Pročitani stripovi: Beneficio i Elecboy: Birth

Danas na programu imamo dva evropska stripa sa dva različita dela kontinenta, sasvim različita po duhu, senzibilitetu, tehnici i svemu ostalom. Svrha je svakako da se pokaže raznolikost u nečemu što inače okupljamo pod ne naročito korisnim kišobran-terminom „evropski strip“ a što je opet samo način da se severnoameričkoj publici proda percepcija da kupuju nešto „umetničkije“ i „ozbiljnije“, kao da „evropski strip“ zapravo ne obuhvata sve od Triganskog carstva, preko Koko Bila, pa do Kobre i Ket Klou…

Elem, prvi na jelovniku danas je grafički roman Beneficio, melanholični i besramno predivno nacrtani rad dvojice poljskih umetnika a koji je inicijativa Europe Comics učinila dostupnim angolofonoj publici Aprila prošle godine. Originalni rad je prestižni poljski izdavač timof i cisi wspolnicy izdao još 2018. godine i mada sam u ovim mojim prikazima već predstavljao poljske stripove i imao samo reči snažne hvale za njih, Beneficio je nešto posebno. Mada, da se razumemo, „posebno“ ne mora da znači i „bolje“. Zavisi kakve su vam inklinacije.

Scenarista ovog stripa je Michał Kalicki, diplomac Akademije lepih umetnosti u Lodju – iako je rođen u Varšavi – i profesionalni scenarista za film i stripove, a ako je u pitanju ista osoba, IMDb navodi i nekoliko televizijskih serija na kojima je radio kao scenarista, a u jednoj je i malo glumio. Kalicki je, sudeći po svemu veoma raznovrstan pisac i Beneficio, sa svojom naglašenom poetskom dimenzijom i melanholičnom meditativnom magijom svakako deluje kao ličan rad, emanacija dubokih promišljanja i jakih, a opet kontrolisanih emocija možda i karakterističnih za severne delove Evrope. No, Beneficiju me nije pre svega privukao lepi tekst.

Ne, Beneficiju me je privukao razvratno prelep crtež koga je isporučio Krzysztof Gawronkiewicz. Ovaj iskusni crtač i dizajner (diplomirao je na Fakultetu grafičke umetnosti ali i na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi) stripove radi još  od osnovne škole koju je pohađao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, učeći se da crta na stripovima o Tarzanu i Koraku (Tarzanovom sinu, dakako), a najpoznatiji rad mu je za sada nezavršeni serijal Burza (odnosno, jelte, Bura na našem) započet još 1991. godine sa scenaristom Maciejem Parowskim a koji govori o alternativnoj istoriji Drugog svetskog rata u kojoj je inicijalni nemački napad na Poljsku bio neuspešan. Sam Gawronkiewicz kao svoj najbolji rad navodi Achtung Zelig iz 2004. godine, grafički roman o holokaustu koji je napisao Krystian Rosenberg i koji je publikovan i u Francuskoj.

Gawronkiewicz me je bukvalno na prvu loptu* pridobio za čitanje Beneficija, kreirajući sa nekoliko prvih tabli fascinantnu seriju evoluirajućih kompozicija gde svaka naredna slika daje više podataka o prizoru koji gledamo ali i radikalno menja percepciju pa i simboliku onoga što je prikazano. Gawronkiewicz ovde ne samo da demonstrira vrhunsku tehniku već i jedan izvanredno fin osećaj za stilizaciju, dajući nam slike koje nisu „realistične“ u onom standardnom smislu i, čak, imaju naglašeno snoliku dimenziju, ali koje odišu jakim naturalizmom.

*figurativno bukvalno, naravno

Gawronkiewicz naprosto crta mesta, predmete, ljude i životinje koji nam deluju „stvarno“ iako su često u pitanju samo obrisi, konture, ravne slike bez „realistčnog“ senčenja, a sve to kolorisano monohromnim, žutim prelivom koji stripu daje osećaj da se sve odvija pod jakim sunčevim svetlom, gde su senke izbrisane, boje isprane a svet sveden na dvodimenzionalne slike i izuvijane linije.

