Film: Hitokiri (aka Tenchu)

Već sam se izvesno vreme pripremao da pogledam Hitokiri (aka Tenchu), film konsenzualno smatran za jednu od najboljih produkcija koje je potpisao Hideo Gosha i jedan od  ultimativnih chanbara filmova ne samo šezdesetih godina nego verovatno svih vremena. Idealan trenutak se pomolio upravo nakon što sam gledao Afraid to Die, živopisan prošle nedelje, a u kome je, kako smo rekli. Yukio Mishima igrao svoju prvu glavnu ulogu na filmu. Snimljen 1969. godine, Hitokiri skoro tačno deceniju kasnije ima Mishimu u sporednoj ali veoma upečatljivoj ulozi, njegovoj poslednjoj na velikom platnu pre nego što će, nakon neuspelog, i apsurdnog državnog udara sebi u frustraciji i pokušaju da sačuva ratničku čast pred vojskom koja se smeje njegovim fašističkim sanjarijama, katanom prosuti sopstvenu utrobu.

Mishima ovom filmu, doduše, donosi samo delić njegove ikoničnosti. Hideo Gosha je iste godine režirao Goyokin, takođe veoma cenjen chanbara rad a o kome sam pisao na ovom mestu i ukazao da se radi o kvalitetnom, dostojanstvenom akcionom filmu čiji su dramski elementi svakako u drugom planu ali ne manje kvalitetno izvedeni od samurajskih borbi.

Hitokiri je, pak, druga strana ove medalje i film koji s punim pravom zaslužuje da se klasifikuje kao jidaigeki produkcija, dakle, „istorijska drama“. Za razliku od Goyokin, Hitokiri nije samo smešten u period pred kraj Tokugawa šogunata, već se blisko bavi životima nekoliko ključnih istorijskih figura ovog vremena i predstavlja do danas verovatno najbolji portret samuraja po imenu Izō Okada. Takođe, Goyokin, pored odmerenog tempa i prostora za refleksiju, pazi da gledaocu da žanrovski zadovoljavajuće razrešenje u vodu titanske borbe na samom kraju sa sve ritualnim bubnjevima koje sviraju maskirani noh-glumci, prosipanjem crvene krvi po belom snegu, poslednjim odlaskom glavnog junaka prema horizontu. Hitokiri ima jednako upečatljiv kraj, osim što je njegov predznak potpuno suprotan, bez borbe, sa prihvatanjem sudbine i trijumfom, ako ga ima, samo na duhovnom planu. Štaviše, iako ovaj film ima neke od najupečatljivijih akcionih scena svoje generacije, poslednja trećina Hitokirija je lišena borbe i usredsređena na minuciozno seciranje karaktera samuraja poznatog po svojoj ratničkoj veštini ali i strašnom kraju života.

Okada Izō pripadao je čuvenoj pa i zloglasnoj „Četvorici sekača iz Bakumacua“. Radi se o grupi samuraja iz perioda Bakumacu koji su smatrani najopasnijim mačevaocima svog doba. Hitokiri doslovno znači „sekač ljudi“ i Kawakami Gensai, Kirino Toshiaki, Tanaka Shinbei te Okada Izō su se proslavili prevashodno na ime toga koliko je svaki od njih ljudi ubio tokom svoje karijere u planiranim, besprekorno izvršenim atentatima.

Okada je od sve četvorice možda najpoznatiji u smislu da je o njemu snimljeno najviše filmova ali radi se o veoma značajnim ličnostima Edo ere, čuvenim ubicama, ali i oficirima – Toshikai je kasnije, tokom Meiđi obnove bio general u carskoj vojsci. Okada je bio dete iz samurajske porodice koje je od mladosti učilo da se bori i moralo da smisli kako da pomiri dosta skromno, provincijsko poreklo sa burnim istorijskim periodom što se oko njega razvijao ali i sa ambicijama Hanpeite Takechija koji mu je prvo bio učitelj a kasnije i jedan od najvažnijih poslodavaca.

