Film: Riki-Oh: The Story of Ricky

Ponekad čovek samo želi da se opusti uz dobar akcioni film i, O BOŽE JESAM LI JA DOBRO VIDEO ON JE TOM ČOVEKU PESNICOM OTKINUO GORNJI DEO GLAVE ODAKLE OVOLIKO KRVI KAKO ĆU NOĆAS DA SPAVAM KAKO ĆU IKADA PONOVO DA JEDEM!?!?!?!?!

Riki-Oh: The Story of Ricky je kultni hongkonški eksploatacijski film iz 1991. godine  a koji je režirao takođe kultni Lam Ngai Kai, odnosno, kako je u ovom filmu potpisan, Lam Nai-Choi, čovek koji je karijeru direktora fotografije za niskobudžetne akcione filmove snimane za studio Shaw Brothers, a koja je trajala od polovine sedamdesetih godina prošlog veka uspešno apgrejdovao u karijeru režisera takođe niskobudžetnih akcionih filmova što su u njegovoj izvedbi neretko imali dimenziju horora. I to ne nekakvog suptilnog, egzistencijalnog ili psihološkog horora, ne nekakve interpretacije folklornih mitova ili moćnih simbolika, Lamovi filmovi su u Aziji uglavnom poznati po svom oslanjanju na jeftine praktične efekte, hektolitre krvi, kreativna unakaženja i telesne disocijacije koje su mu, makar na Wikipediji, zaradile pominjanje Baktinovog koncepta grotesknog realizma i grotesknog tela.

Da bude jasno, Lam verovatno nikada nije prošao pored biblioteke u kojoj su imali neku Baktivnou knjigu i samo se, siguran sam, radi o tome da niko od urednika odavno nije pročitao ovu stranicu i dodao „citation needed“ upozorenje. Lamovi filmovi, a sudeći po ovom jedinom koji je na zapadu poznat, su praktično gore-porn, jeftina, brutalna, pankerska orgija niskobudžetnih specijalnih efekata i fokusiranja na fiziološki – i fizički – neverovatne stvari koje se događaju ljudskim telima. Lam Ngai Kai je, tvrde, bio jedan od najboljih direktora fotografije koji je radio za Shaw Brothers pre nego što je prešao u režisersku stolicu i Riki-Oh: The Story of Ricky je vidno najjači upravo u domenu fotografije, a za njom sledi muzika, dok su montaža, praktični efekti i gluma često na poluamaterskom nivou.

Ovo nije neko iznenađenje. Otkada je prešao u studio Golden Harvest polovinom osamdesetih, Lam je radio u različitim žanrovima, od osvetničkih akcijaša, do erotske komedije, ali je distinktni ton njegovih fimova bio pre svega u inventivnom korišćenju niskobudžetnih praktičnih efekata. Za Golden Harvest je Lam režirao i nekoliko filmova baziranih na japanskim mangama (Peacock King i Saga of the Phoenix) pa je i Riki-Oh baziran na istoimenoj mangi i rađen u saradnji sa crtačem mange kao koscenaristom filma.

Manga Riki-Oh koju su radili scenarista Masahiko Takajo i nešto poznatiji crtač Tetsuya Saruwatari je krajem osamdesetih ostvarila dovoljnu popularnost da po njoj budu snimljena dva OVA animirana filma u Japanu. Sa nekih 75 epizoda i trajanjem od 2-3 godine, nikad izašla na Engleskom jeziku (sem, naravno, ako ne računate vrlo solidno prevedni pirat), ova manga je samo kap u moru brutalnih borilačkih serijala koji su nastali u deceniji kojom je suvereno vladao Fist of the North Star i kao takva, može se, pogotovo na početku, čitati i kao vidljiv omaž Buronsonovom i Harinom klasiku, sa protagonistom koji ima istu stoičku, herojsku dispoziciju i praktično natčovečanske borilačke sposobnosti.

