Pročitani stripovi: Marvels X

Sa solidnim zakašnjenjem, ali i neužurbano, nekako otmeno, posvetio sam se čitanju Marvelovog serijala Marvels X koji je izlazio prošle godine između Januara i Oktobra, prilično usporen pandemijom. Kako to kod mene obično biva, kad vidim da me neki miniserijal zanima, ja čekam da se on završi pre nego što počnem da ga čitam, ne bih li ga konzumirao u jednom, jelte, zalogaju. No, kad šest epizoda izlazi deset meseci, čovek – ili makar Mehmet – malko pogubi konce, zaboravi šta je sebi obećao i dok se okrenete prošlo je godinu dana. Srećom, dobro stripovi ne zastarevaju kažem ja sa svom mudrošću čoveka od ukusa koji je juče popodne provodio vreme čitajući američki magazin Barker sa polovine četrdesetih godina prošlog veka u kome stripovi prate sumanuta događanja u cirkusu punom stereotipnih debelih žena, četvororukih muškaraca, kepeca sa predimenzioniranim libidom itd.

Ali o Barkeru (i  tom… libidu) ćemo kad dođe vreme,* danas smo tu da progovorimo koju o Marvels X i, kad smo već kod toga da se čovek okrene, a odjednom prošla godina ili nekoliko godina, ko je očekivao da shvati kako je od serijala Earth X prošlo više od dve decenije?

*koje možda neće ni doći – neke stvari možda treba da ostanu zakopane ispod slojeva nagomilane istorije

„Lažeš, Mehmete“, vičete sad vi i vadite crkveni kalendar iz džepa, ali činjenice su neumoljive. Dok su proleća 1999. godine po nama padale NATO bombe i krstareći projektili, u Klintonovoj Americi je izlazio serijal Earth X, mračna, gritty varijacija na klasični Marvelov univerzum. Ovo je bio uspešan projekat cenjenih autora, pa je naredne godine ispraćen nastavkom Universe X da bi trilogiju zaokružio Paradise X iz 2002. i 2003. godine. Marvels X je prikvel za celu tu priču, urađen posle više od dve decenije, sa novim crtačem…

Earth/ Universe/ Paradise X je fascinantan triptih o kome svako malo pomislim da bi valjalo da nešto i napišem a onda se setim da bi za potrebe iole prihvatljivog teksta trebalo da osvežim sećanja, odnosno da sednem i pročitam više od hiljadu strana stripa, i nekako odmah taj projekat odložim za neki nedefinisani period u budućnosti kada ću „imati više vremena“. Realno, to se nikad neće desiti, ali za potrebe ovog teksta danas, evo u najkraćem o čemu se tu radi:

Alex Ross, legenda američkog stripa, ali prevashodno slikar i ilustrator koga jedni cene jer je superherojskom stripu doneo dimenziju hiperrealizma i time ga učinio „ozbiljnijim“ a drugi preziru jer slikarski pristup oduzima stripu njegovu dinamičnost bla bla bla, je tokom devedesetih godina prošlog veka bio pozvan da uradi neku vrstu reimaginacije Marvelovog univerzuma od strane magazina Wizard – u to vreme ključne publikacije koja se bavila američkim stripom. Ross je prethodno, 1994. godine sa Kurtom Busiekom uradio miniserijal Marvels za Marvel, a 1996. godine za DC, sa Markom Waidom miniserijal Kingdom Come. Ovaj prvi je bio optimistično prepričavanje istorije Marvelovog univerzuma sa superherojima formatiranim gotovo poput božanstava, a ovaj drugi reimaginacija budućnosti DC univerzuma, koja je bila neka vrsta obračuna sa „gritty“ estetikom ranih devedesetih i povratka optimizmu i plemenitosti nekakve klasične superherojštine. No, na Wizardov poziv, reimaginacija budućnosti Marvelovog univerzuma je dobila formu pesimističkog, distopijskog teksta o svetu u kome je celo stanovništvo planete dobilo supermoći i raspadu poretka koji je do tada postojao. Ross je ovim člankom podigao dosta prašine pa je 1999. godine u saradnji sa Marvelom objavljen Earth X Sketchbook, sa vizuelno redizajniranim glavnim superherojima ovog sveta, a onda je Marvel rešio da uradi i strip zasnovan na ovim premisama.