Beneficio je, kako i autori kažu, neka vrsta kontemplacije o tome koliko je danas svet „manji“ nego što je bio i da se uz mogućnost kupovine karte koja će vas odvesti na maltene svaku tačku na planeti koju poželite* izgubio onaj element začudnosti, mitopoetičkog shvatanja sveta, te ona dimenzija snevanja koja je životu davala prijatan osećaj beskonačnosti. Utoliko, strip prati neku vrstu odiseje mlade, depresivne žene iz Varšave koja se otiskuje na personalno putovanje a koja je istovremeno „fizička“ ali i onirička, sa zaranjanjem u sopstvena sećanja, maštarije i snove i kontrastiranjem onog što vidi i oseća sa onim što pamti i zamišlja, ali i onim što ne može da dodirne a što u velikoj meri čini realnost njenog današnjeg života.

*isključujući nekih 60-70% površine planete koji su nam iz raznih razloga nedostupni

Ovo poslednje se tiče pre svega društvenih mreža – facebook se eksplicitno „proziva“ u jednoj od scena – i parasocijalnih kvaliteta veza koje one obezbeđuju. Iako je strip poetičan i kontemplativan, reklo bi se da je oštrica socijalne kritike , koliko god da je u njemu ima, okrenuta upravo prema ovim konstruktima moderne civilizacije i njihovom, u nekoj dimenziji, otuđujućem kvalitetu.

No, Beneficio nije prevashodno kritičko delo, ono je, rekosmo, intenzivno kontemplativno, sa velikim delom vremena koje se posvećuje posmatranju uglavnom ruralnih i sasvim „prirodnih“ okruženja i njihovoj poetskoj analizi, ali i sećanjima na detinjstvo i momente provedene u bakinoj kući na selu. Grafički, ovo je jedan od najsjajnijih stripova koje sam čitao u poslednje vreme sa Gawronkiewiczem koji ne popušta ni u jednom trenutku i kombinujući minuciozan rad linijama i tačkicama (na momente silazeći u gotovo čist pointilizam) sa stalno fantastičnim kompozicijama, kreira besprekorno artističke ali istovremeno naturalističke prizore.

No, ono što me je na prvih nekoliko strana oduševilo, taj moćni sekvencijalni rad i grafičko pripovedanje, uglavnom odsustvuje iz ostatka stripa. Beneficio nema, zaista, „priču“ pa je i njegova realizacija u krajnjoj liniji serija slika, grafičkih i poetskih, više prenošenje „osećanja“ nego kreiranje narativa i ako od ovog stripa očekujete pripovedanje, akciju i nekakav literarni zaključak – toga ovde nema. Ovo je poezija, u prozi i u slici i Beneficiju treba prilaziti sa takvim očekivanjima, pa ako vam se to čini prijemčivim, a makar zbog crteža bi trebalo, izvolite.

Drugi strip za danas dolazi iz Francuske i nosi možda i ne toliko „francuski“ pogled na naučnu fantastiku i postapokalipsu. Elecboy je novi i ambiciozni naučnofantastični serijal originalno izašao u Francuskoj za Dargaud početkom ove godine a na Engleskom publikovan još u Martu.

Autor ovog stripa, Jaouen Salaün, je u mladosti maštao da postane profesionalni sportista ali je na tavanu naleteo na kutiju punu potpisanih stripova koje su radili Giraud, Giménez, Tanino Liberatore i Paul Gillon i ovo je namah odredilo njegovu sudbinu. Naime sudbinu budućeg crtača i ilustratora. Salaün, rođen 1979. godine je do 2006. godine uglavnom radio ilustracije za dečije knjige da bi od 2006. publikovanjem stripa Nova krenula i njegova strip-karijera sa stripovima koje je do sada radio za najvažnije evropske izdavače (Humanoïdes Associés, Casterman, Dargaud). Elecboy mu je prvi samostalni rad i na kraju prvog albuma – jedino do sada izašlog a koji se u Engleskom prevodu zove Birth – Jaouen naglašava da se radi o nekoj vrsti njegovog životnog projekta. Prve ideje nastale su još 2002. godine (precizno: 26. Decembra između dva obroka) da bi tokom škole i studija nastajali crteži i koncepti a kasnije je usledio, kako kaže autor, „nespretni prvi nacrt scenarija“. Strip je zaozbiljno počeo da radi posle sedamnaest godina razmišljanja o njemu, na pragu svog četrdesetog rođendana.

