Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 09-10-2021

Prošlonedeljno odsustvo mog metal pregleda iz vaših života rezultat je jako dugačkog mog odsustva sa interneta. Ne znam da li je Šolak sila koja iz pozadine realno ugrožava napore predsednika Vučića da pobedi Koronu, vrati Kosovo i lično doprinese podizanju nataliteta u Srbiji (da li kroz mudre poteze u demografskoj politici, da li time što će prosto nastaviti da nam svima jebe majku), ali njegov SBB je neobično spor, trom i, kroz magiju povezanih podugovorenih izvođača, zbunjen sistem koji mi je „kvar“, ako ga je zaista bilo, na kraju rešio šaljući momka koji će iz ormarića u hodniku izvaditi filter, reći maltene doslovno „šta je ovo i čemu služi a uz to i ne radi“, da bi internet odjednom ponovo ušao u naše živote. Tako da je ovonedeljni metal pregled zahvatio i prošlu nedelju i, prirodno, jer nisam imao baš TOLIKO vremena u ovih par dana što sam ponovo onlajn, odlikuje ga malo manja dubina ali, nadajmo se, dosta dobar prosečni kvalitet. Pogledajmo šta smo sve propustili

Blek metal za početak! Vauruvã su brazilski duo čiji nam album Manso Queimor Dacordado stiže sa kraja pretprošle nedelje i ovo je atmosferični blek metal sa razlikom. Hoću reći, ovo je prilično lo-fi snimak ali je u pitanju karakterna muzika, sa  puno lepih melodija i nežnih emocija uparenih sa sirovom svirkom i,kako sugerišu ljudi koji razumeju Portugalski, vrlo ličnim tekstovima. Emo-black metal nije neka velika novost u 2021. godini ali Vauruvã ovoj vrsti izraza daju jedan naglašeno lični spin i u sve uspevaju da udenu i malo sambe pa je u pitanju album koji se u najmanju ruku mora čuti a ako vam se baš dopadne to što čujete, daunloud se naplaćuje onoliko koliko ste vi spremni da platite. Ne može poštenije.

https://vauruva.bandcamp.com/album/manso-queimor-dacordado

Poljaci Profeci svoj filozofski blek metal vrlo uspelo provlače na drugom albumu, Aporia. Ovo je tipično poljski, zreo i melodičan a abrazivan blek metal koji ima šta da kaže i to radi kroz promišljene aranžmane koji ovde niti zvuče prekomplikovano niti odvlače slušaoca od osnovne teme svake od kompozicija. Ovo Profeciju daje fin karakter i identitet i album postavlja na listu ploča koje slušate jer vas intrigira i ono što ste već čuli ali i ono što znate da ste na prvih par slušanja propustili. Hoću reći, ovde ima solidne dubine:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/aporia

Nizozemci Iskandr imaju vrlo moderan blek metal zvuk na svom trećem albumu, Vergezicht. Ovo podrazumeva i malo preupeglanu, prekomprimovanu produkciju, ali i vrlo lepe melodije koje samo podsećaju na folk i klasične predloške, te aranžmane koji su nenametljivo kompleksni i vode kompozicije u zaista neočekivanim ali dobrodošlim smerovima. Ovim se hoće reći i da pričamo o albumu gde su samo dve pesme kraće od deset minuta ali Iskandr isijavaju kvalitet i mada treba odvojiti vreme i koncentraciju za ovaj album on ih bogato nagrađuje odličnom muzikom i teatralnim ali ne kičastim aranžiranjem:

https://iskandr.bandcamp.com/album/vergezicht

Erz? Kakvo je to ime za blek metal bend, pitate vi, a ja kažem da ne znam ali ovaj nemački duo ima sjajan omot istoimenog debi albuma a i muzika nije ni malo rđava. Erz sviraju moderniji blek metal sa dosta melodije i, pa, duše, ali, bogami, umeju i da dobro krljaju. Pesme uspešno kanališu lepu količinu apokaliptične energiju uz jaku, mesnatu produkciju i dovoljno naklona death metalu da ja budem potpuno zadovoljen. Oba člana su pre ovoga svirala u Magoth pa se čuje solidno iskustvo i zrelost na svim nivoima. Odlično:

https://erzblackmetal.bandcamp.com/album/erz

U orbiti ruskih jednočlanih blek metal bendova sa atmosferičnim tendencijama Gloosh mi je jedan od dražih. Георгий Габриэльян voli melodiju i emociju ali drugi album pod ovim imenom, Sylvan Coven mu je ne samo brz i žestok već je i svirka prilično organska, sa bubnjem koji zvuči živo i miksom u kome imamo prominentnu i vrlo prijatnu i toplu bas-gitaru. Pesme su pevljive, poletne i prijatne i mada jesu podugačke, ovo je pitka ploča prelepe, pakleno pržačke muzike:

https://gloosh.bandcamp.com/album/sylvan-coven

Norveški Order na drugom aslbumu, The Gospel ima fini old school zvuk i jednostavne pesme koje ne umiru u kompleksnosti aranžmana ali osvajaju karakterom i identitetom. Order nisu star bend, postoje manje od decenije, ali članovi su im svirali u Satyricon, Mayhem, Impostor pa čak i u Celtic Frost i ovde se odmah čuje pedigre i kilometraža. Prosta, jednostavna a duševna muzika za publiku koja zna da bez starca itd.

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-gospel

Kad blek metal bend koristi gajde i duvačke instrumente, odmah znate da je na programu narodna muzika. Ili makar muzika za narod. Paydretz iz Francuske imaju prvi album, Chroniques de l’insurrection, a koji govori o francuskoj revoluciji sa kraja osamnaestog veka i mada nisam fan prilično nedinamičnog zvuka bubnjeva na ovoj ploči, ona svakako ima svoje dobre strane. Paydretz vole himnične, poletne a opet setne teme i dramatične aranžmane a kako su Francuzi praktično prirodno nadareni za te stvari, ovo je svakako album koji treba proveriti ako su vam interesovanja na toj strani:

https://antiqofficial.bandcamp.com/album/paydretz-chroniques-de-linsurrection

Finski Hautakammio imaju treći album, Pimeyden kosketus sedam godina posle prethodnog i ovo je besan, glasan, melodičan ali jako abrazivan opus pesama koje su jednostavne, prirodne i ekspresivne. Hautakammio imaju jednu old school čistotu i intuitivan pristup komponovanju i mada posle ovoliko vremena donose album sa samo pet kompozicija, one zvuče sveže i napaljeno. Mastering i miks su užasni za moj ukus, ali ovo makar ozbiljno krlja:

https://hautakammio.bandcamp.com/album/pimeyden-kosketus

https://waeltaja.bandcamp.com/album/pimeyden-kosketus

Peruanci Earthwomb opasno voze na EP-ju Becoming Immanence. Ovo je bogat program sa sedam pesama kosmičkog, napaljenog a opet melodičnog i svečanog blek metala u nekih pola sata muzike, a Earthwomb, iako i sami imaju mastering kakav ne volim, sa spljeskanim zvukom i bez dinamike, pišu lepe, hipnotičke pesme koje udaraju snažno, idu brzo ali su suptilne i osećajne. Odlični su:

https://earthwombperu.bandcamp.com/album/becoming-immanence

Kad smo već na kontinentu… Argentinci Wolves’ Winter na, konačno – posle više od decenije – prvom propisnom dugosvirajućem studijskom albumu sviraju lep, karakteran, prilično old school blek metal. Ovo je muzika u kojoj se čuje da je nastajala dugo, da je, što se kaže, odležala i ona je očišćena od viškova, svedena u svojim aranžmanima a bez gubljenja suštine. Qayin Coronatvs nije superoriginalna ploča u svojim rešenjima ili ambicijama, ali je autentična i prijatna za uho, sa finim sekvenciranjem i lepom raznolikošću pesama:

https://wolveswinter.bandcamp.com/album/qayin-coronatvs

Vašingtonski Alda albumom A Distant Fire dokazuju da se može napraviti melodična, atmosferična, narodnom muzikom jako inspirisana ploča a da opet i u tom secištu trenutno popularnih podžanrova u blek metalu možete imati sopstveni karakter i identitet. Alda su kao nekakav freak folk bend koji je zalutao na blek metal koncert i otkrio da ume da svira i tu muziku, sa emotivnim, ali i ritualnim dimenzijama u svojoj muzici, te dobro shvaćenim blek metal potencijalom koji se ispunjava u žestokoj, brzoj svirci. Američki blek metal se može pohvaliti bendom koji zaista sjajno hvata duh amerikane a da ne izdaje hardkor:

https://alda-band.bandcamp.com/album/a-distant-fire

Alkuharmonian Kantaja su trio finskih muzičara koji inače sviraju u Iku-Turso, Napoleon Skullfuck, Sic Semper Tyrannis i još masi projekata pa je i bilo za očekivati da će debi ovog projekta, Shadowy Peripherals biti nešto eksperimentalno, pomereno, i drugačije. Post blek metal obično poistovećujemo sa šugejzerskim melanholijama i melodičnošću ali Alkuharmonian Kantaja podsećaju da je to samo jedan način da se izađe na drugu, jelte, stranu i njihov album je mešavina neobičnih, disonantnih tema, snolike atmosfere, pevanja koje je često negde između recitovanja i samtrnog ropca, ali i vrlo disciplinovane svirke. Nije neko iznenađenje da ovo objasvljuje I, Voidhanger, firma specijalizovana za opskurno i bizarno u ekstremnom metalu, a mada je Shadowy Peripherals svakako i mali test za slušaoca sa svojom na momente skoro art-brut estetikom, svakako pričamo o interesantnom albumu koji blek metal vodi na mesta gde je retko do sada bio:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/shadowy-peripherals

Ako vam ipak nije dosta opskurnog i disonantnog, imate sreće. Australijanci Norse svoj četvrti album, Ascetic opisuju rečima „dissonant black metal“, čisto za slučaj da neko do njih dođe nadajući se kakvim melodičnim temama i setnim atmosferama. Ascetic zaista ima asketski prizvuk, sa hrapavim, grubim gitarama, čestim disonancama i jednim doslednim insistiranjem na ružnoći. No, Norse nisu deca od po 13 godina i njihova eksploracija ružnog u krajnjoj konsekvenci je potraga za nečim čistim, plemenitim, pa i lepim, i ovaj album sa svojim beskompromisnim aranžmanima i nekonvencionalnim pristupom žanru to na kraju i prilično uspelo nalazi.

https://norsebm.bandcamp.com/album/ascetic-dissonant-black-metal

Hegemon sviraju od polovine devedesetih I JOŠ IM NIJE DOSTA. Novi album, Sidereus Nuncius, šest godina nakon prethodnog, tek peti u karijeri ovog tajnovitog benda je robusna demonstracija snage i kvaliteta. Ovo je veteranski napisana ploča sa kompozicijama koje zvuče prirodno, proživljeno i beznaporno energično. Hegemon su, za francusku scenu možda i nekarakteristično agresivnog zvuka, mada je ovo svakako album sa dinamičkim oscilacijama i kompozicijama koje veoma lako uđu i u mirnije, zavodljivije vode. Izvrstan zvuk, izvrsna svirka, odlična ploča:

https://ladlo.bandcamp.com/album/sidereus-nuncius

https://hegemon666.bandcamp.com/album/sidereus-nuncius

Pređimo u sporiju traku gde nas čekaju stoner rock, doom metal, psihodelija, hard rock… Finski Funeral For Two na svom drugom EP-ju, II, donose dve dugačke pesme sporog tempa i hipnotičke atmosfere. Ovo je jako faziran, jako spor i psihodeličan doom metal gde posle izvesnog vremena niste više svesni ni koji je dan a kamoli otkad slušate ovu muziku. Simpatično!

https://funeralfortwo.bandcamp.com/album/ii

Hjustonski Direlands su nekakav sirov, energičan i primalan heavy metal koji se oslanja na klasične formule ali ih izvodi brutalnije i sa više underground šmeka nego što je standard. EP Ascension time spaja klasične metal elemente sa pankerskom nepoćudnošću u agresijom u izvedbi i sve to na kraju ima simpatičnu doom-oliku oštricu:

https://direlands.bandcamp.com/album/ascension

Howlin May Queen iz Londona su vrlo kvalitetan old school hard rock bend koji će vas prilično podsetiti na Led Zeppelin na svom prvom albumu Tapes From The White Ballroom. No, kako su Zeppelini bili eklektičan bend sa puno različitih interesovanja – bluz, folk, ezoterija, metal – tako i Howlin May Queen uprkos jasnom omažiranju velikih prethodnika, nude vrlo raznovrstan album odlično napisanih pesama i perfektne izvedbe. Svakako žig Zeppelina nije moguće tako lako ukloniti sa stvaralaštva ovog benda ali pričamo o vrlo dobrom albumu koji cepelinovski uticaj ne svodi samo na heavy blues već nudi širi i dublji zahvat i to treba prepoznati, ceniti i slušati. Mislim, meni je ovo odlično i podseća zašto su pokušaji onog benda koji ima „Van“ u imenu prilična sramota :

https://howlinmayqueen.bandcamp.com/album/tapes-from-the-white-ballroom

Maltežani Scarlet Pimpernel imaju vrlo prijatan istoimeni albumn težeg, abrazivnijeg roka koji nije ni doom ni stoner ni nekakva teška psihodelija. Ovo je istovremeno sasvim propisno metalizirana muzika, a da ima snažne bluz korene, odličnu pevačicu i prijatan, težak ali ne i preterano iskomprimovan zvuk. Ključne su svakako pesme koje imaju idealan odnos atmosfere (sa obilnim korišćenjem vibrata) i propisnih rifčina, te odličan vokal pevačice Jessice Grech a čiji muž, Chris svira sve instrumente i zvuči izvrsno. Volite Led Zeppelin? Jok, ti voliš, Mehmete, kažete vi, kao da nismo jedan pasus iznad već ukrstili erekcije sa velikom slašću. Dobro, dobro, onda je vrlo verovatno da ćete voleti i ovo, čak i pre nego što vidite da se jedna pesma zove Koliba:

https://scarletpimpernelband.bandcamp.com/album/scarlet-pimpernel

Kesem su fenomenalni kalifornijski psihodelični prog-rokeri čiji album Post​-​terra zvuči sveže, živo i originalno istovremeno dok zvuči klasično, patinirano i duboko ukorenjen u tradiciji. Momci su jaki sa svih strana, sa odličnim pesmama, dobrim, dinamičnim zvukom i izvedbom koja je karakterna i nema ni trunku studijske sterilnosti koja je danas, u eri digitalnog snimanja, još veća pretnja za bendove niskog budžeta. Sa bizarnim „progresivnim“ aranžmanima i pankerskim etitjudom ovo je album koji čim završite vredi pustiti od početka a kako košta svega dva dolara da se daunlouduje, prosto je grehota ne kupiti ga. Obavezna lektira:

https://kesem23.bandcamp.com/album/post-terra

The Answer Lies In The Black Void je ekstremno pretencionzo ime za bend ČAK i kad svira majestični doom metal, ali Martina Horváth i Jason Köhnen (ona peva u Thy Catafalque a on je svirao u The Kilimanjaro Darkjazz Ensemble a sad je u Celestial Season) uspevaju da svemu daju zaista zvezdanu dimenziju. Ovo dvoje umetnika već sarađuju u projektu Mansur, a The Answer Lies In The Black Void je doom projekat čiji prvi album, Forlorn, glatko izbegava da se zaglibi u žanrovskim stilizacijama i zvuči zrelo, moćno, teško i otmeno. Pesme nisu predugačke i rado koriste elemente drugih žanrova ali ovo je ipak do kraja i pre svega teški, masivni, spori i svečani metal sa sjajnim vokalima i lepim temama. Odlično:

https://theanswerliesintheblackvoid.bandcamp.com/album/forlorn

Nikako ne bi valjalo propustiti ni najnoviji album na Psychedelic Source Records, nazvan Blues for La Vieja (i posvcećen, očigledno, aktivnom vulkanu na Kanarskim ostrvima). „Bend“ koji ovde svira, odnosno džemuje je sastavljen od uobičajenih „krivaca“ ovog sjajnog mađarskog kolektiva a distinkcija je da je ovo kombinacija sa dve gitare koje sviraju u isto vreme preko razigrane – i razaračke – ritam sekcije. Bence Ambrus prečesto u ovim kombinacijama svira bas gitaru (i ovde to radi na dve pesme) ali je pravo zadovoljstvo čuti ga povremeno na gitari, kao ovde, i setiti se koliko je on fenomenalan u svom bendu Lemurian Folk Songs. Vrlo solidan zvuk, puno prelepe psihodelije i cena od koliko date – još jedan obavezan album panonske psihodelične (p)lepote:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/blues-for-la-vieja

Doomed & Stoned in Canada (Vol II) je, jasno je već i iz imena, druga po redu kompilacija kanadskih doom metal i stoner rock bendova sklopljena pažljivim radom divnih ljudi iz Doomed & Stoned kolektiva. Kao i sve kompilacije koje Doomed & Stoned izdaju, i ovo plaćate koliko sami odredite a sa sedamdeset pesama ovde će čak i najdažngrizaviji čiča naći mnogo toga da mu se dopadne. A, mislim, meni se dopalo MNOGO toga jer Doomed & Stoned drže nivo i paze šta objavljuju. Obavezno? Obavezno:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-canada-vol-ii

„King Animal is a project that plays an indefinite, natural, animal music genre“, kažu sami za sebe King Animal. Važi, rodbino, kažete vi, ali kako to ZVUČI? Ne zvuči rđavo na EP-ju King Animal koji je faziran, glasan i energičan ali zapravo, uprkos svemu što bend priča, prilično disciplinovan i pun sasvim prijemčivih melodija. Ovo nije ni čist stoner, ni čist fuzz rock, ni pank, ali tu je negde, između:

Ne znam šta bi tačno Orphan Gears trebalo da znači ali istoimeni album ovog londonskog benda dobro treska, mešajući prljav, garažni pank izraz sa propisno disciplinovanim i kvalitetno produciranim metalom. Ovo je glasno, moćno i zarazno, sa rokerskim etitjudom i mada je svakako, na ime svog vrlo tvrdog zvuka i bučne dispozicije bliže metalcima nego „starim“ rokerima, zapravo se nalazi na skoro idealnom mestu između te dve opcije. Meni se to sve jako dopada i mada bih cenio malo prirodniji, dinamičniji master, pesme su odlične i ko se ne šutira uz Vulcan Karate, verovatno se nikada u životu neće ni šutnuti:

https://orphangears.bandcamp.com/album/orphan-gears

Svideo mi se proletos prethodni album (EP?) momka po imenu Matt C White a njegov nastavak, Creepshow Peepshow: Act II je još bolji sa idealnim odnosom southern groove rokčine, bluza, panka, psihodelije… Ovo je muzika utemeljena u klasičnom rok izrazu, ali visoko lična i osobena za autora koji je izvodi unoseći mnogo karaktera u svoje kompozicije, aranžmane i samu svirku. Creepshow Peepshow: Act II je napisan vrlo dobro, pun svežih ideja, odlične atmosfere i nadahnutih rešenja u miksu pa, eto, kad neko na nekoj budućoj (post-pandemijskoj, moliću) žurci krene da vas smara kako danas nema dobrog rokenrola i sve što valja odavno je odsvirano, pljusnite mu Matta C Whitea u facu, biće vam zahvalan:

https://mattcwhite.bandcamp.com/album/creepshow-peepshow-act-ii

Za teško izdrogiran, spor doom metal koji se davi u fuzzu obratićete se na adresu ruskog sastava Megalith Levitation. Ova ekipa na albumu Void Psalms od preko pedeset minuta ima svega četiri pesme i mada one ponekad znaju da malo testiraju granice ljudske izdržljivosti, ili makar moje izdržljivosti, u načelu je ovo zdrava formula mračnog, podzemnog, ali dobro raspoloženog, rifaškog, primitivnog dooma:

https://megalithlevitation.bandcamp.com/album/void-psalms

Daeodon su iz Kentakija i njihov album Head on a Wheel je kombinacija bluziranog hard roka i malčice modernijih aranžmana i zvuka. Ovo je svakako napravljeno sa puno ljubavi prema klasičnim rok formulama ali i ambicijom da se nađu nova rešenja za stara pitanja pa bend dosta eksperimentiše sa aranžmanima. I, sad, u nekim momentima to bude fenomenalno, u drugima nisu TOLIKO ubedljivi ali bend svira strastveno i dosta toga spasava očiglednim verovanjem u ono što rade. Poštujem i rado preporučujem za dalje slušanje:

https://daeodon.bandcamp.com/album/head-on-a-wheel

Riječani Longhare zvuče vrlo lepo isfazirano i psihodelično na albumu A Day In The Sun. Ovo je propisno energičan ali dostojanstven teži psihodelični rok koji voli kratke, efikasne, himnične pesme sa proto-pankerski ekonomičnim aranžiranjem i dosta starinskom produkcijom. Hoću reći, A Day in The Sun se nalazi na idealnom mestu između MC5 i Blue Cheer a kako se album daje za koliko sami odlučite, ovo nikako ne treba zaobići:

https://longhare.bandcamp.com/album/a-day-in-the-sun

Portlandski The Misery Men su fina, pankerska, sirova interpretacija stoner rock i heavy blues formula. Album Devillusion je pun bolesnog, lepljivog gruva koji se preko slušaoca valja poput pijanog bernardinca, ali The Misery Men beže od masivnog, teškog zvuka koji vole „čiste“ stoner kolege i više vole abrazivniji, rapaviji garažni pank saund. Sve je to vrlo zlo i naopako i neodoljivo, kao da slušamo nekakvu iz podruma upravo ispuzalu decu Captaina Beefhearta:

https://themiserymen.bandcamp.com/album/devillusion

Kolumbijski Mandrake sviraju, baš kako i očekujete, simpatičan, vrlo organski psihodelični teški rok. Album Cocteles y formol je pun apstraktnog, amorfnog zvuka ali i propisnog bluzerskog gruva a produkcija je, malo sam se i iznenadio, vrlo dobra, čista ali snažna. Odličan album a ne kapiram zašto ljudi ne stavljaju ove stvari na Bandcamp,. Nije da to nešto košta. Mislim, jebo ih Spotifaj da ih jebo:

Fliptop box podsećaju na vitalnost grčke stoner rok scene. Album Final Scene im je drugi za nekih osamnaest godina rada i ovo je zapravo vrlo osobena, lična heavy rock ploča koja sa klasičnim grčkim stonerom deli kvalitet i ubedljivost izraza ali ima svoj sopstveni identitet i jednu emotivnu dimenziju koja je mene iznenadila ali mi i veoma prijala. Nije ovo čak ni muzika sasvim po mom ukusu – ima dosta grunge/ pop elemenata ali Fliptop box sve to nekako lepo spajaju i zvuče autentično:

https://fliptopbox.bandcamp.com/album/final-scene

The Buzzards of Fuzz iz Atlante su sjajan psihodelični fuzz rock sastav čiji istoimeni debi album ima mnogo interesantnih ideja, zanimljiv miks i atmosferu noći provedene u pustinji nakon gutanja gomile psihodelika dok se neonska svetla grada naziru na horizontu. Bend piše dobre pesme i ima interesantan zvuk i samo je malo manje trebalo da gaze po kompresiji kada je ovo masterovano. Možda je samo MP3jka na Bandcampu takva, ali u svakom slučaju, The Buzzards of Fuzz su vredni svake pažnje. Šmekeri:

https://thebuzzardsoffuzz.bandcamp.com/album/the-buzzards-of-fuzz-2

Novi Crystal Spiders, ponovo na Ripple Music i ponovo sjajan. Debi album ovog muško-ženskog dvojca mi se prošle godine jako dopao a za novi album, Morieris, regrutovali su basistu Corrosion of Conformity Mikea Deana da im svira gitaru pa je ovo sada višeslojniji, atmosferičniji i psihodeličniji zvuk. Novi album je manje minimalistična ploča, sa dužim pesmama i možda za nijansu jačim akcentom na atmosferi, ali da ne bude zabune, ovo je i dalje znojav, prirodan, neprskan teški rok sa fantastičnom pevačicom i naglaskom na primitivnoj, neolitskoj ritam-sekciji. Ripple music, braćo i sestre, nema promašaja. Pretplaćen sam i ne žalim:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/morieris

Ali koliko su Wooden Fields DOBRI!!!! Ovo je bend za koji bez gledanja od pete sekunde znate da je iz Švedske jer samo Šveđani danas sviraju ovako autentičan i zapaljiv ’70s hard rok. Istoimeni debi album je pun najmoćnije psihodelične rokenrol svirke, sjajno produciran (sve zvuči analogno i prirodno) i sa kolekcijom pesama koje se ne bi stideli ni mnogi bendovi što su actually svirali u sedamdesetima. Kao neko čiji su ukus formirali Džimiji Hendriksi, Alvini Lijevi, Roriji Galageri, Džekovi Brusovi i ostala bratija (i poneka moćna sestra) onog doba, ne mnogu a da ne uskliknem kako je ovaj album praktično savršenstvo. Moćno!

https://woodenfields.bandcamp.com/album/wooden-fields

Idemo na thrash, thrashcore, grindcore, pa prema death metalu. Ljubljanska blackened speed atrakcija Hellsword postoji već više od decenije ali joj je dugo trebalo da spravi debi. No, čekanje se ponekad isplati i Cold Is the Grave je prijatan, kvalitetan album muzike koja je staromodna, ali ne zastarela, jednostavna ali ne prostačka. Hellsword naprosto dobro osećaju žanr koji sviraju i ovo je zapravo vrlo razgovetan, pitak metal koji ne ide na preteranu sirovost niti na preteranu brzinu, koji ima sofisticiranost u svojim harmonijama i aranžmanima a opet se drži izvornih, jednostavnih formula da bi osvojio na prvu loptu. Odlično:

https://hellsword.bandcamp.com/album/cold-is-the-grave

Njemački Fear Connection je solidno glasan i agresivan na debi albumu Progeny of a Social Disease. Ovo je disciplinovana deaththrash metal muzika koja se pravi mračnijom nego što jeste kroz malo koketiranja sa pankerskom prljavštinom. Sasvim je to solidna predstava i bend provajduje devet energičnih, dobro napisanih komada koji udaraju teško ali su zabavni, sa ritmovima i rifovima koji pozivaju u šutku mada ne donose nešto sad naročito originalno u ovaj medij. No, ne mora sve da bude inovativno da bi prijalo. Fear Connection su lepi:

https://fearconnection.bandcamp.com/album/progeny-of-a-social-disease-2

Čačani Autoagresija su snimili prvi EP, Postojanje i mada ovde imam svu silu zamerki i na produkciju i na sekvenciranje izdanja i na aranžiranje pesama, Postojanje mi je svejedno držalo osmeh na licu sve vreme dok sam ovo slušao. Autoagresija prži klasičan, staromodni krosover i ceo materijal zvuči kao da je ispao iz recimo 1988.godine, sa klasičnim temama, klasičnim rifovima, klasičnim pevanjem. Nekako lepo za početak i nadam se da će bend istrajati a ovo se može kupti po ceni koju sami odredite:

https://autoagresija.bandcamp.com/album/postojanje

Varnok su thrash metal duo iz Kalifornije koji na EP-ju Anthropogenic zvuči vrlo old school. Ne samo da ovde imamo vrlo prozračan mid-fi miks u kome se, recimo, bas gitara čuje DALEKO bolje nego u 99% izdanja koja ćete pustiti ove nedelje, već je i muzika starinska, sa sve vokalom koji je death metalski ali opet na jedan vrlo klasičan način. Kompozicije su promišljene i pune rifčina, sa aranžmanima u kojima se stalno nešto menja (rif, harmonija, ritam) i mada to pesme čini teškim za pamćenje, svakako su uzbudljive za slušanje:

https://varnok.bandcamp.com/album/anthropogenic

Brazilski Vomit Bag Squad su ekipa iz Sao Paola koja svira thrash metal inspirisan horor filmovima. Ne da je to sad neki originalan koncept, ali Vomit Bag Squad na prvom albumu, Tales From the Bag zvuči vrlo pristojno. Ovo je muzika bazirana na pamtljivim rifovima i refrenima očigledno napravljenim da ih publika i bend zajedno izvikuju sred znojavih mošpit-rituala, a vidna je i ambicija da aranžmani budu dostatno kompleksni i promišljeni a da se ne izgubi vučna sila i brzina kojom sve ovo hita napred. Solidna produkcija, takođe. Vredno slušanja ako ste ’80s fiend sa velikom ljubavlju ka južnoameričkom thrash metalu i VHS hororu. A ko nije? Only fucking assholes, that’s who!

