Pročitani stripovi: Angel of Death (La Fée Assassine)

Pročitao sam grafički roman Angel of Death (aka La Fée Assassine) koji je napisala nova belgijska strip-scenaristkinja i spisateljica Sylvie Roge. Iako je Angel of Death prvi njen publikovan rad, izašao ove godine, a iza njega su usledili još jedan strip, Sur les traces de Max, kao i kolekcija kratkih priča Close Up, radi se zapravo o zreloj, jelte ženi, koja je posle četvrt veka rada u medicini rešila da napusti sigurnu profesiju i posveti se svojoj glavnoj pasiji – pisanju. Rogeova očigledno ima veliku potrebu da svetu nešto kaže i Angel of Death je onoliko glasan i energičan prvi iskaz kakav bilo koji pisac-početnik za sebe može da poželi. Belgijanka takođe nema nikakav zazor od toga da u onome što piše tretira teške teme pa je i Angel of Death jedna izrazito pažljivo konstruisana drama u kojoj se tretiraju pitanja ličnog i porodičnog identiteta ali i zlostavljanja u okviru porodice a koje, možda i pomalo iznenađujuće, u ovoj priči nema onu uobičajenu, žanrovsku formu.

Opet, Angel of Death se može nazvati žanrovskim stripom i mada jeste u pitanju metodična psihološka analiza karaktera i patoloških odnosa unutar male porodice, ona je sa obe strane omeđena prilično trilerskim, možda i horor akcentima koji je, hteli mi to ili ne, formatiraju kao žanrovski proizvod od koga po automatizmu imate izvesna očekivanja. S jedne strane, potvrda da Sylvie Roge nije promašila odabranu profesiju je u tome da njen scenario uspešno isporučuje te stvari koje očekujemo i daje nam pažljivo kreiranu tenziju a zatim eksplozivno njeno oslobađanje u visceralnom krešendu. Sa druge strane, ima određene eksploatacijske crte u tome kako se priča razreši tačno onako kako čitalac očekuje a što, s obzirom na središnji deo koji je rađen metodično, pažljivo i dosta suptilno, dolazi i kao malo razočaranje.

Partner-u-zločinu novopečenoj scenaristkinji je na ovom grafičkom romanu iskusni Olivier Grenson, takođe Belgijanac uzgojen na plemenitoj dijeti Taličnog Toma i Tintina, a koji se profesionalno bavi stripom još  od prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Grenson je radio i sopstvene stripove (humoristički Aldose et Glucose mu je bio prvi publikovan rad) ali i sarađivao sa jakim scenarističkim imenima tamošnje scene, uključujući Jeana Dufauxa, Michela Oleffea pa na kraju i samog Jeana Van Hammea za kojeg je nacrtao poslednji tom uticajne „Trinaestice“. Grenson ovom stripu donosi potrebnu eleganciju i karakter da se jedna teška priča prenese na ipak dostojanstven način a surovost njenih premisa plasira uverljivo, sa pametno odabranim balansom između realističnosti i stilizacija, ali i između dekomprimovanog „filmskog“ pripovedanja i tipično stripovski organizovanih tabli.

Angel of Death je, da odmah i to kažemo, pomalo nesretno odabran naziv za anglofonu ediciju ovog albuma, s obzirom da kreira pomalo pogrešna očekivanja i mentalne slike. Originalni francuski naslov bi se pre mogao prevesti kao „Vila ubica“ a što je i značajno skladnija slika, i koncept bliži onome što se u stripu događa.

Priča počinje na badnji dan 2006. godine u Parizu sa mladom ženom, Fran Duroy koja, s obzirom da njen partner, Thibault, lekar, to veče mora da provede ne dežurstvu, sa žaljenjem sebi govori da nije imala drugog izlaza do da majku i sestru pozove u goste da sa njima provede Božić. Iako na početku stripa ne znamo ništa o likovima, sasvim je jasno da postoji izvesna tenzija između Fran i, u najmanju ruku, majke koju ona najradije ne bi da gleda na najradosniji hrišćanski praznik, ali pošto izbora nema, strip nas kroz dugački dekomprimovani uvod provodi pokazujući nam Franine pripreme za veče.

