Pročitani stripovi: Infinite Frontier

Pročitao sam DC-jev miniserijal Infinite Frontier, a koji je u šest urednih (i malo dužih) brojeva išao od Juna do Septembra ove godine (plus jedan uvodni koji je izašao, čini mi se, još u Martu) i posle sam šapatom sebe pitao, sve skanjerajući se da neko ne primeti: „Mehmete, zašto to sebi radiš?“ A Mehmet je podigao pogled, fiksirao me suznim očima i promuklo prošaptao „Nema ko. Nema ko drugi.“

Ne želim da ovo bude dramatičnije nego što je potrebno, Infinite Frontier nije uopšte LOŠ strip. Joshua Williamson koji ga je napisao je vrlo cenjen scenarista koji je na Imageu napisao neke odlične stripove kao što su Nailbiter ili Birthright, a poslednjih je godina bio glavni scenarista Flasha, dok je glavni crtač na miniserijalu bio sjajni španski crtač, tušer, ilustrator i slikar Xermanico (aka Alejandro Germanico Benito Gonzalez) i ovo svakako ima dah uzbudljivog mid-season „mini-događaja“ koji ne prekida kontinuitet da bi se uradio ribut, ali ima sve one dramatične elemente klasične „krize“, samo spakovane u probavljiv i sasvim pitak paket. Dodatno, pregled internet-reakcija na miniserijal potvrdio je da je većina autora prikaza bila vrlo zadovoljna, pa je sasvim sigurno u pitanju  još jedan od „gadan čiča rasteš“ momenata u mom životu, ali moram da priznam da je za mene čitanje Infinite Frontier bilo kao žvakanje lanene pločice – tehnički shvatam da mi je ovo potrebno, ali je ukus kao da se hranim furnirom.

Muka je, naravno, što neko ko čita superherojske stripove decenijama sebe ne jednom zatiče u toj situaciji da „tehnički shvata“ kako je „potrebno“ da pročita neki strip.  Taj strip mu ne prija – likovi mu nisu zanimljivi ili mu se ne sviđa pripovedački postupak, možda mu se ne dopadaju dijalozi, na kraju krajeva, možda je nacrtan ružno – ali potrebno je da ga pročita jer ako to ne učini, propustiće značajan deo „diskursa“ a koji sada, u nekim slučajevima, traje i skoro osam decenija.

Već sam više puta pisao kako je za superherojske stripove “kontinuitet“ jedna od komparativnih prednosti koje imaju u odnosu na druge dugovečne, sa njima donekle uporedive radove. I neki Bonellijevi serijali izlaze od četrdesetih godina prošlog veka, Michel Vaillant izlazi od pedesetih, Talični Tom od četrdesetih, ali oni nemaju tu ambiciju, a sada već fetiš, da šezdesetogodišnje ili sedamdesetogodišnje istorije svojih likova ispune nezamislivo komplikovanim transformacijama a da opet sve pokušaju da prikažu kao prihvatljivo verovatnu priču spakovanu u okvir ne jednog životnog veka već perioda od možda 5-6 godina u okviru tog životnog veka.

Otud je činjenica da je Supermen koga čitamo u 2021. godini u principu ISTI Supermen koga su čitali adolescenti u tridesetim godinama prošlog stoleća malo veći „big deal“ od činjenice da se Teks Viler nije mnogo promenio za ovih 75 godina koliko izlazi, jer je Teks smešten u fiksiran istorijski period, dakle, nema potrebu da evoluira sa društvom i tehnologijom, ali i jer Teks nije morao da umre nekoliko puta i bude oživljen sve bizarnijim tehnikama, nije morao da putuje kroz vreme i između univerzuma, niti je univerzum u kome on živi nekoliko puta razoren i ponovo sklopljen ali sada na malo drugačiji način.