U filmu Hitokiri, Takechija igra Tatsuya Nakadai i ovo je jedna od najfinijih uloga glumca kome je dovoljno da stoji i malo intenzivnije gleda pa da vam bude nelagodno. Njegov Takechi proizvodi sličnu nelagodu kao njegov lik, samuraj-sociopata iz The Sword of Doom, sa istim otrovnim pogledom, i štaviše, Okada će u jednom trenutku, pred kraj filma, za njega doslovno reći da je „nečovečan“, ali ovog puta nemamo posla sa pukim psihopatskim sadistom već sa namazanim vojnikom koji razmišlja kao političar i svestan je da je najbolje oružje ne ono najveće i najglasnije već ono najoštrije i najtiše.

Njegovo oružje u ovom filmu je – sam Okada. Hitokiri se događa pred sam kraj Tokugawa ere, pokazujući klanove samuraja lojalnih caru, vrlo nacionalistički nastrojenih, koji se spremaju za finalni rat protiv šoguna i rušenje starog režima. Britanski i Nizozemski brodovi su već doplovili do Japana i svima je jasno da je promena u vazduhu. No, ono što NIJE jasno je kako će promena izgledati. Okada, recimo, misli da će posle rušenja ratnog zapovenika i ponovnog uspostavljanja monarhije, zavladati ravnopravnost u kojoj će siromašni ali časni, hrabri i efikasni samuraji poput njega biti na ravnoj nozi sa plemićima, a što će mu omogućiti da za ženu uzme lokalnu knjeginju na koju je bacio oko.

Okada, očigledno, nije mnogo pametan i njegova biografija, koja je u centru ovog filma, prikazuje uspon preko planine leševa koje on ostavlja iza sebe slepo slušajući Takechijeva naređenja, a zatim bolni, dugački pad čoveka koji je spoznao da je za druge ljude bio u najboljem slučaju borbeni pas.

Gosha nije naročito zainteresovan za puko prepričavanje Okadinog života i njegova tragedija u ovom filmu je alegorija za japanski fašistički uzlet tridesetih godina prošlog veka, imperijalne ambicije prema azijskom kontinentu i bahat, za posledice potpuno nezainteresovan tretman domicilnog stanovništva na osvojenim teritorijama.

Analogno tome, Izō Okada film započinje kao maltene doslovno gologuzi roin koji stalno trenira na metama od bambusa i ima vrhunsku tehniku ali nema od čega da živi i pokušava čak i da proda svoj oklop ne bi li se nekako prehranio. Prve scena borbe u filmu je visoko koreografisana asasinacija koju je Izō pozvan da gleda jer, kako mu kaže Takechi, on još nikada nije ubio čoveka. Gledajući smrt koja nastupa u vrlo teatralnom ali i upečatljivo visceralnom igrokazu na kiši, Izō samom sebi kaže da on to može da uradi bolje.

Prvi sat filma prikazuje Izōv uspon u Takechijevoj službi, sve efikasnije i masovnije asasinacije koje izvodi na gospodarev mig, uveren da pomaže ne samo Takechiju već čitavoj oblasti Tosa po kojoj je klan nazvan, pa i restoraciji monarhije u Japanu. Njegov usklik „tenchu!“ dok ubija svoje mete znači da sebe smatra oruđem koje isporučuje kaznu sa samog neba, iako su neke žrtve policajci i inspektori poslati da istraže zašto je među nominalno savezničkim lojalističkim klanovima tako mnogo žrtava visokog profila.

Takechi je hladan, proračunat i dekadentan plemić koji se u slobodno vreme bavi kaligrafskim slikanjem po pirinčanom papiru a Okadu tretira kao kuče koje se nagrađuje novcem i retko po kojom uzdržanom pohvalom. Okada, pak, u ovome vidi genijalnog stratega i nepokolebljivog carskog lojalistu pa za njega ubija sa sve više strasti, a pare troši na ogromne količine sakea i lokalnu prostituku Omine (odlična Mitsuko Baisho kojoj je ovo bio i prvi značajan film a gledali smo je i deset godina kasnije u Vengeance is Mine). On je, ma koliko to za profesionalnog ubicu delovalo neprilično reći, i jako naivna osoba koja niti shvata kako politika funkcioniše niti razume svoju ulogu navođenog projektila. Kada Takechi odluči da ga neće povesti u napad na susedni klan (problematičan sam po sebi zbog već pomenutog savezništva), Okada misli da je on kriv jer se uspavao i jedna od retkih otvoreno humorističkih montaža u filmu ga pokazuje kako bukvalno trči u susednu varoš, tamo se, kad stigne usred borbe koja oko njega bukti, polije sa nekoliko kofa vode po glavi da se malo rashladi, pa potegne katanu i krene da ubija, izvikujući sve vreme svoje ime, da bi svi znali da je ipak stigao, kao da je u pitanju profesionalni rvač a ne tajni ubica.

