Pročitani stripovi: Mademoiselle Baudelaire

Pročitao sam Mademoiselle Baudelaire, ove godine izašli grafički roman o životu slavnog pesnika (Šarla, jelte, Bodlera), ali, za nijansu naglašenije, životu žene koja je inspirisala veliki deo njegove poezije, provodila vreme sa njim, bila mu seksualna opsesija, ali i neka vrsta surogat-majke za čoveka kome je pre svega nedostajao otac.

Mademoiselle Baudelaire je napisao i nacrtao čuveni belgijski strip-autor Bernard Yslaire, ovde, u skladu sa svojom ambicijom da i samog sebe ponovo izmisli za svaki sledeći projekat, potpisan samo kao Yslaire. Aktivan od polovine sedamdesetih godina prošlog veka, Yslaire je prvo bio cenjeni kontributor magazina Spirou da bi osamdesetih godina krenuo da radi albume, od kojih je serijal o Sambrovima, u početku rađen sa scenaristom Balacom, a kasnije samostalno, bio presudan za čitavu njegovu karijeru. Ovaj je strip kod nas izašao pre nekih 14 godina u integralnoj ediciji pokojnog Belog puta, pa možete još jednom da se podsetite šta sam o njemu pisao za Popboks, a i da ga potražite kod preprodavaca jer se radi o jednom od veličanstvenih primera evropskog istorijskog stripa osamdesetih godina prošlog veka.

Yslaire nije samo neko koga pamtimo po stripovima vezanim za istorijske ličnosti i epohe već i prilično propulzivan multimedijalni umetnik koji je, iako je često radio i scenarije za druge crtače, tokom čitave karijere tražio nove načine da upotrebi crtež i ukrsti ga sa drugim izražajnim sredstvima kroz različite medije. Projekat Le Ciel above the Louvre spojio je digitalnu umetnost, klasično slikarstvo i instalacije, a onlajn projekat Mémoires du XXe ciel rađen krajem prošlog stoleća je kasnije adaptiran i u strip naslovljen XX e ciel.com, koji je imao dva alternativna kraja.

Mademoiselle Baudelaire je novi Yslaireov strip posle dosta proteklog vremena i, za promenu, ovo je „samo“ strip, dakle, ne multimedijalni projekat, ne digitalna instalacija ili turneja po muzejima širom sveta, ne web-događaj već klasičan strip-album izašao proletos za Dupuis a od pre nekoliko nedelja dostupan i na Engleskom jeziku putem digitalne distribucije. Naravno, kako Yslair danas stripove ne radi tek tako, onda je i Mademoiselle Baudelaire prvorazredan događaj u kome jedan od najvećih savremenih evropskih strip autora pronalazi originalan i izrazito upečatljiv način da obradi biografiju jednog od najvećih pesnika devetnaestog veka čiji je rad u ogromnoj meri obeležio ono što nazivamo modernim dobom.

Bodler je, da bude jasno, i tvorac termina „modernité“, odnosno „modernost“ a koji je on vezivao za život, ili barem postojanje u eri ubrzane industrijalizacije i urbanizacije ali i neku vrstu obaveze umetnika da iskustvo tog života i postojanja, koje se brzo menja i nestaje, na neki način uvati i ovekoveči.

Bodlera normalan svet danas prevashodno prepoznaje po njegovoj zbirci pesama, Cveće zla, kapitalnom delu koje je sakupilo najveći deo njegove poezije pisane tokom skoro dve decenije i ostvarilo snažan uticaj na čitavu generaciju francuskih poeta (Malarme, Rembo, Verlen…). Naravno, slutim da je danas poznatiji naziv zbirke zbog svog evokativnog imaginarijuma, a da samu poeziju poznaju najpre studenti svetske književnosti pa tako kad god guglam svoj blog na vrhu liste pogodaka prvo izlazi ugledni beogradski restoran, no, za svoje vreme, ova je kolekcija bila svojevrsna literarna bomba, maltene revolucija. Prvo izdanje je ne samo napadano zbog opscenosti i neprihvatljivo eksplicitne ikonografije već je u njemu šest pesama bilo i cenzurisano. Ko je tada mogao da očekuje da će ova zbirka danas biti deo nastavnog programa u trećoj godini srednje škole?

Bodler je, naime, bio praktično etalon dekadencije. Rođen u bogatoj porodici uglednog državnog službenika i kulturne majke, Šarl je vrlo rano ostao bez oca, a što je, kao i majčina preudaja za Žaka Opika, presudno obeležilo njegovu percepciju sveta ali i odredilo njegove opsesije. Odlazak oca i preudaja majke nisu, da ne bude zabune, proizveli socijalni lom u dečakovom životu – očuh je bio veoma ugledan visoki oficir francuske armije a kasnije i ambasador od karijere, a pokojni otac je sinu ostavio bogato nasledstvo koje je značilo da momak, ako ne želi, neće morati da radi ni dana u životu. No, ovo sve je u presudnoj meri izmešalo i pretumbalo emocije u mladom Bodleru i sam strip pokazuje dečaka kako majci otvoreno prebacuje što se ponovo udaje iako ima „sina poput mene“.

