Jazz nedeljom: Damani Phillips: No More Apologies

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ovonedeljni džez album, Damani Phillips: No More Apologies je, čini mi se, idealan za sumornu jesenju Nedelju, kada ne da vam se ne izlazi iz kuće nego ne biste ni da izađete iz kreveta, ako je ikako moguće. Poslednjih nekoliko vikenda smo slušali dosta avangarde ili klasike, ali evo jednog modernog, savremenog albuma koji koristi vrlo klasičan, pa i malčice (samo malčice) staromodan zvuk na jedan osvežavajuće prijatan, siguran način. No More Apologies je time ploča koja u čoveku, ili barem meni, izaziva autentičnu radost pri slušanju iako ona svakako ume da udari i u opasno tanke žice. Metaforički ali i stvarno. Naime, ovo je džez album na kome klasičan – ili skoro pa klasičan – džez kvartet svira zajedno sa gudačkom sekcijom u kolopletu kompozicija koje su lepe, melodične, pa i pomalo nostalgične i ako to na papiru zvuči kao malo preblizu muzike koju bi radije slušali vaši roditelji nego vi lično, mislim da Doktor Phillips radi dovoljno da opravda pažnju koju mu je posvetilo i ovo uho više sviknuto na abrazivniju i manje melodičnu muziku.

Dr. Damani Phillips je rodom iz Mičigena a muzikom je, kaže počeo da se bavi još sa deset godina. Da se isplati rano krenuti, svedoči i činjenica da je Phillips sada vanredni profesor na Univerzitetu Ajova, a gde predaje džez saksofon, ali i Afričko-američku građu a i direktor je Džez studija na istoj školi. Lista njegovih akademskih kredencijala je duga i uverljiva, sa diplomama koje se tiču džeza i džez saksofona a njegov akademski rad se pored same muzike fokusira i na kulturu i pedagogiju crne muzike u okviru visokoškolskog sistema SAD. 2017. godine je objavio svoju prvu knjigu, What is This Thing Called Soul: Conversations on Jazz and Black Culture, a koja se, kako kaže njegov sajt, bavi teškom temom opadanja učešća crne kulture i reprezentacije u okviru akademskih kurseva koji se bave džezom u Americi.

Relevantno i, jelte, sasvim u skladu sa mojim interesovanjima. Phillips je, dodatno, i iskusan scenski, jelte, izvođač i na sajtu navodi da je nastupao sa gomilom poznatih imena od kojih ću ja ovde navesti samo nekoliko: Christian McBride, Bobby McFerrin, Maceo Parker, Hank Jones, The Temptations. Do sada je kao autor uradio nekih šest albuma, a od kojih je poslednji bio Live in Iowa iz 2018. godine. Za naš današnji predmet interesovanja važan je album iz 2010. godine, String Theory koji je, kako mu i ime sugeriše, bio Phillipsov prvi studijski pokušaj da gudačke instrumente uklopi uz džez svirku ali tako da oni imaju stvarnu ulogu u kompozicijama i da ne budu samo harmonski preliv koji bi, kad smo već kod toga, jednako mogao da isporuči i samo jedan priučeni muzičar na sintisajzeru.

No More Apologies je druga značajna ploča na kojoj Phillips ukršta gudače sa džez-kvartetom i njegova razmišljanja o problemima koje ovo kreira su vrlo zdrava i logična, sa ukazivanjem kako klasično obrazovani gudači načelno nisu sjajno opremljeni da se nose sa džez sinkopacijom i da kompozitor mora da pronađe neki smislen način da ih uklopi a da ne dobije isforsirane, robotske sinkope sa jedne strane ili naprosto dva sloja muzike koji nemaju previše zajedničkog iako dele kompoziciju sa druge. No, osmočlana gudačka sekcija koju je Phillips doveo u studio za ovaj album je, kako i sam kaže, jedinstveno pripremljena da svira u tradiciji afro-američke muzike. Četiri violinistkinje, dvoje muzičara na violi i dve čelistkinje čije izvedbe slušamo u ovim kompozicijama su većinski afričkog porekla i njihov osećaj za, jelte, sving i gruv je zaista vrlo dobar, u meri da ova muzika puca od lepote i šarma a da ne gubi tu neku akademsku disciplinovanost koju očekujete od klasično edukovanih muzičara. Ovo je pogotovo bitno jer su u pitanju vrlo čvrsto napisane pesme, sa improvizacijom koja se mora držati i metrike i harmonije i trajanja, i gudači, koji ovde ne dobijaju priliku da soliraju, su zaista mogli da na kraju ispadnu samo lepi zvučni tapet. Ali nisu.