Earth X je bio napisan prevashodno od strane Jima Kruegera, sa Rossom koji je dao osnovnu priču i zaplet (a što je isti aranžman kao i u Marvels X), a sva tri dela trilogije nacrtao je John Paul Leon. Iako i sam sklon realističnom stilu crtanja, ovaj Njujorčanin je imao pristup dosta različit od Rossove estetike deifikacije superheroja i bio idealan izbor za strip koji treba da ima „realistični“, „odrasli“, „zreli“ ton a da opet bude „žanrovski“ mračan. Naravno, ovo nije bila ni prva ni poslednja distopija u Marvelovoj ponudi ali je bila vrlo uticajna, pa se može reći da su i jako uspešni kasniji projekti poput Marvel Zombies (ili, eh, Age of Ultron) bili oslonjeni na Rossov, Kruegerov i Leonov rad, dok je ideja o oslobađanju terinegske izmaglice po celoj površini planete od strane Inhumansa, kako bi se u „svima“ okinule promene što će doneti supermoći (ili smrt), a koju je baštinio Infinity/ Inhumanity period Marvelovih stripova iz prve polovine prošle decenije,* praktično prepisana iz Earth X.

*nešto detaljnije sam o završetku ovog perioda pisao ovde

Marvels X, već i naslovom donekle sugeriše svoj ton i estetiku. Iako je u pitanju kanonski prikvel za Earth X a koji se bavi prvim danima apokaliptične promene na planeti, dok se ljudi menjaju u supermoćna bića a režimi padaju, prodavnice pljačkaju, a televizijski se voditelji još uvek nervozno drže nekakvih profesionalnih standarda rada, ovo je istovremeno i mračna refleksija optimizma iz Rossovog i Busiekovog Marvels, te analiza toga koliko su heroji zaista definisani svojim moćima i snagom i šta je njihova uloga u svetu u kome praktično svi imaju moći i snagu.

Marvels je meni vrlo drag strip sa Busiekom koji je autoritativno pogodio ton „starog“ sveta, te neke tradicionalne Amerike iz doba posle Drugog svetskog rata koja je bila ispunjena optimizmom i energijom, a gde su se cela ta koncepcija začudne superherojštine i Rossov raskošni crtež odlično uklopili. Marvels X, srećom, nije nihilistička dekonstrukcija ovog rada (a toga smo ionako imali već dosta, počev od Ruinsa Warrena Ellisa iz 1995. godine koji je bio direktan antipod Marvelsu, mada se može govoriti i o stripovima poput Bullet Points iz 2007. godine koji su uradili J Michael Straczynski i Tommy Lee Edwards, pa i o celom Decimation periodu u X-Men stripovima) već strip koji dosta srećno koristi mizanscen globalne apokalipse i raspada društva da podcrta vrednost heroizma koji je ovde definisan pre svega kao nesebičnost i napor uložen ne samo da se, jelte, spase, i, ako to ne može, da se osveti, već i da se, možda i pre svega, inspiriše.

Marvels X prati dečaka po imenu David Jarrett koji tokom ranih dana apokalipse živi sa bakom i sestrom u Ohaju, u kući čiji su prozori prekriveni zakucanim daskama, čiji su roditelji ubijeni, baka je na samrti a sestra boluje od problema izazvanih terigenskom izmaglicom. Kako je David izmaglicu, kao i svi, udahnuo, malo se razboleo a posle mu bilo bolje i nije razvio nikakve vidne promene (koje se u stripu nazivaju mutacijama iako, naravno, Scott Summers u jedom televizijskom intervjuu umorno naglašava da ovo nema nikakve veze sa mutantima*), on je jedini funkcionalan u kući pa i jedini, mada prestrašen, izlazi napolje kako bi nabavio hranu i pripremao obroke za preživele članove porodice.