Ovo je sasvim namerno usporeno otvaranje, sa Grensonom koji nam uspešno dočarava predbožićnu atmosferu kao mešavinu olakšanja što praznici konačno stižu ali i muke što postoje određena socijalna očekivanja vezana za, jelte, ponašanje odraslih osoba, a koja hteli-ne hteli morate ispuniti. Uvod ima malo teksta i dosta slika koje nam i sugerišu unutrašnji život protagonistkinje. Grenson je crta kao vrlo lepu, pomalo i idealizovanu, visoku, vitku plavušu a čije su interne muke i neprijatne, a za Božić i neprimerene emocije u finom kontrastu sa njenom praktično pin-ap fizionomijom. Lik se na ovim prvim stranicama pažljivo humanizuje kroz seriju malih gestova i priprema za proslavu koja je, to biva jasno, najpre socijalna obaveza a tek onda nešto potencijalno uzvišenije.

Rogeova koristi sasvim filmski pristup pripovedanju pa dobijamo i uspešan skok unapred kroz vreme, prikazan iz perspektive Franinog partnera koga policija zove da dođe jer se nešto desilo. Naredni skok prikazuje advokata koji će braniti Fran na budućem suđenju, a posle kadrova gde je kroz Thibaultove oči vidimo isprskanu krvlju u pritvorskoj ćeliji. This escalated quickly, kako se to obično kaže i strip nam jasno pokazuje da se desilo nešto tragično, ali nam onda sledećih sto i kusur strana neće reći šta.

Jer najveći deo priče je zapravo Franin iskaz advokatu koji se bavi njenim detinjstvom, odrastanjem uz sestru-bliznakinju po imenu Tania i teškim odnosom koji su ćerke imale sa majkom. Angel of Death ima možda i malo iznenađujuće strukturiran narativ u kome su scene u „sadašnjem“ vremenu rezervisane samo za uvod i zaključak, dok se proporcionalno najveći deo stripa odvija u flešbeku na detinjstvo i visceralna, trilerska dimenzija uvoda i zaključka stoje zapravo perpendikularno u odnosu na „glavni“ deo stripa koji je manje žanrovski, više usmeren na jednu skoro slice of life analizu ne naročito srećnog detinjstva.

Rogeova je zapravo vrlo dobra u metodičnom prikazu odrastanja bliznakinja čija je upućenost jedne na drugu utoliko važnija, snažnija pa i prirodnija, kada se vidi sa kako su hladnom, nezainteresovanom majkom ćerke odrastale. Oca u narativu ima samo u prošlom vremenu – devojčice ga nikada nisu upoznale – i jedna od tekućih misterija njihovog detinjstva je upravo to šta se sa njim zapravo dogodilo i jesu li one išta krive.

Portret majke koja ne samo da se oko ćerki ne trudi sa previše topline, već prema njima pokazuje otvoren resantiman, pa i mestimično čistu zlobu je urađen maestralno. Strip je i vizuelno i tekstualno ubedljiv i u tome kako prikazuje majku potpuno nepodobnu za svoju ulogu – iako se radi o obrazovanoj i vrlo dobro situiranoj ženi – tako i u kreiranju prirodne, ubedljive spone između klinki koje uprkos majčinim na momente i sasvim programskim potezima da ih posvađa, jedna drugoj budu puna podrška i izvor radosti u životu.

Jedini drugi izvor radosti su ujak i ujna, dvoje finih, strpljivih ljudi koji rado provode vreme sa sestričinama i zapravo ih na dugim odmorima i praznicima tretiraju kao sopstvenu decu. Ovo sve je dosta stereotipna postavka, ali je ispisana vrlo ubedljivo. Rogeova pruža sasvim uverljivu psihologiju i devojaka i njihove rodbine, pa naposletku i majke koja je, kasnije to saznajemo, na neki način i sama žrtva, ali u njenom slučaju žrtva sopstvene nesmotrenosti ili pogrešne odluke. Strip ovo poslednje ne razjašnjava niti je to potrebno jer je njegova poenta na drugom mestu – u prikazu zlostavljanja koje traje godinama a koje nije stereotipna žanrovska smeša fizičkog nasilja i scena visoke tenzije. Umesto toga Rogeova kreira suptilan, kompleksan lik zlostavljačice koja decu sistematski unižava, namerno okreće jednu protiv druge, daje im lažne momente nežnosti i pažnje, uživa da im ukaže na to kako su nespretne ili glupe i kako je sama zaslužila nekakvo priznanje što se uopšte stara o deci koja su joj upropastila život. Ovo je mnogo realističnija slika zlostavljačkog odnosa u porodici nego što je za stripove standard i valja je pozdraviti jakim aplauzom.