Po zamomčenju Šarl Bolder će u punoj meri pokazati da ga ne interesuje uobičajena životna trajektorija momka iz ugledne gradske porodice i da će se posvetiti životu onog što danas posprdno nazivaju „slobodnim umetnikom“. Posmatrajući Pariz oko sebe kako buja i munjevito se razvija, sa novim umetničkim i kulturnim pokretima i trendovima maltene svakog dana, Bodler je svoje vreme posvećivao druženju sa kremom gradske umetničke scene i prostitutkama, terevenčenju po lokalima, konzumaciji alkohola i različitih narkotika, diskutovanju o umetnosti, i pisanju.

Strip veoma uspešno hvata taj duh originalne dekadencije, životnog stila koji ni u ono vreme nije doživljavan kao baš socijalno odgovoran ali koji jeste imao auru plemenitosti pa i otmenosti oko sebe. Tek stvorena buržoaska klasa je u dekadentima imala svoje prve možda ne artikulisane kritičare ali svakako ironične, prezirne hroničare koji su, iako objektivno uživajući u svim benefitima kapitala koji je neko drugi nagomilao, neumorno i očajnički tragali za nečim smislenijim u životu, ronili kroz seksualnu perverziju i narkotičke izmaglice, pišući o tome koliko im je u životu teško i koliko je dragocen svaki povremeni, skoro slučajni bljesak lepote u njemu.

Yslaireov strip parisku literarnu i umetničku scenu prikazuje kao galeriju veoma pitoresknih likova koji se izražavaju naglašeno artificijelnim, veoma teatralnim jezikom prepunim referenci i filozofskih opservacija u jednom prećutnom a tekućem ritualu merenja čiji je intelektualni penis veći a otmeni prezir prema zamarajućem svetu intenzivniji. Ovo, naravno, nije najzdraviji način da se provodi vreme čak i kada u okolini nema alkohola, opioida i rafiniranog izbora savremenih polnih bolesti, ali ma koliko bi bilo fer namrštiti se na ovakav izbor životnog stila, treba uvek podsećati i na to da je on bio na kraju dana zaista usmeren na pronalaženje transcendencije u svetu koji je delovao sve više mundano što se više ubrzavao. Sam Bodler je, podseća predgovor Borislava Radovića za domaće izdanje Cveća zla, imao sve šanse da živi drugačijim životom, sa puno razumevanja i strpljenja koje su za njega imali majka i očuh, pa iako je školu na kraju morao da završi polažući privatni ispit – jer je bio izbačen sa koledža odbijajući da nastavniku pokaže ceduljicu kojom su se klinci dopisivali – očuhov uspon u društvu još uvek relativno mlade nove monarhije je značio i da su Šarlu mnoga vrata bila i dalje otvorena i da mu se bez obzira na sve smešila lepa karijera u diplomatiji.

On je to manifestno odbio naglašavajući da su mu književnost i poezija mnogo važnije u životu a onda večeri provodio u latinskoj četvrti Pariza sa pijancima, prostitutkama i drugim pesnicima. Nakon svađe sa očuhom tokom jedne večere kod kuće i šamarčine koju će mladić popiti (a koja će cementirati njegov odnos sa porodicom), odlučeno je da Šarla valja poslati na jedno duže putovanje koje će mu proširiti vidike i odvojiti ga od dekadentnog pariskog društva. Ovaj je put po Indiji zaista proširio Bodlerove vidike i ostavio snažan pečat na njegovu poeziju ali nije imao željeni efekat smirivanja i pripitomljavanja mladog pesnika. Po povratku sa osmomesečne odiseje, dvadesetogodišnjak će sada već moći da raspolaže očevim nasledstvom i živi samostalno, pa je, naglašavajući da je on dendi koji uvek mora da izgleda besprekorno i da u životu pronalazi retke, efemerne momente lepote ili važnosti, za manje od dve godine potrošio polovinu sume od 75.000 franaka koja je u ono vreme bila zaista pravo bogatstvo. Ovo ga nije zaustavilo – pa se zaduživao – a život su mu dalje obeležili pisanje, padovi u epizode malodušnosti i depresije (pa i pokušaj samoubistva), ali i politički angažman kroz pisanje za novine i revolucija 1848. godine u kojoj će se pesnik zateći na barikadama, ratujući protiv režima koji je, za njega, simbolisao njegov omrznuti očuh. Nakon decembarskog puča, Bodler potpuno izlazi iz politike i usredsređuje na pisanje poezije, prevođenje Edgara Alana Poa i život sa svojom muzom Jeanne Duval.

Yslaireov strip, započinjući nakon Šarlove smrti, priča je o Bodleru ali pričana kroz pismo koje Jeanne Duval šalje njegovoj majci nakon pogreba, zahtevajući da joj makar posthumno bude priznata uloga što ju je imala u njegovom životu, pa i pravo na nekakvo nasledstvo. Ovo je donekle kontroverzno jer o Duvalovoj ne postoje univerzalno priznate informacije – neki izvori insistiraju da je ona umrla od sifilisa pet godina pre samog Bodlera,  dok drugi kažu da ga je nadživela i da je poslednji put potvrđeno viđena 1870. godine, tri godine nakon njegove smrti kada je već bila teško oštećenog vida i na štakama kao posledica sifilisa – a koji je, opet, najverovatnije dobila od njega.

