Pročitani stripovi: Forget Me Not

Jedan od, ako se o tome uopšte može govoriti, hitova iz evropske produkcije koji su pokupili dosta dobre volje po objavljivanju na Engleskom jeziku ove godine je svakako proletos objavljeni grafički roman Forget Me Not (aka Ne M’oublie pas) mlade belgijske autorke Alix Garin. Publikovan ranije ove godine na Francuskom za belgijski Le Lombard, ovaj je roman u engleskom prevodu izašao već u Martu ali bih rekao da se o njemu i dalje prilično priča i diskutuje i da je uz Always Never o kome sam letos pisao, u pitanju strip sa najviše pozitivnih reakcija na američkom tržištu od svega evropskog što je ove godine izašlo. Što je u redu jer je u pitanju nesumnjivo uspela i veoma dobro vođena „mala“ priča o odnosu bake i unuke u kontekstu, nagađate već po naslovu, mentalne bolesti.

Forget Me Not se, očigledno bavi fenomenom Alchajmerove bolesti, jednim od najučestalijih oblika demencije koja ljude pogađa u poznijem životnom dobu. Iako se konvencionalno smatra da je „prirodno“ da starije osobe budu „malo izlapele“ radi se pre svega o normalizaciji bolesti koja, po najnovijim podacima (a ovo pišem par dana nakon ovogodišnjeg Svetskog dana Alchajmerove bolesti) pogađa po jednu osobu na svakih 56 sekundi, SVAKOG dana. Alchajmer nazivaju i „porodičnom bolešću“ jer iako ona pogađa individue i nije, naravno, zarazna, pružanje nege osobi koja od nje boluje često donosi ogromno opterećenje za čitavu porodicu. Ovo je posebno značajno u današnjem razvijenijem svetu gde su multigeneracijska domaćinstva sve ređa i gde pružanje tradicionalne neformalne nege unutar porodice danas nije tako „jednostavno“, ako je ikada bilo jednostavno, jer i ćerke i snaje* imaju poslove, decu, često žive u drugim delovima grada ili u drugom gradu. Demencija starijeg člana porodice, pogotovo Alchajmer, pored toga što je logistički opterećujuća jer podrazumeva nadzor kako osoba sa ovom dijagnozom ne bi nekud odlutala ili se na drugi način dovela u opasnost, opterećujuća je i na emotivnom planu. Deca koju majke ili očevi često ne prepoznaju, stalni razgovori u kojima objašnjavate starijem članu porodice ko ste i da su njihovi supružnici ili roditelji odavno umrli, emotivni šok koji oni SVAKI PUT doživljavaju kada to čuju od vas a onda naredni emotivni šok kada shvate da su bolesni i da zbog toga zaboravljaju, pa, od toga se ne samo lomi proverbijalno srce, nego se kreira vrlo konkretan sindrom izgorevanja na strani negovatelja a koji onda i povećava rizik od zlostavljanja starije osobe…

*i, dobro, i sinovi i zetovi, ali pošto se u svom poslu dosta bavim pitanjem neformalne nege, mogu sa dosta autoriteta da kažem da je statistički neformalnih negovatelja ZNAČAJNO više u ženskoj populaciji

Ovo je i razlog što se veliki broj obolelih od ove forme demencije na kraju smešta u staračke domove i druge specijalizovane rezidencijalne ustanove, a ovde pričamo o situacijama u kojima treba da se stekne više srećnih okolnosti: da porodica ima sredstava da plaća ovu vrstu nege, kao i da je u kraju u kome živite uopšte dostupna ta vrsta institucionalnog zbrinjavanja. Hoću reći, demencija ne pogađa samo urbanu populaciju a sa situacijom u kojoj se infrastruktura u ruralnim oblastima (ne samo naše) zemlje uglavnom zapušta, bojim se da će primeri kao jedan koji je tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti navela početkom prošle decenije, gde je sin u jednom srpskom selu svako jutro pre nego što ode u polje da radi lancem vezivao dementnu majku za direk u dvorištu kako ona ne bi odlutala od kuće, postati sve češći.

