Pročitani stripovi: Superman and the Authority

I to je dakle, to. Grant Morrison se zabavnim, optimističkim pa i, zašto ne reći, pomalo žovijalnim četvorodelnim miniserijalom Superman and the Authority oprostio ne samo od rada za DC-jev mejnstrim već i, kako kažu, superherojskog stripa uopšte. Naravno, Morrison je još polovinom devedesetih bio mišljenja da je on prerastao superherojski strip i već tada je bio dovoljna zvezda da zapravo ne mora da ga radi ako ne želi pa ga su ga i Marvel i DC prevarili da se vrati i nastavi da radi sve do danas. Ispostavilo se, jelte, da ga uopšte nije prerastao i da je, zapravo, sa sazrevanjem uspeo na neki način da se približi stvarnom superherojskom mejnstrimu te da su rani radovi na srazmerno opskurnim serijalima tipa Animal man i Doom Patrol, bili tek zagrevanje za ključne stripove koje će Škotlanđanin napisati o Justice League of America, Supermenu, Betmenu, Green Lantern pa i Wonder Woman i Flashu.

I ako je ovo stvarno kraj, prvo, vredi pomisliti da je šteta da Morrison nikada nije pokazao interesovanje da piše strip o Aquamanu ili Martian Manhunteru, kako bi zaokružio rad sa članovima JLA. Drugo, vredi se osvrnuti unazad i reći da je ovo bila zaista moćna vožnja od trideset godina, sa nekim od najboljih stripova koje je DC izdao u ovom periodu a što su ispali iz Morrisonovog pera (i dobro, nekim od manje najboljih, slažemo se). Treće, vredi pročitati Superman and the Authority i videti da je u pitanju jedan od najoptimističkijih, najvedrijih radova o superherojima što ćete ih dotaći ove godine ili uopšte. Morrison se u mnogim svojim stripovima bavio mračnim temama – na kraju krajeva za njegova su vakta ubijeni milioni mutanata u Marvelovom X-Men u činu genocida koji scenaristi već dvadeset godina pokušavaju da nadmaše – ali je fer reći da, čak i kada je pisao vrlo patološki intonirane radove (videti pod Batman & Robin ili Filth, pa čak i Nameless), primarni motiv iza onoga što je radio je bio upravo optimizam, nada, ali i želja da uveri čitaoce da, kako se ono kaže „na kraju sve ima da bude u redu a ako još nije u redu, onda još nije kraj“. Čak i njegov Batman RIP, priča o, jelte smrti jednog od najvećeg superheroja u istoriji superheroja je počela prkosnom, jasnom proklamacijom: „Budalo, Betmen i Robin nikada neće umreti“. Slično tome, Njegov i Quietlyjev All-Star Superman je bio priča o Supermenu koji umire i jedna od najtoplijih, najoptimističnijih, najhumanijih pa i najradosnijih superherojskih priča modernog doba. Iako „prirodno“ naklonjen gotskijim superherojima poput Betmena sa kojim je napravio i prve prave talase u SAD, Morrison je nešto kasnije u svojoj karijeri postao izuzetno fokusiran na Supermena, pišući prvo All-Star, strip o Supermenovom kraju, pa DCNU Action Comics, o Supermenovom početku, i mada je u međuvremenu radio druge DC-jeve ikone, notabilno Wonder Woman i Green Lantern, Supermenu se na posletku vratio za svoj finalni iskaz u ovom univerzumu, možda i u ovom mediju.

Još od kraja devedesetih Morrison zrači gotovo neshvatljivo snažnim optimizmom koji nije posledica samo hedonističkog života ekstazija, plesnih klubova i seksa iz devedesetih već, važnije od toga, mistične epifanije što ju je imao na Tibetu i ako bi se očekivalo da će sa godinama Škot postati ogorčeniji, ciničniji, to se naprosto nije desilo. Njegovi stripovi su iznova i iznova stripovi o nesavršenim, ali duševnim likovima koji na kraju dana spasavaju univerzume jer je dobro uvek jače od zla i pronaći će način. Ova veoma jednostavna osnova za Morrisonov svetonazor je barem jednim delom utemeljena na ideji o postojanju Supermena, najsavršenijeg od svih superheroja čija je supermoć, nagađate, pre svega to da inspiriše druge da budu malo više „super“.

