energije na kojoj se do tada vozio. Filmu nedostaje istinski klimaks između CGI armije majmuna koji napadaju religiozne fanatike, bizarnog uznesenja vernika sa sve naduvenim stomacima koji ih poput balona nose u uskovitlano nebo i telekinetičkog masakr-vatrometa koji izvodi gorepomenuti seoski idiot; Ishii ispucava ove scene i montira ih da gledaoca obori na pod lavinom intenziteta ali filmu ovde fali i malo subverzivne energije ali i emotivno usidrenje u barem nekom od likova. Ispostavlja se da, iako Gô Ayano ima lepo izbalansiran odnos parodičnog ikonoborstva i autentične pank harizme u svojoj glavnoj ulozi (da ne pominjem tu frizuru!), Ishii naprosto ne uradi dovoljno sa ovim likom da nam zaključak njegovog karakternog luka bude upečatljiv. Vizuelno, Kake dobija sjajne momente u završnici filma, ali njegova „loveable rogue“ fasada na kraju nema dovoljno „loveable“ dimenzije da za nju gledalac mari…

Možda takođe indikativno, za film koji ima „punk“ u naslovu, Punk Samurai Slash Down, istina, beži od šamisena i drvenih udaraljki ali uglavnom koristi prilično pitomi surf rock da ozvuči svoje scene. Ovo jeste efektno, kao što je umetanje modernog slenga i karakterizacija u film koji nominalno prikazuje period kasnog devetnaestog veka, ali i ukazuje na određenu uzdržanost koju je Ishii možda morao da demonstrira radeći „pravi“ bioskopski film sa hitoidnim pretenzijama. Utoliko, iako Punk Samurai Slash Down nemilice parodira sve što mu padne pod ruku, i isijava anarhičnu energiju frivolnog, nezaustavljivog pank-cunamija koga je baš briga za žanr (sa sve Sex Pistolsima preko odjavne špice, molićulepo), on na kraju mora da taj žanr ispoštuje produkcijski i narativno u dovoljnoj meri da ta parodija bude vidljiva i nekako se završava raspet između potrebe da priča priču koja će imati formu chanbara filma i želje da tu priču rastrgne na komade.

Dakle, ne sasvim zadovoljavajući film, mada u svojim elementima on radi stvari koje nigde drugde ne možete naći i na momente ruši na patos energičnom, ikonoklastičnom komedijom. No, kao celina, Punk Samurai Slash Down gledaoca dezorijentiše ne samo formalno-žanrovski, već i emotivno a što, ispostavlja se, na kraju radi u korist njegove štete. Opet, Ishiijeva režija i montaža stalnog saradnika Takahika Takede su u najboljim momentima ovog filma brizantne i brutalno efektne pa film ima puno kvaliteta koji zavređuju pažnju gledaoca bez obzira da li će ga na kraju „shvatiti“ kao celinu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s