Lamov film je impresivno veran originalnom materijalu i mada se bavi samo prvim delom priče, koji se događa u zatvoru, on uspeva da izgura najveći deo značajnih scena i da iznese njegovu brutalnu, transgresivnu eksploatacijsku energiju. Ovo je bio pretposlednji Lamov film, snimio je još samo naučnofantastični The Cat 1992. godine, ali i jedini koji je dobio kakvu-takvu distribuciju na Zapadu 1993. godine a zatim 2006. u kućnoj verziji, da bi na Netflks stigao 2012. godine. Ipak, i ovo je bilo dovoljno da Riki-Oh: The Story of Ricky postane ne samo kultni film trešerskih sladokusaca već i da u određenoj, nimalo beznačajnoj meri ostvari uticaj na zapadnu pop-kulturu uopšte. Jacksonov kultni zombi-trešer iz 1987. godine, Bad Taste je svakako bio jedan od ključnih filmova osamdesetih godina u pogledu niskobudžetnog gore-hound sadržaja ali Riki-Oh: The Story of Ricky ima tu distinkciju da baštini nekoliko ukrštenih nasleđa azijske popularne kulture: nasleđe filmova o borilačkim veštinama, borilačkih seinen mangi ali i distopijske naučne fantastike sa socijalnim podtekstom.

Konkretno, Riki-Oh: The Story of Ricky se događa u 2001. godini, kada su „zatvori potpuno privatizovani u kapitalističkim zemljama“ i zatvorenici se tretiraju ne samo kao najjeftinija radna snaga već je od samog početka jasno da njihovi životi u konkretnom zatvoru u koji je titularni Riki dospeo ne vrede po lule duvana. Upravnik i njegov zamenik su sadističke svinje a među zatvorenicima vlada stroga hijerarhija gde četiri vođa bande iz četiri zatvorska bloka, nazvani Gang of Four, imaju apsolutnu vlast u ćelijama, dvorištima i hodnicima i direktno su uvezani sa upravnikom i njegovim zamenikom koji, naravno, u zatvoru uzgajaju mak i proizvode heroin.

Postoje mnoge teorije o tome da su Lamovi filmovi u ovoj fazi između ostalog u podtekstu imali sloj nelagode, tenzije i anksioznosti vezan za kinesko preuzimanje Hong Konga od Ujedinjenog kraljevstva, a koje se formalno dogodilo 1992. godine, i ulazak u strogi komunistički sistem Kine. Utoliko, iako je film veran mangi po zapletu i glavnim set-pisovima, postoji i sasvim razložna teorija da su četiri vođe bande sa kojima će Riki, razume se, morati da se obračuna, ovako nazvani da aludiraju na četvoro funkcionera Kineske komunističke partije iz vremena kulturne revolucije a koji su prvi bili nazvani „Gang of Four“ (po čemu je i britanski bend, da bude jasno, dobio ime). Ova ekipa je bila snažna maoistička frakcija u Partiji – jedna od četvoro je bila i Maova poslednja žena, bivša glumica Jiang Qing – i tokom perioda Maove vladavine imala veliku moć odlučivanja, pogotovo u domenu medija i komunikacija. Nakon Maove smrti, Gang of Four je izgubio moć, bio nadvladan drugim frakcijama u Partiji i četvoro članova su optuženi za izdaju i uhapšeni, da bi na suđenju najveći deo eskcesivnog nasilja koje je počinjeno za vreme kulturne revolucije pripisan upravo njima. S obzirom da je naša percepcija Kine da se tamo i za malo jači prekršaj dobija smrtna kazna, ovo četvoro su zapravo dobro prošli sa izrečene dve zatvorske i dve smrtne kazne a koje su kasnije preinačene u kazne zatvora. Frakcija koja je nakon njihovog silaska sa scene preuzela kontrolu nad Kinom imala je uz sebe i rehabilitovanog Denga Sjaopinga, i ostalo je, kako se obično kaže, istorija.

Riki-Oh: The Story of Ricky se ne bavi nekim prevelikim ulaskom u paralele sa „pravim“ Gang of Four ali postoji svakako taj nimalo prikriveni kritički pogled na zatvorski sistem, hijerarhiju u njemu, potčinjavanje ljudske slobode i ljudskosti same ekploataciji koja donosi profit onima koji su na vrhu piramide moći. No, Riki-Oh: The Story of Ricky je vrlo kemp film koji prioritizuje dramatične, emotivne izraze lica svog glavnog glumca, njegov robusni fizikus, i scene u kojima on pesnicama pretvara ljudska tela u eksplozije tkiva, fluida i organa.