Ovo je gotovo razoružavajuće naivna polazna tačka za rad, posebno u trećoj deceniji 21. veka kada se čini da sve ide dođavola, i sasvim je fer reći da je lako Morrisonu da se nada najboljem kada je trenutno u najboljoj poziciji što je ikad bio, gde ima sređen, uredan život sa ženom koja ga podržava i voli i sposoban je da se bavi svim svojim interesovanjima i da zgrće pare na ime već postojećih dostignuća, radeći na televizijskim adaptacijama svojih autorskih stripova i birajući koliko i gde želi da se trudi. No, ima nečeg temeljno inspirativnog u Morrisonu u sedmoj deceniji njegovog života, sa optimizmom koji zapravo ne deluje nimalo naivno već kao izrastao iz snažne vere u to da se u ljudima uvek može pronaći ono dobro, pa i najbolje. Kada čitate njegove intervjue, ili stripove, jelte, jasno je da ne pričamo o jednom intelektualcu odvojenom od realnosti, koji diskutuje o nekakvim apstraktnim konceptima dobra i zla. Morrison i danas veoma jasno prepoznaje i socijalne podele u društvu i identitetske barikade na kojima se stoji, i njegov optimizam nije baziran na ignorisanju svega onog lošeg što se u svetu događa već u veri u dijalektiku koja će pomoći da se to loše pobedi.

Utoliko, Supermen u Superman and the Authority je Supermen koji se nalazi na zalasku svojih moći. On više ne može da leti niti da podiže čitave planine iz benča, ima lepe sede vlasi u kosi i svestan je da je njegovo prisustvo na planeti Zemlji promenilo svet ali se razložno i zrelo pita je li ga promenilo dovoljno.

Ovaj Supermen je PRE SVEGA Supermen inspiracije, onaj Supermen koji razume da se neke stvari rešavaju snažnim desnim krošeom ali koji prepoznaje da ima jako mnogo onih sa snažnim desnim krošeom na svetu a da nema mnogo onih sa brend-rekognišnom i kapacitetom za inspirisanje kakve ima on sam. Otud je ovaj Supermen u ovom stripu više mudri, iskusni trener i motivacioni govornik nego MVP koji izgara na terenu i svojeručno kida rezultat. Ovo je Supermen koji shvata da, uz sve svoje dobre strane, on nije i besmrtan i da je stvarna moć koju ima ta da permanentno preoblikuje svet u bolju formu pre nego što ode. To se naravno i uklapa sa trenutnim planovima u DC-ju gde se njegov sin Jonathan Kent danas forsira kao „stvarni“ Supermen, sa sve biseksualnim identitetom koji je dobio pod upravljačkom palicom Toma Taylora, a na užasavanje dela čitalaca koji, ne šalim se, poslednjih par dana po tviteru imaju male nervne slomove i pišu kako ovo nije „njihov“ Supermen jer „njihov“ Supermen liže pičku i voli Lois Lane*. A što na neki način sasvim validira Morrisonov pristup Supermenu kao nekome ko pre svega shvata svoj status kao ikone koja može najviše dobrog da učini ako inspiriše druge da prepoznaju istu strast ka unapređenju sveta.