Supermenu se ovo, to sa univerzumom, desilo poslednji put krajem prošle godine. A pre toga 2016. godine. A pre toga 2011. godine. A pre toga 2006. godine. A pre toga… shvatate šta hoću da kažem? DC ima sumorno predvidiv tempo ributovanja svojih univerzuma koji se u poslednje vreme ustalio na negde pola decenije i svi ovi ributovi služe, pored toga što izazivaju žagor u fandomu pa malo doprinose boljoj prodaji stripova, da se kontinuitet uredi, da se nekonzistentne niti različitih priča malo prikupe i usmere u istu stranu koliko je moguće, da bude UVERLJIVIJE da sve što se Betmenu desilo u poslednjih osamdeset godina stripova, nekako može da stane u period od 5-6 godina njegovog života, uračunavajući tu i pomenuta putovanja kroz vreme i alternativne univerzume.

Poslednji ribut, Dark Nights: Death Metal od zimus je trebalo da bude tačka na ovakve stvari. On je bio neka vrsta manifesta da kontinuitet ne sme da bude važniji od priča i da dobre priče moraju biti „istinite“ bez obzira da li se uklapaju u kanonsku istoriju likova. Pisao sam o njemu naširoko na ovom mestu, i mada Death Metal nije meni najomiljeniji strip koji je DC ikada objavio, mislim da je njegova programska orijentacija, ta da se deakcentuju „krize“, da se sjaše sa fetišizovanja kontinuiteta i kanona i da se pusti pripovedačima da imaju priče koje dišu same za sebe, bila zdrava i preko potrebna. DC je ovim ributom napustio koncept „metaverzuma“ zarad koncepta „omniverzuma“, manje autoritarno „urednog“ skupa alternativnih univerzuma kojih može biti i beskonačno mnogo i kod kojih je „sve“ moguće.

Infinite Frontier je ono šta je bilo dalje posle Death Metala, ne strip sam za sebe već epoha, period u DC stripovima tokom koga se svi važniji serijali prekomponuju da se prilagode novoj, slobodnijoj realnosti, u kojoj, recimo, i Clark Kent i Jonathan Kent nose „titulu“ Supermena, a Tim Drake i Damian Wayne titulu Robina, u kojoj je Barbara Gordon malo Oracle a malo Batgirl (pored još dve aktivne Bet-devojke) itd. Ovo deluje kao razumno popuštanje stega osim što je u pitanju sasvim „tehnička“ razlika koja i dalje zahteva koordinaciju između scenarista i urednika na praktično istom nivou kao i ranije i, čini mi se, umesto da olabavi taj diktat „kanona“ samo kreira kompleksniji kanon. Ono čemu se ja personalno nadam je da će DC, kao što se već videlo kroz razne grafičke romane što su ih izdavali u poslednje vreme (recimo ovaj), ali uključujući i projekte poput Three Jokers, naprosto biti posvećeniji ideji da ovakvi radovi ne moraju da se drže kanona i da mogu da pričaju priče za koje nije važno „kada“ se dešavaju u životima protagonista niti da li su „stvarno“ moguće. U mojoj glavi ovakav pristup bi značio da bismo imali više radova nalik na All-Star Superman, „poslednju“ priču o Supermenu koju su uradili Frank Quietly i naš bog i spasitelj Grant Morrison, a koju mnogi smatraju najboljim stripom o Supermen ikada napravljenim, a manje stripova koji se bave fetišističkim spajanjem niti zapleta iz epizoda različitih serijala koji su izlazili u razmacima od, recimo, trideset ili pedeset godina.

Da se vratim na predmet današnjeg teksta, Infinite Frontier, miniserijal koji na neki način sažima Infinite Frontier kao epohu, je, neiznenađujuće, ni nalik na All-Star Superman (srećom to se kompenzuje postojanjem sjajnog Superman & The Authority o kome ću pisati čim se završi) a mnogo više nalik na klasičnu „krizu“, dakle, multiverzalni krosover između različitih supertimova, različitih verzija istih likova itd. a koji se svi bore da od uništenja sačuvaju sve što postoji. Ovde je ipak u pitanju „manji“ događaj i Infinite Frontier nema onu vrstu artiljerijske pripreme koju su imali Death Metal ili u svoje vreme Final Crisis, ali je u pitanju i, pa, moram da kažem, manje maštovit i za mene manje upečatljiv rad.