Gore sam rekao da je ovo album afro-američke muzike, radije nego „džez album“ ali kompozicija koja ga otvara, So in love, je vrlo lep komad bopa sa energičnom ritam-sekcijom i razigranim Phillipsovim saksofonom. Ovo je možda najklasičnije „džezerski“ komad na ploči sa svingujućim bubnjarem Cassiusom Goensom, koji dobija priliku i za vrlo ukusno soliranje u drugoj polovini kompozicije a koje je pažljivo ugrađeno u aranžman da se ne izgubi inercija glavne teme, te sa „šetajućim“ basistom Brandonom Meeksom kome je ovo, ako me uši ne varaju, jedina kompozicija na ploči u kojoj svira kontrabas.

Gudači su ovde vrlo prominentni u aranžmanu i zaista čine integralni deo teme. Ovo nije puko farbanje klasičnog džeza sa par lenjo prevučenih akorda, i međuigra između ritam-sekcije, klavira i gudača je punokrvni, mada ne napadni dijalog.

Sam Phillips je vrlo prijatan saksofonista sa neagresivnom ali razigranom svirkom. Njegove kompozicije ne grade tvrdu granicu između hedova i soliranja i on svoje sinkopirane linije provlači kroz pesme sa puno šarma, vodeći ostatak orkestra čvrstom rukom, ali pazeći da ne zakloni svojim egom ostatak muzike.

Ovo postaje još vidljivije u ostalim kompozicijama koje džez teme prevlače preko drugačijih ritmova. Sunset’s Last Embrace i Midnight Sun su obe disciplinovani komadi bazirani na ritmičkom diktatu povučenom iz klasičnog hip-hopa, gde se fank sinkopacija svodi na hipnotička ponavljanja mikroskopskih elemenata kompozicija. Ovde sada imamo električni bas a bubnjevi rade na tome da postignu maksimum gruva sa minimumom udaraca. Phillips i duvači i ovde savršeno komuniciraju sa pijanistom, Williamom Menefieldom koji i sam demonstrira talenat da svira disciplinovano a razigrano u isto vreme. Odlazak u blagi latin-gruv u kompoziciji Corcovado i iz njega izvlači vatreniju izvedbu a kada pređe na Fender Rhodes u drugoj polovini albuma, ovo su neki od najtoplijih zvukova na ploči.

No, topline nikako ne manjka. Hymn (For Trayvon), posvećena ubijenom Trayvonu Martinu je tipično dostojanstven, svečan lament koji u sebi ima nimalo prikrivenu radost. Phillips prirodno crpi inspiraciju iz tradicije soul i blues muzike da spoji najtužnije sa optimističnim i ovo je vrlo dobra demonstracija „crne muzike“ bez obzira na sve te gudačke instrumente koji se čuju u miksu.

Generalni zvuk na No More Apologies je svakako izrazito prijatan sa veoma čistom produkcijom i aranžmanima koji u sebi imaju dosta nostalgičnih, filmskih kvaliteta. I sam Phillips svira neskriveno romantično, pa ovo zaista jeste muzika koju će, bez mnogo hroptanja, moći da sluša i publika koja voli „stari džez“ ma šta to za nju zaista značilo. Opet, Phillipsov ton je takođe veoma topao, sa dopuštanjem da se čuju i njegov dah, ali i kliktanja ventila u miksu, dajući muzici što je naglašeno „lepa“ tu potrebnu dimenziju naturalizma koja je sprečava da odleti u smeru hladne, odbojno savršene studijske skulpture. Bez obzira na svu, dakle, lepotu, romantičnost i nostalgičnost ovog albuma, on ima potrebnu dozu vatre i „realističnosti“ pa je time meni bio veoma prijatan. Nadam se da će i vama:

https://damaniphillips.bandcamp.com/album/no-more-apologies-openmind-records-2021

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s