Slično tome, Grenson vrlo uspešno koristi motiv bliznakinja da se igra sa simetrijama i udvajanjima motiva tokom celog tog dugačkog flešbeka, kreirajući vizuelni narativ koji opet ima savršenu dimenziju atmosfere, prikazujući nam istovremeno i mučne, krivicom ispunjene scene u porodičnom stanu, ali i scene momenata slobode vezane za šetnju gradom bez majke ili odlaske na letovanja sa ujakom i ujnom. Grenson, inače sin inženjera i slikarke* u svojim drugim radovima koristi slično disciplinovan lejaut i organizaciju table i mada mu Angel of Death dopušta nekarakteristično mnogo prostora za „kinematizaciju“ scena i njihovo razlaganje na brojne međukadrove, verovatno je najupečatljivije to da je ovo strip urađen bez tuširanja, samo olovkom, što mu daje jednu „mekšu“, pomalo snoliku estetiku. Čak je i kolor veoma sveden, sa mekim, bledim tonovima mahom svetlo smeđe i žućkaste boje a gde su strateški raspoređeni upadi crvenog osvežavajući detalji ali i stalna podsvesna podsećanja na to da nas na kraju stripa čeka nešto strašno.

*ili slikara i inženjerke, nemam ideju!

Moj glavni problem sa Angel of Death je da je to što nas na kraju stripa dočeka nekako najmanje maštovito rešenje, jedan sasvim očekivan pančlajn na priču o višegodišnjem zlostavljanju a koji ne daje dovoljno „zarađen“ skok u karakterizaciji glavne junakinje. Nije to, da budem sasvim jasan, nimalo loše tehnički izvedeno i Rogeova i Grenson u finalnom poglavlju demonstriraju sasvim kvalitetno pripovedanje, ali ovo je taj momenat u kome Angel of Death ima priliku da se izmakne predvidivom žanrovskom pančlajnu i ispuni obećanje začudnosti koje nam je dao na početku stripa sa kadrovima badnjeg dana u Parizu, crvenim balonima na nebu, kompaktnim, neverovatnim a uverljivim panoramama grada svetlosti na praznik. Ne žalim se ja ovde, da i to bude jasno, što Angel of Death ima turobno finale, već što je strip, naoko, obećavao da će do kraja biti nešto više od potvrde da nasilje, znate već, rađa nasilje.

No, dobro, za prvi rad, mislim da je Sylvie Roge pokazala hvalevrednu tematsku orijentaciju, solidno pripovedanje i kvalitetnu psihološku analizu. Ključno, iako se završava turobno, ovo je strip velikim delom o ljubavi, međusobnoj podršci i lojalnosti dve sestre koji taj odnos prikazuje bez patetike a sa korektnim nivoom bajkovitosti. Uz raspoloženog Grensona, na kraju je ovo, dakle, ispao sasvim pristojan rad. Englesko izdanje je izašlo 21. Septembra a sebi ga u digitalnoj formi, putem Comixologyja možete pribaviti ovde.

4 comments

  1. Procitah ga pre par dana, i nije los.

    Najveci problem mi je sam crtez koji kao da je za neki udzbenik za osnovnu skolu, nekako bas statican.

    Takodje, nejasan mi je lik njenog decka, koji je skroz nepotreban. Ona se otvara advokatu i to je dovoljno, lik decka je suvisan.

    Tema je zajebana, makar meni kao roditelju. Sama prica mi je dobra, svi ostali likovi su solidno izgradjeni.

    • Pa, da, crtež valjda treba da bude malo nalik na dečije knjige, tako su dizajnirani i likovi, onako, blago idealizovano itd. Meni je više tu bilo to što je sve rađeno olovkom pa je crtež malo premekan za moj ukus ali dobro, nije mi smetalo drastično.

      Što se scenarija tiče, da, vidi se da je ovo ženi prvi ovakav rad, pa ima tih viškova tipa dečko itd. i meni je to skoro pa horor razrešenje bilo malo nemaštovito. Ali nije rđav strip.

      • Da da, u parvu si, sad kad razmislim, ima smisla da naivan crtez reflektuje nevinost detinjstva.
        Mada bi onda bilo bas gotivno da se crtez malo promenio kako se razvijala radnja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s