Pročitani stripovi: The Good Asian

Pročitao sam sa velikim zanimanjem prve četiri epizode novog Imageovog serijala The Good Asian a koje, tehnički i čine prvu priču što je u trenutku dok ovo kucam, upravo publikovana u kolekciji. U pitanju je kriminalistički noir strip smešten u tridesete godine prošlog veka, u Kaliforniju, sa sve harizmatičnim i svakako problematičnim policijskim inspektorom u glavnoj ulozi. Što bi se reklo, kao da su ga pravili za mene.

Jedan, pak, od glavnih razloga što sam se zainteresovao za ovaj serijal je njegova programska orijentacija da u krimi-noir estetiku uđe sa distinktnim fokusom na Amerikance azijskog porekla, ali i to da ga piše Pornsak Pichetshote, momak koji je imao vrlo solidnu karijeru kao urednik za DC-jev Vertigo (recimo samo da je radio na hitovima poput Daytripper i The Unwritten), da bi sa prelaskom u scenarističke vode zablistao horor-serijalom Infidel za Image. Danas Pornsak radi za televiziju i na tviteru se razložno žali da ni na jednom američkom onlajn servisu ne može da koristi svoje pravo ime jer algoritmi što čuvaju javni moral odmah pretpostavljaju da su prva četiri slova u njegovom imenu tu umetnuta provokacije radi.

Ali to je samo delić muke kroz koju prolazite kada ste Tajlanđanin u Kaliforniji, zar ne? Pornsak je zapravo, po ocu Kinez, po majci Tai, i mada je rođen u SAD, njegovo iskustvo „Azijata“ u ovoj državi je, ne samo zbog imena bilo drugačije od iskustava njegovih vršnjaka sa manje „egzotičnim“ imenom i manje „azijskom“ fizionomijom. Takođe, crtač na ovom serijalu, Alexandre Tefenkgi, a koga je za rad na ovom serijalu preporučio niko drugi do izvanredni Cliff Chiang, je rođen u Džibutiju od majke koja je bila lokalnog porekla i odrastao uz oca Libanca. Tek sa 33 godine je saznao da mu je biološki otac zapravo pola Francuz, pola Vijetnamac. Sa ovakvim etničko-rasnim koktelom u genima, Tefenkgi kaže da maltene gde god u Aziji da ode, ljudi misle da je njihov, da su u Tajlandu računali da je sa juga ostrva, da su mu se u Maleziji policajci obraćali na malajskom a da je u Kambodži, kad je kupovao kartu za Ankgor Vat, žena na biletarnici ukazala da lokalci plaćaju manje nego, jelte turisti. Nastanjen u Belgiji, Tefenkgi je sa Pichetshoteom na ovom stripu ostvario prekomorsku saradnju (i ovo mu je, da ja znam, prvi strip za nekog većeg američkog izdavača) a na koloru ima sjajnog Leeja Loughridgea da mu čuva leđa.

Ovo sve pominjem jer je The Good Asian sve samo ne stereotipni noir strip koji ide tačno utvrđenim redosledom i obilazi sve vaše omiljene trope, samo sa malo više azijskih fizionomija u ansamblu. Umesto toga, The Good Asian je u velikoj meri jedan pokušaj sažetka „azijskog iskustva“ života u Americi u periodu kada je rasizam još u dobroj meri bio prihvatan kao društvena datost koja se ne propituje na nekom dubokom nivou, sve to umotano u žanrovski korektan zaplet o nestaloj služavki iz bogate kuće prema kojoj je gazda imao neku vrstu romantičnih emocija.

Rasizam prema osobama azijskog porekla u SAD je na neki način prikriveniji od drugih formi rasizma koje se tamo jače prepoznaju i o kojima se češće raspravlja i žešće se kritikuju. Problem sa Azijatima je, pored toga što se svi (istočno)azijski narodi manje-više obuhvataju jednim kišobran-terminom, „Azijati“, što im se pripisuju brojne „rasne“ osobine od kojih su neke, naravno, uvredljive (prljavi, svadljivi, imaju malu ćunu, znate već), ali neke su, kao, osnažujuće (vredni su, imaju kapacitet za intelektualni rad viši nego drugi…) a što je i jedno i drugi em statistički problematično, em služi da zapravo zakloni diskriminaciju koju oni često trpe, pogotovo određene grupe među njima. Poslednjih meseci smo svedoci određenog podizanja glasa u zajednici Amerikanaca azijskog porekla, naročito posle masovnog ubistva u salonu za masažu u Atlanti od proletos gde je od osmoro ubijenih šest bilo azijskih žena, ali mera predrasude prema osobama iz istočne Azije koja postoji u američkom društvu se lako i često zaboravlja.