Šta god bila prava istina, to i nije presudno za ovaj strip koji je, kako i priliči, neka vrsta poetske biografije što, istina je, ima i svoj dokumentaristički sloj koji je urađen vrlo dobro i pažljivo nam oslikava vreme i mesto na kome su Bodler i Duvalova imali svoj neobični dvodecenijski odnos, ali koji je prepun oniričnih slika i likovnih intepretacija Bodlerovog poetskog imaginarijuma.

Jeanne Duval je bila mešovite rase, poreklom sa Haitija i nakon što ju je video kao statistu u jednoj pozorišnoj predstavi, postala je celoživotna opsesija za pesnika. Živeli su zajedno u više navrata, pa se svađali i tukli i razilazili ali za Bodlera, podjednako opsednutog lepotom i smrću, uzvišenim i onim najnižim, Duvalova će biti na neki način i nedostižna, nikada rešena misterija, žena o kojoj je pisao pesme, a koja je naučila da čita uz njegovu poeziju, žena sa kojom će živeti i spavati a koja mu nikada neće biti tako bliska kao pariske prostitutke što nije prestao da ih posećuje.

Majka je Duvalovu mrzela, tvrdeći da ona njenog sina maltretira bez prestanka i uzima mu novac kako god može, a njena egzotičnost – Bodler ju je nazivao „Crnom Venerom“ – što je za njega bila izvor nepresušne misterije, opasnosti, vitalnosti jake erotske energije, kod majke i drugih je izazivala i sasvim očekivane rasističke reakcije.

Yslaireov strip nije prvo delo popularne kulture koje u fokus stavlja Jeanne Duval – pisane su već knjige i snimani filmovi gde je ona igrala centralnu ulogu – ali je značajan po tome koliko autor snažno radi na pronalaženju korektnog grafičkog izraza koji bi uhvatio Bodlerove fascinacije strašnim i neodoljivim u isto vreme. Ovaj strip je prepun fantastičnih prizora pariskih ulica i mostova, fascinantnih reprodukcija fasada i unutrašnjosti galerija, ali je njegovo težište pre svega na tom susretu erotike i egzotike, zavođenja i pretnje. Duvalova ovde zbilja dobija tretman Venere sa putenošću i čulnošću što se mešaju sa slikama zveri, monohromnim crtežima na kojima bljeskovi crvene unutrašnjosti ženskog polnog organa nose to zavođenje i tu pretnju.

Yslaire nema ambiciju da priča „običnu“ biografsku priču i Mademoiselle Baudelaire na svaku faktografsku epizodu (na primer ono kada Bodler priča o Eženu Delakroi kao o najvećem slikaru modernog doba) ubacuje mnogo tabli oniričnih, halucinantnih montaža u kojoj se ljudska seksualnost meša sa primalnim simboličkim slikama što izranjaju iz močvara apsinta, mačkama i anđelima, demonima i zmijama, robovima i robovlasnicima… Yslaireov crtež je ekspresivan, i, u snažnom kontrastu sa njegovim digitalnim istraživanjima, rađen samo olovkom. Kolorisan uzdržano, da se postignu maksimalni efekti strateške upotrebe primarnih nijansi na monohromnim tablama, Mademoiselle Baudelaire je strip koji na prvi pogled deluje grubo, skoro neprijateljski, da bi čitalac zatim bio fasciniran smelim kompozicijama, agresivno simboličkim montažama, ali i veoma uverljivim dokumentarizmom. Yslaireov stil je između realističkog i oniričkog a pripovedanje je pažljiva sinergija teksta i crteža koja mu dopušta lake skokove između vremenskih planova i sažimanje informacija tako da ostane mesta za halucinantne epizode koje predstavljaju – onako kako je Bodler govorio da Delakroa stvara – poeziju u slici.

Mademoiselle Baudelaire je, dakle, vrlo uspešan projekat podsećanja na život jednog od najvažnijih pesnika evropske istorije a kroz prizmu života snažne žene što je bila na svoj način uspešna i nepokolebljiva iako su svi izgledi od samog početka bili protiv nje. Daleko od toga da je ovo feministički narativ, ali Mademoiselle Baudelaire jeste strip koji ukazuje na neizbrisivo važnu ulogu koju je Duvalova imala u životu pesnika i ubedljivo pokazuje nju kao zrelu i potpunu osobu kojoj uloga „muze“ za slavnog pesnika nije bila definišuća dimenzija ličnosti već samo nešto što je, od svoje volje, radila. Ako Francuski razumete, Mademoiselle Baudelaire vredi kupiti na papiru a za nas ostale za sada mora da bude dovoljno i digitalno izdanje koje Comixology nudi ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s