*tačan citat

Superman and the Authority je, onda, strip pre svega o okupljanju novog tima koji će raditi sa Supermenom – pa i kasnije, bez Supermena – i mada je „the Authority“ u naslovu, ovo nije „stvarno“ Wildstormov Authority, odnosno od ovog tima će sa Supermenom doći da rade samo Apollo i Midnighter, Ellisove cinične, gritty verzije Supermena i Betmena. No, stavljanje imena tima u naslov stripa ima važne simboličke implikacije i Morrison se preko ove priče razračunava upravo sa idejom da su gritty stripovi iz devedesetih nekako bili prirodna evolucija klasičnije superherojštine i, stavljajući ove likove u isti tim sa Supermenom, a naspram drugog tima koji se naziva The Authority iako nema veze sa pravim Authorityjem, postiže funkcionalnu sinergiju „starog“ i „novog“, nalazeći ravan na kojoj će Supermenov idealizam i optimizam biti kompatibilni sa ubilačkim antiherojstvom Apolla i Midnightera.

Protagonist ovog stripa je zapravo cinični britanski antiheroj, Manchester Black, prvi Supermenov regrut, a koga je Morrison odabrao za ovaj serijal, reklo bi se jer, iz nekog razloga, nije želeo da koristi Johna Constantina (koji je i sam u ovom trenutku u, hm, posebnom položaju u DC-univerzumu), i njegov cinizam i bad boy attitude su u kontrastu sa Supermenovom pomirljivošću, razumevanjem za druge, staloženim stilom predvođenja i inspirisanja drugih. Tim, naravno, ima i nekoliko žena u sastavu i Morrison pravi tipično teatralni set pis sa scenom regrutovanja June Moon aka Sorceress koji podseća na njegove klasične opsesije paralelnim realnostima od kojih su one fiktivne jednako „realne“ kao i one realne. Strip je, da bude jasno, sa jedne strane prepun morrisonovske ekscentričnosti, sa motivima i idejama od kojih bi drugi napravili dvanaestodelne maksiserijale što ih on izbaci u jednoj rečenici dijaloga i namah zaboravi, ali i sa povremeno intenzivno nadrealističnim scenama u samoj Supermenovoj Tvrđavi samoće koja je sada preimenovana u Supermenovu tvrđavu jer je u pitanju glavni štab njegovog tima. Španski crtač Mikel Janín, koga sam već opasno hvalio za rad na Kingovom Betmenu, ima vrlo lep, jasan i dinamičan stil crtanja i ispostavlja se kao idealan saradnik pogotovo za scene u kojima vidimo enterijere Supermenove tvrđave a koji prizivaju začudnosti ranog Srebrnog doba sa ekstravagantnim nameštajem, gotovo magičnom kriptonskom tehnologijom ali i ukrasima i estetskim elementima koji samog Supermena prikazuju kao osobu što nije samo patološki usredsređena na borbu protiv „zla“ već koja ima pun spektar ljudskih potreba za lepim u svom okruženju.

Ovo je i jedan od najjednostavnijih Morrisonovih stripova za čitanje u poslednjih deset godina, gde, da se razumemo, podteksta ima u izobilju ali je sama priča dovoljno jasna, sa shvatljivim odnosima i dinamikom između protagonista. Hoću reći, Morrison uspeva da nam „proda“ ideju da će antiheroji poput Midnightera ili Apolloa pa i praktično superzločinac kao što je Manchester Black svojevoljno i bez zadnjih namera sarađivati sa Supermenom i učestvovati u sukobima koji se njih „lično“ ne tiču, na ime opšteg dobra koje Supermen zagovara.

Na ime te uverljive hemije između Supermena i njegovog tima onda se veoma lako progutaju ne samo Morrisonove ekscentrične naučnofantastične ideje koje on samo nabacuje dok juri kroz narativ, već i činjenica da se sama priča na kraju svodi na tek dugački intro za „pravu“ priču koju Morrison neće pričati.