Elem, Forget Me Not se dešava u Belgiji i starija gospođa sa Alchajmerom je na početku ovog stripa smeštena u sasvim pristojnu ustanovu gde se o njoj staraju. Njena unuka, Clémence, studentkinja i glumica na početku priče dobija poruku od majke, doktorke od karijere, da je baka ponovo krenula da beži iz doma.  Clémence i mama dolaze u dom i tamo im zaposleni, prilično nanervirani objašnjavaju da je ovo problem i da se predlaže da se starija gospođa – koju Clémence zove samo „baka“ tokom čitavog stripa – stavi na adekvatna sredstva za smirenje. Clémence je ovim zgrožena jer je mlada i smatra da je „hemijska ludačka košulja“ ponižavajuća za ljudska bića. Majka, pak, na kraju pristaje na ovu vrstu terapije, ali dok ona u kancelariji potpisuje dozvolu za ovaj tretman, Clémence zgrabi baku, strpa je u kola i sa njom krene u bezglavo bekstvo.

Trop mentalno obolele osobe koju druga, zdravija ali ne nužno i SASVIM zdrava osoba izvlači iz ustanove i vodi u ludu avanturu je toliko star i dobro razgažen da ga u ovom momentu slobodno možemo zvati klišeom. S druge strane, ne treba smetnuti sa uma ni da je on samo fikcionalizovana varijanta nečega što se i inače radi u praksi, možda ne nužno uz obrise kidnapovanja, kako je to u ovom stripu, ali svakako u uviđanju da je život u instituciji, čak i kada je ona vrlo udobna i dobrohotna, za osobe koje imaju mentalne probleme vrlo često viđen kao život u neslobodi. Jedna drugarica moje žene radi kao asistent u stanovanju-sa-podrškom u Nizozemskoj i mada je ovo neinstitucionalan oblik podrške, dakle, dešava se u zajednici i njeni štićenici tehnički dele stan umesto da žive u rezidencijalnoj ustanovi, njihovi najsrećniji momenti, po njenim rečima su, kada ih ona izvede nekud da voze bicikle ili se šetaju po gradu.

Otud, iako Forget Me Not svakako iza sebe ima dugačak red prethodnika i utemeljitelja (počev od, najmanje, Leta iznad kukavičijeg gnezda, pa kasnije Rain Mana…), ovo je i strip koji uz svu blagu žanrovsku preteranost, zapravo odiše sasvim realističnim, ubedljivim senzibilitetom.

Jednim delom je jer autorka vrlo dobro radi sa likovima. Clémence je mlada devojka čije detinjstvo je bilo obeleženo potpuno odsutnim ocem i velikim delom odsutnom majkom koja je radila na svojoj lekarskoj karijeri i ćerci se posvećivala samo u određenim momentima. Uspomene na pažnju koju je dobijala od bake su stoga za Clémence neizmerno važne. Sama Clémence je kasni milenijal, blago fluidnog seksualnog identiteta (pa, do neke male mere i rodnog) sa očiglednim problemima u pronalaženju svog stvarnog mesta u zajednici i društvu, ali Garinova je piše kao mnogo više od skupa milenijalskih klišea i Clémence, barem meni, deluje kao vrlo proživljen lik, možda u dobroj meri i alter ego autorke.

Delom je to i do pripovednog postupka. Ovo je roman duži od 200 strana i Garinova sebi daje dovoljno prostora da scene mogu da se odigraju prirodnim tempom, bez užurbanosti te da strip time dobije uverljiv patos, bez melodrame i žanrovskih sažimanja. Ovo je pre svega on the road narativ, dok Clémence vozi svoju baku u duboku provinciju kako bi ova ponovo videla svoju kuću iz detinjstva. Nada je da će kuća pomoći starijoj ženi da uspostavi stabilnija sećanja jer Clémence primećuje da kada se ova usredsredi na priču o nečemu što se dešavalo kada je Clémence bila mala, nema grešaka i gubljenja u uspomenama.