Louis Fan Siu-wong se u vreme snimanja ovog filma zvao samo Fan Siu-wong i imao je svega osamnaest godina, ali već i izvesnu reputaciju u industriji filmova o borilačkim veštinama na ime zaista impresivne građe i gimnastičke i borilačke ekspertize. Fan Siu-wong je glumio u Shaw Brothers produkcijama od svoje četrnaeste godine, nakon što ga je otac dao na vežbanje gimnastike i vušua, i od prve scene ovaj momak pleni svojom harizmom. Naravno, i ona u sebi, kao i sve drugo u filmu ima popriličnu dozu kempa, ali šarmantnog, dobrohotnog kempa, bez ikakve sumnje. Na kraju krajeva, Fan Siu-Wong, ne jednom, ne dvaput, nego čak četiri puta u filmu prstom skine krv sa svog lica, oliže prst i nasmeši se pre prelaska u akciju.

Već u prvoj sceni, kad nove zatvorenike dovode u zatvor i tamo im čuvari prete disciplinom i pendrecima, Riki-Oh (odnosno Lik Wong u kineskom izvorniku) stoji sa rukama u džepovima i pokazuje da se ne plaši. Kada detektor metala otkrije da momak ima pet metaka u svom grudnom košu – ostalih iza dilera heroina koga je Riki ubio i zbog čega je i dospeo u zatvor – na pitanje jednog od čuvara zašto mu lekari to nisu uklonili, Riki kaže da su za njega to suveniri.

U vrlo tipičnom setapu za azijske priče ovog tipa, Riki je duhovni, smireni centar jednog haotičnog ekosistema u zatvoru gde „obični“ zatvorenici drhte zbog bandi i čuvara podjednako a pojavljivanje otresitog momka koji mrzi nepravdu i koga ni najjači među gangovima nemaju snage da zaustave, služi kao izvor inspiracije. Riki biva bačen na brojna iskušenja, od pokušaja asasinacija, preko brutalnog isleđivanja i ucena, a svi koji mu pokažu imalo naklonosti završavaju na grozne načine. No, Riki ne ume da odstupi sa pravog puta, pogotovo kada otkrije da se u zatvoru gaji mak i njegova borba, isprva potpuno reaktivna i defanzivna, na kraju završava masakrom u kome on doslovno ruši ceo sistem i vodi „poštene“ zatvorenike u slobodu.

Ovaj revolucionarni narativ je, kako je uobičajeno, uokviren flešbekovima koji pokazuju Rikijev život pre zatvora, uključujući njegovu vezu sa koleginicom sa fakulteta a čiju je smrt svetio kada je počinio to svoje ubistvo, ali i učenje posebnih borilačkih tehnika od strica, i to na groblju gde mu je sahranjen otac.

Ne mogu to da kažem drugačije – ovde je sve urbenesno smešno, od Rikijeve frizure i koledž-uniforme, preko scena u kojima on i njegova devojka puštaju avione na daljinsko upravljanje i kikoću se ko blesavi, pa do momenta kada stric* baca kameni blok na njega a ovaj ga smrvi u prah stiskanjem svojih pektoralnih mišića.

*uzgred, Rikijev zatvorski dosije kaže da je on odrastao u sirotištu i da mu se ne zna porodica

Ali Riki-Oh: The Story of Ricky je film koji želi da se smejete, ne njemu već zajedno sa njim. Lamova režija je usklađena sa kempi pričom koju ima kao predložak – na kraju krajeva, Riki je bukvalno nadčovek u pogledu snage i izdržljivosti ali je posle slabog uspeha u osnovnoj i srednjoj školi upisao muzičku akademiju da studira, čekajte da proverim, sviranje frule – ali ona se ni sama ne podsmeva svom materijalu. Ovo je film koji nema ni para ni ambicije da bude „ozbiljna“ zatvorska priča ali koji sasvim veruje u svoju poruku čistote duha, jasnoće etičke orijentacije i požrtvovanja koje heroj mora da pokaže kako bi zajednica bila ne samo „spasena“ od zlikovaca već inspirisana da se sama spase. Kraj filma otud prikazuje pobunu u zatvoru gde „dobri“ zatvorenici ne štede ni svoje živote jer veruju da je trenutak da se sruši nepravda njih vredan.