Ovi i ovakvi stripovi, ti veliki „krizni“ događaji koji prekomponuju strukturu univerzuma su, da bude jasno, namenjeni old school publici, ljudima koji PRATE i VREDNUJU kontinuitet, kojima je bitno da li se nešto što je lik rekao u nekoj od epizoda stripa šezdesetih godina uklapa sa onim što govori danas a što zvuči kao plemenita rabota, no, ovo su, kako sam to već na drugom mestu rekao, stripovi u kojima priča nema univerzum* u kome bi trebalo da se događa, već je univerzum sam za sebe priča.

*jednostavnosti radi nek bude jasno da kad god napišem „univerzum“, to podrazumeva i „metaverzum“ i „omniverzum“ i svaku drugu zamislivu varijaciju na ovaj koncept

Što opet može da bude plemenito: tretiranje univerzuma kao narativa je ne samo lepa inverzija činjenice da su strip-univerzumi iznikli kroz narativa a onda im se otrgli, već i jedan, rekao bih, demijurški impuls kod kreativnih osoba, gde autori stripova imaju gotovo božansku moć da čitave svetove – i njihove paralelne verzije – orkestriraju unutar narativa, koristeći ih kao gradivni materijal, akcentovanje, punktuaciju. Kada imamo sreće da ovako nešto rade autori sa interesovanjem za dublju simboličku dimenziju strip-umetnosti, onda dobijamo stvari poput Multiversity ili Flex Mentallo (dobro, ili Final Crisis), ali i Death Metal – metafikcionalne radove koji su stripovi o stripovima, a što je svakako, već gadan fetišizam, ali je makar temeljito ispisan sa analizama raznih slojeva „stvarnosti“ na kojima stripovi operišu.

Joshua Williamson, iako čoveka volim, meni nikada nije delovao kao ovakav autor, i Infinite Frontier me uopšte nije ubedio u suprotno. Priznajem da sam se nadao da ću u njemu naći tu metafikcionalnu i simboličku komponentu kakvu su u sebi probudili i Scott Snyder tokom Metal-Justice League-Death Metal narativa ili James Tynion IV sa Justice League Dark, ali Infinite Frontier je samo tehnološki impresivno rekombinovanje nekih decenijski prisutnih motiva u DC-jevim stripovima u kome, priznajem, nisam pronašao neke dublje slojeve polemike sa medijumom, niti išta drugo do efikasnog vođenja narativa koji se događa u nekoliko univerzuma u isto vreme, sa likovima iz sasvim različitih era DC-jevog stvaralaštva.

I, mislim, nije ni to za baciti, da se razumemo. Ako ste maštali da čitate strip u kome se likovi iz starog Jutsice Society of America udružuju sa Betmenovim ocem koji je u drugom univerzumu sam postao Betmen, sa crnim Supermenom koji je i predsednik SAD, ali i sa Captain Carrotom, antropomorfnim zecom sa moćima sličnim Supermenovim (sem što se, jelte, ona oslanja na konzumaciju „kosmičkih šargarepa“, ako to uopšte važi za OVU verziju ovog lika), a svi oni moraju da sarađuju sa oživljenim Royem Harperom, usvojenim, jelte, sinom, Green Arrowa koji je tokom superherojske karijere i više ributovanja univerzuma imao više nadimaka (Speedy, Arsenal, Red Arrow, Lost Arrow, Autumn-son…) a ovde se pretvara i u Black Lantern, sve to na planu multiverzalne zavere koja preti da poremeti status kvo omniverzuma koji samo što je uspostavljen posle Death Metala, pa, onda ste na pravom mestu.

Infinite Frontier svakako jednu stvar radi dobro, a to je pospremanje kuće i prikazivanje kako, zapravo, ta nova harmonija između ogromnog broja paralelnih univerzuma (i multiverzuma) treba da izgleda, sa sve timom Justice Incarnate koji treba da bdi nad tom harmonijom, rešavajući probleme između univerzuma, te ekipom negativaca koja ima relativno legitiman razlog što pokušava da ovu harmoniju poremeti, no, sam strip je zamene neobično bezukusan, vešto i efikasno ali mehanički sklopljen od tuđih ideja i koncepata i oslonjen na već pomalo izlizane DC-jeve trope.