Ovaj strip na nju podseća, kako kroz sam tekst tako i kroz dodatne dokumentarističke informacije koje Pichetshote daje na poslednjim stranama pojedinačnih svesaka a koje daju i hroniku sasvim sistematske diskriminacije osoba azijskog porekla. Pre nekoliko meseci sam pisao o stripu They Call Us Enemy a koji je opisivao tretman Amerikanaca japanskog porekla u SAD tokom Drugog svetskog rata, ali ovo je na neki način bio samo poseban slučaj sasvim opšteg stava u SAD prema osobama iz ovog kraja sveta, sa zakonom već iz 1882. godine koji je zabranio ulazak kineskim „radnicima“ u SAD jer se već tada smaralo da oni „kradu“ poslove „domicilnom“ belom stanovništvu i njegovim proširenjem na sve azijske nacije iz 1917. godine. Kineski (i drugi azijski) imigranti u SAD su, dakle, mogli da u zemlju uđu samo u izuzetnim slučajevima podrobno opisanim legislativom, a uz proceduru proveravanja istinitosti njihovih podataka koja, je, uz interniranje, mogla da traje od nedelju dana pa sve do dve godine.

Strip, zapravo i počinje scenom ispitivanja migranta iz Kine na ostrvu Angel Island, a gde su smeštani imigranti što su u SAD dolazili pacifičkom rutom, gde američki administrativci isleđuju čoveka pitanjima o tome kakve prozore ima na kući nazad u Kini i koliko mu je pijaca daleko od kuće, kako bi uporedili njegov iskaz sa iskazima komšija i agenata koje imaju u Kini i utvrdili da li je ovaj čovek zbilja taj za koga se predstavlja ili neko ko na prevaru pokušava da dospe na američku teritoriju i tamo, jelte, radi i šalje pare natrag familiji u Kinu i pored zabrane…

Pichetshote nije neko ko će nam pružiti idealizovanu, pojednostavljenu, crno-belu sliku gde su Azijati isključivo i samo žrtve diskriminacije obezljuđenog sistema i The Good Asian ulazi u dosta nijansirano prikazivanje kineske i šire azijske zajednice u SAD, njenog igranja po sopstvenim pravilima, njenih etničkih bandi i kriminalnih grupacija, pa i njenih tehnika kako da se zaobiđu restrikcije vlade SAD i zaista na prevaru obezbedi nekakav bolji život za nekoga negde, a kako ovaj strip ima tu noir notu i taj kriminalistički zaplet, čitava ta istorijska i sociopolitička dimenzija je ugodno smeštena uz detektivski narativ.

Štaviše, glavni junak, Edison Hark je idealno odabrana figura da nas vodi kroz ovu priču jer se nalazi na neverovatnom secištu kultura i životnih stilova. Kao kineski dečak koga je usvojio bogati beli kalifornijski industrijalac, i podizao ga uz svoju biološku ćerku i sina, Edison poznaje obe stane medalje. Kao inspektor policijske uprave Havaja, Edison je i neka vrsta egzotične pojave gde god ga u Kaliforniji vide. U tridesetim godinama postojali su „kineski policajci“ u industriji zabave, najpopularniji od njih svakako Charlie Chan, detektiv prvo iz serije romana a onda i serije filmova (koji su pravljeni od 1925. godine pa sve do početka osamdesetih!) a koji je baziran na stvarnom inspektoru iz Honolulua po imenu Chang Apana. No, Havaji bili jedino mesto u SAD gde ste ih imali u stvarnom životu, dok su prvi američki policajci azijskog etniciteta na kontinentalnom delu države počeli da rade tek 1957. godine. Edison Hark je, dakle, neko ko veoma štrči u Kaliforniji, gde je pozvan da razreši nestanak pomenute devojke i gde ga policijske kolege tretiraju sa različitim odnosima prezira i tolerisanja a gde prodavačice po kineskim radnjama, kada im se legitimiše, insistiraju da skloni tu lažnu značku i odmah napusti objekat jer nisu toliko blesave da veruju da Kinezi rade u policiji.

