Pročitani stripovi: Dog Days

Pročitao sam grafički roman Dog Days (ili u originalu Journees rouges et boulettes bleues), kojeg je pre približno godinu dana objavio američki Humanoids. U origjnalu ovo je objavio La Boîte à Bulles, relativno mladi francuski izdavač (osnovan početkom ovog stoleća) posvećen u dobroj meri biografskom i dokumentarističkom stripu, ali Dog Days nije ni jedno ni drugo i u pitanju je „čista“ fikcija. No, ovo je fikcija koja odiše vrlo realističnim mirisom, dakle, jedan nežanrovski, što se kaže „slice of life“ strip koji pleni svojim izvrsnim grafičkim identitetom ali i kvalitetnom vivisekcijom sredovečne, jelte, buržoaske psihologije.

Originalno, ovo je bio strip što je izlazio u nastavcima u magazinu Cheval de Quatre koji sajt Humanoidsa naziva „mikropublikacijom“ pa je možda fer reći da je bilo u pitanju nešto između fanzina i magazina. U ovoj verziji, iz 2009. godine, crtač je bio Alexis Tuzzolino dok je tušer bio Brice Follet. No, za novu, osveženu verziju publikovanu više od decenije kasnije, u formi albuma, scenaristi Cyprien Mathieu i Rémy Benjamin su preradili scenario i udružili se sa crtačem po imenu Olivier Perret, koji je takođe radio za Cheval de Quatre tako da je ovo što čitamo u izdanju Humanoidsa (ili, ako znate Francuski, u izdanju La Boîte à Bulles) praktično rimejk koji originalni strip prepričava na raskošan način, koristeći nešto „filmskiji“ lejaut (sa manje kaiševa po strani i manje kadrova u jednom kaišu) i izvrstan kolor a koji u mnogome doprinosi atmosferi vrelog, teškog leta na Francuskom primorju.

Dog Days ima zaplet i dramsku strukturu ali ovo je pre svega strip psihologije i atmosfere i autori donose dobru odluku da jako veliki deo priče ispričaju slikama, dugačkim sekvencama bez dijaloga, pa čak i bez, striktno govoreći, narativa, a koje nas stavljaju u raspoloženje glavnog junaka i dopuštaju nam da osetimo deo egzistencijalne pustoši koja ga razjeda. Ovo, rekosmo, nije „žanrovski“ rad pa Dog Days nema nekih specijalnih stilizacija i simboličkih scena koje bi nametljivije pokazale o čemu se tu zapravo „radi“ i jedan od velikih aduta stripa je to da govori o suštinski tamnoj, neveseloj temi a da ne proklizava u melodramatičnost i mračnjaštvo.

Na početku stripa vidimo glavnog junaka, muškarca u četrdesetim godinama po imenu François kako, umotan u zavoje i gips leži u bolničkom krevetu. Ovo je sekvenca koja korektno uspostavlja ne samo ton stripa već nam i sugeriše da se ne radi o žanrovskom delu – François će kroz ovu priču proći i kroz neke mračne momente, ali od početka znamo da mu se neće desiti ništa strašnije od par fraktura i modrica. Iako Dog Days govori i o smrti, na vrlo direktan, skoro klinički način, on ne poseže za ubijanjem svojih protagonista da bi postigao „dramatičnost“.

Ostatak stripa događa se u flešbeku i pokazuje kako François i njegova dva sina odlaze iz velikog grada na letovanje u malo provincijsko mesto na obali u kome je François kao dečak proveo nekoliko letnjih raspusta. Majka, odnosno supruga, Clara, ostaje kod kuće još dan-dva, da završi neke neodložne poslovne obaveze pa će im se pridružiti.

Ili je bar to plan. Već iz prvog telefonskog razgovora između glavnog junaka i Clare postaje jasno da je ovo par koji jedno drugo danas uglavnom toleriše i to jedva, te da je ideja o odlasku na letovanje došla uglavnom kao nešto što je normalno da porodice nalik njima rade a ne zato što ijedan od supružnika danas uživa u društvu onog drugog.

Claru, eto malog spojlera, do kraja stripa nećemo videti, ali ćemo kroz ponovljene razgovore koje François i ona vode telefonom dobiti stenografski sažetak njihovog odnosa, a koji, priznaćemo i to, više podseća na izveštaj obdukcije. François ima dosta vremena za razmišljanje dok je na letovanju pa povremeno imamo uvid i u njegove meditacije o tome kako je upoznao Claru, kako su njih dvoje od tek ljubavnog para postali supružnici, kako su se pojavila deca…

Sinovi su izvor najvećeg dela „akcije“ u ovom stripu ali i neprekidnih frustracija za Françoisa. Kevin je tinejdžer kome je sve smorno, koji samo blene u svoj Nintendo DS i odgovara jednosložnim rečima kada mu se obratite, kome je verovatno i pomisao na to da je na letovanju negde u provinciji sa ćaletom i malim bratom postiđujuća. Baptiste je klinac od desetak godina koji ima veselo kučence, Hermionu i koja je izvor njegove najveće sreće ali i straha kada se otrgne i pobegne. François sa njima dvojicom dobija puno frustracija i ostaje mu vrlo malo vremena za nekakav „odmor“.