*što, naravno, samo podseća na to koliko je „mutacija“ u Marvelovom univerzumu specifičan pojam koji ne treba poistovećivati sa onim šta ta reč znači u našem svetu

Šta se dalje desi možete i sami da pogodite, tek, David se uskoro zatiče na putu za Njujork. Kako je odrastao uz superherojske stripove i igračke, u svetu u kome su superheroji UVEK nalazili način da prevaziđu i najveća iskušenja stavljena pred planetu, tako je njegov rezon da će se to i sada desiti i da je za njega najbezbednije da bude u gradu u kome se nalaze Kapetan Amerika, Spajdermen, Iron Man itd. Naravno, predpubertetski adolescent, sam na drumu, u svetu gde svaka šuša sad može da digne jugića iz benča i baca lasere iz očiju, to je recept za katastrofu ali Davida kao da čuva samo proviđenje. Do Njujorka ga preveze ljubazni bradati kamiondžija koji, uprkos sveopštem raspadu društva i dalje vozi unaokolo (mada posle shvatamo da to nije baš, jelte, običan kamiondžija), a tamo, prepadnut razmerama destrukcije i nasilja koje vidi čim stupi u grad, David uspeva da pobegne, sakrije, se, sačuva glavu i na kraju nađe zaštitu koju će mu pružiti sam Spajdermen.

Zaplet Marvels X je dobroćudno jednostavan, naivan ali i srceparajući. David sa jedne strane samo želi da zna da će sve nekako na kraju ispasti dobro i raspamećen je što se oko njega nalaze Spajdermen, Daredevil, kasnije i Tor, te mnogi drugi klasični superheroji*, sve ikone koje su za njega tokom kratkog života imale praktično transcendentni značaj a koje ga sada tretiraju kao dragocenost. Jer, sa druge strane, David je, koliko su svi u stanju da kažu, poslednji „običan“ čovek na planeti, dečak u kome terigenska izmaglica nije okinula nikakvu promenu, nije donela nikakve moći. Iako Spajdermen i Daredevil, sasvim prirodno, u skladu sa svojim herojskim dispozicijama, žele Davida da zaštite, njihova motivacija da ga dovedu u Baxter Building gde je Fantastična četvorka zabarikadirana (jer se smatra da je Reed Richards kriv za ovo što se desilo planeti) nije vođena samo svešću da je ovo bezbedno mesto u gradu koji se raspada, već i nadom da će Richards i trust superherojskih mozgova moći da analizira Davidovu fiziologiju i nekako pronađe „lek“ za ono što se desilo čovečanstvu.

*Iron Fist, Luke Cage, Nighthawk…

Strip ovde, naravno, postavlja dovoljno filozofskih pitanja za potrebe čitaoca koji ovom pristupa sa prevashodno intelektualne ravni: da li je David gubitnik ili dobitnik terigenske lutrije? Da li je biti jedina osoba bez moći u svetu gde je svako gotovo božanski moćan zapravo prekopotrebni etički podsetnik na to šta je zapravo čovečanstvo kao koncept, te da moći ne čine nikog herojem već samo pomažu da se njegova, kakva god bila, prava priroda ospolji? Konačno, da li svetu uopšte treba izlečenje od ovoga? Beast, koji zajedno sa Richardsom, Hankom Pymom i neizbežnim Bruceom Bannerom radi na traženju naučnog rešenja za ono što se planeti dogodilo u jednom momentu daje hipotezu da je možda u pitanju puko reagovanje zemaljske genetike na neku pretnju koja dolazi a koje niko još nije svestan i da je možda pogrešno raditi protiv darvinističkog refleksa čovečanstva.