Ovo je i prelomna tačka filma u kojoj Takechi shvata da je Okada sada za njega više rizik nego korisna alatka i manipulacija kojom se do juče superstar asasinacije pretvara u prvo pukog ubicu a onda u rasposednutog pijanca koga hapsi lokalna patrola i završava u zatvoru jer odbija da im kaže ime i klan, je naprosto bolna. Takechi se posle momenta u kome Okada pokušava da povrati deo svoje samovlasnosti i dostojanstva – i da otkaz – ponaša kao ledeni, vrhunski geslajter i nakon što će ga iskoristiti za najpodmukliju asasinaciju koja treba da mu obezbedi vodeću poziciju u budućoj imperiji, otresa ga kao slinu.

Ovde dolazimo do Yukia Mishime čiji je Tanaka Shinbei, jedan od četiri legendarna hitokirija, ovde veoma upečatljiva figura. Mishima se do ovog filma izšlifovao kao glumac a i dobio je ulogu primerenu njegovim tadašnjim opsesijama i njegov kratki ali upečatljivi karakterni luk, a koji služi i kao neka vrsta inspiracije za samog Okadu da shvati ko je i šta mu se dešava, završava se spektakularnom scenom harakirija u najavi onog što će Mishima u životu učiniti svega nekoliko meseci kasnije. Izlazak sa scene i izlazak iz života su na kraju za Mishimu bili gotovo identični.

No, iako je Mishima ovde ubedljiv a Nakadai, sasvim očekivano, dominira kao mračno prisustvo u centru narativa, glavnu ulogu ipak neverovatnom energijom ispunjava Shintaro Katsu. Katsu je kasnije bio dosta problematičan lik, Kurosawi je napravio haos na prvom danu snimanja kao prvi izbor za ulogu u Kagemushi – i na kraju je zamenjen baš Nakadaijem – a tokom sedamdesetih i devedesetih je hapšen zbog kokaina, opiuma i kanabisa, o alkoholu da i ne govorimo. Možda je baš zato Katsu bio tako upečatljiv kao Izō Okada, dajući ovoj ulozi praktično celog sebe, bez ostatka, pokazujući čoveka koji niti razume svet oko sebe niti je spreman da planira mnogo dalje od toga da ubije svakog na koga mu Takechi pokaže. Katsuov Okada je čovek ne toliko strasti koliko detinjaste, nikad sazrele želje da ima stvari koje su mu uvek bile izvan domašaja, ne ambicije koliko pomalo patetične žudnje koju vidimo i u seksu i u borbi i u piću.

A opet Izō Okada koga Katsu prikazuje je ne samo stvaran već i ubedljivo ljudski, gledaocu blizak lik. On je otelovljenje svega onoga o čemu ljudi sanjaju a nikada ne dobiju priliku da ostvare, lutka na koncu moći koja je tu posredstvom tradicije i nerazaznatljivih istorijskih datosti, marioneta vladajuće klase kojoj, zapravo, kao da nije na kraju krajeva ni bitno da li na čelu države stoluje šogun ili car, koja će uvek nekako naći načina da druge žrtvuje za svoje ciljeve i da učini da se osetite krivim što se niste DOVOLJNO žrtvovali.

Utoliko, Okadino sazrevanje, ili makar otrežnjenje pred kraj filma pa i požrtvovanost koja je makar jednom u njegovom životu autentični čin volje a ne patetični gest psetanceta što traži da ga potapšu po glavi, su drugi deo te ljudskosti karaktera koji oživljava Katsu.