Naravno, priroda ove vrste demencije i jeste da su mnoga stara sećanja daleko jasnija i stabilnija od novijih stvari koje treba upamtiti pa Clémence i sama okusi ogromnu količinu frustracije što njena baka stalno priča o tome da moraju što pre da stignu kući jer će se njeni roditelji brinuti, što je ne prepoznaje, ne seća se da ima ni ćerku a kamoli unuku, a sve to između momenata pune lucidnosti u kojima je baka ne samo duhovita već i sasvim asertivna. Ovo je vrlo važan i dobro urađen element priče jer je jedna od, za srpsko društvo pogotovo, najvećih kontroverzi u mentalnom zdravlju upravo to koliko se osobe sa ovom vrstom mentalnih stanja tretiraju kao potpuno nemoćne da odlučuju o bilo čemu što se njih tiče. U srpskoj sudskoj praksi je, nažalost, potpuno oduzimanje tzv. poslovne sposobnosti (a koje podrazumeva da osobu smatraju nesposobnom da raspolaže ne samo imovinom već i sopstvenom slobodom i o njenom kretanju ili smeštaju, kao i imovini odlučuje dodeljeni staratelj) učestala praksa i više od decenije zalaganja raznih pravnika koji ukazuju da je ovo nehumano (pogotovo jer sudije često ni ne prisustvuju veštačenju a dodeljeni staratelji su, takođe često, osobe koje materijalno profitiraju od ovog aranžmana), i da mora biti zamenjeno nijansiranijim pristupom, bi možda uskoro moglo da rezultira izmenama zakonodavstva koje ovo omogućava.

Drugim rečima, to da Forget Me Not prikazuje „baku“ kao punu osobu bez obzira na demenciju je velika pobeda ovog stripa. Pošto se radi o evropskom stripu koji nema sve one tabue što ih anglofoni strip decenijama uzgaja, Garinova će pored psihologije istraživati i telo starije osobe i čitaocu bez puno reči ali sa mnogo efektnih slika prikazati sve one brige i dileme koje donosi proces starenja i činjenicu da se za starost valja pripremati još od, što kažu u Alanu Fordu, najranije mladosti.

Grafički stil Garinove je naizgled jednostavan ali i jako efektan. Karikaturalni pristup likovima im obezbeđuje veoma ekspresivnu „glumu“ potrebnu da se posreduju emocije kroz koje svi prolaze a da one ne moraju da se „objašnjavaju“. U kontrastu sa tim su široki kadrovi eksterijera često lišeni detalja i dubine a koji time imaju jednu „beskonačnost“ vrlo primerenu stripu koji se dešava najvećim delom na drumu. Pripovedno, Garinova neke od klimaksa priče vešto postavlja u vrlo apstraktne slike (na primer scenu lezbijskog seksa u motelu), ili ih spretno izmešta iz kadra i čitalac vidi samo refleksije tih dešavanja, što se pokazuje kao vrlo  efektno rešenje, pogotovo u klimaksu narativa.

Naravno, strip na kraju mora da nađe literarni izlaz za dilemu koja se u životu jako teško rešava. Avantura je po prirodi stvari konačna forma a u životu se uvek morate pitati šta ćete dalje raditi i kako ćete osobi kojoj je potreban dvadesetčetvoročasovni nadzor osigurati ne samo bezbednost i udobnost već i toplinu za koju nas ovaj strip podseća da joj je najdragocenija. Forget Me Not ne mora da da ovaj odgovor i njegovo razrešenje, mada funkcioniše samo na papiru odiše plemenitim umetničkim emocijama i na kraju krajeva deluje na čitaoca inspirativno a ne didaktički.

Forget Me Not je emotivan, ali prizemljen, realističan strip koji vrlo kompleksnu temu tretira s poštovanjem ali i potrebnom spretnošću da razgrne njene slojeve i svaki pojedinačni element te kompleksnosti tretira sa dužnom pažnjom i poštovanjem. On je i elegantan, smiren ali dinamičan narativ, bez previše reči i sa puno dobrih slika, realističan i bajkovit u potrebnoj meri, duhovit i, naravno, tužan, jako tužan na nekim mestima na koja kad samo pomislim, oči počnu da mi suze. Pričamo dakle o izuzetno uspešnom debi radu veoma mlade belgijske crtačice i scenaristkinje, rođene 1997. godine a  koja je dve godine na njemu radila iz sve snage, paralelno radeći kao ilustrator za agenciju Cartoonbase. Garinova zasluženo dobija lavine pohvala, ali ovakav strip, naravno, i obavezuje i jasno je da će autorka morati da se dobro oznoji da svojim narednim albumom dotakne slavu Forget Me Not. No, do tada ima vremena a SADA možete ovaj sjajni strip na Comixologyju uzeti ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s