Dog Days je u suštini formatiran oko potrage za nestalim kučetom i (kvazi)trilerskog (kvazi)zapleta koji se oko nje razvija, sa vestima na radiju i govorkanjima ljudi u gradu da neko postavlja otrov za pse po ulicama i putevima i da mnogo pasa poslednjih dana nestaje. François je po prirodi stvari, regrutovan od strane mlađeg sina da vodi potragu za psom i ovo njegov odmor pretvara u procesiju razgovora sa lokalnim radnicima u lokalima, policajcima, ali i pitoresknim likovima za koje bi se reklo da nisu sasvim mentalno zdravi. Grupa lovaca koja sedi u kafani i komentariše žene je posebno investirana u nalaženje trovača pasa o kome se priča, i François će se, nenamerno, naći na pogrešnoj strani njihovog gneva…

No, ovaj strip nije Odiseja i on je pre svega jedna meditacija o toj samoći koju sredovečni muškarac kome ništa zaista ne nedostaje u životu oseća kada na trenutak zastane, osvrne se oko sebe i shvati da život u kome igra glavnu ulogu uopšte nije onaj život koji je za sebe planirao ili koji je zamišljao. Letovanje je ovde taj simbolički odmak od „stvarnog“ života koji Françoisu garantuje momente slobodnog vremena i  samorefleksije što mu tipično nedostaju kada je kod kuće, okružen obavezama i, uostalom, dužan da nosi svoju masku oca i supruga 24 časa dnevno.

Ritam života u malom mestu je drugačiji, a potraga za Hermionom ga dovodi u kontakt i sa različitim ljudima, uključujući ženu (suprugu, majku) koju je poslednji put video pre nekoliko decenija kada je ovde kao tinejdžer bio na letnjem raspustu.

Dog Days nije „tragedija“ već jedna realistična priča o krizi srednjih godina koju će svi protagonisti, naravno, preživeti, ali čiji odnosi nju neće nužno nadživeti. Ovo nije ni neka priča sa „poukom“, ona nema zaključak iz koga treba da naučimo šta da radimo ili šta da ne radimo, autori nemaju didaktičke ambicije niti su od stripa nastojali da naprave urednu dramu što će imati razrešenje ili makar lom na kraju.

Umesto toga, Dog Days je majstorski vođena hronika mučnine koju čovek oseća toliko dugo i toliko duboko da je ona postala sastavni deo života, da se na kraju izvan zatupljujućeg žrvnja svakodnevnih obaveza i besomučnog mehaničkog ponavljanja porodičnih i poslovnih obaveza ne vidi ništa drugo. Taj momenat u kome čovek (ili žena, nije ovde François jedini u krizi) zastane, osvrne se oko sebe i shvati da ne vidi nikakav horizont ispred sebe, ništa čemu se može nadati, ne samo ništa lepo već čak ni ništa nepredvidivo, je momenat koji ovaj strip perfektno hvata i pokazuje ga sa ubedljivošću koja – bez obzira što se ne radi o ičem lepom i pozitivnom – čitaoca impresionira.

Scenaristi su ovde napravili izvrsne karakterizacije likova i dijaloge među njima ali je crtač, Olivier Perret onaj koji na kraju trijumfuje savršenim tempom pripovedanja, dugačkim, nemim montažama i scenama koje nas stavljaju u kožu glavnog junaka bez ikakve potrebe da nešto tekstualno objašnjavaju. Perret nam servira onu proverbijalnu seriju polaroida više puta u ovom stripu, prikazujući stilizovano ali time ultra-realistično okruženje francuske provincije, nedužnu emotivnu energiju mlađeg sina (koja postaje strašno iritantna za oca), hladni resantiman starijeg sina, Françoisovu muku koja je, objektivno, sva u njegovoj glavi ali koju, subjektivno ne možemo da ne osetimo kako i nas pritiska sa papira. Kolori, rađeni kombinacijom vodenih boja i kompjutera (radio ih je Rémy Benjamin) su izuzetno topli i „prirodni“, sa pažljivim prelazima između tonova i savršeno dopunjuju vrlo čist, dinamičan a opet mekan crtački stil Oliviera Perreta.

Dog Days je dakle neka vrsta remek-dela iskazivanja onog što se ne govori i predstavljanja onog o čemu ne volimo ni da razmišljamo, strip koji pazi da ne napravi poentu što bi njegovu pažljivu, višeslojnu analizu svela na samo jednu perspektivu. Ovo je drama bez stvarne drame i bez pravog razrešenja, perpetualna i mučna kao i život koji predstavlja ali i, da se ne lažemo, zbog toga i jednako lepa, samo tu lepotu treba znati videti. Pogledajte i sami, kupovinom digitalne verzije na Comixologyju.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s