Svi znamo kako Okada završava, on je samuraj o kome je snimljeno mnogo filmova a nama, zapadnjacima, najpoznatiji je verovatno Izō Takashija Miikea iz 2004. godine u kome Izō Okada umire već u prvoj sceni i zatim biva pretvoren u simbol nasilja koje ne napušta ljudsko društvo bez obzira na stotinu godina koje su protekle. U Miikeovom filmu uvodna scena sa Okadom raspetim na krstu i bodenim oštrim kopljima do smrti samo je rekonstrukcija Goshine finalne scene u kojoj Okada o sebi priča kao o konačno slobodnom čoveku, svestan da odlazi sa ovog sveta na način koji ga razdvaja od „plemenitih“ ljudi kao što je Takechi kome se takođe sudi zbog izdaje ali će mu biti dopušteno da izvrši harakiri.

Ova scena je jedna od najupečatljivijih u istoriji samurajskog filma, jednostavna, zastrašujuća i simbolički potentna; takođe i verovatno prilično drugačija od onog kako je Izō zaista pogubljen, ali sa očuvanjem njegovog finalnog prkosnog i srećnog momenta osećaja slobode u kome smrt, makar i ovakva, znači konačno, oslobađajuće raskidanje sa Takechijevim kužnim prisustvom u njegovom životu.

Hideo Gosha je posle ovog filma praktično prestao da radi jidaigeki drame i njegovi kasniji filmovi su bili okrenuti savremenim događajima, jakuzama, kockarima i prostitutkama. Možda je, s pravom, osećao da je rekao poslednju reč u chanbara podžanru, razarajući mit o plemenitim samurajuma i vrhunskom mačevaocu Izu Okadi, pokazujući naivnost kao neophodan sastojak gutanja samurajskih priča iz Meiđi ere i, šire, naivnost od koje se nacija nije izlečila ni u dvadesetom veku, uvučena u političke manipulacije za koje je na kraju platila ogromnu cenu.

Gosha je sa Hitokiri pokazao da potpuno vlada kolor-filmom i ako sam hvalio Goyokin kao jasan i razložan raskid sa crno-belom tehnikom, Goshino korišćenje boje i osvetljenjau ovom filmu je još suptilnije. Ovde ima nekoliko scena prirode, snažnih talasa i neumoljive kiše ali je direktor fotografije u ovoj produkciji, Fujio Morita, koristio tamnije tonove i veoma izraženo geometrijska kadriranja sa mnogim scenama gde su kompozicije namerno i oštro sečene dijagonalnim linijama ili su formatirane kao maltene dvodimenzionalni crtani film koji se sav događa u jednoj ravni.

Scenario je ovde potpisao Shinobu Hashimoto, legendarni scenarista iza radova kao što su Krvavi presto, Sedam Samuraja, Rashomon, Harakiri i još osamdesetak filmova, a kome je ovo bio jedan od najboljih radova.

Muziku je i ovde radio Masaru Satô ali u Hitokiri nema noh-intonacija i naglašeno tradicionalnog skora. Ovo je, i pored nekih tradicionalnih instrumenata, mnogo više holivudski saundtrak sa jakim naglaskom na modernosti izraza samog filma koji samuraje iz omiljenog perioda popularne fikcije dovodi na ravan vestern-antiheroja što i sami pokazuju da je mit o plemenitom osvajanju Divljeg zapada bio tek to – mit što je sakrio genocid i otimačinu.

U Goshovom filmu, veliki ratnik je, u najboljem slučaju, veliko dete kome je dopušteno da odraste tek kada je spremno da umre za cilj koji je mnogo puta manji od lojalističke bajke i vaspostavljanja monarhije za koju je ubijao godinama. Izō Okada na kraju ovog filma umire srećan jer zna da je srušio makar jednog lošeg čoveka koji njemu samom nikada nije omogućio da bude čovek i konačna smrt na krstu je njegovo konačno ne obogotvorenje, već – očovečenje. Savršen kraj za film koji se pamti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s