https://vomitbagsquad.bandcamp.com/album/tales-from-the-bag

Treba biti superiorno neupućen ili drzak pa bend nazvati Killdozer u 21. veku. Mislim, da na stranu stavim još nekoliko metal bendova sa istim imenom, skoro mi je neverovatno da Španci iz Sevilje sa upravo izašlim debi albumom Seeds of Vengeance nisu čuli za kultni Touch and Go sastav iz osamdesetih. Meni je to bukvalno kao da bend danas nazovete, šta ja znam, Misfits, Husker Du ili Black Flag. Elem, Killdozer iz Sevilje makar pružaju solidan otpor mojoj negativnosti vrlo pristojnom svirkom na tom debi albumu. Ovo je blago deathmetalizirani thrash metal čvrstog zvuka, superdisciplinovane svirke i mošerskih rifova, bez previše originalnosti ali sa potrebnim nivoom znojave svirke da meni to vrlo zaprija. Samo napred momci, dakle:

https://killdozerband.bandcamp.com/album/seeds-of-vengeance-2

No, teksaški trio Sadistic Force lako odnosi šnjur ove nedelje u trešerskom domenu svojim debi albumom, Aces Wild. Ovo nije čist treš metal, da se mi razumemo, već danas popularni black-thrash i Sadistic Force sviraju u sličnom stilu kao, recimo, fantastični Škotlanđanin Hellripper, ali bend svakako ima svoj zvuk i pristup sa moćnim, rokerskim rifovima, lepim solažama i energičnom svirkom. Sadistic Force su svakako napajani na istim early ’80s izvorima kao i njihovi stilski epigoni i ovde se čuje isto toliko Venoma koliko i Motorheada, ali bend ima i lepe prelaze u „čistu“ blek metal krljačinu a što čini sjajan i dobrodošao kontrast i dopunu tom rokerskom trešeraju koji provlače. Vrlo solidan zvuk, takođe i ovaj album je prava proslava metala. Ne propustiti:

https://sadisticforce.bandcamp.com/album/aces-wild

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/aces-wild

Za nijansu manje rokerski ali i dalje vrlo solidan black thrash sviraju Bastard Cröss iz Filadelfije. Na prvom, istoimenom EP-ju ova ekipa zvuči malo „opasnije“, odnosno mračnije i blek metalskije ali je i dalje u dovoljnoj meri ovo jedna rifaška, čukačka zabava da bude draga i treš i blek metal publici, pa i pankerima sa inklinacijama ka metalu. Blaga sirovost produkcije samo doprinosi satanističkom, andergraund filingu ovog izdanja a bend što dublje ulazite u materijal servira sve dekadentnije i lepše rifove i teme:

https://bastardcross.bandcamp.com/album/bastard-cr-ss

Još black thrasha? Ima! I to opet iz Španije: Nuclear Revenge su, konkretno, Baskijci i dok ne znam da li bi se uvredili ili ne da ih čovek nazove Špancima u opuštenom razgovoru u kafani, znam da im je drugi album, Dawn of the Primitive Age superprijatna i lepo napisana ploča vrištavog black thrasha koji nije zainteresovan samo za šutku i znoj već ima nešto kompleksnije, ambicioznije aranžmane i raspon atmosfera. Super to zvuči, sa mnogo dobrih rifova i žestinom u svirci koja je neophodna da ovako nešto zazvuči pravilno. Nuclear Revenge su ljudi na svom mestu i ovaj album je pravi melem za dušu i uši:

https://nuclearrevenge.bandcamp.com/album/dawn-of-the-primitive-age

https://awakeningrecordscn.bandcamp.com/album/dawn-of-the-primitive-age

https://helldprod.bandcamp.com/album/nuclear-revenge-dawn-of-the-primitive-age

Fucking Kill Records za ranu 2022. godinu najavljuje split EP bendova Sacroscum i Hellburst. Već znate šta ovde možete da očekujete: čistu, neprerađenu underground tminu i grdobu ali i nepobitni kvalitet i karakter. Chris već godinama iskopava sjajne stvari iz raznih kutaka interneta i daje im vinilni tretman pa je i ovo EP nedefinisanog žanra (underground horror punk metal?) ali odličnih pesama i atmosfere:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/sacroscum-hellburst-split

Svakako valja preslušati i drugi album litvanskih Phrenetix, naslovljen Exuviae. Već omotom ovaj deceniju aktivni bend sugeriše da ovde nemamo na meniju puku ekshumaciju ’80s zvuka i tropa, i Phrenetix nude progresivni thrash metal koji ne zvuči kao Voi Vod ili Vektor ili bilo šta drugo što podrazumevate pod ovom etiketom. Umesto toga, muzika je kompleksna, progresivna, stalno iznenađujuća pa i teatralna na sasvim originalan način sa vrtoglavom komplikovanim a opet šmekerskim, zaraznim pesmama, odličnom produkcijom i impresivnom izvedbom. Svi sviraju izvrsno, ali posebno se mora pomenuti pevačica i gitaristkinja Lina Vaštakaitė čija karakternost i strastvenost vokalne izvedbe daju finalni pečat ovom izuzetnom izdanju:

https://phrenetix.bandcamp.com/album/exuviae

Dadcare su grindcore/ hardcore bend iz Zvolena u Slovačkoj i album/ EP Obraz, ktorý klame je prilično atraktivna ponuda žestoke svirke, jednostavnih rifova i kratkih pesama. Ovo malčice pati od nedinamičnosti (bubanj, pogotovo) ali je pevanje odlično i u priličnoj meri vadi utiske, a pesme su ekonomične, brze i energične što je meni sasvim dovoljno da Dadcare preporučim:

https://dadcare.bandcamp.com/album/obraz-ktor-klame-2021

Australijski Unbound za sebe kažu da sviraju „Astral Travelling Psychedelic Punk Metal of Death“. Ja sam mislio da kažem da sviraju metalizirani crustgrind ali i ovo je lep opis, svakako. Elem, novi EP, pardon LP (bend insistira da je ovo album iako ima samo šest pesama), Godbait je prilično dobar sa trudom oko pesama i aranžmana tako da se zaista može reći da ima tog astralnog i psihodeličnog u pankerskoj prebijačini. Unbound imaju lep, sirov, topao zvuk i zanimljive rifove, sa pesmama koje nisu puki pank krateži već zbilja proširuju zdravu formulu na zanimljive načine. Vrlo sam zadovoljan:

https://unboundpunkmetal.bandcamp.com/album/godbait-lp-2

Agamenon Project je nekarakteristično reflektivan na ovonedeljnom splitu sa Viciado de Nulidad dajući dve nešto duže pesme grindcorea koji iako čuva lo-fi estetiku i etiku, ima više slojeva i ambicioznije aranžmane. Pa, fino! Viciado de Nulidad su hipnotički lo-fi noise/ power electronics i odlični su. Plaćate koliko hoćete:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/28-21-agamenon-project-x-viciado-de-nulidad