I kad kažem da je Riki-Oh: The Story of Ricky film koji želi da se smejete, ovo važi i za akciju. Ovde ima vrlo malo tipično hongkonških kompleksnih koreografija i Lam film režira više kao japansku splatter-tokutatsu ekstravagancu gde su borilačke scene centrirane na neverovatne udarce od kojih tela pucaju kao lubenice a udovi proleću kroz meso i kost kao da su ovi od pudinga. Na kraju krajeva, Riki je ovde majstor ćigonga, jednog od onih kineskih učenja disanja i kretanja, koje kao i tai či čuan mi danas shvatamo kao prevashodno rekreaciju ali se radi o nečemu što je sa svojim usredsređivanjem na kanalisanje energije i disanje, u osnovi borilačke veštine kao što je vušu.

Elem, u skladu sa eksploatacijskim tradicijama, glumci su zapanjeni i zgroženi užasima koje vide pred sobom ali kamera je njima fascinirana do sasvim nezdrave granice, pa dobijamo usporene kadrove, na par mesta čak i montažu istog prizora iz više uglova, sa sasvim pornografskim pristupom nasilju.

Riki ovde protiv sebe ima „tematske“ protivnike od kojih je svakako najzanimljivija Huang Chung a koju igra harizmatična Japanka Yukari Oshima aka Cynthia Luster, kako su je znali na Filipinima gde je u svoje vreme smatrana nekom vrstom ženskog Džekija Čena. Oshima i svakako ima najuverljiviju koreografiju, i efekti njenih napada se najmanje oslanjaju na specijalne efekte. Ali opet, naglašavam da ovo nije tipično hongkonški borilački film i Lam koristi kadriranje i rezove koji su tipičniji za japansku kinematografiju ovde, sa fokusiranjem na jedan udarac koji ima ogromne efekte. Dakle, onaj ko očekuje scene atraktivnih blokiranja, pariranja i kombo-napada to će videti samo u praktično simboličnoj meri. Onaj, pak, ko je došao da gleda kako Fan Siu-Wong napinje mišiće, dok kamera skače oko njega u nervoznim rezovima, da vidi udarce koji probijaju torzo i izlaze na drugu stranu, da se zapanji kako od jačeg šamara i oko oće da izleti iz lobanje, taj je došao na pravo mesto. Na neki način je Riki-Oh: The Story of Ricky kao ekranizacija igara poput Streets of Rage ili Final Fight, samo uz nekoliko hektolitara krvi i iznutrica ubačenih da se postigne pravi ukus.

Fan Siu-Wong je, kako rekosmo, izuzetno fizički spreman u ovom filmu i ima potrebnu naobrazbu iz borilačkih veština – čovek će polovinom naredne decenije igrati u prva dva Ip Man  filma pored samog Donnieja Yena – ali njegov zadatak je da izgleda kul i APSOLUTNO PREJAKO a ne da nas zadivi skokovima i koreografijama. Lam ovde apsolutno prelazi sve granice ne samo skromnog budžeta već i nekakvog, jelte, ukusa publike koja misli da gleda „normalan“ akcioni film u zatvoru. Ljudi ovde jedni drugima skidaju kožu s lica sečivima, a sam Fan Siu-Wong jednom zamahne da udari zamenika upravnika zatvora pa zaustavi pesnicu na nekoliko santimetara od njegovog lica a ovom krene krv na nos – takav je to film.

To je i film u kome Rikija zaliju u beton a on napne mišiće i sav beton popuca, u kome mu napune usta žiletima, zalepe flaster preko istih i udaraju ga besomučno s obe strane, a on, kada mu skinu flaster ispljune žilete pravo u lice sadističkog upravnika. To je, na kraju krajeva film u kome Hai (aka Oscar) koga igra Frankie Chi-Leung Chan aka Frankie Chin, kada shvati da ne može da pobedi Rikija „na ruke“, uhvati nož, raseče sebi utrobu i pokuša da Rikija zadavi sopstvenim crevima. I to nakon što Riki sopstvene tetive i vene, presečene tim istim nožem veže zubima i nastavi da se bori kao da ga je u najgorem slučaju ujeo komarac.