I sad, da je Elecboy na kraju, makar u ovom prvom albumu, ispao slabo i neuverljivo, to bi bila surova karmička pošalica. Srećom, nije. Birth ima sve vidljive indikatore dela koje je nastajalo jako dugo vremena, sa pomalo neobičnim tempom pripovedanja i osećajem da u pozadini, ispod priče koju vidimo na ovim stranicama postoji OGROMNA, možda i neizdrživa količina „lorea“ o svetu u kome se sve događa, kreirana tokom više od decenije pripremanja za pričanje te priče, ali Elecboy za sada deluje intrigantno, pa i prilično sigurno u sebe.

Ovo je priča o postapokalipsi, notabilno svetu koji je hiljadu godina udaljen od našeg a u kome neobične kibernetske (?) zveri (?) progone ljude naoružane nečim što podseća na supermoći. Ili je to barem početak ove priče – produžena akciona sekvenca sa kojom nas Birth uvodi u svoje predanje je atraktivna, čak i spektakularna, minuciozno dizajnirana u tome kako izgledaju gradovi, ljudi i antagonisti, ali i naglašeno poetična. No, kada se strip nakon nje nastavi, on dobija jedan dobrodošlo prizemljeniji ton i odmereno pripovedanje.

Priča, za sada, prati zajednicu ljudi koji se više ne mogu sećati sveta kakav je nekada bio (mada jedan od klinaca tvrdi da je njegova baba živela u „normalnom“ svetu) i koji se bave preživljavanjem što podrazumeva ne samo sakupljanje esencijalnih resursa, uključujući čistu vodu, već i stalnu borbu za održavanje prastarih instalacija kakve njihovo društvo više ne može da proizvede a koje garantuju barem neki nivo bezbednosti i udobnosti ranjivoj populaciji. Ovo nije društvo redukovano na kameno doba ali je dovoljno udaljeno od „našeg“ vremena da jesu iznikle određene društvene prakse koje bismo danas smatrali varvarskim. Glavni junak stripa, koji je zaista dečak, da ne kažemo tinejdžer, živi sa ocem koga krivi za odsustvo majke i upada u probleme jer stalno blene u devojku čiji je brat sin lokalnog budže. Ovo nisu tek obične budže već skoro pa klasični feudalci-siledžije koji se međusobno pare ne bi li očuvali čistotu krvne linije i drmaju zajednicom bez mnogo obzira za ono što bismo u današnje vreme nazvali „ljudska prava“.

Elecboy: Birth je strip koji radi jednu stvar, ali nju radi dobro: ovo je postavljanje osnove za buduće priče, oslikavanje sveta u kome su ljudi zglajzali sa vrha lanca ishrane (a  na njemu su sada veštački oblici „života“) ali im to nije pomoglo da se ujedine već se i dalje klasno i po mnogim drugim osnovama međusobno trvu. Strip takođe postavlja protagoniste, daje im dosta fino odmerene i promišljene lične i porodične istorije i pametno se igra sa njihovom psihologijom, ne otvarajući nam sve karte do pred kraj kada nam pokaže da nekih stvari uopšte nismo ni bili svesni, a koje značajno utiču na ponašanje likova. Ovo je sve urađeno prilično sigurno, i vidi se da je autor dugo živeo sa ovim likovima i promišljao njihove egzistencije.

Što se crteža tiče, Salaün je jako dobar i radi u jednoj skoro tipično evropskoj tradiciji ozbiljno shvaćenog naučnofantastičnog sveta koji ima zreo ton, realistične, uverljive likove, jako promišljen dizajn ali i kvalitetno pripovedanje i odličnu atmosferu. Iako je Salaün Francuz, moram da priznam da me je Elecboy pored neizbežnih asocijacija na Hermanna, možda iznenađujuće pomalo podsetio na Vicentea Segrellesa, zbog tog ozbiljnog kolornog i svetlosnog rada (mada bez Segrellesove slikarske ukrućenosti) pa i na fotorealistični stil Britanca Dona Lawrencea. Opet, Salaün ima sopstveni glas i Elecboy ne deluje kao mešap drugih autora već kao autentični iskaz, pogotovo što ovaj autor mnogo radi olovkom, ne voli čistu liniju, a da su mu konture uvek jasne i definisane.

Koliko će ovaj strip biti dobar u daljim nastavcima ćemo tek videti. Birth je obećavajuće prvo poglavlje i postavljanje figura na tablu na osnovu koga sam spreman da serijal pratim dalje. Nadajmo se da će Salaün uspeti da ga pravi prihvatljivim tempom jer se gvožđe, jelte, kuje dok je vruće. Comixology stranica je ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s