Ovo je zapravo najsimpatičniji deo legata koji Morrison ostavlja DC-ju ovim stripom. Superman and the Authority je na kraju samo priča o okupljanju tima, ono što tipično gledamo u prvih par epizoda novog tekućeg serijala uz implicitno podrazumevano znanje da će „pravi“ narativ tek uslediti. Ovako je, recimo Brad Meltzer započeo svoj rad na JLA pre nekih deceniju i po. Ali Morrison ovim miniserijalom sasvim manifestno ruši većinu pravila i stereotipa koji superherojski strip održavaju na površini vode ali, na neki način ga i sprečavaju da zaista nauči da pliva.

U njegovom poslednjem stripu  Supermenu, okupljanje tima JE ono što je najzanimljivije jer sam Supermen ne želi niti može da bude ono težište akcije i reakcije koje su od njega napravili drugi* i umesto toga svoju pravu vrednost vidi u svojim idealima, u životu vrline koji praksu spaja sa teorijom a u drugima pronalazi „male“ Supermene kojima će na kraju biti „neophodan“ kao ideja i uzor, ne kao baja koji doleće u poslednjem trenutku i svojeručno rešava stvar.

*tj. Geoff Johns

U njegovom poslednjem stripu o Supermenu, Supermen je čovek tehnologije i planiranja, on vozi Super-auto i ima Super-letelicu, ne zato što fetišizuje tehnologiju već jer shvata da moći koje je dobio od zemaljskog Sunca nikada nije trebalo da uzima zdravo za gotovo, da su mu one bile samo privilegija koju je trebalo znati iskoristiti na najbolji način. Otud je Supermen u ovom stripu, iako ne eksplicitno, zapravo i Supermen osoba sa invaliditetom i osoba u poznijem životnom dobu, idealna, ali osnažujuća slika heroja koji ne prestaje da bude heroj onda kada pronalazi tehnološke načine da nadomesti opadajuću snagu, naprotiv, a koji svakako ne prestaje da bude heroj onda kada druge nauči da budu heroji.

Moguće je da ja u svojoj glavi već i mešam Supermena iz ovog stripa i Morrisona u njegovom poslednjem superherojskom uzletu ali to je i zato što Morrison nema nikakav problem sa tim da ovde u Supermenu stavi u usta sasvim lične opservacije, računajući da je posle trideset godina stekao makar to pravo. Njegov Supermen je inspirisan Johnom Kennedyjem i kada mu Manchester Black cinično kaže da je ovaj bio drogeraš koji je jurio fufe, Supermen kaže da ponekada morate da radite sa onim što imate, utemeljujući svoju dobrotu, dakle, ne u idealu, nego u realnosti postepene ali neumoljive evolucije ljudskog duha i vizije društva koje stalno napreduje. Tu je čak i jedna samokritička proklamacija novoj generaciji superheroja koja kaže da Justice League of America nije promenila svet u dovoljnoj meri jer su njeni heroji verovali da su neke borbe već izborene i da se neke pravde i slobode već podrazumevaju pa se njima nisu bavili. U gotovo neverovatnom ali tako očekivanom sinhronicitetu, istog dana kada sam pročitao ovaj Supermenov monolog, Steve Albini, nekada „najljući čovek u rokenrolu“ je na tviteru maltene identičnim rečima objasnio zašto se nekada, zajedno sa ispisnicima, ponašao kako se ponašao, i doprineo „edgelord“ kulturi u kojoj danas živimo, verujući da su neki standardi pristojnosti i pravičnosti u društvu dostignuti i da se nikada neće otići ispod njih.