Ovakve scene su ključni elementi filma i ako Lam nije napravio nekakav ozbiljan spoj drame i akcije, svakako je u stanju da devedesetominutni narativ vodi konstantno uzlaznom putanjom sve do krešenda u finalu koje se mora videti. Jer ovo nije film „narativne logike“, čak ni u meri u kojoj to manga-predložak jeste. Na primer, u mangi je jasno zašto Riki ostaje u zatvoru iako bukvalno može da pesnicom razbije zid zatvora i išeta kad hoće – što, bukvalno, u poslednjoj sceni i čini – dok u filmu tog narativnog motiva (potrebne su mu informacije koje ima upravnik) uopšte nema.

Naprosto, film mangu čita na jedan kempi način, uzimajući od nje ultranasilje, kul faktor i politički podtekst ali ne pokušavajući u svojih sat i po da uđe u karaktere dublje nego što objektivno ima kapaciteta. Otud je ovo film u kome bizarne scene telesne i druge destrukcije nisu samo ukusni garnirung nego čitava poenta. Pravda se u ovom filmu deli amputacijama, dekapitacijama i, na kraju, mašinom za mlevenje mesa industrijskih razmera. I to nakon što se upravnik zatvora transformiše od krhkog starca koji guta tablete i nosi sa sobom pištolj, u, praktično Hulka.

Ne verujem da je ova hulk-out scena prva u azijskom filmu, ali ona je do tog vremena bila karakterističnija za mange i animacije nego za film, pa je simpatično pomisliti da je ono što uradi Shinya Tsukamoto u Miikeovoj ekranizaciji Ichi The Killer na neki način inspirisano finalom Riki-Oh: The Story of Ricky – kao što je, makar preko proksija, i finale igre Metal Gear Rising: Revengeance Hidea Kojime.

Ono što zasigurno znamo je da je Riki-Oh: The Story of Ricky imao dalekosežnog uticaja na zapadnu kulturu preko igračkog serijala Mortal Kombat koji je direktno iskopirao neke njegove trikove (uključujući „rentgenske“ prikaze fraktura lobanje u trenutku udarca) i čiji je Liu Kang direktan omaž Rikiju. U Aziji, notabilno Japanu, verujem da je uticao na popularnost niskobudžetnog gore-akcijaša kao što su bili Tokyo Gore Police ili Samurai Princess ili, dakako, Vampire Girl Vs. Frankenstein Girl.

Neko će reći da je to skroman legat ali taj neko je sitna duša koja verovatno misli i da je pank muzika bila ultimativno loša ideja s obzirom da, kako to onomad reče sestra Davora Kodžomana, „oni uopće ne znaju svirati“.

Za Lam Ngai Kaija je jasno da ume da režira ali da je njegova estetika do ovog momenta bila zakucana duboko u srcu kempa, pa će on s ljubavlju napraviti svoje scene eksplodirajućih glava i udova, a sve drugo odraditi uz maksimum ekonomičnosti kako bi te scene stizale dovoljno brzim tempom. Filmu svakako mogu da zamerim stereotipni prikaz „zle osobe sa invaliditetom“ i silovanje kao deo motivacije glavnog junaka, ali ovo su toliko očekivani tropi za superniskobudžetni eksploatacijski film iz 1991. godine da mi je teško da mu oduzmem poene na ime njihovog prisustva. Na kraju dana, Riki-Oh: The Story of Ricky je enciklopedijski primer „so bad it’s good“ filma, koji napušta pretenzije da je u pitanju ikako „ozbiljna“ dramska postavka na ime nesputane i radosne orgije u telesnim fluidima i komadima muskulature i kosti. Nije za gledanje sa tazbinom, ali za ljude koji razumeju specifični humor na secištu akcije, horora, parodije i elegije, ovo je nezaobilazni klasik.