Full of Hell imaju novi album, Garden of Burning Apparitions i ovo je još jedan odličan primer njihovog sa godinama sve progresivnijeg pristupa grindcoreu. Ovde su pesme kratke, svirka brutalna, ali kompozicije nisu puki iskazi već minuciozno konstruisane drame sa puno strateških disonanci i mudrih promena ritma, tempa i raspoloženja. Američki grindcore nam je dao puno bendova što su iskrivili kalup i odveli jedan nominalno jednostavni žanr u mnoge avangardne i uzbudljive strane i Full of Hell se konačno legitimno upisiju na ovu listu novim albumom:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/garden-of-burning-apparitions

Tumba De Carne su Argentinci sa debi albumom  Decatexis // Perpetuo Altar koji je vrlo interesantan spoj grindcorea, death metala, nešto malo blek metala ali i jedne avangardnije perspektive koja koristi disonance, primitivnu tehniku i kompleksno, a neprirodno aranžiranje da svoje pesme učini različlitim od onog što obično vezujemo za ove žanrove. Fakat je da album povremeno bude i potežak za slušanje jer pesme nemaju nikakve očekivane i prirodne forme već se razvijaju sasvim tuđinskom logikom, ali je makar mastering dinamičan. Vredi poslušati:

https://lavadome.bandcamp.com/album/decatexis-perpetuo-altar

Čileanci Imperathron prilično impresioniraju svojim demo snimkom Mercy for the Despicable kombinujući brutalni death metal i sve njegove elemente brzine, težine i, jelte brutalnosti, sa epskim šmekom i melodičnošću blek metala. Ovo su četiri odlično napisane pesme koje imaju i atmosferu i naraciju i dovoljno agresivne svirke da slušalac bude zadovoljen sa više aspekata, a čak je i produkcija vrlo solidna. Divno je kad naletite na  novi bend koji kao da je iz ništavila iskočio potpuno formiran, sa zaokruženom estetikom i zrelom formom. Odlično:

https://imperathron.bandcamp.com/album/mercy-for-the-despicable-demo-mmxxi

Nešvilski Decree of Pain ne puca od originalnosti, naprotiv, njihov EP, Schism zvuči kao nešto što sam već slušao pre dvadeset godina ili tako nešto, no, originalnost na stranu, ovo je kompetetnan i žestok, brz i agresivan brutal death metal koji sa svoje četiri pesme zadovoljava sve čovekove potrebe za rifovima i blastbitovima. Decree of Pain su na istoj liniji kao bendovi tipa Malevolent Creation ili Misery Index, sa trešerskim rifovima i razgovetnijim izrazom i da je ovo samo malo lepše izmasterovano bilo bi nepogrešivo:

https://decreeofpain.bandcamp.com/album/schism

Teksašani Creeping Death i dalje zvuče vrlo klasično, primalno i organski. Album Wretched Illusions pre dve godine mi je bio vrlo prijatan za slušanje pa je i novi EP, The Edge of Existence nova doza skandinavski inspirisanog, jednostavnog i superprijemčivog death metala za ljude koji vole kada ih muzika baci na patos i zgazi čistom snagom i primitivnošću, bez komplikovanja u aranžiranju. Ovde je sve u rifu i gruvu i to je dobra, pravilna odluka. Creepping Death su sve bolji i kada bi se samo malo oteli porivu da ovoliko komprimuju zvuk, bili bi još bolji. Ali to su sitne zamerke, The Edge of Existence je ubitačan, monstruozan komad mračnog death metala za probranu klijentelu pa ako ste ta klijentela, navalite:

https://creepingdeathtx.bandcamp.com/album/the-edge-of-existence

Poljaci Eteritus sa trećim albumom, Rotten Transition smeštaju se na nekakvo udobno mesto između mrvećeg, epskog zvuka Bolt Thrower i švedskih death metal klasika. Što je, ako volite gruv i zlo-melodične, pažljivo napisane rifove lepo mesto. Eteritus se na ovom albumu izrazito trude oko kompozicija pa i pored oslanjanja na gruv, aranžmani osetno „rade“ sa čestim promenama i iznenađenjima a što ne mora da bude ni dobro ako ste ovde samo da mlatite glavom i igzubite se u zvuku. No, album ima dosta lepih momenata i prijatan zvuk, i moram da ga preporučim:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/rotten-transition

Australijski duo Nefariym na svom debi albumu nudi malo kavernoznog, blur core zvuka karakterističnog za neke kolege sa kontinenta, ali Morbid Delusions je u suštini više rifaška, više mošerska ploča kojoj supernizak štim i taman miks daju možda i malo više hermetičnosti nego što same pesme nativno imaju. Mislim, pričamo o nijansama, death metal ovog tipa nikako i nikada nije nameravao da bude nekakva komunikativna i prijemčiva muzika. Nefariym pišu solidne old school death himne i sviraju ih sa uverenjem i strašću. Valja ih poslušati:

https://nefariym.bandcamp.com/album/morbid-delusions

Kad smo već kod blur corea, finski Unsalvation nam daju njegovu ultimativnu realizaciju na svom drugom albumu, Decimation by Revelation. Hoću reći, morao sam da dobrano pojačam ton da bih shvatio da ovo nije ambijentalni power electronics već da ova dva čoveka sviraju death metal. Sa sve bubnjevima, gitarama, vokalima itd. Ali, to je sve tako hermetično, tako izmiksovano i masterovano da sve bude spljeskano u crticu, a opet uz ambiciju da bude i epski prostrano, da na kraju više čujete zvuk nego muziku. Ali i to je fer:

https://unsalvation.bandcamp.com/album/decimation-by-revelation-2

Švedsko-njemački duo Emissary of Suffering zvuči odlično na debi albumu Mournful Sights. Ovo je death metal koji prezire filozofiranje i udara pravo među rogove, muzika puna pretećih rifova i navikla na petu brzinu, a koja je opet suptilna, pametno napisana, sa odličnim korišćenjem melodičnih tema da se podvuče surovo, primitivno prebijanje. U pitanju su iskusni muzičari koji su do sada svirali u projektima poput Heretoir, King apathy, The Cold, Aschefall, Obstruktion, Disavow, Blessings itd. itd. itd. pa to objašnjava zrelost i zaokruženost ovog albuma. Odlično, surovo i efikasno:

https://coldkniferecords.bandcamp.com/album/mournful-sights

Montrealska slamming death metal mašina Necroticgorebeast ima drugi album, Human Deviance Galore i mada je u pitanju tek klasičan slem, bend svoje prilično predvidive pesme izvodi vrlo kvalitetno sa potrebnim nivoom discipline ali i živosti da sve to zazvuči pristojno. Nemam previše simpatija prema monstruozno iskomprimovanom masteru, ali Necroticgorebeast makar pišu pesme koje ima smisla spakovati u ovako nedinamičan zvuk, koristeći tu estetiku zida od cigala iz sve snage. Ovo generalno albumu daje jednu oštricu opasnosti i agresije koja čini da se on izdvoji od onog što rade kolege a povremeno kvalitetni slem rifovi svakako doprinose opštem utisku:

https://comatosemusic.bandcamp.com/album/human-deviance-galore

Norvežani Blood Red Throne su snimili i deseti album, Imperial Congregation i mada je ovo za moj ukus svakako suviše ulickana i umivena verzija death metala, to je samo moj ukus i na nekom objektivnom planu, Blood Red Throne nude vrlo dobro napisanu, odlično produciranu ploču kvalitetnog „mejnstrim“ death metala koji neće osvojiti nikakve nagrade za ekstremnost kada ih Nečastivi bude dodeljivao krajem godine ali ni na jednom nivou ne „prodaje“ žanr i nudi poštenu, časnu death metal estetiku:

https://bloodredthrone.bandcamp.com/album/imperial-congegration

Za publiku kojoj ništa sem najbrutalnijeg brutal death metal zvuka neće biti dovoljno da ustane iz kreveta ovog kišnog vikenda, Ankaranci (dakle, ljudi iz Ankare u Turskoj, ne iz slovenačnog Ankarana) Cenotaph snimili su sedmi album, Precognition to Eradicate i ovo je baš onako iskorenjujući, zatirući metal kako i naslov sugeriše. Naravno, Turci sviraju već duže od četvrt veka i u zvuku im se danas jasno čuje ta kilometraža ali i svest kada treba biti ambiciozan u pisanju i probiti granice očekivanja a kada posezati za najjednostavnijim, ali i najefektnijim rešenjima. Rezultat je da je Precognition to Eradicate užasno moćna i ubedljiva ploča nezaustavljivo rušilačkog zvuka koji je taman toliko suptilan da možete da nabijate sve njegove kvalitete na nos ljudima koji brutal death metal zvuk čuju kao samo buku, a opet posvećen okrutnom, mučkom prebijanju i mlevenju u prah bez milosti. Ove godine je bilo odličnih brutal death izdanja (podsećam na fenomenalni indoevropski Moral Collapse, ili nizozemski Korpse, recimo), ali Cenotaph se izdvajaju doslednošću i beskompromisnošću koje ih u mojoj knjizi svrstavaju tik uz američki Devourment. Sjajno:

https://cenotaph666.bandcamp.com/album/precognition-to-eradicate

Death metal album nedelje je bez sumnje novo izdanje pouzdanih 20 Buck Spin. Već iz najava se videlo da će Atræ Bilis iz Vankuvera sa svojim debi albumom, Apexapien malčice odskočiti od 20BS standarda i to se sa punim izdanjem potvrđuje. Iako Atræ Bilis  svakako imaju elemente old school usmerenja karakterističnog za bendove ovog izdavača, kompozicije na ovom albumu idu kontra konvencionalnih očekivanja i često se sa njima poigravaju. Ovo je progresivni death metal koji old school zvuk voli i postavlja u svoju osnovu ali onda se upušta u vrlo raskošno aranžiranje i složeno komponovanje, sa mnogo digresija, dinamičkih i brzinskih promena i mada je produkcija vrlo napucana i iskomprimovana, ovo je kad se volumen adekvatno podesi, vrlo intrigantan album za uho sa kvalitetnim miksom i užitkom koji pružaju mnogi detalji. Posebno moram da istaknem da bubnjeve svira naš Luka Govednik, momak koji hara domaćom scenom više od decenije, svirajući u Mor, The Stone, Kozeljniku, May Result a koji je mene posebno oduševio u kombinaciji sa Uzijem u fantastičnom Dead Shell of Universe. Govednik ovde pruža izvrstan program dajući bendu čvrstinu i lepršavost potrebne da njihova muzika zaista zablista. Još jean klasik 20 Buck Spin? Svakako:

https://listen.20buckspin.com/album/apexapien

Idemo sad na sludge, heavy metal, industrial, neopisive nekvalifikabilne muzike i ostalo pa da završavamo… Kite iz Osla sviraju nešto između sludge metala i pankerskog noise rocka, sa vrlo abrazivnim stavom ali zapravo dosta suptilnom svirkom. Album Currents na prvi pogled je samo neprobojni zid vrištanja i distorzije ali pesme imaju u sebi vrlo zadovoljavajuću količinu sofisticiranih rešenja koja podcrtavaju tu jaku emociju i ekspresivnost muzike. Pre tridesetak godina su ljudi padali na dupe pred ovakvim bendovima shvatajući njihov potencijal da se iz andergraunda vinu u orbitu muzike glavnog toka pa smo i dobili Nirvane i Sonic Youthove na televiziji i sve što je usledilo. Kite naravno nikada neće biti MTV zvezde (sem ako ne uđu u neki reality show) ali Currents je okrutno dobra ploča:

https://kitenorway.bandcamp.com/album/currents-2

Boris hoće da nam uzmu sve pare pa su upravo objavili dva nova albuma. Dobro, „nova“ u smislu da su ovo nova izdanja do sada nepostojeća u njihovom katalogu, ali snimci su iz 2009. godine. Tokyo Wonder Land i Golden Dance Classics + su, kako i dolikuje, bizarne i neodoljive kombinacije teškog gitarskog zvuka, pop-shoegazea, elektronike, eksperimenta i svega između. Tokyo Wonder Land je koncertni album i ima abrazivniji zvuk, te vrlo lep izbor pesama dok je Golden Dance Classics + eksperimentalnija, ekscentričnija kolekcija studijskih eksploracija koju morate čuti da biste uopšte shvatili raspon Borisovih interesovanja. Ovaj trio se potvrđuje kao jedan od najvažnijih gitarskih komboa i u ovom veku pa ne propustite da ispratite njihov autput:

https://boris.bandcamp.com/album/tokyo-wonder-land

https://boris.bandcamp.com/album/golden-dance-classics

Novi EP Enslaved se zove Caravans To The Outer Worlds i ovo je primereno „svemirski“ metal izrastao iz vikinškog blek metala ali danas nezainteresovan za konkretne žanrove. Nisu se meni mnoga recentna Enslaved izdanja preterano dopadala, ali Caravans To The Outer Worlds, naslovna pesma, je žestok, pošten komad „mejnstrimizovanog“ ekstremnog metala. EP je zatim dopunjen kinematskim interludijima i svemirskim baladama, pa eto:

https://enslaved.bandcamp.com/album/caravans-to-the-outer-worlds

Pošto su Kowloon Walled City iz Kalifornije i oblavljuju za Neurot, vrlo je lako pogoditi kako zvuče i pre prvog tona na novom albumu, Piecework. Svakako, ovde je prisutan solidan uticaj Neurosis/ Tribes of Neurot škole, ali ne želim da Kowloon Walled City predstavim kao puku kopiju slavnih zemljaka. Jer to, na kraju krajeva nije ni tačno. Bend svira već četrnaest godina i ovo mu je četvrti album i na njemu se te neke emotivne sludge formule vrlo promišljeno razrađuju u muzici koja je neužurbana ali napeta, spora ali urgentna. Ovo je sludge metal sa emo tenzijom ali i sa sjajnom uzdržanošću, sa bendom koji odlično razume snagu tišine i dinamičke, well, dinamičnosti pa Piecework možete puštati i nemetal publici da se malo trgne i pomisli kako u metalu, eto, ima i „prave“ muzike:

https://kowloonwalledcity.bandcamp.com/album/piecework

Novi Ministry? Zašto da ne? Nemam, naravno, očekivanja da će Al i ekipa ikada izaći iz sada već sasvim razgaženog rokerskog industrial metala po kome je bend postao poznat pre trideset godina, nakon što su tokom osamdesetih eksperimentisali sa pristupima, ali Moral Hygiene ima TAMAN dovoljno svežine da se sluša sa uživanjem. Već treća pesma, Sabotage is Sex dovodi Jelloa Biafru za mikrofon i odmah se setimo kako smo voleli Lard. Tu je i obrada Stoogesa (Search & Destroy, naravno) a većina autorskih pesama je solidno živahna i atmosferična ako već ne puca od originalnosti i novih nadahnuća. Mislim, to što Jourgensen posle četrdeset godina i dalje pravi muziku sa ovim bendom je već dostignuće samo za sebe a to da je Moral Hygiene ploča gde se svako malo osmehnete i malo pojačate volumen je već pravo malo čudo:

https://ministryband.bandcamp.com/album/moral-hygiene

Kanađani Freeways me mnogo podsećaju na Thin Lizzy na novom EP-ju. Spark Eliminator. I ne samo na Thin Lizzy, ovde generalno ima tog umiljatog harmonskog rada gutara, tog žestokog a prijateljskog rada ritam sekcije i melodičnog, osećajnog pevaja karakteristično za heavy rock poznijih sedamdesetih pa mislim da je, uz odličnu produkciju i divan, dinamičan master, ovo izdanje ljudski preporučiti svima koji vole klasični Wishbone Ash, UFO i slične sastave:

https://freeways410.bandcamp.com/album/spark-eliminator-e-p

KK Downing je čovek koji stvarno ne ume da se odluči oće li da kaki ili neće da kaki. Hoću reći, otišao je iz Judas Priest, benda koji je osnovao i jednog od sigurno tri najvažnija heavy metal benda svih vremena, a danas ima sastav KK’s Priest koji ne samo da je sastavljen od nekih bivših članova Judas priest nego je i muzika praktično ista kao ono što rade Judas Priest. Dobro, objašnjenje je da KK i Halford više nisu mogli da se dogovore ni oko čega pa sve to postavlja situaciju u malo shvatljiviji kontekst. Da ne bude zabune, niko se ovde ne žali ni na šta jer je sa izlaskom prvog albuma ovog projekta, Sermons of the Sinner, jasno da sada imamo dva Judas Priesta i oba su, bez obzira što gazimo treću deceniju 21. Veka, odlična. Nastanak ovog projekta vezan je za svirku iz 2019. godine kada je Downing sa Daveom Ellefsonom nastupio pod imenom MegaPriest, pa mu se to dopalo i KK’s Priest je ubrzo nastao kroz saradnju sa Ripperom Owensom (pevačem iz Judas priest kada je Halford sa svoje strane rešio da ne želi više da bude u bendu, pa se posle, znamo, predomislio) i Lesom Binksom, legendarnim bubnjarem Judas Priest iz sedamdesetih, što je izmislio mnoge one trešerske fore koje danas rabe bubnjari ekstremnog metala. Binks, nažalost, zbog zdravstvenih problema, nije u postavi koja je snimila ovaj album ali Owens jeste i u ubitačnoj je formi. Kao i Downing, uostalom, ovo je žestok, moćan, klasično pristovski metal sa modernim prelivom ali bez gubljenja u savremenim produkcijskim stranputicama. Sermons of the Sinner je prosto odličan album heavy metala koji ne zaboravlja da treba da bude malo provokativan i ikonoklasitčan iako se bavi sasvim izvozanim formama. Pesme su odlične, bend sastavljen od nešto mlađih ali iskusnih muzičara svira kao švajcarski sat i ovo je za svakog ko voli Priest zvuk od 1990. godine naovamo obavezna lektira:

Za ljubitelje klasičnog, epskog heavy zvuka, tu su i Šveđani Manimal sa svojim četvrtim albumom, Armagedon i ovo je vrlo ubedljiva, odlično producirana ploča heavy/ power metala koji i ovom prilikom neće osvojiti puno nagrada za originalnost ali ako vam je do originalnosti verovatno neće baš Manimal da budu prvi bend gde ćete to tražiti. Da se razumemo, jeste malčice primetno i da Manimal vole da pesme sklope iz proverenih, već odsviranih fora, ali bend je nesumnjivo spretan u tom sklapanju i nudi vrlo solidan faksimil muzike iz osamdesetih, apdejtovan za moderna produkcijska dostignuća. A i omot mi je odličan:

I prošli album iskusnog indijskog heavy metal sastava Kryptos mi je bio vrlo dobar, a novi album, Force of Danger je još bolji. Ovom prilikom bend je popravio produkciju – jednu stvar koju sam blago kritikovao prošli put – i zvuk je sada kvalitetan, snažan a ne prenabudžen, baš kako treba. Pesme su, pak, izvanredne. Ovo je i dalje klasična heavy metal svirka sa vrlo oštrom, napadačkom dispozicijom gde se zarazni, šmekerski rifovi mešaju sa aranžmanima visokog tempa. Ima tu, naravno, taman toliko cheesea potrebnog da se ovo sluša u korektnom ’80s ključu ali Kryptos nisu prestilizovani i ne zvuče napadno retro, već naprosto autentično i moćno. Sa kompozicijama koje su međusobno distinktne i nekim od najboljih (a tako jednostavnih) rifova koje sam čuo ove nedelje, Kryptos suvereno stoje na vrhu gomile tela preko koje smo se morali popentrati da uopšte stignemo do ovog vikenda. Nažalost, album se ne može kupiti u formi daunlouda, ali možete naručiti CD sa Bandcampa:

https://kryptosindia.bandcamp.com/album/force-of-danger

Album nedelje ipak dolazi iz blek metal orbite. Sa imenom kao što je Antichrist Siege Machine, virdžinijski black/ death metal duo mora da isporuči autentično nesvetu i bestijalnu muziku na svom drugom albumu, Purifying Blade da bi opravdao narasla očekivanja. Srećom, to se i događa, pa je ovo surova, divljačka ploča u svetloj (tamnoj!) tradiciji bendova poput Blasphemy, sa vrlo malo razmišljanja o tome je li muzika ovde kul i gruverska a sa puno najčistije krljačine. Da se razumemo, ovo je album samo za trenutke kada vam je potrebna čista destrukcija i prebijanje na smrt tupim predmetom jer, iako ASM pišu korektne kompozicije, u njima nema ničeg sofisticiranog. Ovo je čista, neukaljana agresija i mržnja, katalog povreda i uvreda svih vrsta. Opet iako je internet pun bendova koji pokušavaju slične stvari, ASM podsećaju da su disciplina i trud bitniji od nakupljenog osećaja mržnje i nasilnosti pa je ovo i pažljivo izvedena kolekcija pesama odsviranih na jako nisko naštimovanim instrumentima, sa dobrim rifovima i zapravo solidnom produkcijom. Nemam nikakvih zamerki, ovakvi albumi, ovakve crne rupe i prečice do najtamnijih mesta u ljudskoj nutrini su neophodni za ravnotežu u univerzumu.

https://antichristsiegemachine.bandcamp.com/album/purifying-blade

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s