Hoću da kažem, Williamson piše ekonomične dijaloge a crtači sa kojima radi, prevashodno Xermanico, su dobri pripovedači i Infinite Frontier i pored OGROMNOG ansambla i mnoštva mesta na kojima se dešava, ne deluje ni pretrpano pa ni konfuzno. Naravno, ako ste novi u ovom poslu (poslu čitanja superherojskih i DC-jevih stripova partikularno), valjaće vam malo da držite neki Wiki otvoren da biste se snašli između svih tih paralelnih „Zemalja“ koje likovi pominju – Earth 0, Earth Omega, Earth 2 itd. – ali Infinite Frontier nije strip gde morate da se vraćate unazad i ponovo čitate već pročitane epizode samo da biste ispratili radnju. Ali ovo je možda i najveći kompliment koji umem da mu uputim.

Sve ostalo u njemu je uredna ali nekako bezkarakterna rekombinacija postojećih motiva i ideja. Justice Incarnate? Kreirao ih je Grant Morrison u daleko superiornijem Mutiversityju. Psycho Pirate i Flash kao presudni kamenčići na kojima počiva postojanje SVEGA, svih univerzuma? Klasičan motiv iz krize koja je porodila sve krize, Crisis on Infinite Earths Marva Wolfmana i Georgea Pereza još iz osamdesetih. Thomas Wayne kao Betmen? Flashpoint Geoffa Jonesa, braćo i sestre.

Williamson ništa ovde ne radi loše ili pogrešno, osim što ni ne doprinosi nečim osobenim ili odvažnim toj večitoj rekombinaciji klasičnih motiva. Otud je Infinite Frontier strip koji mi nije bilo neprijatno da pročitam, svaka epizoda je bila korektno nacrtana i ekonomično napisana, ali i koji u meni nije proizveo praktično nikakvo uzbuđenje. Ovo je jedan od onih DOGAĐAJA koji čoveka ne iznerviraju, ali mu se na kraju čini da bi bilo dovoljno i da je samo pročitao sažetak narativa na nekakvom Wikiju jer je estetski užitak u samom stripu u najboljem slučaju skroman. Da bude jasno, Williamson ima pristojne karakterne momente – Alan Grant, stari Green Lantern u ovom stripu, odnosno u njegovom uvodniku pod brojem nula konačno svojoj deci priznaje da je gej, Roy Harper ima legitimne momente konfuzije i odlučnosti itd. – ali oni se pomalo i utope u pozadinsku buku koju proizvodi još jedan superherojski zaplet gde će na kraju velika grupa superheroja morati da se pobije sa, nagađate, Darkseidom. Williamson ovde pruža korektnu igru, ali bez neke inspirisanosti ili ambicije da ubaci svoj glas u decenijsku raspravu o DC-jevim stripovima i Infinite Frontier je, na kraju, tek hronika dešavanja – koja su uglavnom business as usual za superheroje – a ne nekakva metatekstualna polemika sa medijumom kakva bi opravdala taj trope-heavy zaplet. Drugim rečima, da se opet pozovem na Granta Morrisona, mnogo sam puta već rekao da je njegov Final Crisis za mene jedan od njegovih slabijih stripova jer je u njemu prevagnula ta esejistička komponenta polemike i disekcije medijuma nad samim pripovedanjem – ali smo tu dobili makar fascinantan esej. Infinite Frontier je udoban za čitanje, veoma lep za oko, ali u njemu naprosto fali te esejističke ambicije.

Ipak, ne želim da budem negativan samo zato što, eto jedan partikularan strip nije pomerio granice plemenite umetnosti diskutovanja o samom medijumu pa ću reći i da sam zainteresovan da čitam miniserijal Justice League Incarnate koji Williamson počinje da radi od Novembra jer uz fokus na jedan tim, njegovo igranje sa omniverzumom može da donese zanimljiviju priču. O tome ćemo kad dođe vreme, a do tada, ako ste manje džangrizavi nego ja, Infinite Frontier imate za kupovinu ovde.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s