A opet, Marvels X svoje težište stavlja pre svega na emocije, na prikaz požrtvovanosti i snage superheroja koje nemaju veze sa njihovim moćima već pre svega sa njihovom voljom, odlukom da budu neko ko će pomagati drugima čak i u (posebno i u) momentima kada su stvari najgore što su ikada bile. Krueger ovo uglavnom odlično piše i mada strip svakako ima određenu količinu „ideoloških“ momenata gde superheroji Davidu govore da je veoma hrabar iako se ovaj trese od straha, oni su u skladu sa njegovom programskom orijentacijom da superheroje sa jedne strane prikažu zaista kao ikone, a sa druge da ih humanizuju, pokažu ih i kao osobe koje imaju momente sumnje, umora, malodušnosti, ali koje na kraju prevazilaze. Delom jer veruju u sebe, delom jer su pripadnici zajednice koja se, bez obzira na sva trvenja tokom godina, međusobno uvažava i podržava. Ovo je element „klasične“ Marvelove superherojštine koji je meni lično vrlo dragocen, taj podrazumevani koncept bratstva i sestrinstva između superheroja gde se grbača podmeće ne samo za apstraktno čovečanstvo već za vrlo konkretne „kolege“ i saborce i gde svi shvataju da se u prelomnim istorijskim momentima samo zajednički može preteći.

Ključni sastojak cele ove formule je svakako crtež. Postići pravilnu ravnotežu između mračnog, distopijskog mizanscena i klasične, optimističke superherojštine je priličan izazov. John Paul Leon je preminuo ranije ove godine, ali je sasvim nevezano za to, valjda i ranije bilo jasno da za Marvel X treba naći crtača nešto drugačijeg senzibiliteta od njegovog. Fantastična je sreća da je to na kraju bio baš Velimir Stanojević aka Well-Bee, Nišlija koji je završio srednju umetničku školu Đorđe Krstić pa posle i Fakultet primenjene umetnosti a koji danas živi i radi u Norveškoj. Stanojević nije primarno superherojski strip-autor, pa čak ni, jelte, strip-autor (u intervjuu za Marvel kaže da su ga profesori aktivno obeshrabrivali od „stripovskih“ stilizacija) ali je njegov rad za Marvel naprosto savršen. Stanojević u Marvels X ima sve ono što ja volim: čist, disciplinovan lejaut, „ozbiljan“, realističan stil, mračniju atmosferu ali zatim i veoma lepe stripovske stilizacije. Alexrossovska „pozitivistička“ naklonost superherojima vrlo dobro je adaptirana na strip koji treba u tmini apokalipse da pokaže taj svetionik nade koji simbolišu šareni kostimi i pitoreskne fizionomije. Stanojević kombinuje klasičan rad sa digitalnim intervencijama i sam je i kolorisao ovaj strip i Marvels X odiše jednom kombinacijom mračne, preteće težine i energične vibrantnosti koja mu odlično stoji. Kako je meni Spajdermen mera svih stvari (u životu, pa i u stripovima) tako sam i gotovo naglas uskliknuo kada sam video da Stanojević radi savršenog rossandruovskog Spajdermena koji je istovremeno i heroj neverovatne moći, ali i nervozni nerd sakriven iza kostima. U ovom trenutku bi jedina ispravna stvar na svetu bila da Marvel kreira poseban Spajdermen serijal samo za Stanojevića (kojeg bi, kad već maštamo, mogao da piše baš i Gerry Conway, šta mu teško kad već može onoliko da tvituje…), ali da bude jasno, i svi ostali likovi su mu sjajni, uključujući monstruozno transformisanog Kravena.

Letering je radio uvek sjajni Cory Petit a naslovne sam Alex Ross pa je Marvels X u vizuelnom smislu prava proslava superhrojske estetike na više nivoa. U sadržajnom, ovo je, pa, dobar strip. Njegova meditacija o nadi u svetu koji se raspada je zapravo odlično odmerena, sa dosta emocije, bez padanja u očaj i nihilizam i sa zapravo odlično smišljenim preokretom na kraju. Možda i najvažnije, ovo je vrlo lako za čitanje čak i ako nikada niste pipnuli Earth X i njegove nastavke. Pre par nedelja sam pisao o DC-jevom Infinite Frontier i gunđao kako taj događaj, iako tehnički više nego korektan, nije za mene učinio gotovo ništa i, možda je ovo samo moja pozitivna predrasuda prema Marvelu na delu, ali imam utisak da je Marvels X daleko zdraviji pristup formuli pravljenja stripa o stripovima, sa autentičnijim emocijama i uverljivijim optimizmom. Pa, evo, pročitajte i sami.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s