The Good Asian ima vrlo klasičan noir zaplet, sa interesantnim scenama policijskog isleđivanja i eksplozijama akcije koja ume da bude i vrlo visceralna. Priča o surovosti etničkih gangova u Kineskoj četvrti San Franciska je i deo zapleta i ovde sekirice rade češće nego pištolji, dok Edison pokušava da surfuje na talasu sve većeg haosa, nepoverenja i kontradiktornih motiva različitih likova u ovoj priči.

The Good Asian nije ni sasvim lak za praćenje jer u skladu sa najboljim noir tradicijama, priča ima nekoliko vrlo isprepletanih slojeva, sa sve analizom šire sociopolitičke realnosti, problematizovanjem odnosa u Harkovoj porodici, pojavljivanjem leševa kada je to od najmanje koristi našem protagonisti, iznenadnim promenama u ponašanju nekih od sporednih likova. Hark je pritom prilično kompleksan karakter sa složenim motivacijama i sukobljenim emocijama – od želje da zaštiti „svoju“ zajednicu, preko stalnog tinjajućeg gneva zbog tretmana na koji bi trebalo da je navikao, do legitimnih erupcija besa što „njegovi“ ljudi naprosto ne umeju da sebe cene i pomažu jedni drugima.

Ovo je odlično posloženo ali se The Good Asian mora čitati pažljivo i uz vraćanje nazad. Pichetshote ne preteruje sa brojem slova na stranici ali strip ima dosta teksta koji nosi ogromnu količinu informacija i valja imati koncentraciju da se istovremeno prate misli protagoniste i važni dijalozi na „ekranu“ dok navigirate kroz Tefenkgijeve dinamično organizovane strane. I zapravo, kako Pichetshote izbegava da „objašnjava“ stvari koje su jasne iz samog crteža – odlučujući se možda samo da čitaocu, jednom, na početku, da neku vrstu „tutorijala“ kako da prati scene u kojima Hark prelazi u „detektivski mod“ – tako i kasniji delovi stripa mnoge stvari rade „prećutno“, bez ulaženja u detalje Harkovog misaonog procesa, puštajući Tefenkgija i Loughridgea da kadriranjem i kolorom ukazuju na ono što glavni junak vidi, čuje, shvata, misli i planira da uradi.

Ovo je naravno i prilično rizičan pristup jer je za njega potrebna velika jasnoća crteža i čistota lejauta ali crtač i kolorista ovaj ispit prolaze sa vrlo solidnim ocenama i The Good Asian ima taj uspeli pripovedački jezik u kome se stvari pokazuju umesto da se opisuju a to oslobađa scenaristu da se bavi karakterom glavnog lika.

Naravno, karakter i lika i čitavog stripa u velikoj meri određuju crtež i kolor. Loughridge se ovde odlučuje za vrlo smiren pristup kolorisanju i, za razliku od recimo vrlo kolorno-intenzivnog horor-krimića Old Haunts, The Good Asian ima atmosferu crno-belog noir filma gde se boja koristi uzdržano i za kreiranje napete, teške atmosfere ali bez nametljivih stilizacija i bučnog „žanrovskog“ vizuelnog jezika. Ovo je odličan kreativni izbor – iako strip čini hermetičnijim na prvi pogled – jer pomaže da se i vrlo visceralne scene, sa mrtvim telima i hladnim oružjima, odrade uzdržanije i na neki način uverljivije. Naravno, Jeff Powell koji je radio dizajn i letering svemu daje konačni vizuelni identitet i The Good Asian se fino smešta uz sada već rastuću produkciju krimi-stripova koje izdaje Image a iz pera likova kao što su Ed Brubaker ili Matt Fraction.

Svakako treba da imate inklinacija ka ovome. U poređenju sa, recimo, radovima pomenutog Eda Brubakera koj su laserski usredsređeni na svoje likove i njihove lične priče, The Good Asian je strip sa možda i previše elemenata zapleta,  previše likova, previše različitih motiva sukobljenih na malom prostoru. No, autori čine lavovski napor da nam pruže kvalitet u svakom od slojeva kojih su se dohvatili i mada, kako rekoh, čitanje zahteva izvesnu koncentraciju i povremena vraćanja unatrag da potvrdite da li ste na pravom putu, The Good Asian na kraju prilično isplaćuje sve napore koje ste u njega uložili. Za potrebe kupovine kolekcije i daljeg praćenja serijala, blagoizvolećete da serijal na Comixologyju pratite ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s