Morrison i tviter su nekada bili dve različite planete, ali ovaj strip prikazuje Morrisona u satiričnom modu sa oštricom britkog mada ne malicioznog humora okrenutom prema nekim modernim, pa i „extremely online“ trendovima i tropima, od scene u kojoj se doslovno pojavljuju „trolovi“ koji nasrću na samopoštovanje Natashe Irons, preko besmrtnog naciste (koji je u istom timu sa dvoje crnih osoba), pa sve do briljantnog načina na koji dijalozi u stripu potkače i na komade rastrgnu koncept NFTa. Morrison je iznenađujuće lepo naštelovan na savremeni senzibilitet zapadne, mlade publike sa vrlo inkluzivnom dispozicijom, pokazujući tako levičarima svoje generacije kako se zapravo sazreva, ne zaboravljajući klasne osnove svoje borbe ali ne ostajući slep za manjinske identitete. Utoliko, ovo je očekivano queer-friendly strip, ali u kojem ta queer komponenta nije eksploatisana za woke poene i nema prednost u odnosu na, recimo, koncept superherojske influenserke koja je ovde prikazana sa pozitivnim spinom kao neko ko prolazi kroz pakao depresije i anksioznosti ali shvata svoju moć i odgovornost prema svetu. Ovo su teme koje znatno mlađi autori od Morrisona (Kieron Gillen, recimo) oprezno baštine u svojim radovima, ali Grant je neko ko je do sada apsolutno zaradio privilegiju da može da stvari radi „po osećaju“, sa samo nekoliko brzih poteza, i da zna da neće pogrešiti.

Superman and the Authority je strip koji će verovatno delu publike biti i razočaranje. Da odmah apstrahujem one koji se naroguše na samu pomisao o gej-superherojima i to da se strip direktno sprda sa najgorim comicsgate klišeima, svakako je legitimno da budete malo zbunjeni što je ovo na kraju samo neka vrta dugačkog introa za nešto što će se dešavati u sasvim drugom magazinu (konkretno u Action Comics) a što neće pisati Morrison, i što Supermen ni čitaocu ni svom timu ne otkriva baš previše o svom planu. I poštujem da to može nekome da zasmeta.

Ali Superman and the Authority je strip koji maltene doslovno predaje štafetu dalje. Ovo je njegova tema u literarnom smislu koliko i njegova svrha u poslovnom smislu. Morrison se nada da je pokazao koliko superherojski stripovi mogu da budu drugačiji, da pobegnu od stalno istih priča (jedna replika se jetko bavi i „krizama“ koje je Morrison i sam prilično pisao) a da ne pobegnu od svojih temeljnih motiva borbe za dobro, pomaganja slabijima da se sami bore, na kraju prepoznavanja kada je vreme da iz igrača pređete u trenere i inspiratore. I mada je teško pomisliti da će Jonathan Kent zaista „zauvek“ zameniti Kal-Ela na mestu „pravog“ Supermena, ovo je bez sumnje veoma lep završetak jedne ere i to proverbijalno predavanje štafete.

A sa druge strane, strip svakako Supermena prikazuje i kao borca, odličnog stratega i mudrog taktičara, divnog muža i nekog sa i dalje jakom desnicom. PLUS scenu u kojoj se Midnighter bori protiv kibernetski ojačane lezbijke koja ga posprdno naziva zastarelim, poredeći njegovu tehnologiju sa „kopljem napravljenim od kosti“ da bi sa finalnim nokautom stari, ovejani gej antiheroj isporučio i najboji oneliner u celom stripu. Da ne pominjem poslednje Supermenove reči pre nego što on i njegov tim išetaju sa naše planete u kojima se priziva grom, praveći time najdirektniju sponu sa Morrisonovom decenijama starom teorijom da je Hermes božanstvo koje je poslužilo kao predložak za moderne superheroje. Praktično all-inclusive aranžman i Morrisinov briljantni način da ima i jare i pare.

Sve u svemu, odlazak u (superherojsku) penziju kakav se pamti. Mada se ja, naravno, nadam da će biti još prilike da Morrisona vidimo u stripovima a možda i u superherojskim stripovima. Do tada, ovo je još jedna priča o Supermenu koja zaokružuje njegovo razmišljanje o najvećem superheroju svih vremena na izvanredan način i mada nema ni volumen ni isti patos kao All-Star Superman ili Morrisonov rad na Action Comics, dolazi kao njihov najlogičniji zaključak. Comixology stranica je ovde.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s